НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

 

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА
 

 
М
 
МАЛОДУШНОСТ
МАНАСТИР
МАШТАЊЕ
МЕСО
МИЛОСРЂЕ
МИЛОСТ
МИЛОСТИЊА
МИР БОЖИЈИ
МИР ДУШЕВНИ
МИРОПОМАЗАЊЕ
МИСАО
МИТАРСТВА
 
МОЛИТВА
 
Молитва гласна, телесна
Молитва почетника – њен дух
Закључак
Молитва за непријатеље
Молитва Господња
Молитва умна, срдачна и душевна
Молитва у цркви
Молитвено правило
Молитвена тражења
 
МОЛИТВА ИСУСОВА
 
Молитва Исусова и акатисти
Молитва Исусова и безмолвије
Молитва Исусова и богоопштење
Молитва Исусова и богослужење
Молитва Исусова и болести
Молитва Исусова и време. Дуго трајање подвига
Молитва Исусова и духовни дарови
Молитва Исусова – ДЕЈСТВО
Молитва Исусова – ДЕЛАЊЕ
Стајање на молитви
Подела молитве
Метод делања
Правилан облик молитве
Неправилан облик молитве
Поклони
Иконе
Дисање
Положај
Помоћна средства
Остављање молитве. Прекиди
Догмат молитве Исусове
Ватреност у подвигу
Завет монашки
Замењивање молитава
Заповести и молитва
Име Божије
Искушења и борбе
Корист
Место срца, словесност
Молитва благодатна
Молитва гласна
Молитва мирјана
Наставник
Начин живота
Непрестаност
Плач
Плодови
Подвиг
Помисли
Порекло
Послушање и молитва
Постепеност
Предубеђења против молитве
Прелест
Припрема
Противљење демона
Распаљеност телесна
Сабраност (одсуство маштања)
Самопосматрање
Сладост у молитви
Сједињење ума са срцем
Смирење и молитва
Тело у молитви
Топлота
Утеха духовна
Циљ молитве
Читање отачких дела о молитви Исусовој
 
МОНАШТВО
РАЗГОВОР ИЗМЕђУ ЛАИКА И МОНАХА
Стање монаштва
Монашки завети
МРЖЊА
МУДРОСТ
МУЧЕНИШТВО
 


 
МАЛОДУШНОСТ
(в. ВЕРА, СЛАВОСЛОВЉЕ, СТРАСТИ – Однос према страстима)
 
МАНАСТИР
 
• Ми и ступамо у манастир зато да бисмо открили страсти које скривено живе у нама и однос наше природе према духовима злобе, којима се она добровољно потчинила. Зато раскидамо окове света, на пуштамо људско друштво, рођаке и имање, да бисмо сагледали наше унутрашње окове и да бисмо их покидали десницом Господњом. 1. 344
• Несрећа је нашег времена… да се многи који долазе у манастир баве само земним стварима и живе далеко од монашког циља и монашког начина живота: поврх тога, они својим примером и утицајем потресају и друге неутврђене. Шта да се ради? Таква ситуација је заиста јадна. Али и ту јадну ситуацију треба препустити вољи Божијој и из свег срца признати да ми друго и не заслужујемо; а да заслужујемо, праведни и милосрдни Бог би нам свакако то даровао. Таква размишљања души која истински тражи Бога пружају мир и спокојство: јер Реч Божија нам је одредила да душевно спокојство налазимо једино у смирењу и самоукоревању. 6. 335.
• Манастирски живот открива човеку његове слабости. 6. 735
• Због туге не треба ићи у манастир. У манастир се може ступити само по призвању. Сви, колико их знам, који су ступили у мана стир због некаквих спољашњих околности, а не по призвању, бивају веома непоуздани, и неминовно остављају манастир уз велике непријатности и за манастир и за себе. 6. 134
• Живот у манастиру без искрене жеље да се живи монашки, и стога уз удаљавање од оног понашања које захтевају правила Светих Отаца, може да послужи само на штету и да онога које је на такав живот приморан доведе до најжалоснијих последица. 6. 752
• Шта да се ради? Данашње време је такво, да није само у вашем манастиру неред због губитка истинског поимања смирења и благочешћа пo Богу. Ако Бог трпи такав неред, онда тим пре треба да трпимо ми. А невоље у које западамо услед тог нереда, послужиће нам уместо истинског делања, јер монасима последњих времена је заповеђено да се спасавају невољама. 6. 829
 
МАШТАЊЕ
(в. МИРЈАНИ ДЕЛАЊЕ, МОЛИТВА, БРИГА, ПРЕЛЕСТ, ЧИТАЊЕ СВЕТИХ ОТАЦА)
 
МЕСО
 
• Обавезно једи говеђу супу и другу месну храну која је потребна твоме телу. Црква је одредила извесне периоде за уздржавање од месне хране зато да непрестана употреба те хране не би прекомерно распаљивала тело, како би се оно током поста на биљној храни хладило и како би постајало лакше, а не зато што употреба месасадр жи нешто само по себи грешно или нечисто. (в.ПОСТ)
 
МИЛОСРЂЕ
 
• Испитујући милосрђе које је заповедио Господ, видим и несагледиви бездан и висину која измиче погледима; Он нам је заповедио: Будите дакле милостиви, као и Отац ваш што је милостив (Лк. 6,36). Да бисмо испунили ту заповест, потребно је да постанемо онолико милосрдни, колико је милосрдан бесконачно милосрдни Господ. Широка је, Господе, заповест Твоја веома! (Пс. 118). Ко ће моћи да је и на делу сасвим испуни? Осим онога ко је, понесен Духом Твојим Светим, оставио малој деци својствен неспретан и спор ход стазом заповести Твојих – и почиње да џиновским корацима граби њоме, више да лети него да хода, да лети на крилима Духа. Но ја, грешник, мрачни грешник, како год погледам у себе увек видим помешаност добра са злом коју је људском роду донео његов праотац, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. Ја људима делујем милосрдан. Али кад тачно погледам себе, кад истражим себе, проналазим само глупу маску милосрђа. У мени је милосрдна сујета; у мени су милосрдне страсти; у мени је милосрдна користољубивост; у мени је милосрдна крв; али да ме на милосрђе покрене заповест Христова, чиста и света – то у себи не налазим. Кад се пак ја, мрачни грешник, накратко пренем и пожелим да будем милосрдан, сходно заповести Христовој, онда видим како треба да учиним тешко насиље над својим срцем. Света заповест показује слабост мога срца и њоме убеђен ја схватам да сам, мада по природи милосрдан, у односу на Јеванђеље заправо немилосрдан и човекомрзац. Моје срце пристаје да буде милосрдно по покретима крви; али да буде милосрдно по заповести Христовој, то је за њега распеће.
Тако, видећи себе и поредећи своје стање са оним које је Јеван ђеље одредило за ученика Христовог, налазим да иако имам природно расположење за милосрђе, не треба да поверавам себе том природном расположењу, него треба да га умртвљујем. Обавезан сам да принудим себе на милосрђе сходно заповестима Јеванђеља, чак и ако је то повезано са насиљем на срцем које у себи носи свим људима заједничку заразу греха. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може да представља богоугодну добродетељ. И не само то! Оно је у непријатељству са јеванђелским заповестима! Ради његовог умртвљења донет је на земљу јеванђелски мач. Они који су вођени природним милосрђем пребивају у мраку, под утицајем љутог и све злобног кнеза овога света.
Господ, Спаситељ света, у време свога пребивања на земљи, саопштио је једном својим ученицима како треба да иде у Јерусалим, да тамо много пострада, буде убијен и у трећи дан да васкрсне. Тада је врховни апостол, свети Петар, покренут природним милосрђем, почео је да противречи Господу. Боже сачувај, Господе! рекао је он To неће бити од Тебе! На ову изјаву природног саосећања и милосрђа Господ је светом Петру одговорио: Иди од мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско. Зар је у устима Богочовека реч „сатано“ била само прекор? Сачувај Боже од таквог Богохуљења! Овом речју Господ показује да се мисли и осећања палог човека налазе под влашћу сатане, мада наоко делују добра; човеково деловање према поривима његовог срца слива се уједно са деловањем сатане. Толико је наша природа повређена страшним падом! Тада, прича даље Јеванђеље, Исус рече ученицима Сво јим: Ако ко хоћв за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће гa; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће гa. Треба умртвити то милосрђе које потиче од крви; треба тражити милосрђе чији је узрок и извор – светла и света заповест Христова; она је – Дух, она је – живот вечни. 6. 180-182 (в. МИЛОСТ)
 
МИЛОСТ
 
• Оци су рекли: „Ко хоће кратким путем да дође до Царства, он нека у своје срце усади милост“. Милошћу су се преподобни оци наши уподобили Богу, милошћу су носили људске слабости. 6. 206
• Савршенство хришћанске добродетељи, па стога и људске у обновљеној природи, јесте благодатно Богоподражавајуће милосрђе, које се у хришћанину производи развијањем Божанске благодати која му је дата на крштењу и одгајена заповестима. Од таквог милосрђа јавља се духовна чистота; она се храни и живи њиме. Преподобни Исак Сиријски на питање: „Шта је чистота?“ одговара: „Чистота је – срце испуњено милошћу према сваком створењу“. На питање: „Шта је милостиво срце?“ овај велики учитељ монаха је рекао: „To је изгарање срца због сваког створења, због људи, птица, животиња, демона – једном речју, због свега створеног. Од сећања на њих и када их посматрају очи милостивог лију сузе, због обилне и силне милости која је завладала срцем. Услед сталног трпљења његово срце постало је као срце детета и не може да буде равнодушно кад чује или види било какву невољу или чак и најмању патњу којој је неко створење изложено. Стога свакога часа приноси молитву праћену сузама за бесловесне, и непријатеље истине, и оне који га мрзе да буду сачувани и да се очисте“. 2. 407-408 (в. МОЛИТВА ГОСПОДЊА, ОСУђИВАЊЕ, РЕВНОСЂ
 
МИЛОСТИЊА
 
• Милостиња веома помаже упокојенима, децу због тога благосиља Бог, а и њихова савест биће мирнија. 6. 679 (в. ИМАЊЕ, БО ГАТСТВО, ГРЕСИ СМРТНИ, ДОБРОЧИНСТВО, СМРТ)
 
МИР БОЖИЈИ
 
• Мир Божији је – удео светих Божијих; посредством светог мира хришћанин који је прешао стазу покајања мири се са Богом, са свим околностима, са свим ближњима и са самим собом; он постаје син Божији по благодати (Мт. 5,9).
Мир Божији праћен је очигледним присуством Духа Светога у човеку; он је – дејство, плод Духа Светога.
Онај ко је стекао мир Божији у себи, способан је и за друга коначна блаженства: за добродушно трпљење, са радошћу, срамоте, клевета, прогонстава и свих других искушења.
Онај ко је стекао мир Божији не плаши се спољашњих узнемирења: на тасовима његовог срца благодатна утеха уништила је сву вредност онога што је на земљи велико и сладосно, као и сву тежину онога што је на земљи болно и горко. 1. 520-521
• Благодатни мир Христов, којим се подвижник уводи у чисту молитву, у потпуности се разликује од обичног, спокојног и пријатног људског расположења: уселивши се у срце он окива узнемирујуће покрете страсти и уклања страх не удаљавањем онога што је страшно, него блаженим и одважним стајањем у Христу, при чему страшно није страшно, како је и Господ рекао: Мир вам остављам, мир Свој дајем вам; не дајем вам гa као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји (Јн. 14,27). У миру Христовом скривено живи таква духовна сила, да он њоме гази сваку земаљску патњу и искушење. Ова сила се позајмљује од Самог Христа: У Мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја Сам победио свет (Јн. 16,33). Призиван срдачном молитвом, Христос шаље у срце духовну силу која се назива миром Христовим, која је умом недокучива, речима се не може описати, а на несхватљив начин схвата се једино блаженим опитом. Мир Божији, говори апостол хришћанима који превазилази сваки ум, сачуваће сриа ваша и мисли ваше у Христу Исусу (Фил. 4,7).
Таква је сила мира Христовог. Он превазилази сваки ум. To значи: он надвисује сваки ум створења и ум људски, и ум Анђела светлости, и ум палих анђела. Он, као дејство Божије, ауторитативно и Божански управља помислима и осећањима срца. Приликом његовог појављивања беже све демонске помисли и осећања која од њих зависе, a људске помисли, заједно са срцем, ступају под његову свесвету управу и руководство. Од сада он постаје њихов цар и чува их, то јест пази да буду недодирљиви за грех, у Христу Исусу. To значи: он мисли непрестано држи у јеванђелском учењу, просвећује ум тајанственим тумачењем тога учења, а срце храни хлебом насуштним који силази са неба и даје живот свима који се њиме причешћују. Свети мир, приликом обилног дејства свога, наводи ћутање на ум и привлачи душу и тело да у највећем блаженству окусе од њега. Тада се прекида свако кретање крви, сваки њен утицај на стање душе: настаје велика тишина, у читавом човеку осећа се некаква фина студен и чује се тајанствено учење.
Хришћанин који је прожет светим миром и кога тај мир чува постаје недодирљив за противнике; он је приљубљен уз наслађивање миром Христовим и опијајући се њиме заборавља не само на греховне насладе, него уопште на све земаљско, и телесно, и душевно. Исцељујући напитак! Божански лек! Блажена опијеност! Тачно тако: како би другачије могао да изгледа почетак обнављања човека, ако не као благодатни осећај мира, којим се саставни делови човека, разједињени грехом, опет сједињују у једно! Без тог претходног дара, без тог сједињења са самим собом може ли човек да буде способан за било какво духовно, Божанско стање, које гради свеблаги Дух Свети. Може ли се у разбијеној посуди, пре но што она буде поправљена, било шта похранити?
Осећај мира у Христу, као и свих благодатних дарова уопште, почиње да се пројављује пре свега на молитви, као на оном делању током кога подвижник побожношћу и пажњом бива понајвише припремљен за примање Божанских утисака. Касније, када на известан начин постане нешто што хришћанину припада, он га стално прати, стално га и свуда подстиче на молитву која се савршава у одаји душе, указујући издалека на духовне непријатеље и клеветнике, одбијајући их и поражавајући својом свемоћном десницом. 2. 221-222
• Мир Христов је извор непрестане умне, срдачне, душевне, благодатне, духовне молитве молитве која се деловањем Духа Светога приноси из читавог људског бића; мир Христов је постојани извор благодатног смирења Христовог које надвисује људски ум. Неће погрешити онај ко каже да је благодатна молитва – благодатно смирење, и да благодатно смирење јесте непрестана молитва. 2. 226
• He само тело, него и крв неће наследити Царство Божије. Но, будући да је Царство Божије у нама, из тога треба да закључимо следеће: док год се у нама осећања срца буде и бивају праћена покретима крви, дотле смо далеко од духовног дејства које потиче од Бога. По духовном, Божанском дејству крв умукне и настаје „тишина велика“. У душу се спушта тај свети мир који превазилази сваки ум и није својствен нашој палој природи, него је дарован и дарива се од Господа. Он у ум, срце и тело слуге Христовог излива свештено спокојство, сједињујући та три дела у једно и изводећи их пред Христа, погружене у бездан смирења, доведене у стање „у Христу“. To стање припада обновљеној природи. 6. 254-255
• Мир Христов који превазилази сваки ум и сједињује у једно човека расеченог грехом, мир Христов који читаво наше биће испуњава недокучивом силом и небеском сладошћу почиње да се спушта у душу онда када се она очисти од страсти чувањем заповести Христових и благочестивим подвигом. Да бисмо сачували мир Христов у себи, да бисмо га обилно окусили, да бисмо се њиме изменили од старог у новог човека – неопходна је усамљеност. Благо остављено покрај пута нужно мора бити покрадено и разграбљено.
Силан је мир који потиче од дејства Духа Светога. Ко може да се супротстави његовом утицају? Пред њим беже страсти; од његовог дејства ум и срце се селе на небо. Човек се у свему мири са Богом. Она као да почиње да плови неизмерним пространством духовног мира и схвата да је заповест Божија широка веома. Мир Христов је усавршио мученике и преподобне; он хришћанина ослобађа власти тела и крви, он истрже греховну страну из душе и тела, он уништава насилни утицај демона на душу и тело, и у хришћанина уводи особине Христове кротост, смирење, благост. Душа која је осетила те особине почиње да осећа чудесно спокојство залог и зачетак вечног покоја праведних у насељима вечног блаженства. 6. 419-420
 
МИР ДУШЕВНИ
 
• Знај да се човек, када се налази изван стања мира, налази у неправилном стању према закону Христовом, у стању самообмане и заблуде, у стању служења идолима. 6. 273
• Без Божије помоћи и благодати нико од људи није у стању да се супротстави невидљивим нападима који се одигравају у његовом срцу и производе душевну буру. У душевним бурама помажу молитва и читање речи Божије, али ни помоћу њих човек не може брзо да се суочи са собом, не може брзо да стигне у пристаниште ненарушивог спокојства, јер наша пала природа споро усваја Божанске мисли и осећања, вера споро постаје жива. Од живе вере у Бога рађа се потпуна покорност Богу, а од покорности Богу – мир помисли и спокојство срца. 6. 466 (в.УЗНЕМИРЕНОСТ)
 
МИРОПОМАЗАЊЕ
(в. СПАСЕЊЕ)
 
МИСАО
 
• Пребивајте у пристаништу истине. Непријатељ људског спасења труди се да различитим привидима истине измами нашу мисао из тог пристаништа. Он зна колико је моћна ова замка, јер неискусном оку делује неважно; ум к њој бива привучен знатижељом и великим, звучним именом којим је пропаст обично прикривена. Баш као што лаковерну и радозналу птичицу намами храна посута испод замке и она заувек заврши у скученом кавезу. Лажна мисао је погубна: она у душу доноси помраченост, самообману и чини је заробљеницом кнеза овога света. Истина ће вас ослободити рекао је Спаситељ. Очигледно је да лаж лишава слободе и потчињава власти кнеза овога света. Желим да будете слободни, да поглед ваше душе буде чист и светао, како би ваш разум био прожет светлошћу истине и како би благодатном светлошћу зрачио на читав ваш живот, на сва ваша дела. Ако око твоје буде светло рекао је Господ онда ће и читаво тело твоје бити светло. Треба чувати ум! Потребно је да он непрестано пребива у истини. Желим вам то искрена срца! Желим вам то од срца које боли! А боли зато што су у данашње време ретки, веома ретки они који остају у истини, они који су приклонили ум и срце под благи јарам и лако бреме, они који су се у крајњој простоти и покорности потчинили Христу и Његовој светој Цркви. Чувајте се обмане безаконика! вели свети апостол Петар. Клоните се широког пута, којим иду готово сви! 6. 428-429
• Хтео бих да схватите како је важно да се пази на начин свога размишљања, на свој разум. Човек се стално руководи начином свога размишљања: то је наша светлост. Веома пажљиво треба да бдијемо над нашом светлошћу да не би постала тама, лажна светлост, која предмете показује не на њиховим местима и у њиховом облику, него једне уместо других. Пази, дакле, да светлост која је у теби не буде тама (Лк. 11,35). Потребно је да наш начин размишљања буде прожет истином. Осим Христа, ја не схватам и не познајем другу Истину. И нису ли слепци они, ко год били, који у тренутку док Христос стоји пред њима у страшној узвишености Свога смирења, питају: шта је Истина?
Обратите пажњу на моје речи! Молим вас, преклињем! Преклињем ради вашег спасења. Људи обично мисли сматрају за нешто неважно: зато их и прихватају олако. Али од прихватања неправилних мисли рађа се свако зло. Мисао је налик кормилу брода: од невеликог кормила, од неугледне даске која се вуче за бродом, зависи кретање и у великој мери судбина читаве те огромне машине. Mиcao преподобна чуваће те (Прич. 2,11) вели Свето Писмо; оно учи да је истина била почетак речи наших. Шта је друго почетак речи, него начин размишљања? Истина је на земљи била посведочена Духом Светим. Тако су апостоли говорили Јудејима. Сведок Христа Истине јесте Дух Свети. Где нема сведочанства од Духа, тамо нема доказа Истине. Онај ко жели непогрешиво да следи Истину, треба да пребива у учењу које је запечаћено и посведочено Духом Светим. Такво је учење Светог Писма и Светих Отаца Источне Цркве, једине свете, једине Православне и Истините. Свако друго учење је туђе Истини – Христу, Истини која је сишла са неба и по неисказаном милосрђу Божијем открила се људима, који су седели у тами и сени смрти, који су пали у мрачну и дубоку провалију самообмане, незнања и погибли. 6. 435-436
• Зачетак несреће састоји се у недопустивом и гордом презиру према заповестима Духа Светога и њиховом замењивању сопственим правилима. Ето где је узрок свеопштег расула, узрок пада хришћанства, моралног пада, који увек претходи грађанском расулу и најављује га. Постоје хришћани појединци, али се изгубило опште, заједничко значење Истине, којим би се сви сјединили у једно духовно тело, са једним начином размишљања, у једном духу, под једном заједничком главом Христом. Данас свако има мање више свој начин размишљања, своју религију, свој пут, изабран својевољно или случајно, које сматра за исправне и једине оправдане. To безбројно стадо, које је изгубило везу и јединство у духу и истини, пружа духовном посматрачу призор највећег нереда: свака овца вуче на своју страну, нико о њој не брине. Људи више не слушају – тако је отежао њихов слух – спасоносни глас истинског пастира који се разлеже из свете Цркве и громко разобличавајући њихову неправду, објављује им прави пут и указује на њега. Њих заглушују светска врева, љуте бриге, чулна весеља, земаљски успеси. Њихова душа прилепила се за земљу и неспособна је да прими духовне утиске.
Но, неки изабраници до данас слушају глас истинског Пастира, Господа нашег Исуса Христа. Они иду за тим гласом пробијајући се са великим напором и трудом кроз густу и неразговетно бучну гомилу која их окружује. До данас ти изабраници праведност на земљи посвећују небеској правди. Веома их је мало! Али Господ их храбри. He бој се, мало стадо вели Он јер би воља Оца вашегa ga вам gage Царство Небеско.
Које је обележје тих оваца, по коме би их одмах било могуће препознати? To обележје је тачно послушање светој Цркви, верност светој Истини и Духу Светоме. Вођени истинским смирењем, они се одричу разума своје пале природе и сваког људског познања, ма колико им оно споља изгледало узвишено и привлачно. Да би сачували верност Богу, они се не стиде што их свет назива безумнима. He само да великодушно трпе гоњења од света, него и сами себе подвргавају различитим лишавањима, и тиме у себи чувају „смрт Исусову и живот Његов“. To значи: „погубити душу своју у овом веку, да би је задобио за вечност кроз оживљавање Духом“.
Останимо верни Духу Светоме. Он је Пресвет и Пречист, почива само у чистима и светима, љуби смирене, оне који своје смирење не доказују на спољашњи начин, него покорношћу свога ума Јеванђељу и Цркви. Он се одвраћа од оних који се ослањају на сопствени разум, од оних који се одвајају од црквеног јединства због било ка кве мисли која заводи ум и срце. Он се од њих удаљава, а приступа им мрачни дух прелести. „Једна лажна мисао – рекао је неки свети отац може да одведе у ад“.
Несрећници! Они не знају како су важне мисли у Богу, како је важна њихова Истина и Дух који је увек прати и помаже јој. Услед њиховог међусобног дејства човек оживљава на спасење, које се са стоји у присаједињењу људске природе Божанској. Напротив, лажне мисли увек прати и садејствује им мрачни и лукави дух обмане. Отац лажи је ђаво – тако вели Јеванђеље; лаж је ђавоља особина. Онај ко је усвојио лажне мисли, усвојио је особине ђавола, постао је сродан одбаченим анђелима, а сједињење са Богом учинио је несвојственим и неприродним себи. Онај ко је далеко од Бога далеко је од спасења и духовног живота.
Чувајмо се лажних мисли и осећања срца која од њих потичу. Такве лажне мисли и осећања чине такозвану „прелест“ или самообману, која има безбројне различите облике, према степену и врсти прихватања лажних мисли и осећања као истинитих. Задобијмо истинско познање о Богу, коме су туђе заблуде и мудровања; оно сија из Светог Писма и дела Светих Отаца као из сунца које у подне јарко блиста са бистрог, плавог неба. 6. 454-456
 
МИТАРСТВА
 
• Затворени у тамници земаљског мудровања! Послушајмо оне који су задобили духовну слободу у Господу и озарили се духовним разумом! Ви који сте рођени слепи! Послушајмо оне који су прогледали када је прст Божији додирнуо њихове очи, оне који су видели светлост и у сјају те светлости видели и познали оно што је невиђено и незнано за телесне и душевне умове. Реч Божија и Дух Који јој садејствује откривају нам, посредством својих изабраних сасуда, да простор између неба и земље, сав плави бескрај ваздуха и поднебесја који видимо, служи као обитавалиште палим анђелима који су збачени са неба. И наста рат на небу прича велики тајновидац, свети Јован Богослов Михаил и анђели његови завојштише на аждају, и ратова аждаја и анђели њезини; и не одолеше, нити им се више нађе место на небу (Отк. 12,7 8). Ово обарање ђавола и повлачење небеских духова са њим, по објашњењу светог Андреја Кесаријског, уследило је након њиховог првог прегрешења, када су их свете силе одстраниле из анђелског збора и када су избачени из њега, како о томе прича свети пророк Језекиља (Јез. 28,16). У књизи о Јову пали анђео се већ представља како блуди по бескрајном поднебеском пространству; он лута тим пространством и брзо пролеће њиме, гоњен незаситом злобом према људском роду (Јов. 1,7). Свети апостол Павле пале анђеле назива духовима злобе у поднебесју (Еф. 6,12), a њихову главу кнезом који влада у ваздуху (Еф. 2,2). Мноштво палих анђела расејано је по читавом ваздушном бескрају који видимо изнад себе. Они не престају да узнемирују све људске заједнице и сваког човека понаособ. Нема злочина нити преступа у коме они не би били коловође и учесници; они свакојаким средствима човека наводе и уче на грех. Супарник ваш, ђаво каже свети апостол Петар као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1. Пет. 5,8) како за време нашег земаљског живота, тако и по разлучењу душе од тела. Када душа хришћанина, оставивши свој земаљски дом, крене кроз ваздушно пространство ка својој горњој отаџбини, демони је заустављају и труде се да у њој пронађу сродство са собом, своју греховност и свој пад, и да је низведу у ад, који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Тако делују по праву које су стекли. 3. 132-133
• Несхватљивом премудрошћу Божијом, након искупљења људског рода од стране Господа нашег Исуса Христа, људима је остављена слобода избора живота или смрти, прихватања Искупитеља и искупљења или њиховог одбацивања. И многи, на несрећу, веома многи, пожелели су да остану у општењу са сатаном, као његов плен и његови заробљеници, прогласивши се отворено за непријатеље Спаситеља и Његовог Божанског учења. Такође, многи који су се пријавили у Његову војску и објавили да су Његови служитељи, нарушавају завет верности који су My дали и својим делима, јавним или тајним, ступају у савез са духовима злобе. Сви који су јавно одбацили Искупитеља, нашли су се у власти сатане: њихове душе, по разлучењу са телима, силазе право у ад. Али и хришћани који скрећу ка греху недостојни су брзог пресељења из земаљског живота у блажену вечност. Сама правичност захтева да та скретања ка греху, те издаје према Искупитељу, буду објављене и оцењене. Неопходно је просуђивање и процена како би се одредио степен скретања хришћанске душе ка греху, како би се одредило шта је у њој преовлађујуће – вечни живот или вечна смрт. Сваку хришћанску душу по изласку из тела очекује нелицемерни Суд Божији, како је рекао свети апостол Павле: Људима предстоји један пут умрети, а потом суд (Јевр. 9,27).
Над хришћанским душама које су изашле из својих тела савршава се праведни суд Божији, уз помоћ анђела, како светих тако и злобних. Први током земаљског живота човековог примећују сва његова добра дела, а други свако преступање заповести. Када хришћанинова душа почне да усходи ка небу, руковођена светим анђелима, духови таме разобличавају њене грехе који нису исправљени покајањем и представљају жртве сатани, као залог општења и једнаког вечног удела са њим.
Ради испитивања душа које пролазе ваздушним пространством власти таме установиле су нарочита судилишта и страже у импозантном поретку. Према слојевима поднебесја, од земље па до самог неба, на стражама стоји армија палих духова. Свака стража бави се посебним обликом греха, и када душа дође до ње, испитује је о томе Демонске страже и судилишта у ваздуху у светоотачким делима се називају митарствима, а духови који у њима служе митарима (цариницима).
У Христово доба и у првим вековима хришћанске Цркве, митарем је називан сакупљач државних дажбина. Будући да је та обавеза, услед примитивности древних обичаја, поверавана лицу без одређене одговорности и обавезе полагања рачуна, митари су себи дозвољавали сва насилна средства, различита лукавства, малтретирање, безбројне злоупотребе и нечовечну отимачину. Обично су стајали код градских врата, на пијацама и другим јавним местима, како нико не би могао да избегне њихов будни надзор. Због њиховог понашања, народ их се ужасавао. Према народном схватању реч митар је означавала човека без осећања, без скрупула, способног за сваки злочин, за сваки понижавајући поступак, човека који одише и живи злом означавала је човека кога друштво одбацује. У том смислу Господ је упоредио окорелог преступника у Цркви са незнабошцем и цариником (Мт. 18,17). За старозаветне поклонике истинског Бога није било ничег одвратнијег од служења идолима: једнако омражен за њих је био и цариник. Назив цариник се проширио од људи на демоне који чувају пут од земље ка небу због сличности њихових дужности и начина њиховог извршења.
…Учење о митарствима је учење Цркве („Посебном суду Божијем над душама, после њиховог разлучења од тела, претходи, по учењу Православне Цркве, испитивање на такозваним митарствима, преко којих оне, усходећи од земље у пратњи Анђела, пролазе ваздушно пространство, и на којима их задржавају зли дуси, разобличавајући сваки њихов грех учињен у животу“, Догматско Богословље Православне Католичанске Источне Цркве). Несумњиво да свети апостол Павле о њима говори када објављује да хришћанима предстоји борба са поднебеским духовима злобе. 3.135-138
• Велики угодници Божији, који су у потпуности прешли из природе старог Адама у природу новог Адама, Господа нашег Исуса Христа, у тој новој, раскошној и светој (природи), пролазе својим појединачним душама кроз ваздушна демонска митарства са необичном брзином и великом славом. Њих на небо узноси Дух Свети, Који их је и за време њиховог земаљског странствовања подстицао да се раздвоје од тела и буду са Христом (Фил. 1,23). Као муња је у трену пролетео поднебесјем преподобни Марко („Погледавши – каже преподобни Серапион, који је присуствовао упокојењу преподобног Марка – видех душу светога од уза телесних већ разрешену и анђелским рукама светлобелом одеждом покривену како се на небеса узноси“). Када је дошло време упокојења преподобног Макарија Великог, херувим, који је био његов Анђео чувар, праћен мноштвом небеске војске дошао је по његову душу. Са Анђелима су сишли и зборови апостола, пророка, мученика, светитеља, преподобних и праведних. Демони су у редовима и гомилама стали на својим митарствима како би посматрали пут Духоносне душе. Она је почела да се узноси. Стојећи далеко од ње, мрачни духови су са својих митарстава викали: „О, Макарије! Какве си се славе удостојио!“ Смиреномудрени муж им је одговарао: „He! Још се бојим, јер не знам да ли сам учинио шта добро“. Међутим, брзо се подизао ка небу. Са других, виших митарстава опет су викале ваздушне власти: „Баш тако! Избегао си нас Макарије“. „He – одговарао је он – још треба да бежим“. Када је већ ступио на небеске двери, они су, ридајући од злобе и зависти, вриштали: „Избегао си нас Макарије!“ Он им је одговорио: „Силом Христа мога ограђиван, избегао сам ваша лукавства“ (Пут Макарија Великог од земље ка небу видели су неки његови ученици који су били нарочито узнапредовали, a о том путу причао је преподобни Пафнутије, који је после Макарија постао настојатељ Скита). Са тако великом слободом дакле велики угодници Божији пролазе ваздушне страже мрачних власти зато што за свога земаљског живота ступају у непомирљиву борбу са њима и, одневши победу, у дубини срца задобијају потпуну слободу од греха, постајући храм и светилиште Духа Светога, Који своје словесно обитавалиште чини неприступним за палоганђела.
Као што се васкрсење хришћанске душе из греховне смрти збива за време њеног земаљског странствовања, тако се овде на земљи тајанствено савршава и њено испитивање од стране ваздушних власти, када је оне заробљавају или се она ослобађа од њих; на путу кроз ваздух та слобода или то ропство се само јасно показују. 3.151-159
(в ЖИВОТ ЗЕМАЉСКИ)
 
МОЛИТВА
 
• Пут ка Богу је – молитва. Етапе пута који се прелази јесу различита молитвена стања у која постепено улази онај ко се правилно и постојано моли. 1.138
• Молитва је учешће у животу. Њено остављање доноси души невидљиву смрт.
Оно што је ваздух за живот тела, то је Дух Свети за живот душе. Душа посредством молитве дише тај свети, тајанствени ваздух.
Када устанеш од сна, твоја прва мисао нека буде о Богу; принеси Богу сам зачетак твојих мисли, које још нису обележене никаквим сујетним утиском. Када одлазиш на починак, када се спремаш за погружење у ту слику смрти, нека твоје последње мисли буду о вечности и Богу Који у њој царује.
Анђео је једном светом монаху открио следећи поредак мисли на молитви који је Богу угодан: „Почетак молитве треба да се састоји из славословља Богу, из благодарења за Његова безбројна доброчинства; потом смо дужни да у скрушености духа принесемо Богу искрено исповедање наших грехова; на крају можемо да изнесемо пред Господа, свакако уз велико смирење, мољења за наше душевне и телесне потребе, побожно препуштајући испуњење или неиспуњење тих мољења Његовој вољи“.
Све што иштете у својој молитви, верујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11,24) објавио је Господ. Стога одбацивши сваку сумњу и дволичност неодступно пребивај молитвом уз Господа, Који нам је заповедио да се свагда молимо и да не клонемо (Лк. 18,1), то јест да не падамо у униније услед молитвене скучености, која је нарочито у почетку тешка и неиздржљива за ум навикао да блуди на све стране.
Понекад наше мољење бива услишено одмах; понекад пак, по речима Спаситељевим, Бог оклева, то јест не испуњава брзо оно што тражимо: Он види да испуњење онога што тражимо ради нашег смирења треба одложити, како бисмо се исцрпили, како бисмо увидели своју немоћ која се увек јасно показује када се нађемо препуштени сами себи.
Молитва, као беседа са Богом, велико је благо сама по себи, често и много веће од онога које човек тражи, те стога милосрдни Бог, не испуњавајући тражено, оставља човека да се моли, како не би изгубио молитву, како не би остао без овог највећег блага када добије то што тражи, а што је много мање вредно.
Мољењу чије је испуњење повезано са штетним последицама Бог неће удовољити; Он неће удовољити ни оним мољењима која су противна Његовој светој вољи и Његовим премудрим и недокучивим плановима.
Синовима света, који од Бога моле земаљска блага како би удовољили својим телесним жељама, свети апостол Јаков објављује: Иштете, и не примате, јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите (Јак. 4,3).
Човек гледа на лиие, а Бог на срце (1. Цар. 16,7); али у човеку положај срца највише одговара положају његовог лица, његовом спољашњем држању. Стога на молитви телу дај најпобожнији положај.
Стој као осуђеник, оборене главе, не усуђујући се да погледаш ка небу, са рукама опуштеним поред тела. Звук твога гласа нека буде жалосни звук плача, стењање рањеног смртоносним оружјем или онога кога мучи љута болест.
Стој на својој молитви као да стојиш пред Самим Богом. Управо тако: ти стојиш пред Њим! Стојиш пред својим Судијом и апсолутним Господаром, од Кога зависи твоја судбина у времену и вечности.
Када намераваш да принесеш молитву Богу, одбаци све земаљске помисли и бриге. Немој да се бавиш мислима које ти тада дођу, ма колико оне деловале важне, сјајне и неопходне. Богу дај Божије, a оно што је неопходно за пролазни живот успећеш да даш када за то дође време. Није могуће у исто време служити молитвом Богу и ум оптерећивати неважним помислима и бригама.
Праштање свих увреда без изузетка, па и оних најтежих, обавезан је услов успеха у молитви. И кад стојите на молитви, праштајте ако шта имате против кога ;да и Отац ваш Који је на небесима опрости вама сагрешења ваша. Ако ли пак ви не опраштате, ни Отац ваш Који је на небесима неће опростити вама сагрешења ваша (Мк. 11,25 26). „Молитве злопамтила су – посејано на камену“ рекао је преподобни Исак Сиријски.
Умерено, благоразумно и постојано уздржавање од хране и пића чини тело лаким, очишћује ум, даје му бодрост и стога служи као припрема за молитву. Неуздржаност стомака чини тело тешким и дебелим, срце тврдим, а ум помрачује мноштвом испарења и гасова који се из желуца пењу у мозак. Онај ко се најео или прејео, чим стане на молитву, одмах га нападну дремеж и лењост, у његовој уобразиљи појављују се многа груба маштања, његово срце неспособно је да дође у умилење.
Колико је штетно неуздржање, толико, или још више, штетан је неумерен пост. Слабост тела која потиче од оскудне исхране не дозвољава савршавање потребне количине молитава са силом коју оне захтевају.
Количина молитава се за свакога одређује начином његовог живота и душевним и телесним силама. Две удовичине лепте које је донела у цркву и које су представљале целокупно њено имање, на ваги праведног Бога представљале су више но велики прилози богаташа, дати од сувишка њиховог. Тако суди и о молитви: одреди себи количину која одговара твојим силама, сећајући се премудре поуке великог наставника подвижника: „Ако принудиш слабо тело на дела која превазилазе његову снагу, тиме помрачујеш своју душу и доносиш јој узнемирење, а не корист“.
Уколико си заузет друштвеним обавезама, а ако си монах онда послушањима, и немаш могућности да за молитву одвојиш онолико времена колико би хтео, нека те то не узнемирава: служба која се обавља по правилима и савести припрема човека за усрдну молитву и квалитетом замењује квантитет. Ништа толико не погодује напредовању у молитви као савест задовољена Богоугодним делањем. 1.139-144
• Душа молитве је – пажња. Као што је тело без душе мртво, тако је и молитва без пажње мртва. Молитва која се произноси без пажње претвара се у празнословље, а ко се тако моли сврстава се међу оне који Име Божије узимају узалуд.
Речи молитве изговарај без журбе; не дозвољавај уму да лута на све стране, него га затварај у речи молитве. To је тесан и мучан пут за ум који је навикао да слободно лута по васељени, али тај пут води ка пажњи. Ко окуси велико благо пажње, тај ће заволети да ум води тесним путем којим се стиже до блажене пажње.
Пажња је првобитни дар Божанске благодати, што се шаље ономе ко се труди и трпељиво страда у молитвеном подвигу.
Благодатној пажњи треба да претходи сопствени труд око пажње, а овај последњи треба да буде делатни сведок искрене жеље да се добије прво. Сопствена пажња бива узнемирена помислима и маштањима и колеба се услед њих; благодатна пажња је препуна чврстине.
Забрањуј себи расејаност мисли приликом молитве, замрзи маштања, одбаци бриге силом вере, ударај у срце страхом Божијим и лако ћеш се научити на пажњу. 1. 144
• За време молитве ум треба веома брижљиво чувати од слика, одбацујући све што производи уобразиљу, јер ум на молитви стоји пред невидљивим Богом, Који се не може представити ни у ком ма теријалном облику. Слике, ако их ум допусти на молитви, постају као непрозирна завеса, као зид између ума и Бога. „Они који у својим молитвама не виде ништа, виде Бога“ рекао је преподобни Максим Исповедник.
Ако би ти се за време молитве чулно представио или сам од себе умно изобразио лик Христа, или Анђела, или неког светитеља, једном речју – било који лик, никако не примај то јављање за истинито, не обраћај на њега никакву пажњу и никако се не упуштај у разговор са њим. Иначе ћеш неизоставно бити подвргнут обмани и најснажнијој душевној повреди, што се многима и догодило. Пре но што буде обновљен Духом Светим, човек није способан за општење са светим духовима. Будући да се још налази у области палих духова, у њиховом ропству, он је у стању да види само њих, те му се они често, приметивши његово високо мишљење о себи и самообману, јављају у виду светлих Анђела и Самог Христа како би погубили душу његову.
Свете иконе Црква је примила зато да би подстакла благочестиве успомене и осећања, а никако да би подстакла маштања. Стојећи пред иконом Спаситеља, стој као да си пред Самим Господом Исусом Христом, Који је по Своме Божанству присутан свуда, а Својом иконом на месту где се она налази. Стојећи пред иконом Мајке Божије, стој као да си пред самом Пресветом Дјевом; али ум свој чувај без слика; огромна је разлика бити у присуству Господњем и стајати пред Господом, или замишљати Господа. Осећај присуства Господњег наводи на душу спасоносни страх, уводи у њу спасоносни осећај побожности, а замишљање Господа и Његових светих као да уму даје материјалност, доводећи га у лажно стање самообмане.
Узвишено је стање – осећај присуства Божијег! Њиме се ум задржава да се не упусти у беседу са туђим помислима које ометају молитву; услед тог осећаја обилно се осећа човекова ништавност; услед њега човек нарочито пази на себе и чува се сагрешења, чак и најмањих. Осећај присуства Божијег пружа пажљива молитва. За добијању тог осећаја много помаже и побожно стајање пред светим иконама. 1.145-146
• Код подвижника молитве напредак најпре почиње да се проја вљује кроз нарочито дејство пажње: с времена на време пажња неочекивано обузима његов ум и закључава речи молитве у њега. По том она постаје много постојанија и дуготрајнија: ум као да се прилепљује уз речи молитве, привучен њима на сједињење са срцем. Коначно, са пажњом се изненада сједињује умилење и чини човека храмом молитве, храмом Божијим.
Приноси Богу тихе и смирене молитве, а не ватрене и страствене. Кад постанеш тајанствени свештенослужитељ молитве, онда ћеш ући у скинију Божију и одатле ћеш молитвену кадионицу напунити свештеним огњем. Огањ нечисти – слепо, материјално распаљивање крви – забрањено је приносити пред свесветог Бога.
У молитви не тражи насладе: оне никако нису својствене грешнику. Већ и сама жеља грешника да осети насладу представља самообману. Тражи да оживи твоје мртво, окамењено срце и да се отвори како би осетило своју огреховљеност, свој пад, своје ништавило како би их увидело и уз самоодбацивање постало их свесно. Тада ће се у теби јавити истински плод молитве – истинско покајање.
Наслада у молитви својствена је искључиво светим изабраницима Божијим, обновљеним Духом Светим. Ко покренут поривима крви, сујетом и сладострашћем сам себи ствара насладе, тај се налази у стању жалосне самообмане. За такво дело веома је способна душа помрачена животом по телу, душа обманута и обмањивана својом гордошћу.
Осећања порођена молитвом и покајањем састоје се у олакшавању савести, у душевном миру, у помирењу са ближњима и животним околностима, у милости и састрадавању према људском роду, у уздржавању од страсти, у хладном односу према свету, у покорности Богу, у снази за борбу са греховним помислима и склоностима. Буди задовољан тим осећањима, у којима се ипак може окусити нада спасења. He тражи пре времена узвишена духовна стања и молитвене заносе. Они уствари уопште нису онакви каквима их замишљамо: дејство Духа Светога, од кога се јављају узвишена молитвена стања, несхватљиво је за телесни ум.
Уму који је навикао да се бави само пропадљивим предметима молитвени подвиг изгледа тежак, тескобан и хладан. Он се тешко навикава на молитву; када пак стекне ту навику, она постаје извор непрестане духовне утехе.
Пре но што започнеш било које дело, принеси молитву Богу; молитвом привлачи благослов Божији на твоја дела и суди о њима; размишљање о молитви спречава човека да поступа супротно заповестима.
Ко се пре сваког дела и речи молитвом обраћа Богу ради уразумљења, помоћи и благослова, тај живи свој живот као пред очима Божијим, под Његовим руководством. Лако је навикнути се на такво понашање. Нема ничег бистријег од ума, рекао је Варсануфије Велики, и ничег лакшег него у свакој потреби која се појави узводити ум ка Богу.
У тешким ситуацијама у животу учестај са молитвама Богу. Боље је прибегавати молитвама него испразним размишљањима слабог људског разума – размишљањима за која се углавном покаже да су неостварива. Боље је вером и молитвом ослонити се на Свемогућег Бога, него несигурним схватањима и претпоставкама – на свој немоћни разум.
He буди неразуман у својим тражењима, да не разгневиш Бога својом малоумношћу: тражити од Цара над царевима нешто неважно – то је понижавање за Њега.
Молитвене прозбе Богу приноси у складу са Његовом узвишеношћу. Соломон је од Њега молио премудрост – добио ју је, a са њом и мноштво другог блага, јер је тражио разборито. Јелисеј је од Њега молио благодат Духа Светога, двоструку у односу на свог великог учитеља и његово мољење било је примљено.
Онај ко у молитви тражи пропадљива земаљска блага, изазива негодовање Небеског Цара против себе. Анђели и арханђели те посматрају док се молиш и гледају шта ћеш тражити од Бога. Они се диве и радују за време твоје молитве када виде да је неко од земаљских (људи) оставио своју земљу и приноси молитву за добијање нечег небеског. Они, напротив тугују због онога ко је занемарио небеско и моли за своје земаљско и пропадљиво. 1. 145-149
• Бављење молитвом је најузвишеније занимање за људски ум; стање чистоте, коме је страна било каква доколица, које уму пружа молитва, представља његово најузвишеније стање; његова преданост Богу – којој је основни разлог чиста молитва – представља натприродно стање. 1.151
• Усмено и гласно мољење плодоносно је онда када је праћено пажњом, што се среће веома ретко, јер се пажњи учимо првенствено приликом бављења молитвом Исусовом. 1. 256
• Усну, гласну молитву, као и сваку другу, неизоставно треба да прати пажња. Кад постоји пажња, корист од умне молитве је – безбројна. Подвижник треба да почне од ње. Њу, као прво, својим чедима даје света Црква. „Корен монашког живота је – псалмопојање“ рекао је свети Исак Сиријски. „Црква је, каже свети Петар Дамаскин – због слабости нашег ума, са добрим и Богоугодним циљем примила песме и различите тропаре, како бисмо ми неразумни, привучени сладошћу псалмопојања, и против своје воље опевали Бога. Они који могу да схвате речи које изговарају долазе у умилење, те на тај начин као по лествици усходимо ка добрим мислима. У мери у којој напредујемо у навикавању на Божанске мисли, у нама се јавља Божанска жеља и привлачи нас да схватимо шта значи, према заповести Господњој, клањати се Оцу у Духу и Истини“. Уста и језик који се често баве молитвом и читањем речи Божије, задобијају освеће ње, постају неспособни за празнословље, смех, као и изговарање шаљивих, непристојних и ружних речи. Хоћеш ли да напредујеш у умносрдачној молитви? Научи се да пазиш на усну и гласну: пажљива умна молитва сама по себи прелази у умну и срдачну. Желиш ли да се научиш да брзо и ефикасно одагнаваш помисли које сеје заједнички непријатељ људског рода? Одагнавај их, када си сам у келији, гласном и пажљивом молитвом, произносећи њене речи без журбе, са умилењем. Пажљива, усна и гласна молитва проноси се ваздухом и кнезове ваздуха обузима страх. Њихове мишице слабе, њихове мреже се цепају и руше! Пажљива, усна и гласна молитва проноси се ваздухом и онима који се моле и поју приближавају се свети Анђели, спуштају се међу њих, учествују у њиховим духовним пјеснопјенијима, као што су се удостојили да виде неки угодници Бо жији. 2.185-186
• Одговор светог Исака на питање: „Шта је молитва?“ „Молитва је уклањање и пражњење мисли од свега овдашњег, и срце које је своје погледе у потпуности окренуло ка будућем коме се нада“. 2. 228
• Из савршеног смирења и савршене покорности вољи Божијој рађа се најчистија, света молитва. Она не може да се роди другачије, из других дела, баш као што је грожђу својствено да рађа само на виновој лози, а не на неком другом дрвету. 2. 236
• Ја сам вам лично предао како да, према обичају пажљивих, читате јутрење и вечерње молитве, и акатист Најслађем Исусу, то јест полако, без икакве журбе, чак отегнуто, не тежећи ка томе да одједном прочитате читав акатист или све одређене вечерње и јутарње молитве, него бринући се да познати део тих молитава које читате буде прочитан са пажњом, као пред Самим Господом Богом, а не у ваздух. 6. 470
• Онај ко жели да се бави Богоугодном молитвом, треба да се побрине само о томе да за време молитве његов ум сачува пажњу, a срце садејствује уму осећајем покајања. Молитва је понекад праћена обилним умилењем, које човеку долази независно од њега, а понекад се на молитви осећа нарочита хладноћа такође без видљивог разлога. На ове промене треба гледати равнодушно, као што искусан земллрадник гледа на промене времена, знајући да после тмурног времена бива ведро, и после ведрог тмурно. Земљорадник се брине о томе да успешно обави сетву и сабере жетву, чак и када је то повезано са великим трудом и препрекама које ствара лоше време; тако и онај ко се бави молитвом труди се да његова молитва буде правилна и да обрадивши себе њоме добије од Бога дар спасења, чак и када је молитвени подвиг праћен напором и невољама, и изложен различитим искушењима. На невоље и искушења он гледа као на буре које долазе и одлазе. 6. 534-535
• Свети Оци су рекли да човеку који се бави пажљивом молитвом ђаво нарочито завиди и шаље на њега различита искушења. Ово се дешава не без промисла Божијег, ради наше стварне користи, стога ђавоља искушења треба подносити стрпљиво, предајући се вољи Божијој. Оци су такође рекли: „Помоливши се како треба, очекуј супротно“. To значи: после пажљиве молитве, када нам се дарује обилно умилење, увек се догађа неко узнемирење или искушење. Од узнемирења се треба чувати, то јест одбацивати га када дође, а томе што долази, не треба се чудити. 6. 535
• Ходи пред Богом духовним путем са простотом. Знај да си заражен грехом, да твоја огреховљеност природно треба да се огледа у свим твојим делима, стога молитвено плачи пред Богом и то је све. Бог никако није мучитељ, како ти се учинило, него васпитач. Он понекад шаље за утеху благодатне осећаје, а понекад ради смирења допушта страстима да се узнемире и да човек буде подвргнут нападу духова – и једно и друго чини по великој милости према нама, са циљем да нам то буде од истинске користи. 6. 537
• Умилење и љубав према ближњима, који сви, без изузетка, изгледају као Анђели, јесу плодови истинске молитве. А искушења на која се наилази, униније и сан, служе као докази за то колико нам је молитва корисна. 6. 207
• Опште правило за све који се баве молитвом: закључати ум у речи молитве, то јест молити се са пажњом. Оно што је душа за тело, то је пажња за молитву: без пажње она је мртва, нема ника квог значаја. И приликом мољења Исусовом молитвом и приликом читања акатиста и других молитвословља потребно је постарати се о закључавању ума у речи молитве. Ономе ко жели да напредује у молитви Свети Оци саветују да твори и мољење Исусовом молитвом и читање правила – наизменично. Таква разноликост олакшава молитвени подвиг и погодује напретку. Почетници молитвом треба да се баве помало, али често, како би сачували навику на молитву и како у уму не би изазвали изнемоглост, услед које долази до остављања молитве.
Када се нађеш сам, моли се мало наглас, да би чуо сам себе – то погодује пажњи. На мисли које долазе, ма колико биле разговетне, не треба да се обраћа никаква пажња. Светлост стазама мојим је закон Твој рекао је пророк. Ако на молитви немаш потребну пажњу, не узнемируј се због тога. Бог ће у своје време дати пажњу ономе ко постојаношћу у бављењу молитвом и присиљавањем себе на пажњу покаже да заиста жели да се моли са пажњом. Један свети је рекао: „Ја сам све своје слабости поверио Богу и у потпуности се предао Његовој вољи“. И ти за себе говори тако, па ћеш се умирити. 6. 524-525
• У свим подвизима, а нарочито на молитви, захтева се стрпљење и истрајност. Недостатак истрајности кида нежни цвет молитве, као што мраз и ветрови кидају цветове плодног дрвећа. Умолитви будите истрајни (Кол. 4,2) рекао је апостол: то је важно обележје бављења молитвом. Испрва, уводећи ум у молитву, учећи се на њу, немој га дуго држати у њој, како се не би непотребно уморио, али га зато чешће уводи у бављење молитвом. Заиста је потребно принудити се на то дело! Преступник – наш ум – не воли молитвену тамницу; њему је потребна безумна слобода; да би био одведен у тамницу неопходна је принуда – мора у ланце, без тога се не може укротити, без тога се побеснели не може вратити у здрав разум. У своје време, кад буде укроћен и постане миран као Анђео – у сусрет ће му изаћи срце, са свим душевним силама, као са децом, са свим телесним силама, као са слугама – и настаје мир дому ономе, свети мир од Пресветог Господа, велики празник обновљења и васкрсења. 6. 296
• У својим молитвама сав се погружавај у покајање. Постоји обновљено стање то знаш, а налазиш се у старом стању! Због тога пребивај у непрестаном туговању, у спасоносној жалости. Одбаци себе! По примеру светог апостола, немој да држиш до себе. Себе оцењуј једино самоосуђивањем. Буди несебичан пред Богом. Никако не дозволи себи да очекујеш благодат: то је стање и размишљање оних који се налазе у самообмани, који су отпали од Истине. Тежи ка томе да видиш свој грех и заплачеш због њега то је твоје дело. A Бог ће учинити своје, јер Он држи реч, дао је обећање и испуниће га. Благодат је Његова! „Да“ је „да“ Његово је дело. Колико год убељивао своје хаљине не сматрај их за чисте и достојне духовне брачне одаје: твој судија је Бог. 6, 267
• Молитви је потребно непрестано присуство и садејство пажње. Праћена пажњом, молитва представља човекову неодвојиву својину; када је пажња одсутна, молитва је страна ономе ко се моли. Уз пажњу она доноси обилан плод, а без пажње трње и коров. Плод молитве састоји се у просвећењу ума и умилењу срца, у оживљавању душе животом Духа; трње и коров – то је мртвило душе, фарисејска умишљеност која ниче из окорелости срца, задовољава се и горди количином молитава и временом које се употребљава за њихово произношење.
Та пажња, која у потпуности чува молитву од растресености или од помисли и маштања са стране, јесте дар благодати Божије. Најискренија жеља да се добије овај благодатни дар, душеспасоносни дар пажње, доказује се присиљавањем себе на пажњу приликом сваког мољења. Вештина одржавања пажње, да тако назовемо сопствену пажњу пре но што буде осењена благодаћу, састоји се у томе да се, по савету светог Јована Лествичника, ум закључа у речи молитве. Ако ум, услед свога неискуства у молитвеном подвигу, изађе из закључаности у речи, опет га треба увести у њих. Уму су, у његовом палом стању, својствени непостојаност и склоност ка лутању. Али Бог може да му дарује непоколебивост и у своје време је и дарује, због постојаности и истрајности у подвигу.
Чувању пажње за време молитве нарочито помаже споро изговарање молитвених речи. Речи произноси без журбе, како би ум могао лакше да сачува своју закључаност у њих, како не би исклизнуо ни из једне од њих. Када се молиш сам, речи изговарај наглас, то такође помаже очувању пажње.
Пажљивој молитви човек нарочито лако може и треба да се научи приликом савршавања келијног правила Љубљени брате! He одбацуј јарам извесне нелагодности и присиле у почетку док се учиш монашким келијним занимањима, нарочито молитвеном правилу. Благовремено треба да прибавиш свемоћно оружије – молитву; благовремено се научи да га употребљаваш. Молитва је свемоћна зато што у њој делује Свемоћни Бог. Она је мач Духа, који је реч Божија (Еф. 6,17). Испрва је потребно присиљавати се на молитву; ускоро она почиње да пружа утеху, том утехом олакшава присилу и даје снагу за присиљавање самога себе. Но, за молитву присиљавање је потребно током целог живота и ретки су подвижници који су се услед најобилније благодатне утехе избавили од потребе за самопринудом. Молитва делује убиствено на нашег старог човека. Докле год је он жив у нама, дотле се противи молитви која му доноси смрт. Знајући силу молитве и њено благотворно дејство, пали духови се труде да подвижника на сваки начин одвоје од ње, наговарајући га да време које му је одређено за молитву употреби за друге ствари, или се пак труде да је оскврну и униште сујетном и греховном расејаношћу, до носећи за време савршавања молитве безбројне свакодневне и грешне помисли и маштања. 5. 98-99
• Оним ко се упустио у истински молитвени подвиг руководи Сам Бог, са премудрошћу несхватллвом за оне који нису посвећени у тајну молитве. „Молитва рекао је свети Јован Лествичник – сама у себи садржи свога учитеља, Бога, Који човека учи да разуме (молитву), Који даје молитву ономе ко се моли и благосиља године праведника (1. Цар. 2,9).“ Добро одабрани лек од било које старе болести, чим се дотакне њене површине, одмах пружа олакшање. Исти лек приликом даље употребе почиње да продире у телесни састав, узнемирава болест и, постепено је уклањајући, појачава бол, доводећи понекад болесника и у веома мучно стање. У таквим ситуацијама неискусни болесник лако може да посумња у благотворност лека, али искусни лекари ће управо на основу тих појава уочити његову благотворност. Исто то догађа се и са молитвом. Када се хришћанин стално и брижљиво бави њоме, она мало помало почиње да от крива страсти у њему, на чије постојање у себи он дотле није ни сумњао. Она пред њим открива поразну слику пада људске природе и њеног ропства. Када пак хришћанин одлучи да устане из палог стања и ослободи се ропства, онда долазе духови који су нас потчинили себи и тврдоглаво устају против молитве која се спрема да хришћанину донесе слободу. Ово служи као доказ делотворности моли тве, како је рекао исти велики наставник монаха: „О користи од молитве закључујемо на основу супротстављања демона на које наилазимо приликом њеног савршавања, a о њеном плоду закључујемо на основу наше победе над непријатељем“.
Божански Промисао подвижнике веома често ради њихове истинске користи дуго времена држи у невољном сазерцавању нашег пада и борби са страстима и духовима злобе. Видећи у себи страсти које се стално појављују, видећи стално бујање грешних помисли и маштања које доносе духови, подвижник задобија сиромаштво духа које је заповеђено у Јеванђељу, умире за свет, постаје истинска удовица у духовном погледу и услед најсилнијег осећаја удовства, убогости, усамљености и бескућништва почиње да неуморно молитвом сједињеном са плачем досађује Судији, који се Бога не бојаше и људи не стиђаше да умара Неуморног. „Премда се не боји Бога – будући да јесте Бог – Судија ће ипак душу, која обудовела кроз грех и отпадање од Бога, одбранити од њеног супарника – тела, и од њених злотвора – злих духова, будући да се толико труди пред њим“ (преподобни Јован Лествичник). На који се начин савршава та освета, та заштита? Даривањем Духа Светога подвижнику који је исцрпљен молитвеним подвигом: Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћeme; куиајте и отвориће вам се… Отац ваш небески даће Духа Светога онима који ишту од Њега (Лк. 11,9 13) како нас уверава Господ. Но, за добијање тога дара, заповеђено је да се непрестано иште, тражи и куца на духовне двери милосрђа Божијег. 4. 355-356
 
Молитва гласна, телесна
 
• Ко се постојано и побожно бави пажљивом молитвом, произносећи њене речи громко или шапатом, према потреби, затварајући ум у речи, ко на молитвеном подвигу стално одбацује све помисли и маштања, не само греховна и сујетна, него и наоко добра – њему ће милосрдни Господ у своје време да подари умну, срдачну и душевну молитву. 2. 202
• Усмено и гласно мољење плодоносно је онда када је праћено пажњом, што се среће веома ретко, јер се пажњи учимо првенствено приликом бављења молитвом Исусовом. 1. 256
• Нека се нико ко жели да напредује у молитви не усуђује да лакомислено суди о оној молитви која се произноси устима и гласом уз пажњу ума, као о безначајном делању, које не заслужује поштова ње. Ако Свети Оци говоре о бесплодности усмене и гласне молитве, из тога не треба закључивати да су они одбацивали или презирали саму усмену молитву. He! Они код ове молитве само захтевају пажњу. Пажљива усмена и гласна молитва је почетак и узрок умне. Пажљива усмена и гласна молитва је уједно и умна молитва. Научимо најпре да се пажљиво молимо усменом и гласном молитвом, па ћемо тада лако научити да се молимо и само умом, у безмолвију унутрашње одаје. 1. 183
• Преподобни Нил Сорски каже да онај ко се моли гласом и устима без пажње – моли се у ваздух, а не Богу. „Чудна је твоја жеља, да те Бог услиши, кад ти сам себе не слушаш!“ каже свети Димитрије Ростовски, позајмљујући своје речи од свештеномученика Кипријана Картагинског. А управо то се догађа са онима који се моле устима и гласом, без пажње – они толико не слушају себе, толико себи допуштају непажњу, у мислима се толико удаљавају од молитве према споредним предметима, да им се неретко догађа да изненада стану, јер су заборавили шта су читали; или пак уместо речи молитве које читају почињу да говоре речи других молитава, мада им отворена књига стоји пред очима. И како Свети Оци да не разобличавају такву непажљиву молитву, повређену и уништену расејаношћу? „Пажња каже свети Симеон Нови Богослов, треба да буде толико повезана са молитвом и нераздвојна од ње, колико су повезани тело и душа, који не могу да буду раздвојени, не могу да буду једно без другог“. 2. 184 185
• …Одбацујући опитно познање умне молитве, они (противници Исусове молитве) ни у усменој молитви не могу да постигну потребну пажњу, пажњу коју доноси првенствено умна молитва. Псалмопојање које се савршава гласом и устима, без пажње уз расејаност која не напушта телесне прегаоце, оне што не маре за ум – делује на душу веома слабо и површно, доносећи плодове који одговарају таквом деловању. Када се савршава истрајно и много, оно веома често порађа умишљеност са њеним последицама. „Многи, каже схимонах Василије, не познајући опитно умно делање, погрешно суде да умно делање доличи само бестрасним и светим мужевима. Због тога, држећи се према спољашњем обичају само псалмопојања, тропара и канона, остају успавани у том свом спољашњем мољењу. He схватају да нам је такво мољење песмом предато од отаца привремено, због слабости и неискуства нашег ума, како бисмо, обучавајући се мало мало, усходили на степен умног делања, а не да до краја живота пребивамо у псалмопојању. Шта је својственије младалачком узрасту него да прочитамо устима нашу спољашњу молитву па да се радосно понесемо мислећи за себе да чинимо нешто велико и веселећи се само због количине хранимо тиме унутрашњег фарисеја?“. 2. 306-307 в. МОЛИТВА ИСУСОВА – Молитва гласна)
 
Молитва почетника – њен дух
 
• Овде се излаже учење о особинама молитве својствене ономе ко почиње да иде ка Господу путем покајања. Главне мисли изложене су свака посебно, са циљем да би могле да се читају са више пажње и да се лакше памте. Њихово читање, хранећи ум истином a срце смирењем, души може да пружи потребно усмерење у њеном молитвеном подвигу и да послужи као припремно занимање за тај подвиг.
1) Молитва је узношење наших мољења Богу
2) Основ молитве састоји се у томе да је човек – пало биће. Он тежи ка задобијању оног блаженства које је имао, али га је изгубио, и зато се – моли.
3) Уточиште молитве је у великом милосрђу Божијем према људском роду. Син Божији је ради нашег спасења принео Себе Оцу Своме на умилостивљујућу и измирујућу жртву; на основу тога, ако желиш да се бавиш молитвом, одбаци сумњу и двоједушност (Јак. 1,6 8). Немој сам себи да кажеш: „Ја сам грешник. Зар ће Бог мене да слуша?“ Ако си грешник, онда се на тебе односе утешне речи Спаситељеве: Нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање (Мт. 9,13).
4) Као припрема за молитву служе: стомак који није засићен, одсецање брига мачем вере, искрено и од срца праштање свих увреда, благодарење Богу за све невоље у животу, удаљавање расејаности и маштања од себе, побожни страх који је тако својствен створењу када му по неизрецивој благости Творца према творевини буде допуштено да беседи са својим Творцем.
5) Прве Спаситељеве речи упућене палом људском роду биле су: Покајте се, јер се приближило Царство Небеско (Мт. 4,17). Зато док не уђеш у то Царство, куцај на његова врата покајањем и молитвом.
6) Истинска молитва је глас истинског покајања. Када молитва није прожета покајањем, онда она не испуњава своју сврху, онда није угодна Богу. Он неће презрети дух скрушен, срце скрушено и смерно (Пс. 50,19).
7) Спаситељ света блаженима назива сиромашне духом, то јест оне који о себи имају врло смирено мишљење, који себе сматрају палим бићима, која се овде, на земљи, налазе у изгнанству, изван своје истинске отаџбине која је – небо. Блажени сиромашни духом, они који се моле уз дубоку свест о својој убогости, јер је њихово Царство небеско (Мт. 5,3). Блажени који плачу у својим молитвама осећајући сопствену убогост, јер ће се утешити (Мт. 5,4) благодатном утехом Духа Светога, која се састоји у Христовом миру и у љубави у Христу према свима ближњима. Тад нико од ближњих, ни најгори непријатељ, није искључен из загрљаја љубави онога ко се моли, а он се тада мири и са најтежим околностима земног живота.
8) Господ, Који нас учи молитви, душу која се моли пореди са удовицом коју је супарник увредио и која без престанка досађује непристрасном и нелицемерном судији (Лк. 18,1-8). На молитви расположењем своје душе немој да се удаљаваш од тога поређења. Нека твоја молитва буде, да тако кажемо, стално жаљење на грех који те мучи. Удуби се у себе, откриј себе пажљивом молитвом и видећеш да управо удовствујеш у односу на Христа, услед греха који живи у теби, који ти је непријатељ, који у теби производи унутрашњу борбу и немир, који те чини туђим Богу.
9) Сав дан, говори о себи Давид, сав дан земаљског живота, постиђен ходих, проводећи га у блаженом туговању због грехова и недостатака својих, јер се слабине моје испунише поругама, и нема исцељења телу моме (Пс. 37,7-8). Слабинама је назван ход путем земаљског живота, а телом – човеково духовно стање. Сви људски кораци на томе путу испуњени су спотицањима, и то сопственим средствима и трудом. За наше исцелење неопходна је благодат Божија, што исцељује само оне који себе сматрају за болесне. Истинско признавање своје болести састоји се у брижљивом и постојаном пребивању у покајању.
10) Служите Господу са страхом, и радујте се Њему с трепетом (Пс. 2,11) каже пророк, а други пророк у име Бога вели: На кога ћу погледати? На невољнога и на онога ко је скрушена духа и ко дрхти од Моје речи (Ис. 66,2). Господ гледа на молитву смирених и неће презрети мољења њихова. Он даје живот, то јест спасење, скрушенима срцем (Ис. 57,15).
11) Чак и када би неко стајао на самом врху добродетељи, ако се не моли као грешник, Бог одбацује његову молитву (преподобни Исак Сиријски, Слово 55).
12) „У онај дан када не плачем због себе – рекао је један блажени делатник молитве Исусове – сматрам да се налазим у самообмани“.
13) „Чак и кад бисмо савршавали многе најузвишеније подвиге – рекао је свети Јован Лествичник – они нису истински и бесплодни су, ако уз њих немамо болан осећај покајања“.
14) Туга мисли о гресима представља вредан дар Божији; онај ко је носи у својим грудима, уз дужно чување и побожност, носи светињу. Она сама замењује све телесне подвиге када нема снаге за њихово чињење. Напротив, од јаког тела захтева се труд на молитви; без њега, срце се неће скрушити, молитва ће бити немоћна и неистинита.
15) Осећај покајања чува човека који се моли од свих замки ђавољих; ђаво бежи од подвижника јер они зраче смирењем које се рађа у срцу покајника („Кад ђаво види некога – каже свети Григорије Синаит – да живи плачући, он тамо не борави, јер се боји смирења које долази од плача“)
16) У молитвама твојим приноси Господу младалачко замуцкивање, једноставну младалачку мисао – не красноречивост, не мудрост. Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско (Мт. 18,3).
17) Мало дете своје жеље изражава плачем – нека и твоју молитву увек прати плач. He само уз речи молитве, него и уз молитвено ћутање нека се кроз плач изражава твоја жеља за покајањем и измирењем са Богом, твоја крајња потреба за милошћу Божијом.
18) Вредност молитве је само у њеном квалитету, а не у количини. Количина је за похвалу онда када доводи до квалитета. Квалитет увек води до потребне количине; а количина доноси квалитет онда када се човек моли брижљиво (преподобни Мелетије).
19) Квалитет истинске молитве састоји се у томе да се ум за време молитве налази у стању пажње, а да срце подржава ум.
20) Затварај ум у речи молитве које изговараш и сачуваћеш га у стању пажње. Пази на уста или их држи затворена – тиме ћеш помоћи сједињењу ума са срцем. Речи произноси без икакве журбе, па ћеш лакше закључавати ум у речи молитве; ни једна реч твоје молитве нека не буде изговорена а да није прожета пажњом.
21) Ум који се затвара у речи молитве привлачи срце да му пружа подршку. Та подршка срца изражава се кроз умилење, које представља побожно осећање што у себи сједињује тугу са тихом, кротком утехом.
22) Неопходно својство молитве је – чекање. Кад осетиш хладноћу и горчину, не остављај молитву: ако причекаш и избориш се са неосетљивошћу срца, на тебе ће сићи милост Божија која се састоји у умилењу. Умилење је – дар Божији, који се шаље постојанима и истрајнима у молитви (Рим. 12,12; Кол 4,2), који непрестано расте у њима и руководи их ка духовном савршенству.
23) Ум који пажљивом молитвом стоји пред невидљивим Богом, треба и сам да буде невидљив, као слика невидљивог Божанства; то јест, ум не треба да представља ни у себи, ни из себе, ни пред собом никакву слику – треба да му буде страно маштање, ма колико се оно чинило непорочним и светим.
24) He тражи заносе за време молитве, не доводи у покрет нерве, не распаљуј крв. Напротив, срце држи у дубоком спокојству, у које се оно доводи осећајем покајања: Бог одбацује материјални огањ, огањ пале природе. Твоме срцу је потребно очишћење плачем покајања и молитвом покајања; када се оно очисти, онда Сам Бог у њега шаље свој свесвети духовни огањ.
25) Пажња приликом молитве доводи нерве и крв у стање мировања, помаже срцу да се погрузи у покајање и да пребива у њему. Тишину срца не нарушава ни Божанствени огањ, ако сиђе у горњу одају срца, када у њој буду сабрани ученици Христови помисли и осећања узета из Јеванђеља. Овај огањ не спаљује и не распаљује срце, него га напротив орошава, хлади, мири човека са свим људима и свим околностима, привлачи срце ка неизрецивој љубави према Богу и ближњима.
26) Расејаност поткрада молитву. Онај ко се расејано помолио и нехотице у себи осећа празнину и хладноћу. А ко се стално моли са расејаношћу, лишава се свих духовних плодова који се обично рађају од пажљиве молитве и усваја стање празнине и хладноће. Из тог стања рађа се хладан однос према Богу, униније, помраченост ума и слабљење вере, а од њих мртвило у односу на вечни, духовни живот. Све пак то, узето заједно, служи као очигледно обележје да Бог такву молитву не прима.
27) Маштање у молитви је још штетније од расејаности. Расејаност молитву чини бесплодном, а маштање служи као узрок лажних плодова: самообмане и, како је називају оци, демонске прелести. Представе предмета видљивог света и представе невидљивог које производи машта задржавају се у уму и увлаче у њега, чинећи га некако материјалним и преводећи из Божанствене области Духа и Истине у област материје и лажи. У тој области срце почиње да садејствује уму не духовним осећајем покајања и смирења, него телесним осећајем, осећајем крви и нерава, који је преран и недоследан, погрешан и лажан – умишљеном љубављу према Богу. Недопуштена и гнусна љубав онима који су неискусни у духовним опитима чини се као света, док је заправо – само неуредно осећање срца неочишћеног од страсти, срца које се наслађује сујетом и сладострашћу покренутим маштом. Такво стање је стање самообмане. Ако човек упорно остане у томе, онда слике које му се јављају постају необично живе и привлачне. Када се оне појаве срце почиње да се распаљује и безаконо наслађује њима, односно, како каже Свето Писмо, да чини прељубу (Пс. 72,27). Ум такво стање почиње да сматра за благодатно, Божанско и тада је већ близу прелазак на очигледну демонску прелест, када човек губи власт над собом и постаје игралиште и подсмех за лукавог демона. Од молитве праћене маштањем, која човека доводи у такво стање, Бог се са гнушањем одвраћа. И над оним ко се моли таквом молитвом остварује се следећа пресуда Светог Писма: Молитва његова да буде на гpex (Пс. 108,7).
28) Одбацуј наизглед добре помисли и наизглед светла познања која ти долазе за време молитве и одвлаче те од ње. Она стижу из области лажно названог разума и, као јахачи на коњима, седе на сујети. Њихова мрачна лица су покривена како ум онога ко се моли не би могао да препозна своје непријатеље. Али управо по томе што су непријатељски расположени према молитви, што одвлаче ум од ње, што га воде у ропство и тешку подјармљеност, што обнажују и пустоше душу – по томе се управо познаје да су непријатељи, из области господара овог света. Духовни разум, разум Божији, подржава молитву, усредсређује човека на самога себе, погружава га у пажњу и умилење, уму доноси побожно ћутање, страх и задивљеност који се рађају од осећаја присуства и величанствености Божије. Тај осећај у своје време може веома да се појача и да молитву, за онога ко се моли, учини страшним Судилиштем Божијим.
29) Пажљива молитва, којој су страни расејаност и маштање, је стевиђење невидљивог Бога, које привлачи очи ума и жеље срца. Тада ум гледа без слика и потпуно се задовољава невиђењем које надвисује свако виђење. Узрок овог блаженог невиђења је бесконачна финоћа и недокучивост Предмета посматрања. Невидљиво Сунце Правде – Бог – испушта и невидљиве зраке, но ти се зраци познају по очигледним осећајима у души: они испуњавају срце чудесним спокојством, вером, храброшћу, кротошћу, милосрђем, љубављу према ближњем и Богу. По тим дејствима, која се виде у унутрашњој одаји срца, човек несумњиво познаје да је Бог примио његову молитву, почиње да верује живом вером и да се тврдо нада на Онога Који љуби и Љубљенога. To је почетак оживљавања душе за Бога и блажене вечности.
30) Плодови истинске молитве: свети мир душе, сједињен са тихом, ћутљивом радошћу, којој су страна маштања, умишљеност и распаљени пориви и покрети; љубав према ближњима која не одваја добре од злих и достојне од недостојних, него се пред Богом за све моли као за себе, као за своје сопствене удове. Из такве љубави према ближњима засијаће најчистија љубав према Богу.
31) Ови плодови су – дар Божији. Они се у душу привлаче њеном пажњом и смирењем, а чувају се њеном верношћу Богу.
32) Душа пребива у верности Богу онда када се клони сваке грешне речи, дела и помисли, и када се одмах каје због таквих са грешења у која бива уловљена по својој слабости.
33) To да желимо да стекнемо дар молитве, доказујемо стрпљивим молитвеним седењем пред вратима молитве. Због трпљења и постојаности добијамо дар молитве. Господ каже Свето Писмо даје благодатну молитву ономе ко се моли стрпљиво и труди колико може.
34) За почетнике су корисније кратке и честе молитве, него дугe, удаљене једна од друге значајним временским размаком.
35) Молитва је најузвишеније вежбање за ум.
36) Молитва је глава, источник и мати свих добродетељи.
37) Буди мудар у својој молитви. He тражи ништа пропадљиво и сујетно, сећајући се заповести Спаситељеве: Иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6,33), то јест све што је потребно за пролазни живот.
38) Ако намераваш да учиниш нешто или желиш нешто, а такође и у свим тешким животним околностима, гурни своју мисао у молитву пред Богом: моли оно што сматраш да ти је потребно и корисно; али испуњење и неиспуњење свога мољења остављај вољи Божијој у вери и нади на свемоћ, премудрост и благост воље Ње гове. Овај најузвишенији начин мољења даровао нам је Онај Који се молио у Гетсиманском врту да га мимоиђе чаша која My је одређена. Али не Моја воља закључио је Он Своју молитву Оцу но Твоја нека буде (Лк. 22,42).
39) Приноси Богу смирену молитву за добродетељи и благочестиве подвиге које савршаваш: очишћуј и усавршавај их молитвом и покајањем. У молитви својој говори о њима оно што је у својој свако дневној молитви говорио праведни Јов за децу своју: Може бити да су се огрешили синови моји и похулили на Бога у мисли својој (Јов. 1,5). Лукаво је зло: неприметно се уплиће у добродетељ, прља је и трује.
40) Одбаци све, да би наследио молитву, и, подигнут од земље на крсту самоодбацивања, предај Богу свој дух, душу и тело твоје, a од Њега прими свету молитву која је, по учењу апостола и васељенске Цркве, деловање Духа Светога у човеку, када се Дух усели у човека (Рим. 8,26).
 
Закључак
 
Ко се не брине о бављењу пажљивом молитвом, раствореном покајањем, тај је далеко од духовног напредовања, далеко од духовних плодова и налази се у мраку најразличитијих самообмана. Смирење је једини жртвеник на коме је људима дозвољено да приносе молитвене жртве Богу – једини жртвеник са кога Бог прима молитвене жртве.
„Ко је достигао непрестану молитву, тај је достигао врх добродетељи и постао је обитавалиште Духа Светога“ рекао је свети Исак. Молитва је мајка свих истинских, Божанских добродетељи. Немогућ је било какав духовни напредак за онога ко је одбацио смирење и не стара се о томе да ступи у свештени савез са молитвом. Бављење молитвом је завештање апостола: Молите се без престанка (1. Сол. 5,17) каже нам апостол. Бављење молитвом је заповест Самог Господа, заповест сједињена са обећањем: Иштите позива нас и заповеда нам Господ и даће вам се; тражите и наћи ћете; куиајте и отвориће вам се (Лк. 11,9). Неће задремати нити ће заспати молитва, док ономе ко ју је заволео и стално се вежба у њој не покаже место вечне сладости – док га не узведе на небо. Тамо ће се она преобразити у непрестану жртву хвале. Ову хвалу ће непрестано приносити и неућутно објављивати изабраници Божији, услед непрестаног осећаја блаженства и вечности, који је овде на земљи и у времену проклијао из семена покајања, посејаног пажљивом и усрдном молитвом. 2.160-169 (в.ПОСТ)
 
Молитва за неиријатеље
 
• Дух Божији, Који устима Давидовим заповеда мржњу према невидљивим непријатељима душе и учи нас да прибегавамо молитви Богу ради њиховог уништења и истребљења, истовремено од нас захтева љубав према нашим непријатељима – људима, захтева праштање увреда које су нам нанесене од стране ближњих и то са заклињањем: Господе Боже мој моли се Псалмопојац еда ли учиних то, еда ли је неправда у рукама мојим, еда ли узвратих онима који ми наношаху зла: нека зато отпаднем од непријатеља мојих празан, нека зато гони непријатељ душу моју, и достигне је, и згази на земљу живот мој, и славу моју у прах да настани (Пс. 7,4-6). Овде су представљене две стране које чине зло: ближњи, људи, и ђаволи. Дух Свети нас учи да осветом, узвраћањем ближњем злом на зло – речима, или делима, или помислима – човек изазива напад невидљивог непријатеља, у коме бива побеђен, оборен и губи благодат. Слава је благодат Духа Светога. „Онај ко се моли за људе који му наносе увреде рекао је преподобни Марко Подвижник – поражава демоне; а ко се препире са првима – бива поражен од стране других“. 6. 298-299 (в. ЉУБАВ ПРЕМА НЕПРИЈАТЕЉИМА)
 
Молитва Господња
 
• Молитва Господња започиње позивом: Оче наш! Ко би од светих људи дозволио себи и својој браћи, људима грешним, одбаченим и поробљеним од стране ђавола и вечне смрти, такав позив Богу? Очигледно нико. To је могао да дозволи само Бог. Он је и дозволио. Ако је дозволио, уједно је и даровао. Син Божији, Који је постао човек, учинио је људе синовима Божијим и браћом Својом. Према Богу Оцу Он се односи по праву природе: Оче наш! И нама дарује благодатно право да Богу приступамо као Оцу, да нашу молитву Њему започињемо чудесним позивом, за који се нико од људи не би усудио ни на памет да му падне: Оче наш!
Почетак молитве Господње је – дар од Господа, бескрајно драгоцен дар, дар Искупитеља искупљенима, Спаситеља спасенима. Мољења из којих се састоји молитва Господња мољења су за духовне дарове, које је људски род задобио искупљењем. У молитви нема ни речи о телесним, пролазним потребама људским. Онај Који је заповедио да се тражи једино Царство Божије и правда његова, и обећао да ће онима који траже то Царство додати и све пролазно што је неопходно (Мт. 6,33) даје молитву која одговара заповести и обећању.
Одмах за позивом Оче наш додаје се указивање на место где пребива Отац Који никаквим местом није ограничен, него је свуда присутан и Собом обухвата све: Оче наш, Који си на небесима. Указивањем на небеско место пребивања Оца, син који се моли узводи се на небо. Заборави све земаљско: занемари земљу, тај заклон који ти је дат за најкраће време; не обраћај пажњу ни на шта што припада том заклону и што ће ти бити одузето по истеку најкраћег рока; све бриге усмери ка твојој отаџбини, ка небу које ти је одузето падом, а враћено искупљењем; принеси молитву да ти буду дарована вечна духовна, свесвета, Божанска блага, која својим бескрајним достојанством надвисују не само људска схватања, него и схватања анђела. Та блага су за тебе већ припремљена; она те већ чекају. Праведни суд Божији, који је неодвојив од Његове доброте, захтева да се твоја слободна воља изјасни о примању небеских блага – да се изјасни твојом молитвом и твојим животом.
…Молитва Господња дата је грешницима, и пре свега, они се уче да од Бога, Оца свога, траже да се свети име Његово. У том човековом тражењу садржано је мољење да му буде даровано искрено покајање. Да се свети име Твоје у храму моје душе! To молим, јер не налазим у себи. Налазим супротно: жалосно сам потчињен греху и палим духовима који су грех пронашли и заразили ме њиме. У мојој души станују преступне и смрадне помисли и осећања. Да ли улазе споља или се рађају у њој – не знам. Знам да се јављају несметано и деспотски, и да немам снаге да их изагнам и избацим из себе. Овим помислима и осећањима разгневљује се Бог; Он се одвраћа од њих; њима се хули на Бога; уз њих, ја остајем стран Богу. Мени је неопходно очишћење! Мени је неопходно покајање! Даруј ми, Оче мој небески, моћно покајање, које би очистило мој унутрашњи храм од свих нечистота и злосмрадија, учинило ме способним да примим усиновљење које си ми дао, и које би ме још за време мог земаљског странствовања учинило житељем неба. Све до сада гмижем по земљи. Нека уђе у моју душу истинско Богопознање! Нека просвети мој ум, моје срце, сву делатност моју: Да се свети име Твоје (Мт. 5,8). Такво је значење овог мољења. Можемо да желимо чистоту и покајање; можемо и дужни смо да употребљавамо сва средства која од нас зависе како бисмо их задобили; но, то да ли ћемо их коначно добити, не зависи од нас. To је – дар Божији. Ми треба пре свега да молимо Оца Небеског да Он из Својих духовних ризница ниспошаље на нас дар покајања, да нас покајањем очисти од греховне прљавштине, да нас украси блаженом чистотом која види Бога (Мт. 5,8) и која је једина у стању да прими истинско Богопознање. Да се свети име Твоје!
Да дође Царство Твоје! Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17,21). Каква задивљујућа доследност у молитви Господњој! Том доследношћу изображава се логичност, поступност и узвишена и света систематичност духовног напредовања. Након мољења за даривање савршеног Богопознања, Господ учи Богом усиновљеног човека да тражи да у његову душу сиђе Царство Божије. Он заповеда да то Царство молимо смиреном молитвом вере која одговара нашој снази. Онај ко верује не може да га не добије. Оно је обећано Речју Божијом: Ко има заповести Моје и држи их у њему ће се светити име Моје, то је онај који ме љуби; а који Мене љуби, тога ће љубити Отац Мој (Јн. 14,21). Ако ме неко љуби реч Моју држаће; ако ме неко љуби, у њему ће се светити име Моје, и у њему ћемо се настанити (Јн. 14,23). Да дође Царство Твоје! Чудесна молба! Чудесна жеља буди се мољењем! Ова смела молитва се испуњава. Испуњава се – као доказ за то служе опити који показују њено испуњење.
…У свим вековима хришћанства на таблицама црквене историје записивани су опити који су код светих Божијих показивали дела која надилазе људску природу и не припадају њој него Богу, Који обитава и царује у светим људима. Преподобни Макарије Египатски вели: „У онима које је обасјала благодат Божанског Духа и настанила се у дубини ума њиховог, као душа је Господ“. Овај велики отац опет говори: „Дејство и сила Духа Светога пребивају у обновљеном човеку“.
Онај ко је у себи осетио Царство Божије, отуђује се од света који је непријатељски расположен према Богу. Онај ко је у себи осетио Царство Божије може да жели, из истинске љубави према ближњима, да се у свима њима покаже Царство Божије. Он може исправно да жели да на земљи настане видљиво Царство Божије, које би са лица земље истребило грех и установило на њој владавину Правде.
…Да буде воља Твоја и на земљи као на небу. Небом су названи житељи неба: они непогрешиво и непопустљиво извршавају вољу Божију. Они своју вољу више не додају вољи Божијој. Више и немају засебну вољу! Њихова воља слила се у једно са вољом Божијом.
…А земљом су названи хришћани. Неће погрешити нико од нас ако произносећи ово мољење под земљом буде подразумевао своје срце, не одвајајући ни тело од њега. Где буду усмерене силе срца, тамо ће се устремити и телесне силе, и тежње тела преобразиће се сходно те жњама срца, из телесних и скотоподобних у духовне, свете и анђеоске. Потпуно сједињење људске воље са вољом Божијом представља стање највишег савршенства које може да достигне разумно створење Божије. Ово савршенство имају Анђели. Спаситељ наш је благоизволео да и ми – немоћни и несрећни људи, узети из земље, који врло кратко време лутамо и тумарамо на земљи, а потом опет силазимо у њу – добијемо оно што поседују најсветији небески духови. Он нам заповеда да трагамо за савршенством које је за нас још увек недостижно. Онај ко је у себи осетио Царство Божије учи се да се не задовољава само тиме; он се учи да се не предаје безбрижности и нераду; учи се да стреми што потпунијем развитку владавине Божије у себи. Нека у читавом људском бићу, у свим саставним деловима његовим, у духу, души и телу, делује искључиво воља Божија сједињујући собом и у себи падом разједињену вољу тих делова. Само вољом Божијом може да се исцели људска воља, затрована грехом; само у вољи Божијој и посредством ње, жеље тих саставних делова човекових, које су добиле различита усмерења, супротстављена једно другом, могу да пређу из несагласности у сагласност и да се сједине у једну жељу.
Хлеб наш насуштни дај нам данас. Овде се не говори о трулежној храни! He брините се, дакле, говорећи: шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути (Мт. 6,31); говори се о храни која даје живот вечни и вечно остаје; о новој храни коју је људима даровао очовечени Син Божији; о хлебу живота који је сишао са неба; о хлебу Божијем који је у стању да насити човека и пружи вечни живот целом свету (Јн. 6,27,33). Реч насуштни означа ва да је тај хлеб по својим својствима изнад свега што постоји. Његова узвишеност и светост су бесконачни и несхватљиви; освећење и достојанство које доноси једење тога хлеба неизмерни су и необјашњиви. Хлеб који даје Син Божији, јесте свесвето Тело Његово, које је Он дао за живот света (Јн. 6,51). Чудесној храни присаједињено је једнако чудесно пиће. Тело Богочовека дато је као храна вернима, а Крв Његова – као пиће.
…Сходно узвишености хране и дејству које њено узимање има у онима који је узимају, Господ је Тело Своје назвао једином истинском храном, а Крв Своју – јединим истинским пићем човека обновљеног искупљењем (Јн. 6,55). Обична храна синова старог Адама која им је заједничка са бесловесним животињама, уништава се варењем и не може да уклони смрт представља јело које пролази (Јн. 6,27). Хлеб наш насуштни дај нам сваки дан тако је ово мољење записао свети Лука (Лк. 11,3). Са мољењем је повезана и заповест, којом је хришћанима наложена обавеза свакодневног причешћивања Светим Тајнама – обавеза која се данас тако често не извршава. Када је рекао сваки дан, Господ је тиме изразио мисао да без овог хлеба ми нисмо у стању да проведемо ни један дан у духовном животу. Када је рекао данас, тиме је изразио да треба да га једемо свакодневно, и да његово давање претходног дана није довољно, ако нам данас не буде дат поново. Свакодневна потреба за њим захтева да учестамо са овим мољењем и да га приносимо у свако доба; нема дана у који не би било неопходно за нас да његовом употребом и причешћем њиме утврђујемо срце нашег унутрашњег човека (Овакво објашњење хлеба насуштног никако не чини чудним читање молитве Господње пре обеда: материјални хлеб служи као слика хлеба који је сишао са небеса).
И опрости нам дyгoвe наше као што и ми опраштамо дужницима својим. Подаривши грешницима узвишена блага, блага од највеће вредности, изнад сваке цене – подаривши их по Својој бесконачној милости, Господ и од нас захтева милост према нашим ближњима. Тајна искупљења заснована је на милости. Она представља пројаву милости Божије према палом људском роду и може да буде прихваћена једино расположењем душе која је у потпуности милостиво настројена према људима. Ми не можемо да примимо искупљење које нам је даровао Бог другачије него да стекнемо милосрђе према себи и према палом људском роду, да постанемо свесни своје грешности, пада и погибли, да постанемо свесни огреховљености, пада и погибли читавог људског рода, да познамо општу и потпуну неопходност милости Божије.
Господ је рекао: Ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сахрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт. 6,14 15). Хришћанин треба нарочито да пази на душевну слабост злопамћења, и да је изгони чим се појави, не дозвољавајући јој ни под којим изговором да се угнезди у души, ма колико се тај изговор чинио оправданим на први поглед. Ако пустимо на вољу злопамћењу – оно ће да опустоши нашу душу, да све наше подвиге и добродетељи учини бесплоднима и да нас лиши милости Божије. Када опраштамо ближњима њихова сагрешења, тиме показујемо да се Дух Божији уселио у нас, да царује у нама, да управља и руководи нашом вољом. А до тада, потребан је посебан лични напор како бисмо се супротставили страсти злопамћења. У подвигу против ове страсти Бог нам тајно помаже, уздржавајући се од јавне помоћи како би наша слободна воља могла јасно да се изрази. Злопамћење се заснива на гордости. Гордост се крије чак и у изабраницима Божијим освећеним благодаћу. И њима је неопходно да буду будни у борби против тог духовног отрова и убиства душе које он порађа – злопамћења. Кроз праштање браћи њихових дугова, ми привлачимо у себе благодат Божију, а задржавамо је у себи постојаним праштањем дугова нашим ближњима.
He уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Другом половином мољења објашњава се прва. Искушењима се овде називају они заиста несрећни случајеви и невоље, када сопственом вољом стремимо према греху, предајемо се у власт ђавола и гинемо, како је томе био подвргнут Јуда Искариотски. Уђе у њега сатана – вели Свето Писмо (Јн. 13,27). Мољење нас не учи да одбацујемо патње, које су неопходне за наше спасење и чувају нас од наших страсти и демона.
…Заједно са догматима хришћанске вере, свети апостол Павле је васељени проповедао да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божије (Дап. 14,22). У посланици Јеврејима апостол каже да су сви који су угодили Богу били подвргнути кажњавању и уразумљивању од стране Бога, а оне који нису, Бог је одбацио као туђе (Јн. 16,33). He уведи нас у искушење, но избави нас од злога! He допусти да нама завладају страсти, посредством којих се, услед нашег пада, налазимо уз ђавола! И не само то: не допусти да нас заведе наша огреховљена воља, чијим испуњавањем обмањујемо и погубљујемо себе! He допусти да се преваримо лажним мислима и учењима! He допусти да будемо побеђени среброљубљем, славољубљем и властољубљем! He допусти да се покоримо сластољубљу и сладострашћу у време када имамо много земаљског блага, нити малодушности и роптању онда када смо окружени оскудицом! He допусти нам да грешимо! He допусти да нас обузме гордост онда када водимо живот испуњен добродетељима, нити да нас захвате безнађе и очајање услед било каквог спотицања… 4.240-250
 
Молитва умна, срдачна и душевна
 
• Услед блаженог садејства Духа Светога у човеку најпре почиње да се осећа необична тишина, а затим се јавља обамрлост за свет, за његово наслађивање сујетом и греховношћу, као и за служење у свету. Хришћанин се мири са свиме и са свима посредством чудног, смиреног и уједно високо духовног расуђивања, које је телесном и душевном стању непознато и недоступно. Он почиње да саосећа са људским родом и сваким појединим човеком. Саосећање прелази у љубав. Потом почиње да се удвостручује његова пажња на молитви: речи молитве почињу да производе силан и необичан утисак на душу, да је потресају. Коначно, мало помало, срце и сва душа покрећу се на сједињење са умом, а за душом на то бива привучено и само тело. Таква молитва назива се:
умном, када се произноси умом са дубоком пажњом, уз подршку срца;
срдачном, када се произноси умом сједињеним са срцем, при чему ум као да силази у срце и молитву узноси из дубине срца;
душевном, када се савршава из све душе, уз учешће и самог тела, када се савршава читавим бићем, при чему оно цело постаје као једна уста која произносе молитву.
Свети Оци у својим делима често под једним називом умна молитва подразумевају и срдачну и душевну, а понекад их и разликују. 2. 218
• Срдачна молитва делује највише приликом мољења Именом Господа Исуса; душевном молитвом моле се они који су добили срдачну молитву, онда када се баве молитвословљем и псалмопојањем. 2. 219
• Брате! Није ти корисно да пре времена добијеш срдачну благодатну молитву! Није ти корисно да пре времена осетиш духовну сладост! Ако их добијеш пре времена, нећеш имати претходна знања о томе са каквом побожношћу и опрезношћу треба да се чува дар благодати Божије, па ћеш тај дар можда употребити на зло, на штету и погибију твоје душе (свети Исак Сиријски: „He треба пре времена да тражимо много, како дар Божији не би пропао услед брзине његовог примања. Све што се лако постиже, брзо се и губи; све пак што је добијено уз патњу срца, брижљиво се чува“). При томе, немогуће је сопственим трудом открити благодатну умну и срдачну молитву у себи, јер сједињење ума са срцем и душом, који су у нама разједињени падом то припада Једином Богу. Ако себе будемо неразумно присиљавали и сопственим трудом тражили откривање дарова које шаље једино Бог – узалуд ћемо се трудити. И добро би било када би штета била ограничена само на узалудан труд и губитак времена! Јер горди трагачи за стањима својственим обновљеној људској природи често бивају подвргнути највећој душевној несрећи, коју Свети Оци називају прелест. To је и логично: полазна тачка њиховог деловања је лажна. Како да од лажног почетка и последице не буду лажне? Такве последице, које се називају прелест, имају различите облике и степене. Прелест бива углавном прикривена, но понекад и јавна; она човека неретко доводи у стање растројености, које је смешно и уједно веома жалосно, а понекад доноси самоубиство и коначну пропаст душе. Прелест је многима схватљива по својим очигледним последицама, али њу треба изучавати и разумевати у самом њеном зачетку у лажној мисли која служи као основ свих заблуда и јадних душевних стања. У лажној мисли ума унапред постоји сво здање прелести, као што у зрну већ постоји биљка која треба да никне тек након што буде посађена у земљу. Свети Исак Сиријски је рекао: „Свето Писмо вели: Царство Божије не долази на видљив начин (Лк. 17,20). Они који су се подвизавали са таквим душевним залогом (трагање за видљивим даровима Божијим), подвргавали су се гордости и паду. Ми своје срце треба да утемељимо на делима покајања и животу благоугодном Богу. Ако храм срца не буде упрљан но чист, онда дарови Господњи долазе сами по себи. Црква Божија је дакле одбацила намерно трагање за узвишеним даровима Божијим. Они који би се тога прихватили, погордили би се и пали. Јер то није знак нечије љубави према Богу, него болести душе. И како да трагамо за узвишеним даровима Божијим, кад се Божански Павле хвали патњама, а за највиши дар Божији сматра учешће у страдањима Христовим!“
У своме молитвеном подвигу у потпуности се ослони на Бога, без Кога није могућ ни најмањи напредак. Сваки корак према успеху у том подвигу, дар је Божији. Одбаци себе и предај се Богу, да чини са тобом шта хоће. А Он, Свеблаги, хоће да ти дарује оно што ни на ум, ни у срце човеку не дође (1. Кор. 2,9); хоће да ти дарује блага која наш ум и срце у њиховом палом стању не могу чак ни да замисле. Немогуће је, сасвим немогуће, да онај ко није стекао чистоту, добије макар и најоскуднију представу о духовним даровима Божијим – не може их ни замислити, не може их упоредити са најпријатнијим душевним осећањима која су човеку позната! Са простотом и вером пренеси своју бригу на Бога. He веруј представама лукавога, који је још у рају прародитељима говорио: бићете као богови (Пост. 3,5). Он ти и сада нуди превремено и гордо стремљење ка задобијању духовних дарова срдачне молитве, које, понављам, даје Једини Бог, и који имају своје одређено време и место. To место је: читав сасуд како душевни, тако и телесни – очишћен од страсти. 2. 303-304
 
Молитва у цркви
 
• Без икакве сумње, од свих земаљских здања најзначајније по своме достојанству је – храм, или дом Божији, или црква; ове речи су синоними. Мада је Бог свуда присутан, у цркви се Његово присуство пројављује на нарочит начин – најприметнији и најкориснији за човека. Јављање Божије за човека је корисније и приметније само онда, када он и сам постаје храм Божији, начинивши од себе обитавалиште Духа Светога, попут апостола и других највећих светих. Но, такво стање достижу сасвим ретки међу хришћанима…
Храм Божији је небо на земљи. „У храму славе Твоје стојимо, Господе, мислећи да смо на небесима“ пева света Црква. Храм је место општења Бога са људима, у њему се савршавају све хришћанске Свете Тајне… У храму Божијем даноноћно се оглашавају славословља Богу; за речи овога света у њему места нема. Све је у храму Божијем свето: и сами зидови, и под и ваздух. Стално га чува Анђео Божији; Анђели Божији и мир торжествујуће Цркве силазе у њега. Присуство у таквом свештеном здању представља највећу срећу за луталицу на земљи. Свети пророк Давид, мада је поседовао сва средства за земаљске насладе и задовољства, знао је да све размотри и оцени на прави начин, рекавши: Једно молих од Господа, и то тражах: да живим у дому Господњем све дане живота мога, да гледам красоту Господњу и посећујем храм свети Његов (Пс. 26,4). Ово је устима Давидовим изговорио Дух Свети. Ко за време земаљског живота буде, што чешће може, посећивао храм Божији, као да живи у њему, тај ће, по одвајању од тела, врло лако ради вечног празновања прећи у небески, нерукотворени храм, чији је неимар Бог. Ми се у храму молимо и узрастамо, очишћујемо се од грехова и заједничаримо са Богом.
Пример посећивања храма Божијег показао нам је Спаситељ (Јн. 7,14), а показали су нам га и свети апостоли (Дап. 3,1). Хришћани свих времена брижљиво посећивање храма Божијег сматрали су за своју неодложну обавезу. Свети Димитрије Ростовски посећивање храма, током свих молитвословља која се у њему обављају, пореди са царским данком, који свако треба свакодневно да плати. Ако свети пастир сматра да је присуство на сваком Богослужењу непромењива обавеза сваког благочестивог хришћанина, онда је такво присуство тим пре свештена обавеза монаха.
…Спасоносни пример посећивања храма Божијег видимо у цариниковој посети храму која нам је описана у Јеванђељу (Лк. 18,10). Цариник је стао у дну храма, не сматрајући себе достојним да очи уздигне ка небу, него се ударао у прса говорећи: Боже, милостив буди мени грешном. Он је из цркве изашао привукавши на себе благодат Божију. И ти кад дођеш у цркву, ако немаш у њој какво послушање, стани позади, у неприметном углу или иза стуба, како се сам не би расејавао и како твоја побожност не би привукла пажњу других; око ума устреми ка срцу, а телесно око према земљи и помоли се Богу у скрушености духа, не приписујући себи никакву заслугу, никакво добро дело, сматрајући се кривим за безбројно мноштво сагрешења која су ти позната и која нису. Ми врло много грешимо и у незнању, и услед наше ограничености, и услед повређености наше природе грехом. Божанствено Писмо каже: Срце скрушено и смерно Бог неће презрети (Пс. 50,19). Ако се помолиш са свешћу о својој грешности и убогости, Бог ће и твој глас чути из храма Свога светога, и твој ће молитвени вапај пред Њим доћи у уши Његове (Пс. 17,7). Он ће излити на тебе Своју богату милост.
Ако имаш било какву обавезу при храму, испуњавај је са највећом побожношћу и опрезношћу, као онај ко служи Богу, а не људима.
Заједно са поменутим цариником прича Јеванђеље – у цркву је на молитву ушао и фарисеј. Као личност од значаја, фарисеј је стао на видно место. Вероватно је имао идеју уобичајену за све фарисеје да својим озбиљним ставом и молитвом пружи поуку присутном народу. Сујету он није сматрао опасном за себе, као за човека узнапредовалог у добродетељи, а извесну дволичност држао је за допустиву ако то захтева општа корист. Из чега се састојала фарисејева молитва? Као прво, прославио је Бога. Добар почетак. Али одмах потом, прихватио се набрајања не доброчинстава Божијих, него сопствених племенитих дела, мада би таквом набрајању одговарао и другачији почетак: да је кренуо директно од прослављања себе, а не Бога. Бог је прослављен само форме ради, како би се донекле прикрила гордост. А гордост се пројавила кроз осуђивање и понижавање ближњег, чија савест фарисеју није била позната и чија је свест о гресима привукла милост Божију. Лицемерно прославивши Бога, фарисеј је рекао: Нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај иариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од cвегa што стекнем. Овде су очигледни: недостатак свести о својим гресима, свест о својим заслугама и гордост која одатле потиче, а која се манифестује кроз осуђивање и понижавање ближњег. Господ није примио Фарисејеву молитву. У закључку ове приче Он је рекао: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себв понизује узвисиће се. Из тога се види како свако ко жели да Бог прими његову молитву, треба да је приноси из свести о својој грешности и крајњој мањкавости када су сопствена добра дела и врлине у питању, да је приноси из срца које се смирило пред ближњима, из срца које је заволело све ближње, из срца које је ближњима опростило сваку увреду. A ја по мноштву милости Твоје ући ћу у дом Твој, поклонићу се храму светоме Твоме у страху Твоме (Пс. 5,8).
Велику милост Божију према човеку представља установљење заједничких молитвословља у светим храмовима Божијим. Ова молитвословља су по откривењу свише установили апостоли, њихови свети ученици и свети оци првих векова хришћанства. У тим молитвословљима може да узме учешће сваки хришћанин: чак и неписмен човек ту може да усвоји знања, красноречивост и поетски израз духовних, светих беседника и књижевника хришћанства. На тим молитвословљима свако ко жели може веома лако да се научи умној молитви: количина молитве доводи до квалитета рекли су оци стога дуготрајна молитвословља веома помажу подвижнику да пређе од усне молитве на умну и срдачну. Црквена молитвословља са држе опширно хришћанско догматско и морално Богословље; онај ко редовно посећује цркву и пажљиво прати све што се чита или пева, може добро да изучи све што је православном хришћанину неопходно на пољу вере. 2. 177-182
А цариник издалека стајаше – прича Јеванђеље – и не хтеде ни очију уздигнути ка небу, него се бијаше у прса говорећи: Боже, милостив буди мени грешном. Овим речима Јеванђеље нас учи да смиреном расположењу душе на молитви треба да одговара и положај тела. У храму не треба бирати место напред, истакнуто место, него скромно, које неће представљати повод за расејаност. Очима не треба допуштати слободу: нека стално буду усмерене ка земљи, како би ум и срце без препрека могли да буду устремљени ка Богу. Цариник је имао погурено држање тако је живо осећао бреме својих грехова. И свако други ко живо осећа бреме које притиска његову душу и нехотице ће заузети погурен и потиштен став. 4. 25-26
• Чак и на Богослужењима корисно је понављати кратку молитву у одаји душе: таква молитва не само да не омета пажњу према молитвословљима која се читају и певају у храму Божијем, него и помаже да се брижљиво пази на њих, уздржавајући ум од расејаности. Ако се ум не буде задржавао у самопосматрању кратком молитвом која душу испуњава осећањем покајања, он ће се лако препустити расејаности; ако током Богослужења занемари оно што се у цркви чита и пева, он ће скренути у празна размишљања и маштања. 4. 29-30
• Узимајући учешће у црквеним чиновима, чувајмо се било каквог показивања наше побожности, које би нас учинило очигледно различитим од наше браће. „Обрати пажњу на то рекао је свети Јован Лествичник да се, док си међу својом браћом, никако не покажеш у нечему праведнијим од њих. Ако будеш поступао другачи је, учинићеш два зла: ранићеш своју браћу притворном усрдношћу, a себи ћеш свакако дати повод за умишљеност. Буди усрдан у својој души, не показујући то ни покретима тела, ни изгледом, ни речју, ни наговештајем“. 4. 72
• У цркви када нађете за потребно да седнете – седите, јер Бог не пази на то ко седи а ко стоји, него чији је ум са потребном побожношћу усмерен ка Њему. Стремљење ка Богу, побожност и страх Божији задобијају се пажењем на себе. 6. 533-534
• У цркви не читајте никакве посебне молитве, него пазите на Богослужење. Добро је научити се на молитву цариника, коју је Господ похвалио, а коју је цариник, као што се из Јеванђеља види, приносио управо док је био у цркви. Та молитва гласи овако: „Боже, милостив буди мени грешном“, или „Боже, очисти ме грешног“. Овој молитви по снази је једнака: Тосподе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“, или „Господе помилуј“. Међу овим молитвама изаберите ону за коју нађете да вам је најлакша за изговарање. Али неизоставно је произносите без журбе и са пажњом. Ја саветујем да се држите друге. Прве две молитве имају исто значење; последња је заправо скраћена претпоследња. У цркви некад пазите на Богослужење, а некад произносите умну молитву, и даље одржавајући поменуту пажњу. Могуће је уједно молити се умом и пазити на црквено молитвословље. Прво помаже другом, а друго првом.
Када остајете код куће, црквену службу можете да замените читањем неког акатиста: акатиста Господу Исусу или акатиста Мајци Божијој. У цркви немојте да падате на колена и, уопште узев, по спољашњем држању ни по чему се немојте одвајати од других; него чувајте и унутрашњу и спољашњу побожност. Поклоне чините што је могуће ређе. Земне поклоне чините свега два пута током Литургије: када два пута износе Чашу са Светим Тајнама (наравно, у време када су земни поклони иначе допуштени!). Уздржавајте се од падања у ватру и свих порива који су толико противни смирењу. Захтевајте од себе тишину и пажњу и приликом молитве, и приликом читања, и при сваком другом вашем делу. Таквим понашањем пружићете духу смирење. Смирење осењује милост Божија. 6. 532-533
 
Молитвено правило
(в. ПРАВИЛО МОЛИТВЕНО)
 
Молитвена тражења
 
• Бога можемо да молимо за оно што нам се чини неопходним и корисним: али испуњење или неиспуњење наших жеља препустимо Његовој светој вољи, завршавајући свако наше тражење, ма како оно наизглед добро било, препуштањем наших жеља вољи Божијој и свешћу о томе да смо неразумни. Овако треба поступати посебно у сумњивим ситуацијама. 6. 828
• Ко жели да правилно служи Богу, тај не треба да тражи од Бога било шта, сузе или нешто друго по својој вољи, него је дужан да од Бога тражи да му да оно што је корисно за његову душу. Ко се у своме тражењу одриче сопствене воље ради воље Божије, тај може да добије истинско смирење. Треба се уздржавати од распаљивања, и трудити се да се на молитви има страх Божији – то је поузданије. 6. 519
• Понављам изреку Исака Сиријског:’Ако се молиш Богу за нешто, а Он оклева да те услиши, не тугуј због тога: ниси ти паметнији од Бога. To се тако догађа по најмудријем Промислу Божијем, који је недокучив за људски разум“. A у то да нас Бог љуби неупоредиво више него што ми сами себе љубимо и можемо да љубимо, у то треба без сумње да верујемо. „Све што се лако постиже – закључује овај свети расуђивање о том предмету – брзо се губи. Све пак што се стекне уз патњу (труд) срца брижљиво се чува“. 6. 722
• Узвишен је и драгоцен осећај страха Божијег! Кад он делује, ум често затвара своје очи, престајући да произноси речи и умножава мисли: побожним ћутањем, које надвисује речи, он изражава свест о својој ништавности и неописиву молитву која се из те свести рађа. To стање најбоље описује свети Исак Сиријски: „Смиреномудрени, када се приближава молитви и када је бива удостојен, не усуђује се да се помоли Богу или да нешто затражи. Он не зна за шта би се помолио, него свим својим помислима ћути и очекује само милост и вољу коју о њему изриче Величанство Коме се он клања. Његово лице окренуто је ка земљи, а унутрашњи поглед срца узнесен ка славним дверима у Светињу над Светињама“. 2. 61 62
• Потчинивши посредством поста тело духу, учинивши наш дух по благости сличним Анђелима, окрилимо га молитвом; нека наш дух стекне блажену навику да брзо и често узлеће ка Богу и тражи благослов Божији за наше подухвате, помоћ Божију за наша дела. Нећемо оклевати да Бога видимо као помоћника и управитеља у делима нашим. И не само то! Узносећи се често у мислима ка Богу, ми постепено чистимо наш духовни пут од сваког безакоња, не само грубог, него и финог, које се чини у помислима и осећањима. Ко ће се, призивајући Бога у помоћ, осмелити да Га призове у помоћ за дело порочно? Ко се, износећи своје мољење пред Цара над царевима, претходно неће постарати да то мољење буде достојно Царске и Божанске пажње, која прониче у тајне срце и једнако јасно види све, видљиво и невидљиво? Ако што молимо по вољи Његовој, само у томе Он ће да нас послуша (1. Јн. 5,14) рекао је апостол. И како да онај ко се свакога часа обраћа Богу не стекне убеђење и осећај да живи пред очима Божијим, да свевидећи и свудаприсутни Бог види свако његово дело, сваки покрет његове душе? Нужна последица таквог убеђења и осећаја је – духовно напредовање хришћанина. Нека нам милосрдни Господ дарује то напредовање у славу Имена Свога и на спасење наше. 4.109-110 (в МОЛИТВА)
 
МОЛИТВА ИСУСОВА
 
Молитва Исусова и акатисти
(в.ПРАВИЛО МОЛИТВЕНО)
 
Молитва Исусова и безмолвије
 
• Авва Јован Колов је рекао: ‘Ако човек у својој души има Божански залог, онда може да безмолвствује (молитвено тихује) у својој келији. Такође, без излажења у својој келији може да пребива и онај ко нема Божански залог, али има залог овога света. Онај ко нема ни залог Божији, ни залог овога света, не може да пребива у келији“.
Ово значи: онај ко се бави умном молитвом и плачем задовољан је безмолвијем у келији и цени га; боравак у келији може да се цени и због неке страсти, на пример – због страсти према рукодељу са среброљубивим циљем. Без ових залога пребивање у келији је неиз држљиво. 7. 268 (в БЕЗМОЛВИЈЕ, РАСУЂИВАЊЕ)
 
Молитва Исусова u богоопштење
 
• „Благодатне дарове – тврди преподобни Серафим – добијају само они који имају унутрашње делање и пазе на своје душе Они који су решили да заиста служе Богу, треба да се баве сећањем на Бога и непрестаном молитвом Господу Исусу Христу, говорећи умом: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног’. Таквим вежбањем, уз чување од расејаности и мирну савест, могуће је при ближити се Богу и сјединити се са Њим. Богу се, по речима светог Исака Сиријског, не можемо приближити другачије него непрестаном молитвом“. 2. 268 (в.БОГООПШТЕЊЕ)
 
Молитва Исусова u богослужење
 
• Монасима и послушницима који су изволели да се баве молитвом Исусовом, ради лакшег избегавања расејаности и пребивања у пажњи, преподобни Серафим саветује да у цркви на молитвословљима стоје затворених очију и да их отварају само онда када их захвате сан и дремеж. Тада по његовом савету погледе треба усмера вати ка светим иконама, што такође чува од расејаности и подстиче на молитву. Почетник се на молитву Исусову посебно лако навикава током дугих манастирских молитвословља. Зашто би, док присуствује тим молитвословљима, бесплодно и душепогубно лутао мислима на све стране? А ово може да се избегне ако ум не буде ни за шта привезан и ако се бави молитвом Исусовом: она ће задржати ум да не скита; постаћеш много усредсређенији и удубљенији; много ћеш боље пазити на оно што се чита и пева у цркви и уједно ћеш се на неприметан начин постепено обучити умној молитви. 2. 269
• За време црквених служби корисно је бавити се молитвом Исусовом: уздржавајући ум од расејаности, она ће му помоћи да пази на то што се у цркви пева и чита. 5.110-111
 
Молитва Исусова u болести
 
• Главобоља је – уобичајени први сапутник дубоке пажње према Речи Божијој и молитве. Реч Божија је жива и делотворна вели апостол оштрија од свакогдвосеклог мача, и продире све go раздеобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца (Jeвp. 4,12). He боли само тебе, није само мене болела; болела је Свете Оце – и они су о томе говорили у својим делима. Преподобни Григорије Синајски вели: „И бол у раменима и силне главобоље са муком ревносно трпи, тражећи у срцу Господа“. Повремено од бављења молитвом наступа раслабљеност читавог тела, презнојавање, грозница; све је то код почетника; код оних који су узнапредовали молитва даје снагу, храни душу и тело. Али презнојавање бива чак и код њих. Уосталом, теби је дат најлакши начин пажње и молитвеног подвига, коме је страна свака механичка телесна радња, за коју је неопходно јако здравље. На ситнице, на све осећаје у телу обраћај што је могуће мање пажње; пази да твој ум пребива у покајању и да се удаљава од расејаности. Надам се да твоје главобоље неће дуго потрајати. Ни мени нису дуго трајале. Након што су прошле, бављење молитвом постало је некако својственије уму и лакше за њега. Од свога ума на молитви не захтевај оно што превазилази његове снаге, на пример непоколебиву и потпуну нерасејаност. У мислима показуј своју немоћ Богу говорећи: Господе! Ти видиш сву моју немоћ!“ – и трпељиво подноси немоћ свога ума. Није узалуд и без циља речено: Трпећи потрпех Господа, и обрати на ме пажњу, и услиша мољење моје; и изведе ме из рова мучења и из муља блата, и постави на камен ноге моје, и управи стопе моје; и стави у уста моја песму нову (Пс. 39,1 4). 6. 296 297
• Подвижницима који се баве духовним подвигом, допуштају се, првенствено пре телесних подвига, болести и друге патње: када се оне појаве, подвижник мора да наду положи на Бога. Од појачавања наде на Бога слаби самоувереност; са слабљењем самоуверености смањује се и умишљеност. Са слабљењем ових болести у души се зачиње истинско смирење, на коме се заснива правилност и стабилност сваког подвига. 6. 599
• Почетницима, који су молитву тек донекле окусили, својствено је да теже доживљавају борбу и да се подвргавају телесним слабостима, јер тело не може да издржи додир са духовном реалношћу и, да тако кажемо, бива потресен од њега, а душа која је окусила сладост Божију постаје осетљивија на страсти. Све се ово допушта од стране премудрог Промисла, како би се у нама укоренило смирење, које толико не одговара духу века и страно је данашњим људима. Само на темељу смирења човек може безбедно да подигне здање духовног делања. Без смирења делање доводи само до умишљености.
Треба у себи разликовати последице деловања болести и последице монашког подвига. Доктор за материјално види само прво. По кајањем, у правом смислу, скрушава се срце, а за њим и тело. 6.831
• He чуди се твојим тешко схватљивим слабостима. Таква је судбина свих који се баве умним делањем. Њихове болести и исцелења одвијају се потпуно другачије него код других људи. 6. 834
• „Болове у леђима и тешке главобоље трпи са постојаношћу и ревношћу, тражећи у срцу Господа, јер Царство Небеско припада онима који се труде над собом и подвижници гa задобијају (Мт. 11,12). Господ је указао на то да се истински подвиг састоји у трпљењу оваквих и сличних болести. Трпљење и истрајност у сваком делу родитељ је болести душевних и телесних“ (преподобни Григорије СинаиЂ. Под речју „болест“ овде се пре свега подразумева скрушеност духа, плач духа, његов бол и страдање услед осећаја сопствене грешности, услед осећаја потчињености палим духовима и вечне смрти. Страдање духа преноси се на срце и тело, јер је нераскидиво повезано са духом и по природној неопходности учествује у његовим стањима. Код оних који су слаби по телу скрушеност духа и његов плач у потпуности замењују телесни труд, али од људи снажне телесне грађе неизоставно се захтева обуздавање тела: без обуздавања тела ни само срце њихово неће задобити блажену тугу, која се код болесних рађа услед осећаја и свести о немоћи. 2. 282-283
• He само делање умне молитве, него и пажљиво читање дубоких отачких дела о њој производи болове у глави. Скрушеност срца, услед молитвом откривене грешности, поробљености и смрти, толико је силна, да у телу производи страдања и болести, потпуно не познате ономе ко не савршава молитвени подвиг. Када срце исповеда Господу своју огреховљеност и јадно стање, тело се распиње. Пострадах и скруших се go краја каже у молитвеном подвигу опитни Давид сав дан постиђен ходих. Јер се слабине моје испунише поругама, и нема исцељења телу моме; злостављан бих и унижен веома, риках од уздисања срца мога (Пс. 37,7-9). 2. 283-284
 
Молитва Исусова и време. Дуго трајање подвша
 
• Веома су ретки они који добију сједињење ума са срцем убрзо након почетка молитвеног подвига; обично између почетка подвига и благодатног сједињења ума са срцем протекну многе године – ми треба да докажемо искреност наше воље постојаношћу и дуготрпљењем. 2. 267 (в.МОЛИТВА ИСУСОВА – Дејство)
 
Молитва Исусова u духовни дарови
 
• Веома је корисно знати да плод чисте и нерасејане молитве бива обновљење природе, и да се обновљена природа снабдева и украшава даровима Божанске благодати; али тежња ка превременом добијању тих дарова, тежња којом се, на подстицај умишљености, пре стиже Божије благовољење за нас, крајње је штетна за душу и само води у прелест. 2. 304
• Дете по духовном узрасту није способно за духовне дарове: оно их неће употребити на славу Божију, нити у своју корист и корист својих ближњих, неће их употребити да би поразило невидљиве непријатеље, него да би поразило само себе, умисливши којешта о себи, испунивши се погубном гордошћу и презиром према ближњима. И мада су нам духовни дарови страни, мада смо испуњени смрадним страстима, ми се гордимо и величамо, и не престајемо да осуђујемо и понижавамо ближње који су у сваком погледу бољи од нас! Шта би било када би нам био поверен некакав духовни дар, некакво духовно благо које издваја онога ко то благо поседује од његове браће и сведочи о њему да је изабраник Божији? Зар не би оно за нас постало узрок страшне душевне несреће?
Потрудимо се да се усавршимо у смирењу, које се састоји у нарочитом блаженом настројењу срца и јавља се у срцу од испуњавања јеванђелских Заповести. Смирење је онај једини жртвеник на коме нам је духовним законом дозвољено да приносимо жртву молитве, и на коме жртва, када се принесе, усходи Богу и излази пред лице Његово. Смирење је онај једини сасуд у који се руком Божијом похрањују благодатни дарови. 2. 312-313 (в. ПРЕЛЕСТ)
 
Молитва Исусова – ДЕЈСТВО
 
• Meђy несхватљивим, чудесним својствима имена Исусовог налази се својство и сила да се изгоне демони. Ово својство објавио је Сам Господ када је рекао да ће онај ко верује у Њега именом Његовим изгонити демоне (Мк. 16,17). На ово својство имена Исусовог треба нарочито обратити пажњу, јер је оно од највећег значаја за све који се баве молитвом Исусовом.
Као прво, треба да се каже неколико речи о пребивању демона у људима. Ово пребивање бива двојако: једно може да се назове – чулним, а друго – духовним. Чулно сатана пребива у човеку када се својим бићем усели у његово тело, и мучи душу и тело. На тај начин у човеку може да живи један демон, а могу и многи. Тада се човек назива демонизованим (ђавоиманим, поседнутим). Из Јеванђеља видимо да је Господ исцељивао демонизоване; на исти начин исцељивали су их и ученици Господњи, изгонећи демоне из људи именом Његовим. Духовно сатана пребива у човеку када он постане извршилац ђаволове воље. Тако је сатана ушао у Јуду Искариотског (Јн. 13,27), то јест, овладао је његовим разумом и вољом, сјединио се са њим у духу. У том положају били су и налазе се сви који не верују у Христа, као што и свети апостол Павле каже хришћанима који су у хришћанство прешли из незнабоштва. И вас који бејасте мртви због преступа и греxoea cвojux, у којима некада ходисте по духу oeoгa света, по кнезу који влада у ваздуху, по духу који сада дејствује у синовима противљења, међу којима и ми сви живесмо некада по жељама тела ceoгa, чинећи вољу тела и помисли, и бејасмо по природи деца гнeea као и остали (Еф. 2,1 3). У овом положају налазе се више или мање, у зависности од степена огреховљености, они који су се крстили у Христа, али су се кроз сагрешења отуђили од Њега. Тако Свети Оци схватају речи Христове о враћању ђавола са седморицом других најљућих духова у храм душе из кога се удаљио Дух Свети (Мт. 12,43-45). Духови који су ушли на тај начин опет се изгоне молитвом Исусовом, уз живот у постојаном и брижљивом покајању.
Прихватимо се подвига, спасоносног за нас! Потрудимо се да молитвом Исусовом истерамо духове који су услед наше небриге ушли у нас. Она има особину да оживљава умртвљене грехом, она има особину да изгони демоне. Ја Сам васкрсење и живот рекао је Спаситељ који верује у Мене ако и умре живеће (Јн. 11,25). А знаиџ онима који верују биће: именом Мојим изгониће демоне (Мк. 16,17). Молитва Исусова открива присуство демона у човеку и изгони их из човека. При томе се догађа нешто налик ономе што се догодило приликом изгнања демона из демонизованог детета после Преображења Господњег. Када је дете видело Господа Који је дошао, одмах гa стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену. Кад је Господ заповедио духу да изађе из детета дух уз злобу и гневне покрете изађе, повикавши и изломивши врло дете, од чега оно би као мртво (Мк. 9,17-27). Сила сатане – који је неприметно пребивао у човеку током његовог расејаног живота – када чује да човек на молитви призива име Господа Исуса, бива пометена. Она покреће у човеку све страсти и посредством њих доводи човека у стање страшног колебања, производећи у телу различите чудне болести. У том смислу је преподобни Јован Пророк рекао: „Нама немоћнима остаје само да прибегавамо имену Исусовом: јер страсти, као што је речено, јесу демони, и излазе услед призивања овог имена“. To значи: деловање страсти и демона је заједничко; демони делују посредством страсти. Када приликом бављења молитвом Исусовом видимо нарочито узнемирење и кључање страсти, немојмо да због тога падамо у недоумицу или униније. Напротив, охрабримо се и припремимо за подвиг, за брижљиво мољење Именом Господа Исуса, као они који су добили очигледан знак да је молитва у њима почела да производи дејство које јој је својствено. Свети Јован Златоуст каже: „Сећање на име Господа нашег Исуса Христа раздражује ђавола на борбу. Јер душа која се присиљава на молитву Исусову, све може да добије том молитвом, и добро и зло. Као прво, она може да види зло у унутрашњости свога срца, а потом и добро. Ова молитва може да покрене змију и да је смири. Ова молитва може да разобличи грех који живи у нама и може да га истреби. Ова молитва може да узнемири сву силу ђавољу у срцу, да је победи и мало помало искорени. Име Господа Исуса Христа, силазећи у дубину срца, смирује змију која влада његовим пашњацима, а душу спасава и оживотворава. Непрестано пребивај у имену Господа Исуса нека срце упије Господа и Господ срце, и нека ово двоје буду једно. Уосталом, ово дело се не савршава за дан или два, него захтева много година и времена: потребно је много времена и подвига да би ђаво био изгнан и да би се уселио Христос“. Овде је очигледно описано оно делање о коме говори и на које позива преподобни Макарије Велики у својој првој беседи, уз јасно указивање и на оруђе делања: „Уђи и ти, ко год био, кроз помисли које у теби непрестано нарастају, ка твојој заробљеној души, робињи греха, до дна размотри своје мисли и дубину твојих помисли истражуј: у недрима своје душе видећеш змију како пузи и гнезди се, која те је убила отровавши твоју душу. Неизмерни је бездан – срце. Ако убијеш змију, пред Богом ће се похвалити твоја чистота; ако пак не, онда се смири, молећи се, као слаб и грешан, Богу за исправљење својих тајних грехова“.
Исти велики угодник Божији вели: „Царство таме, то јест зли кнез духова, који је од почетка поробио човека, обложио је и обукао душу и читаво њено биће, сву ју је упрљао, сву ју је поробио и потчинио своме царству. Од поробљености себи он на слободи није оставио ни помисли, ни разум, ни тело – ни један њен саставни део; сву ју је оденуо у плашт таме. Тај зли непријатељ читавог човека оскврнуо је и обезличио и душу и тело; он је човека обукао у старог човека прљавог, нечистог, богопротивног, непокорног закону Божијем, то јест обукао га је у сам грех, како човек више не би видео како хоће, него страсно, како би слушао страсно, како би ноге имао устремљене ка чињењу злих дела, руке – ка чињењу безакоња, срце – ка злим помислима. Но, ми се помолимо Богу, како би Он свукао са нас старог човека, јер Он једини може да уклони грех од нас: јер су они који су нас поробили и држали у својој власти јачи од нас, а Он је обећао да ће нас ослободити од тога ропства“.
На основу ових схватања Свети Оци дају ономе ко се моли молитвом Исусовом следећу душеспасоносну поуку: „Ако душа значајно не пропати због наметљивости греха, она неће моћи много да се радује због благости праведног суда“. Онај ко жели да очисти своје срце, нека га непрестано распламсава сећањем на Господа Исуса, имајући само то као непрекидно поучавање и дело. Они који хоће да одбаце свог старог човека, не треба некада да се моле, а некада не, него нека непрестано пребивају у молитви чувањем ума, па и онда када се налазе изван молитвених храмова. Они који намеравају да очисте злато, ако и за кратко допусте да се угаси ватра у топионици, довешће тиме до поновног стврднућа материје која се чисти; слично томе онај ко се Бога некада сећа, а некад не, доконошћу уништава оно што мисли да је стекао молитвом. Мужу који љуби добродетељи својствено је да сећањем на Бога стално уклања земљаност срца, како би зло на тај начин мало помало било уништено огњем сећања на добро и како би се душа са великом славом у потпуности вратила у своју природну светлост. На тај начин се ум, пребивајући у срцу, моли чисто и истинито, како је исти свети (Дијадох) рекао: „Молитва бива чиста и истинита онда када се ум за време молитве сједини са срцем“.
He плашимо се, делатници молитве Исусове, ни ветрова, ни таласа! Ветровима називам демонске помисли и маштања, а таласима метеж страсти пробуђених помислима и маштањима. Окружени најсвирепијом буром, са постојаношћу, храброшћу и плачем завапимо Господу Исусу Христу: Он ће утишати ветрове и таласе, а ми ћемо My се поклонити, опитно познавши Исусову свемоћ, уз речи: Ваистину си ти Син Божији (Мт. 14,33). Ми се боримо за своје спасење. Наша вечна судбина зависи од победе или пораза у тој борби. „Приликом бављења молитвом Исусовом каже преподобни Симеон Нови Богослов долази до борбе: лукави демони нападају стварајући велику смутњу, дејством страсти у срцу производе метеж и буру, али Именом Господа Исуса Христа бивају разорени и уништени, као восак од огња. Опет, када буду прогнани и одступе од срца, не одустају од борбе, него ум узнемирују извана, спољашњим утисцима. Из тог разлога ум не почиње да тако брзо осећа тишину и безмолвије у себи, јер демони кад немају снаге да помуте ум у дубини, узнемирују га споља маштањима. Стога је немогуће потпуно се ослободити борбе и не бити нападан од стране лукавих духова. Ово је својствено савршенима и онима који су се потпуно удаљили од свега и постојано пребивају у пажњи срца“.
Првобитно и само делање изгледа необично сувопарно и не обећава никакав плод. Ум који се труди да се сједини са срцем најпре наилази на непрозирни мрак, грубост и обамрлост срца, које се не буди одмах да би саосећало са умом. Ово не треба да изазива униније и малодушност, а овде се помиње само зато да би делатник молитве био унапред обавештен и упозорен. Трпељиви и брижљиви делатник неизоставно ће бити задовољен и утешен – обрадоваће се због бескрајног обиља таквих духовних плодова какве не може ни да замисли у своме телесном и душевном стању.
Дејства молитве Исусове имају своју постепеност: она најпре делује само на ум, доводећи га у стање тишине и пажње, потом почиње да продире у срце, будећи га из смртног сна и сведочећи о његовом оживљавању појавом осећаја умилења и плача у њему. Удубљујући се још даље, она мало помало почиње да делује у свим деловима душе и тела, изгонећи одасвуд грех, уништавајући његову власт, утицај и демонски отров. Из тог разлога код почетних дејстава молитве Исусове „настаје неописива пустош и неизрецив бол душе“ вели преподобни Григорије Синаит. Душа болује као болесница и породиља, како каже Свето Писмо (Сир. 48,21): Жива иделотворна Реч Божија то јест Исус оштрија од сваког двосеклог мача, про дире, како сведочи апостол, све дo раздеобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца (Јевр. 4,12), продире, истребљу јући огреховљеност из свих делова душе и тела. 2. 245-250
• Умној молитви је својствено да разоткрива страсти које се крију и тајно живе у људском срцу! Она их открива и кроти. Умној молитви је својствено да разоткрива ропство у коме се налазимо у односу на пале духове. Она открива то ропство и ослобађа од њега. Сходно томе, не треба се узнемиравати и бити у недоумици када из пале природе почну да нарастају страсти или када их подстакну зли духови. A пошто се страсти кроте молитвом, потребно је, када се појаве, да се умом полако и врло тихо твори молитва Исусова, која ће мало пома ло да смири побуњене страсти. Понекад налет страсти и ђавољих помисли бива тако силан да води у велики душевни подвиг. To је време невидљивог мучеништва. Треба исповедати Господа дугом молитвом пред лицем Господа и она ће неизоставно довести до победе. 6. 536
• Име Господа нашег Исуса Христа је Божанско; сила и дејство тог имена су Божански; они су свемоћни и спасоносни; они надилазе наше схватање и неприступачни су за њега. Са вером, надом и усрдношћу, сједињеним са великом побожношћу и страхом, савршавајмо велико дело Божије које нам је предао Бог – творимо молитву Именом Господа нашег Исуса Христа. „Непрестано призивање имена Божијег каже Велики Варсануфије – јесте лечење које убија не само страсти, него и само њихово деловање. Као што лекар ставља лекове или мелеме на рану болесника, и они делују а да при томе болесник и не зна како то бива, управо тако и Име Божије, када се призива, убија све страсти, мада ми не знамо како се то збива“. 1. 258
 
Молитва Исусова – ДЕЛАЊЕ
Стајање на молитви
 
• Правилно обављање молитве Исусове само по себи проистиче из правилних схватања о Богу, о свесветом имену Господа Исуса и о односу човека према Богу.
Бог је биће неограничено велико, свесавршено, Творац и Обновитељ људи, апсолутни Господар над људима, анђелима, демонима, над читавом творевином, видљивом и невидљивом. Ово схватање о Богу учи нас да на молитви треба да стојим пред Богом у најдубљој побожности, у највећем страху и трепету, устремљујући ка Њему сву нашу пажњу, усредсређујући у пажњи све силе ума, срца и душе, одбацујући расејаност и маштање као нарушавање пажње и побожности, као нарушавање правилног стајања пред Богом, правилног стајања које узвишеност Божија заиста захтева (Јн. 4,24; Мт. 22,37; Мк. 12,29-30; Лк. 10,27). Прекрасно је рекао Исак Сиријски: „Када се клањаш Богу на молитви буди у мислима својим као мрав, као инсект, као црвић, као дете које замуцкује. He говори пред Њим нешто мудро; детињим начином размишљања приближавај се Богу“. Они који су задобили истинску молитву осећају неизрециво сиромаштво духа када стоје пред Богом славословећи Га, исповедајући My се, износећи пред Њега мољења своја. Они се осећају као уништени, као непостојећи. To је природно! Кад онај ко се моли осети обилно присуство Божије, присуство Онога Који је Сам Живот, Живот бескрајни и недокучив – онда му његов сопствени живот изгледа као кап у поређењу са безграничним океаном. У такво стање доспео је праведни многострадални Јов, који је достигао највиши духовни на предак. Он се осетио пропалим (Јов. 42,6), као што пропада и ишчезава снег када на њега падну зраци жарког сунца. 1. 257-258
 
Подела молитве
 
• Молитва Исусова изговара се овако: Тосподе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“. Првобитно, она је произношена без додатка речи „грешног“, која је тек касније додата осталим речима молитве. „Та реч – примећује преподобни Нил Сорски – која у себи садржи свест о паду и исповедање пада, нама приличи и Богу је угодна, јер Он је заповедио да My се молитве узносе из свести и исповедања своје грешности“. За почетнике, снисходећи њиховој слабости, оци дозвољавају да се молитва подели на две половине: да се понекад гово ри: „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног“, а понекад „Сине Божији, помилуј ме грешног“. Међутим, ово је само попуштање и снисхођење, а никако не наредба и захтев који тражи неизоставно извршење. Много је боље стално творити једнообразну, целовиту молитву, не оптерећујући и не расејавајући ум променом и бригом о променама. И онај ко сматра да је због његове слабости таква промена неопходна, не треба често да је допушта. На пример: једном половином молитве може да се моли до ручка, а другом – после ручка. Забрањујући честу промену, преподобни Григорије Синаит каже: „He укорењује се оно дрвеће које се често пресађује“. 2. 234
 
Метод делања
 
• Сматрам за своју обавезу да овде изложим, по мери нашег оскудног знања и оскудног искуства, учење Светих Отаца о опитном делању молитве Исусове, уз јасно означавање тога који начин бављења молитвом и који облик умне и срдачне молитве одговара свим хришћанима без изузетка и монасима почетницима, а који начин делања је својствен онима који су узнапредовали и који су у то стање узведени благонаклоношћу и благодаћу Божијом.
Без икакве сумње, прво место међу свим начинима треба да се да ономе који предлаже свети Јован Лествичник, као посебно лаком, потпуно безбедном, нужном и чак неопходном за делотворност молитве, одговарајућем за све хришћане који благочестиво живе и траже спасење и за мирјане и за монахе. Велики наставник монаха два пута говори о томе начину у својој Лествици која узводи са земље на небо: у Поуци о послушању и у Поуци о молитви. Већ и то што он свој начин излаже на месту где се говори о послушању монаха у општежићу, очигледно показује да је тај начин намењен монасима почетницима. Опис тога начина понавља се у одвојеном, опширном учењу о молитви, после поуке за безмолвнике, дакле – понавља се за узнапредовале монахе; ово очигледно показује да је тај начин добар и за безмолвнике, за узнапредовале монахе. Понављамо, највећа вредност овог начина састоји се у томе што је он, уз све своје предности, потпуно безопасан.
У Поуци о молитви свети Јован Лествичник каже: „Бори се да враћаш своју мисао у речи молитве, или боље – да је закључаш у њих. Ако се услед твоје детиње слабости деси да се твоја мисао умори и падне, уведи је поново у речи молитве. Непостојаност је својствена људском уму. Али, Онај Који све може да учврсти, може и ум наш да начини постојаним. Ако се истрајно подвизаваш, доћи ће и к теби Онај Који одређује границе мору људског ума, и рећи ће му у молитви твојој: Доћи ћеш goвge и даље нећеш прећи (Јов. 38,11). Дух је немогуће свезати. Где је пак Саздатељ Духа, све указује потчиња вање. Почетак молитве састоји се у томе да се помисли које приступају одбију кратким речима истог тренутка кад се појаве. Средина је у томе да ум пребива само у ономе што се молитвом говори или мисли. Савршенство молитве је отимање ума ка Господу“. У Поуци о послушању свети Јован вели: „Непрестано се бори са мишљу, враћајући је к себи када се удаљи: Бог од послушника не захтева непомичну молитву. He тугуј када си поткрадан, него буди миран, постојано враћајући ум ка себи“. Овде је дат начин пажљиве молитве, и наглас и само умом. У пажљивој молитви не може да не узме учешће и срце, како је рекао преподобни Марко: „Ум који се моли без расејаности, ограничава срце“. Дакле, онај ко се буде молио на начин који предлаже свети Јован Лествичник, молиће се и устима, и умом, и срцем; када узнапредује, задобиће умну и срдачну молитву, и привући ће к себи Божанску благодат, као што се види из наведених речи великог наставника монаха. Шта пожелети више од тога? Ништа. Каква прелест може да се појави уз такав начин бављења молитвом? Једино одвлачење у расејаност – сасвим очигледна погрешка, неизбежна за почетнике, која може брзо да се излечи кроз враћање мисли у речи, и да у своје време буде уништена милошћу и помоћу Божијом, уз постојани подвиг. 2. 261-264
• Опит ће брзо показати како је уз употребу метода потребно да се, нарочито спочетка, речи произносе сасвим споро, да би ум могао да се смешта у речи као у форме; ово се не може постићи брзим читањем. Метод светог Јована веома је погодан и за бављење молитвом Исусовом, и за читање молитвеног правила у келији, чак и за читање Светог Писма и светоотачких књига. На овај метод треба се навикнути, као да се сриче по слоговима – тако полако. Онај ко се научио томе методу задобио је молитву усну, умну и срдачну, својствену свакоме ко води делатан живот. 2. 269-270
• Свештеномонах Доротеј, наш земљак, велики наставник духовног подвига који се по угледу приближио светом Исаку Сиријском, саветује ономе ко се учи молитви Исусовој да је испрва произноси наглас. Он каже да молитва наглас сама по себи прелази у умну. „Од много молитве наглас – каже овај свештеномонах – проистиче умна молитва, а од умне молитве појављује се срдачна. Исусову молитву не треба произносити гласно, него тихо, тако да је чујеш само ти“. Приликом нарочито снажног деловања расејаности, туге, унинија и лењости веома је корисно да се молитва Исусова савршава наглас: на гласну молитву Исусову душа мало помало бива подстакнута услед тешког духовног сна у који је обично гурају туга и униније. Веома је корисно да се молитва Исусова савршава наглас приликом појачаног насртаја помисли и маштања која долазе од телесне жеље и гнева, када се услед њиховог дејства распали и прокључа крв, када се срцу одузму мир и тишина, када се ум поколеба и ослаби, и као да буде оборен и свезан од стране мноштва непотребних помисли и маштања: ваздушни кнезови зла чије се присуство не види телесним очима, али се у души познаје по дејству које они на њу врше кад чују за њих грозно име Господа Исуса долазе у недоумицу и забуну, плаше се и брзо одступају од душе. Метод који предлаже свештеномонах Доротеј је веома једноставан и лак. Њега треба сјединити са методом светог Јована Лествичника, то јест молитву Исусову произносити наглас, тако да је чујеш само ти, без журбе, закључавајући ум у речи молитве: закључавање ума у речи молитве завештава и сам авва Доротеј.
Механизам светог Јована Лествичника неопходно је задржати и уз метод који излаже преподобни Нил Сорски у првом Слову свога Предања или Устава скитског. Преподобни Нил је свој метод позајмио од грчих отаца – Симеона Новог Богослова и Григорија Синаита и донекле га упростио. Свети Нил говори о задржавању даха, о чему су говорили и ови свети, то јест да се не дише брзо: „и опит ће брзо научити да је то веома корисно за сабирање ума“. Неки, који тај механизам не схватају и преувеличавају његов значај, претераним задржавањем дисања повређују плућа и уједно усвајањем неправилног схватања наносе штету души. Свака ватреност и претерано напрезање служи као препрека напредовању у молитви, која се развија једино у наручју мирног, тихог и побожног расположења душе и тела. „Све што је неумерено – од демона је“ говорио је Пимен Велики. 1. 260-261
 
Правилан облик молитве
 
• Тихо одбаци, као да се одричеш због своје недостојности, сваку представу светлости или неког светитеља, Анђела, Самог Христа и Мајке Божије – све, све. Труди се да твој ум пази само на речи молитве, без икакве слике (ма колико та слика била фина!), без икаквог мишљења, у потпуном самоодбацивању. Ми смо пали одбацивањем Божијег и оживљавањем свога; а своје, то је ништавило, не биће; јер све што смо имали од свога постанка, укључујући и сам постанак, све смо добили од Бога. 6. 323-324
• Духовни напредак треба да тражиш у одсецању своје воље. To дело умртвљује страсти и изводи из телесног мудровања као из ада. У ономе ко одсеца своју вољу, дејство молитве јавља се само по себи, када се бави пажљивом молитвом уз закључавање ума у речи молитве. Ако се човек претходно не очисти одсецањем воље, онда се истинско дејство молитве у њему никада не открива. Када се пак открије дејство молитве, онда постаје јасно да оно није ништа друго него потпуно одбацивање своје воље ради воље Божије. 6. 734
• Говорио сам ти о неопходности одсецања твоје воље. To се од носи управо на молитвени подвиг. Дужан си да се сам у себи одрекнеш сваке помисли о томе да си узнапредовао, и да у сиромаштву духа (што одсецање воље и јесте), уз пажење на речи и страх Божији стојиш у мислима пред Богом, вапијући да будеш помилован и све очекујући од милости Божије. Он ће са нама учинити по Својој вољи и милости; тада ће бити јасно да је добро које је Бог даровао нешто сасвим друго у односу на оно што је човек мислио да ће добити. Они који се не одрекну своје воље, у опасности су од прелести. 6. 736
• Ових дана сам пажљиво прочитао „Слово о Исусовој молитви“. У њему је сасвим јасно изложено да је молитва са закључавањем ума у речи молитве најкориснија и најбезбеднија, а да су Свети Оци забранили коришћење механизма носног дисања са настојавањем да се умом уђе у срце онима који су незрели за такво мољење! Теби је неопходно да се молиш на први начин, узимајући за руководство опште правило, а не изузетке од општег правила, који су се догодили по нарочитом промислу Божијем. Ја се трудим да се научим само на први начин, као на неопходан за пажњу. Пажња је – душа молитве. Трудим се да уклоним све друго, како би делање било сасвим несебично, а напредовање у потпуности препуштено вољи Божијој. 6. 765-766
• Одлучно се држи закључавања ума у речи молитве. Ако се при томе сам по себи појави неки други механизам, онда нека делује док не прође. А ако прође, не узнемируј се. Твоја молитва је још увек у потпуности материјална. Јер и сами механизми којих си се раније погрешно држао могу да се исправе закључавањем ума у речи молитве. Уз овај последњи механизам у своје време јавља се драгоцено, сасвим духовно молитвено дејство.
Веома је погрешно твоје трагање за местом срца! Ако ум будеш закључавао у речи, срце ће почети да саосећа са умом. Испрва се треба молити уз то саосећање. А када се човек очисти кроз покајање, онда ће се место срца показати само од себе.
Када на молитви осетиш безосећајност, онда је корисно да, без обзира на то стање, принудиш себе на пажљиву молитву и да не остављаш молитвени подвиг, творећи молитву гласно и без журбе, јер после те безосећајности изненада се срца дотиче благодат Божија и оно долази у умилење.
Никако се не треба оптерећивати трајањем борбе са страстима. Тај период одређује Бог по Своме премудром промислу. Превремено ослобађање од унутрашњих борби штетно је за душу. 6. 768
• Ако се оканеш сваке тежње ка умишљеном напредовању и препустиш ствар твога напредовања Богу, предајући Његовој вољи твоју пролазну и вечну судбину, ако на молитви будеш бринуо једино о пажњи од које се обично јавља и којој садејствује умилење, онда ће твој молитвени подвиг постати правилан. To ће те знатно умирити. Спокојство ће бити знамење милости Божије. Такође, не бих ти саветовао да се сувише детаљно упушташ у разматрање своје грешности. Биће довољно ако је будеш свестан. Духовни подвиг треба да буде што је могуће мање сложен. 6. 772
• У друштву се треба молити само умом, а насамо – умом и устима, да чујеш само ти. 1. 223
• За полагано и пажљиво произношење сто молитава потребно је 30 минута, то јест око пола сата; неким подвижницима потребно је и више времена. Молитве немој да произносиш брзо, одмах једну за другом; после сваке молитве направи кратак предах и тиме помози уму да се усредсреди. Непрекидно понављање молитава расејава ум. Удиши дубоко и опрезно; диши тихо и споро: тај механизам чува од расејаности. Када окончаш мољење Исусовом молитвом, не препуштај се различитим размишљањима и маштањима, која су увек пуста, заводљива и лажна; него време до сна проведи у расположењу које си добио на молитвеном подвигу. Полазећи на починак понављај молитву; заспи са њом. Научи се тако да када се пробудиш прва твоја мисао, прва реч и дело буде молитва Исусова.
Оци саветују да се после обеда бавимо сећањем на смрт. To је сасвим исправно, но и жива молитва Исусова нераздвојна је од живог сећања на смрт; живо сећање на смрт повезано је са живом молитвом Господу Исусу, Који је поразио смрт и Својим привременим потчињавањем смрти даровао људима живот вечни. 5. 110-111
 
Неправилан облик молитве
(в. ПРЕЛЕСТ)
 
Поклони
 
• Ономе ко почиње да се обучава молитви Исусовој веома помаже свакодневно келијско правило са извесним бројем земних и појасних поклона, према снази. Поклоне треба чинити полако, са осећајем покајања, и при сваком произносити молитву Исусову. Узор за то може се видети у „Слову о вери“ преподобног Симеона Новог Богослова. Описујући свакодневни вечерњи молитвени подвиг блаженог младића Георгија, свети Симеон каже: „Он је помишљао да стоји пред Самим Господом и падао је пред пречисте ноге Његове; са сузама је молио Господа, да се Господ смилује над њим. Молећи се он је стајао непомично, попут каквог стуба, не дозвољавајући себи никакав покрет, ни ногама ни било којим другим делом тела, нити је очима допуштао да љубопитљиво окрећу у страну; стајао је са великим страхом и трепетом, не допуштајући себи дремеж, униније и лењост“. Број поклона за први пут може да буде ограничен на дванаест. У складу са силама, ако то омогућују околности, овај број може постепено да се повећава. Приликом повећања броја поклона треба строго пазити да се сачува квалитет молитвеног подвига, како услед распаљивања тела не бисмо јурили за бесплодном и штетном количином. Од поклона тело се загрева и помало умара: такво стање тела погодује пажњи и умилењу. Чувајмо се да то стање не пређе у телесну распаљеност, којој је стран сваки духовни осећај, која развија осећаје пале природе. Количина, која је толико корисна уз правилно расположење и циљ, може да буде веома штетна када доводи до телесне распаљености. Телесна распаљеност се препознаје по својим плодовима, по којима се разликује од духовне топлоте. Плодови телесне распаљености су уображеност, самоувереност, умишљеност, хвалисавост, другим речима гордост у њеним различитим облицима, уз које се лако привија прелест. Плодови духовне топлоте су – покајање, смирење, плач, сузе. Правило са поклонима најлакше се савршава пред одлазак на починак. У то време, по окончању свих свакодневних послова, правило се може савршавати дуже и усредсређеније Али и ујутро, и преко дана, корисно је, нарочито за почетнике, да чине умерену количину поклона између 12 и 20. Овим поклонима подржава се молитвено располо жење и распињање тела, подржава се и појачава усрдност према молитвеном подвигу. 1. 261-262 (в. ПОКЛОНИ)
 
Иконе
 
• За онога ко твори молитву веома је корисно да у келији има иконе Спаситеља и Мајке Божије већих размера. Повремено на молитви може поглед да усмерава ка иконама, као да су присутни Сам Господ и Мајка Божија. Осећај присуства Божијег у келији може да постане уобичајен. Уз такав постојан осећај ми ћемо у келији пребивати са страхом Божијим, као да нас Бог стално посматра. Ми се заправо увек и налазимо у присуству Бога, јер Он је свуда присутан увек нас посматра, јер види све и свугде. Слава свемилосрдном Господу, Који види нашу грешност и сагрешења, и дуготрпељиво очекује наше покајање, Који нам је не само дозволио, него је чак и заповедио да Га молимо за помиловање. 1. 293
 
Дисање
 
• To што се устручавате да примените дисање према опиту изложеном у Добротољубљу добро чините. Тај опит изврсно је сажео преподобни Нил Сорски у следећим речима: „He диши брзо, јер то погодује сабирању ума“. И ви се тиме задовољите, то јест на молитви дишите тихо. Умилење и љубав према ближњима, који сви без изузетка изгледају као анђели, јесу плодови истинске и необмануте молитве. А искушења на која се наилази, униније и сан, служе као докази колико нам је молитва корисна. Предајем вас благодати Божијој: она нека вас поучи, укрепи и руководи, јер без Мене не можете чинити ништа, рекао је Господ.
Још једном: клоните се опита о дисању на нос! Када за то дође време, ако Бог да, ја ћу вам рећи. Јер тим опитом, који у своје време јесте користан, неки су себе неизлечиво повредили. Сталоженост, одсуство маштања, умилење, љубав према ближњима – то су истинска обележја праве молитве. 6. 207-208
• Преподобни Нил Сорски заповеда да се ум затвара у срце и приморава да тамо остане, и да се по могућству задржава дах, да се не дише брзо. To значи да треба дисати сасвим полако. Уопште, сваки покрет крви треба заустављати и држати душу и тело у стању мировања, у стању тишине, побожности и страха Божијег. Без тога у нама не може да се појави духовно дејство: оно се појављује тек када утихну сви покрети и пориви крви. Опит ће брзо да научи, да задржавање даха, то јест дисање које није често и грубо, веома погодује довођењу себе у стање тишине и сабирању ума од скитања. 2. 279-280 . МОЛИТВА ИСУСОВА – Ватреност)
 
Положај
 
• Могуће је молити се и стојећи, и седећи, и лежећи; људи доброг здравља и снажни моле се стојећи и седећи, а слаби могу да се моле и лежећи, јер у овој молитви главно место не припада подвигу тела, него подвигу духа. Телу треба пружити такав положај, који би духу омогућио сву слободу за њему својствено деловање. Треба имати на уму да се овде ради о делању монаха, који су довољним телесним подвигом довели своје телесне склоности у потребан ред и услед свога напретка прешли су од телесног на душевни подвиг. 2. 279 (в.МОЛИТВА ИСУСОВА – Дисање)
 
Помоћна средства
 
• Постоје разна помоћна средства за монахе почетнике у бављењу Исусовом молитвом. Набројаћемо главна:
1. Бројанице… На бројанице се броје поклони; такође и седећи, монаси се молитвом Исусовом баве испрва на бројанице. Када се на молитви појача пажња, онда престаје могућност оваквог мољења и бројања изговорених молитава – сва пажња усмерава се на молитву.
2. Веома је корисно учити се молитви Исусовој, савршавајући је са земним и појасним поклонима, чинећи те поклоне без журбе и са осећајем покајања…
3. У цркви и уопште приликом бављења молитвом Исусовом корисно је да очи буду затворене.
4. Држати руку на прсима, нешто изнад леве груди: ова последња техника помаже да се осети сила словесности која се налази у прсима.
5. Онима који молитвено тихују Свети Оци саветују да имају мало мрачнију келију, са завесама на прозорима, ради чувања ума од расејаности, како би се лакше усредсредио у срце.
6. Онима који молитвено тихују саветује се да седе на ниској столичици, као прво, зато што пажљива молитва захтева спокојан положај, а као друго – по узору на убогог слепца поменутог у Јеванђељу који је седећи покрај пута вапио Господу:Исусе, Сине Давидов, помилуј ме (Мк. 10,47) и био услишен и помилован. Такође, ова скромна столица изображава ђубриште на које је био бачен Јов, изван града, када га је ђаво од пете до темена поразио љутом болешћу (Јов. 2,8).
…Болесни и стари треба да се чувају претераног телесног подвига, да не би исцрпио њихове снаге и да им не би одузео могућност да се баве душевним подвигом. Суштина делања је – у Господу и у имену Његовом. Раслабљени је на своме одру био спуштен кроз кров куће пред Господа и добио је исцелење (Мк. 2,4). Исцелење се привлачи смирењем и вером. 2. 293-294
• Због наше незрелости, Свети Оци нам дају нека помоћна средства, како бисмо се лакше научили на молитву Исусову. Ова помоћна средства представљају само потпору и не садрже у себи ништа нарочито. Њима не треба посвећивати претерану пажњу, не треба им придавати сувишну важност. Сва сила и сво дејство молитве Исусове проистичу из поштованог и свемоћног имена ИСУС, јединог под небесима у коме можемо да се спасемо.
Онима пак који су узнапредовали, нису потребна никаква помоћна средства: сред бучне гужве они остају у безмолвију. Све препреке за духовно напредовање су у нама, само у нама! Ако нам нешто споља дејствује као препрека, то служи само за разобличење слабости наше воље, за разобличење наше дволичности, наше повређености грехом. Никаква спољашња помоћна средства не би била потребна када бисмо живели како треба. Наш живот је раслабљен, наша воља колебљива и слаба, па су нам зато потребна спољашња помоћна средства, као што су болесним ногама потребне штаке и штап. 2. 310-311
• Добар си део изабрао када си оставио све технике и задовољио се закључавањем ума у речи – то ће довести до најисправнијих резултата, без икакве примесе прелести којој би могао да се подвргнеш, а којој си се донекле већ и подвргавао, употребљавајући технике које ти не одговарају. Што се мене тиче ја се држим, када се држим, једино закључавања ума у речи молитве – све остало се јавља, када се јавља, само по себи. 6.769
• Оцима и братији нудим убоги савет: не приморавајте пре времена себе на откривање дејства срдачне молитве у вама. Потребна је, заиста је потребна, благоразумна опрезност, нарочито у наше време, када је већ готово немогуће пронаћи задовољавајућег наставника у тим предметима, када подвижник сам треба наслепо са муком да се пробија, руководећи се делима Светих Отаца, ка ризници духовних знања и да тамо, исто тако насумице, међу њима сам бира она која њему одговарају. Уз живот према јеванђелским заповестима, прихватите се пажљиве молитве Исусове према методу светог Јована Лествичника, сједињујући молитву с плачем, и имајући као почетак и циљ молитве покајање. У своје време, које је познато Богу, дејство срдачне молитве откриће се само по себи. Такво дејство, које се открива додиром прста Божијег, важније је од онога које се постиже појачаним приморавањем себе посредством материјалних помоћних средстава. Оно је боље у много чему: знатно је обухватније, обилније и потпуно је безбедно у погледу прелести и других повреда; онај ко је нешто добио на тај начин, у добијеном види једино милост Божију, дар Божији, док онај ко је то добио уз појачану употребу материјал них помоћних средстава, видећи дар Божији, не може да не види и сопствени подвиг, не може да не види само механичко помоћно средство које је употребио, не може а да му не припише нарочиту важност. Ово је на деликатном духовном путу – значајан недостатак, значајно спотицање, значајна препрека за духовно напредовање. Јер духовно напредовање нема краја ни граница. Ситна и неприметна нада на било шта изван Бога може да заустави ток напредовања, у коме вера у Бога представља и вођу, и ноге, и крила. „Христос је за верујућег – све“ рекао је свети Марко. Међу онима који су врло брижно употребљавали материјална помоћна средства успех су постигли тек ретки, a растројили су се и повредили многи. 2. 296-297
 
Остављање молитве. Прекиди
 
• О авви Јовану су причали: када се враћао са жетве, најпре је одлазио старцима ради молитве и поуке; потом се бавио псалмопојањем; тек након тога прелазио је на молитву. Он је такву постепеност у занимањима сматрао за неопходну да би ум био доведен у оно стање у коме се налазио пре изласка из келије.
Онај ко има умну молитву, треба постепено да се враћа на њу, након што му се догоди да буде подвргнут расејаности. 7. 263
• Искористимо неизрециву милост Божију према нама! Прихватимо је са највећом побожношћу, са највећом благодарношћу! Однегујмо је на наше спасење, са највећом усрдношћу, са највећом брижљивошћу! Бог најобилније дарује милост, али примити ту милост или одбацити је, примити је од свег срца или дволично – то је остављено на вољу сваком човеку. Чедо! Од младости твоје изабери поучавање (муку), па ћеш дo старости пронаћи мудрост. Као да ореш и сејеш приступи му, и чекај његове благе плодове: јер будеш ли то узгајао, мало ћеш се потрудити и брзо ћеш јести плодове његове (Сир. 6,18-20). Исповедајте се Господу u призивајте Име Његово… Тражите Господа и оснажите се, тражите лице Његово cвагдa (Пс. 104,1-4). Овим речима Свето Писмо нас учи да подвиг служења Богу, подвиг молитве, треба да се савршава из свег срца, постојано и непрекидно. Спољашње и унутрашње патње са којима се свакако треба суочити на попришту тог подвига, треба савладавати вером, храброшћу, смирењем, трпљењем и дуготрпљењем, лечећи покајањем одступања и страсти. Остављање молитвеног подвига и паузе током њега крајње су опасни. Боље је не почињати са тим подвигом, него почети па оставити. Душа подвижника који је престао да се бави молитвом Исусовом може да се упореди са земљом која је обрађена и култивисана, а после тога запуштена; на таквој земљи коров буја, пушта дубоко корење и бива нарочито отпоран. У душу која се одрекла блаженог савеза са молитвом, која је оставила молитву и коју је оставила молитва, проваљује бујица страсти и потапа је. Над таквом душом страсти задобијају посебну власт, чврсту и постојану, запечаћујући је гневом, обамрлошћу срца и неверовањем. У душу се враћају демони који су били истерани молитвом. Разјарени претходним истеривањем, они се враћају у великом броју и са великом окрутношћу. И буде потоње гope човеку ономе од првога(Мт. 12,45) према одредби Јеванђеља, стање онога ко је пао под власт страсти и демона након што се претходно од њих избавио посредством истинске молитве, неупоредиво је горе него стање онога ко није покушао да са себе збаци јарам греха, ко мач молитве није вадио из његових корица. Штета од прекида или периодичног остављања молитвеног подвига, налик је штети која потиче од потпуног остављања молитве; ова штета је тим значајнија, што је пауза дужа. У време кад поспаше подвижници, то јест у време када се не труде око молитве, дође непријатељ, невидљив чулним очима и непримећен од стране подвижника који су се препустили расејаности, па посеје кукољ по пшеници (Мт. 13,25). Сејач кукоља је искусан, препреден, испуњен злобом; њему је лако да посеје најгори кукољ, који у почетку изгледа безначајан, али касније многобројним изданцима обавија и прожима читаву душу. Који није са Мном рекао је Спаситељ против Мене је; и који не сабира са Мном, расипа (Лк. 11,23). Молитва се не поверава дволичним и непостојаним делатницима. 1. 293-295
 
Догмат молитве Исусове
 
• Учење о Божанској сили имена Исусовог има пуни значај основног догмата и убраја се у свесвету збирку тих догмата. Неуко и богохулно умовање против молитве Исусове носи карактер јеретичког умовања. 1. 220
 
Ватреност у подвигу
 
• Многи, кад осете склоност и усрдност ка духовном подвигу, приступају томе подвигу непромишљено и лакомислено. Они му се предају са свом ревношћу и ватреношћу [распаљеношћу], потпуно неразумно, не схватајући да су та ревност и ватреност понајвише крвни и телесни, да су преиспуњени нечистотом и другим примесама, не схватајући да је приликом изучавања науке над наукама – молитве – неопходно најпоузданије руковођење, највећа увиђавност и опрезност. Авај! Скривају се од нас прави путеви Божији; скривају се због нашег слепила, које се у нама производи и одржава падом. Ми за руководитеље бирамо првенствено оне наставнике које је свет прогласио за свете и који се налазе или у дубокој прелести, или у дубоком незнању. За руковођење бирамо књиге инославних подвижника, који се налазе у најужаснијој демонској прелести, у општењу са демонима. Узимамо дела Светих Отаца Православне Цркве који су изложили узвишени молитвени подвиг узнапредовалих монаха, подвиг који почетници не само да не могу да следе, него не могу ни да разумеју, па се као плод духовног подвига чудовишно јавља душевно растројство и погибао. Посејасте пшенииу, а трње пожњесте (Јер. 12,13) каже са тугом Дух Свети људима који изокрећу добро на зло неправилном употребом добра. Жалостан, заиста жалостан призор! Јер се најузвишенијим делањем ума – делањем које онога што иде тачно установљеним степенима узводи ка Богу кроз неправилно поступање задобија помрачење и изопаченост ума, његова повређеност, умна поремећеност, потчињеност демонима, погибао. 1. 267-268
• Бављење молитвом Исусовом дели се на два најглавнија периода [в. постепеност] и окончава се чистом молитвом, која се овенчава бестрасношћу или хришћанским савршенством код оних подвижника за које Богу буде угодно да им га подари. Свети Исак Сиријски каже: „Није много оних који су се удостојили чисте молитве, него мало; а да је докучио тајну која се савршава после ње и прешао на другу обалу (Јордана), једва да се нађе један из нараштаја у нараштај, по благодати и благовољењу Божијем“. Овде је реч благовољење додата ради тачног изражавања мисли писца. У првом периоду ономе ко се моли оставља се да се моли само сопственим трудом; благодат Божија несумњиво помаже ономе ко се моли добронамерно, али она не показује своје присуство. За то време се покрећу страсти скривене у срцу и делатника молитве узводе ка мученичком подвигу, у коме се непрестано смењују порази и победе, у коме се јасно показују човекова слободна воља и његова слабост. У другом периоду благодат Божија очигледно показује своје присуство и дејство, пружајући могућност за нерасејану молитву или, што је исто, са плачем и топлотом срца; при томе греховне помисли губе своју насилну власт над умом. На ова два стања указују Свети Оци. Један од њих, преподобни Нил Сорски, позивајући се на преподобног Григорија Синаита, вели: „Када се појави дејство молитве, тад оно задржава ум уз себе, радује га и ослобађа од лутања“. Код оних који нису стекли благодатно дејство, преподобни за најтежи подвиг сматра уздржавање ума од расејаности и пажљиву молитву. За достизање другог поменутог стања неопходно је да се прође прво, неопходно је да се искаже и докаже озбиљност своје воље и да се род донесе у трпљењу (Лк. 8,15). Прво стање може се упоредити са обнаженим дрветом у зимско доба, а друго са истим тим дрветом, олисталим и процветалим под дејством пролећне топлоте. Силу за листање и цветање дрвеће прикупља током зиме, када изгледа страдално, као да је под влашћу смрти. He дозволимо себи да искушавамо Господа! He дозволимо себи да My приступамо лакомислено, дрско, дволично, уз расположење сумњичаве непокорности, због које се забрањује улазак у обећану земљу (Јевр. 3,8-11,18-19). Приступимо као изгубљени, као они којима је суштински неопходно спасење које Бог дарује због истинског покајања. Покајање треба да буде душа и циљ молитве у оба ова стања. Ради покајања које се приноси само сопственим трудом Бог у своје време дарује благодатно покајање, а такође се и Дух Свети, уселивши се у човека, моли за нас уздисајима неизрецивим: Он по вољи Божијој, која је само Њему позната, посредује за свете (Рим. 8,26 27).
Из овога је сасвим јасно да за почетника тражење места срца, то јест тражење да се прерано открије дејство благодати у себи, представља веома погрешан подухват – горд и безуман! У тој мери је за почетника неприкладна употреба техника које Свети Оци нуде узнапредовалим монасима, безмолвницима. Приликом бављења молитвом почетници треба да се држе само најпобожније пажње, само закључавања ума у речи молитве, произносећи речи сасвим полагано, како би ум успевао да се закључа у њих, и да дише тихо, али слободно. Неки су помислили да се у самој техници дисања крије нешто нарочито важно, па су, не схватајући да је споро и тихо дисање заповеђено од отаца ради уздржавања ума од расејаности, почели претерано да задржавају дах, угрозивши тиме телесно здравље које толико помаже у молитвеном подвигу. „Задржавај и дах, – говори преподобни Григорије Синаит – то јест покрет ума, затворивши донекле уста приликом савршавања молитве, а не дисање на нос, то јест телесно, како чине незналице, да се не би повредио надимајући се“. He само у процесу дисања, него и у свим другим покретима тела треба чувати спокојство, тишину и скромност. Све ово веома погодује уздржавању ума од расејаности. Ум који се моли пажљиво, нужно привлачи саосећање срца и буди у њему осећај покајања. Између саосећања срца са умом и сједињења ума са срцем, или силаска ума у срце, постоји велика разлика. Свети Јован Лествичник сматра за значајан напредак у молитви то када ум пребива у њеним речима. Овај велики наставник монаха тврди да ће молитва онога ко се моли постојано и усрдно, уз затварање ума у речи молитве, уз осећај покајања и плача, неумитно бити обасјана Божанском благодаћу. Када молитва буде обасјана Божанском благодаћу, тад не само да ће се открити место срца, него ће и сва душа бити привучена Богу несхватљивом духовном силом која за собом повлачи и тело. Молитва оних који су у њој узнапредовали произноси се целим бићем. He само срце обновљеног човека, и не само душа, него се и тело његово испуњава духовном утехом и сладошћу – радошћу у Богу Живоме (Пс. 83,3), У Богу Који силно и очигледно делује Својом благодаћу. Све ће кости истинског молитвеника рећи: Господе, Господе, ко је сличан Теби? Који избављаш сиромаха из руке јачих од њега, и сироту и убогог од грабитеља молитве и наде њихове, избавивши их од по мисли и осећања која ничу из пале природе и које подстичу демони (Пс. 34,10). Сваки хришћанин треба да стреми напретку у молитви и покајању. Свети Оци све хришћане позивају на бављење покајном молитвом и напредовање у њој. Напротив, они строго забрањују превремени труд да се умом узиђе у светилиште срца ради благодатне молитве, онда кад Бог ту молитву још није дао. Забрана је праћена страшном претњом: „Умна молитва је – каже преподобни Нил Сорски, понављајући речи преподобног Григорија Синаита – изнад сваког делања и глава добродетељи, као љубав Божија. Онај ко хоће срамно и дрско да узиђе к Богу и често беседи с Њим, приморавајући се да Га задобије у себи, лако бива погубљен од стране демона“.
Молим вас, молим, да обратите сву потребну пажњу на страшну отачку претњу. Мени је познато да неки добронамерни људи, али који на делу падају у блуд, јер по несрећној навици не могу да се уздрже од падова, покушавају да се баве молитвом срца. Може ли ишта да буде неразумније, глупље и безобразније од таквог подухвата? Покајна молитва дата је свима без изузетка, дата је и онима који су обузети страстима, и онима који насилно бивају подвргнути падовима. Они имају пуно право да вапију Господу за спасење, али да уђу у срце ради молитвеног свештенодејства њима је забрањено: то је остављено само тајанственом архијереју, који је законито хиротонисан Божанском благодаћу. Схватите да се тај улаз отвара једино прстом Божијим: отвара се онда када човек не само престане да чини грех, него и добије од деснице Божије силу да се супротставља страсним помислима, да се не поводи за њима и не наслађује тим помислима. Мало помало зида се чистота срца, а кроз њу се постепено и духовно јавља Бог. Постепено! Јер нити се страсти одједном повлаче, нити се добродетељи одједном појављују: и за једно и за друго потребно је значајно време.
Ево ти, љубљени брате, мој завет: не тражи место срца. Немој сујетно да се трудиш да себи објасниш шта значи место срца: то се на задовољавајући начин објашњава само опитом. Ако је Богу угодно да ти да познање, Он ће ти га, кад за то дође време, пружити и то на такав начин, какав телесан човек не може чак ни да замисли. Бави се искључиво, и веома брижљиво, покајном молитвом; труди се да ти молитва донесе покајање: у успех подвига уверићеш се када у себи осетиш сиромаштво духа, умилење и плач. Достизање натприродних благодатних стања увек је представљало реткост. Пимен Велики, монах египатског Скита, чувеног по узвишеном подвигу својих монаха, који је живео у петом веку, када је монаштво нарочито процветало, говорио је: „Многи међу нама говоре о савршенству, a заиста су га достигли тек један или двојица“. Свети Јован Лествичник, аскетски писац из шестог века, сведочи да је у његово време, у поређењу са претходним временима, веома понестало сасуда благодати Божије, а разлога за то свети види у промени владајућег духа у људском друштву које је изгубило једноставност и заразило се лукавством. Свети Григорије Синаит, писац из четрнаестог века, одлучио је да каже како у његово време уопште нема благодатних мужева, до те мере су постали реткост; као разлог за то, Синаит указује на необично бујање порока, који су се појавили услед умножавања саблазни. Тим пре у наше време делатник молитве треба да буде веома опрезан. Код нас нема богонадахнутих наставника! Целомудреност, простота и јеванђелска љубав удаљили су се са земље. До бесконачности су се умножили саблазни и пороци! Свет је обузет развратом! Над људским друштвом као апсолутни тиранин господари недопуштена „љубав“ у различитим облицима! Довољно је, и више него довољно, ако се удостојимо да Богу принесемо оно делање које је једино суштински неопходно за наше спасење покајање! 1. 268-272
• На молитви је неопходно одрицати се себе, то јест не сматрати се достојним било каквог успеха, него се одлучно ослонити на Бога. О успесима не треба чак ни размишљати, него се треба бринути само о томе да се молитва обавља са пажњом. На послетку ћеш увидети да сва твоја тежња за успехом није била ништа друго, но занесеност услед материјалне ватрености [распаљености], без које не може да прође нико ко поново почиње молитвени подвиг, на који су усредсређени и ради кога се предузимају, служећи му, сви други подвизи. Са распаљеношћу је увек сједињена умишљеност. Услед самоодрицања, које је горе објашњено, појављује се истинско смирење духа, сиромаштво духа, а такво смирење привлачи на човека милост Божију. 6. 737-738
• Упозоравајући своје ученике на ђавоље замке, он (преподобни Пимен Велики) каже: „Све што је преко мере – од демона је“. Оно што је од демона препознаје се по узнемирености коју доноси – том сталном и неизбежном плоду њиховог деловања. У умном делању, у самом покајању, треба избегавати претеривање и делати у тишини. Исправност таквог делања бива посведочена миром који се појављу је у души. 6. 773 (в. РАСПАЉИВАЊЕ, МОЛИТВА ИСУСОВА – Поклони)
 
Завет монашки
 
• На пострижењу у монаштво, када се новопостриженом уручују бројанице, које се при томе називају „мачем духовним“, њему се завештава непрестано, даноноћно мољење молитвом Исусовом. Сходно томе, бављење молитвом Исусовом представља монашки завет. Испуњавање завета је обавеза које монах не може да се одрекне. 1. 203
• Завет дају сви. Ни велик број оних који завет нарушавају, ни то што је нарушавање уобичајено, не чини (то нарушавање) законитим. Мало је стадо коме је Отац Небески наменио Царство. На тесном путу увек је мало путника, а на широком много. У последња времена готово сви ће да оставе тесни пут, и готово сви ће поћи широким. Из тога не следи да ће широки пут изгубити особину да води у пропаст, нити да ће узани постати сувишан, непотребан за спасење. Онај ко жели да се спасе свакако мора да се држи тесног пут који је завештао Спаситељ. 1. 208 – 209
 
Замењивање молитава
(в.МОЛИТВА ИСУСОВА – Име Божије, Припрема)
 
Заповести и молитва
(в.МОЛИТВА ИСУСОВА – Припрема)
 
Име Божије
 
• Благодатна сила молитве Исусове садржана је у самом Божанском имену Богочовека, Господа нашега, Исуса Христа. Иако нам многобројна сведочанства Светог Писма објављују величину имена Божијег, значај овог имена нарочито јасно је објавио свети апостол Петар пред јудејским синедрионом, када су га на синедриону испитивали каквом силом или у чије име је исцелио хромога од рођења. Петар, испунивши се Духа Светога, рече им: кнезови народни и старешине Израиљеве. Ако нас данас испитујете због доброчинства болесном човеку, како он оздрави, нека је на знање свима вама, и свему народу Израиљеву, да у име Исуса Христа Назарећанина, Коjeгa ви распесте, Kojeгa Бог подиже из мртвих, Њиме стоји овај пред вама здрав. Он је камен који ви зидари одбацисте, а који постаде глава од угла: и нема ни у једноме другоме спасења. Јер нема gpyгогa Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасити (Дап. 4,8 12). Ово сведочанство је – сведочанство Духа Светога: уста, језик, глас апостола били су само оруђа Духа. И други орган Духа Светога, апостол незнабожаца, пружа сличну поуку. Јер сваки каже он који призове име Господње биће спасен (Рим. 10,13). Христос Исус је унизио Себе и био послушан go смрти, и то смрти на крсту, зато и Њега Бог високо уздиже, и дарова му Име које је изнад свакога имена, да се у Име Исусово поклони свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом (Фил. 2,9 10).
Предвидевши далеку будућност, запевао је Давид, праотац Исусов по телу, опевајући узвишеност имена Исус, и живописно представио дејство тога имена, борбу помоћу њега са начелима греха, његову силу приликом ослобађања онога ко се њиме моли из ропства страсти и демона, благодатно славље оних који су победили именом Исусовим. Послушајмо, послушајмо Богонадахнутог Давида!
Описујући необично јасно успостављање духовног царства Христовог на земљи, до чега треба да дође кроз хиљаду година, Цар пророк каже да ће се владичанство Богочовека распростирати од мора дo мора, и од река дo крајева Васељене. И поклониће се Њему сви цареви земаљски, сви народи Њему ће служити. Драгоцено је Име Његово пред њима, и молиће се за Њега cвaгдa, сав дан Њега ће благосиљати. Нека буде Име Његово благословено у векове, пре сунца пребиваће Име Његово; u благословиће се у Њему сва племена земаљска, сви народи Њега ће називати блаженим. И благословено Име славе Његове, дo века u у век века, u испуниће се славе Његове сва земља (Пс. 71,8,11,14,15,17,19). Велико служење молитве, која људе уводи у најближе општење са Богом, појавило се на земљи у најширим размерама од времена човековог измирења са Богом, посредством Богочовека. Ово служење обухватило је сву васељену. Оно се одомаћило у градовима и селима; процветало је у дивљим и дотле ненастањеним пустињама; засијало је у мрачним пећинама и клису рама, у провалијама и на врховима гора, у дубинама непроходних шума. Име Богочовека добило је у молитвеном служењу највећи значај, јер то је име Спаситеља људи, Творца људи и Анђела, јер то је име очовеченог Бога, Победника над побуњеним слугама и створењима – демонима. Пред Њим ће припасти етиопљани, демони, и непријатељи његови, пали духови, прашину ће лизати (Пс. 71,9). Господе, Господе наш, како је дивно Име Твоје по свој земљи! Јер се уздиже величанственост Твоја изнад небеса. Из уста деце u одојчади начинио си Себи хвалу, насупрот непријатеља Твојих, да сатреш непријатеља и осветника (Пс. 8,2 3). Тачно! Величина имена Исусовог надилази разум земаљских и небеских створења, и на недокучив начин схвата се детињом простотом и вером. Управо са таквим некористољубивим расположењем треба приступати мољењу именом Исусовим и остајати у њему; истрајност и пажња приликом мољења треба да буду налик непрестаном стремљењу младенца ка мајчиним грудима…
Свети Давид набраја чудесна дејства страшног и светог Имена (Пс. 110,9) Исусовог. Оно делује попут лека, чији је начин деловања болеснику непознат и несхватљив, али је само његово дејство очигледно по исцелењу до кога доводи. Ради Имена Исусовог на онога ко се њиме моли силази помоћ од Бога и дарује му се опроштај грехова; зато свети Давид, показујући Богу пустош и јадно стање људске душе до кога је довео грешни живот, у име свих људи моли за помиловање и каже: Помози нам, Боже, Спаситељу наш: ради славе Имена Teoгa, Господе, избави нас, и очисти гpexe наше ради Имена Tвoгa (Пс. 78,9).
…Силом Имена Исусовог ум се ослобађа колебања, воља јача, ревност и друга својства душе постају правилна, а мисли и осећања – богоугодни; само оним мислима и осећањима које припадају непорочној људској природи дозвољава се да пребивају у души; у њој нема места за туђе мисли и осећања, јер ће Бог спасити Сион, и изградиће се гpagoвu Јудеје: и настаниће се тамо, и наследиће је; и семе слугу Твојих поседоваће је, и који љубе Име Твоје настаниће се у њој (Пс. 68, 36-37).
У име Господа Исуса дарује се оживљење душе умртвљене грехом. Господ Исус Христос је живот (Јн. 11,25) и Име Његово је живо: оно оживотворава оне који њиме вапију Источнику живота, Господу Исусу Христу. Имена Tвогa pagu, Господе, оживи ме, правдом Твојом изведи из невоље душу моју (Пс. 142,11); и нећемо одступити од Тебе, оживећеш нас, и Име Твоје призваћемо (Пс. 79,19). 2. 239-246
• Када се седамдесет мањих апостола, које је Господ послао на проповед, по завршетку службе вратило к Њему, са радошћу су обавестили Господа: Господе, и демони нам се покоравају у Име Твоје (Лк. 10,17). О, како је та радост била оправдана! Како је била утемељена! Више од пет хиљада година ђаво је владао над људима, поробивши их посредством греха, а данас чује Име Исусово и покорава се људима, који су се дотле покоравали њему, бива свезан од стране оних које је претходно држао свезане, и погажен од стране погажених. Одговарајући ученицима, радосним због рушења власти демона над људима и задобијања власти људи над демонима, Господ је рекао: Ево вам дајем власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију, и ништа вам неће наудити (Лк. 10,19). Власт им је дата, али им је остављена и слобода да ту власт користе и газе змије и скорпије, или да тај дар занемаре и добровољно им се потчине. Под именом змија Свети Оци су подразумевали очигледно греховне подухвате, а под називом скорпија оне греховне подухвате који су споља били прикривени непорочношћу или чак добром. Власт коју је Господ дао седамдесеторици Својих ученика дата је свим хришћанима (Мк. 16,17). Искористи је, хришћанине! Именом Господњим сеци главе, то јест почетне пројаве греха у помислима, маштањима и осећањима; уништавај власт ђавола у себи; уништавај сваки његов утицај на тебе; задобиј духовну слободу. Темељ твога подвига је благодат светог Крштења: оруђе – мољење Именом Исусовим. Господ, Који је Својим ученицима даровао власт да газе змије и шкорпије, додао је: Али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су имена ваша написана на небесима (Лк. 10,20). „Радујте се не толико због тога вели блажени Теофилакт што вам се демони покоравају, колико због тога што су имена ваша написана на небесима, не мастилом, него Божанском благодаћу и сећањем на Бога“, молитвом Исусовом. To је особина молитве Исусове: она узводи са земље на небо онога ко се њоме бави и убраја га међу небожитеље. Пребивање умом и срцем на небу и у Богу – то је главни плод и циљ молитве; одбацивање и гажење непријатеља који се супротстављају постизању тога циља, дело је од другостепене важности: оно не треба да привлачи пажњу на себе, како свешћу о победи над непријатељем и сагледавањем те победе неби било омогућено умишљености и гордости да уђу у човека, те да он управо поводом своје победе претрпи страшан пораз…
Молитва Исусова била је у општој употреби код хришћана првих векова… Другачије није ни могло да буде. Именом Господа Исуса Христа савршавана су највеличанственија чудеса на очиглед целокупне хришћанске заједнице, што је довело до тога да сви хришћани гаје веру у неограничену силу Имена Исусовог. Најдуховнији међу њима су на основу сопственог опита разумевали ту силу. О тој сили, која се обилно развијала код светих Божијих, преподобни Варсануфије Велики говори овако: „Знам једног слугу Божијег од наших, у данашње време и на овом благословеном месту, који и мртве може да васкрсава у име Владике нашег Исуса Христа, и демоне да изгони, и неизлечиве болести да исцељује, и да чини друга чудеса, не мања од апостолских, како сведочи Онај који му је дао дар, или тачније речено дарове. Па и то шта је, у поређењу са оним што се може учинити у име Исусово!“ Имајући пред очима чудеса, у сећању завештање Господње, у срцу – пламену љубав према Господу, верни древне Цркве су се постојано, брижљиво и са огњеном ревношћу херувима и серафима бавили молитвом Исусовом. To је особина љубави! Она се непрестано сећа љубљеног; она се непрестано слади именом љубљеног; она га чува у срцу, има у уму и на уснама. Име Господње је изнад сваког имена: оно је источник сладости, радости и живота; оно је Дух; оно оживљава, мења, испуњава и обоготворује. Неписменима оно сасвим добро замењује молитвословља и псалмопојање; писмени, који су узнапредовали у молитви Исусовој, остављају разнообразност псалмопојања и почињу да се баве првенствено молитвом Исусовом, ради преизобилне силе која је у њој садржана. Све је то јасно из дела и уредаба Светих Отаца. Света Источна Црква Православна уместо свих молитвословља неписменима нуди молитву Исусову, не као нешто ново уведено, него као општепознато дело. Ова одредба, заједно са другим предањима Источне Цркве, прешла је из Грчке у Русију, и многи из простог народа, слабо писмени или чак потпуно неписмени, силом молитве Исусове окрепили су се на спасење и живот вечни, а многи су постигли и велик духовни напредак. 2. 250-253
 
Искушења и борбе
 
• Пишете да су Вас на почетку бављења молитвом Исусовом напали униније и његове последице: очајање, недоумица, поспаност и остало. To је добар знак: „Корист од молитве вели свети Јован Лествичник може се приметити по демонским препрекама, које се појављују за време (молитвеног) сабрања“. 6. 205-206
• Преподобни Нил Сорски, позивајући се на преподобног Нила Синајског, каже да „умна молитва јесте рај, који треба не само обрађивати, него и чувати. Када се помолиш како доликује, очекуј оно што не доликује“. После молитве ђаво напада нарочито двема страстима: гневом, који је директно супротстављен молитви, и блудом, као њеном телесном и сатанском аналогијом по дејству, која, сходно томе, уништава њено дејство. Апостол је рекао: Ко се свеже са Господом, бива један дух са Господом, а ко се свеже са блуднииом, макар само помислима, бива једно тело са блудницом. Нека ти Бог дарује да са трпљењем побеђујеш у борби, и да молитву по могућ ству обављаш без икаквих материјалних помоћних средстава. 6. 833
 
Корист
 
• Корист од поучавања и сећања на Бога је неизбројна: она је изнад речи, несхватљива је. Ни они који су је осетили, нису у стању да је потпуно објасне. Непрестана молитва је заповест Божија и дар Божији, који је необјашњив људским разумом и речима.
Кратка молитва сабира ум. Преподобни Исак Сиријски је рекао да ум, ако не буде привезан за поучавање, не може да прекине да лебди и скита.
Кратку молитву подвижник може да има на сваком месту, у свако време, шта год да ради, а нарочито телесне послове. Чак и током црквеног богослужења корисно је бавити се њоме, не само приликом недовољно разумљивог читања, него и када се чита разговетно. Она помаже да се пази на то што се чита, нарочито када се укорени у души и постане некако природна човеку.
Поучавање уопште, нарочито молитва Исусова, служе као најбоље оружје против греховних помисли. Следећу изреку светог Јована Лествичника поновили су многи свети писци: „Исусовим именом побеђуј противникове ратнике: јер ни на небесима ни на земљи нећеш пронаћи јаче оружје“. Од непрестане молитве подвижник доспева у сиромаштво духа: учећи се да непрестано тражи помоћ Божију, он постојано губи наду у себе; ако и учини какво добро, он у томе не види свој успех, него милост Божију, за коју непрестано моли Бога.
Непрестана молитва руководи ка задобијању вере, јер онај ко се непрестано моли постепено почиње да осећа присуство Божије. Овај осећај може мало помало да нарасте и да се појача дотле, да око ума јасније види Бога у Његовом Промислу, него што чулно око види предмете материјалног света: јер срце осећа присуство Бога. Када на такав начин види Бога и осети Његово присуство, човек не може да не поверује у Њега живом вером, која се показује на делима.
Непрестана молитва надом на Бога уништава лукавство, уводи у свету простоту, одучава ум од разноликих помисли, од прављења замисли у односу на себе и ближње, држећи мисли које чине његово поучавање свагда у оскудици и смирењу.
Онај ко се непрестано моли, постепено губи навику на маштања, расејаност и сујетне бриге; он је губи тим пре, што се у његовој души више продубљује и укорењује свето и смирено поучавање. Коначно, он може да доспе у детиње стање које је заповеђено Јеванђељем, да постане луд Христа ради, то јест да изгуби лажно названи разум света и да од Бога добије разум духовни.
Непрестаном молитвом уништава се љубопитљивост, умишљеност, подозривост. Услед тога сви људи почињу да изгледају добри, a од таквог залога срца према људима рађа се љубав према њима.
Онај ко се непрестано моли, непрестано пребива у Господу, познаје Господа као Господа, задобија страх Господњи, страхом улази у чистоту, а чистотом у Божанску љубав. Љубав Божија испуњава свој храм даровима Духа. 2.194-195
 
Место срца, словесност
 
• Свети Оци, учећи срдачној молитви [молитви срца], нису дали тачно упутство у ком делу срца она треба да се савршава – вероватно услед тога што у оно време није било потребе за таквом поуком. Свети Никифор говори као о познатој ствари да се словесност налази у прсима и да када се словесност подстакне на учешће у молитви, одмах за њом на такво учешће бива подстакнуто и срце. Онима који нешто знају, тешко је да детаљно и темељито својим одговорима предвиде и предупреде сва питања која се могу појавити из потпуног незнања: јер где незнање види само мрак, тамо за знање нема ничег нејасног. Касније је та неодређеност у вези са указивањем на срце у светоотачким делима послужила као разлог за велике недоумице и погрешно бављење молитвом код оних који су, без наставника и без претходног пажљивог испитивања отачких дела, на основу представа стечених на брзину, само површним читањем, решили да се баве опитном срдачном молитвом, положивши сву наду на материјална помоћна средства за њу. Зато је тачно објашњење овог предмета постало неопходна потреба.
Људско срце има изглед издужене врећице која се при врху шири а при дну сужава. Горњим делом, који се налази наспрам леве груди, оно је причвршћено, док је његов доњи део, који се спушта до завршетка ребара, слободан; када се узнемири, то се назива лупањем срца. Многи који немају никакву представу о саставу срца сматрају да се срце налази тамо где осећају његово лупање. Самовољно приступајући бављењу Исусовом молитвом, они усмеравају дах, уводећи га у срце, у тај део срца, доводећи га до телесне распаљености, при чему се лупање срца веома појачава; тако изазивају и намећу себи једно неправилно стање и прелест.
Схимонах Василије, позивајући се на светог Теофилакта и друге оце, тврди да су три силе душе – словесна сила, сила ревности и сила жеље – распоређене овако: у прсима и у горњем делу срца присутна је словесна сила; у средини – сила ревности; a у доњем делу – сила жеље, или природна пожуда. Онај ко се труди да покрене и загреје доњи део срца, покреће силу пожуде, која због близине полних органа и свога карактера покреће те органе. За невештом употребом материјалног помоћног средства следи најсилније распаљивање телесне пожуде. Како чудна појава: подвижник се наоко бави молитвом, a то занимање рађа похоту, коју би требало да умртвљује – и неукост, која је злоупотребила материјално помоћно средство, Исусовој молитви приписује оно што треба да се припише злоупотреби.
Срчана молитва потиче од сједињења ума и духа, који су разједињени падом, а сједињују се благодаћу искупљења. У људском духу усредоточена су осећања савести, смирења, кротости, љубави према Богу и ближњем, и друга слична својства; потребно је да се на молитви дејство тих својстава сједињује са дејством ума. Ка томе треба да буде усмерена сва пажња делатника молитве. Сједињење до кога долази руком Божијом, једино је у стању да исцели рану пада; делатник молитве искреност своје воље да добије исцелење кроз постојано пребивање у молитви доказује затварањем ума у речи молитве, као и спољашњим и унутрашњим делањем по јеванђелским заповестима, које дух чини способним за сједињење са умом који се моли. 2. 297- 299
• Шта значи место срца? To је словесна сила, или дух човеков, који се налази у горњем делу срца, наспрам леве груди, слично као што се ум налази у мозгу. Приликом молитве неопходно је да се дух сједини са умом, и заједно са њим произноси молитву, при чему ум делује речима, које се произносе само мишљу, или уз учешће гласа, док дух дејствује осећањем умилења или плача. Сједињење се у своје време дарује Божанском благодаћу, а за почетника је довољно ако дух буде саосећао и помагао уму. Уз чување пажње умом, дух ће свакако осетити умилење. Дух се обично назива „срцем“, као што се и уместо речи „ум“, употребљава реч „глава“. 1. 264-265 (в. МОЛИТВА ИСУСОВА – Распаљеност телесна, Сједињење, Правилан начин)
 
Молитва благодатна
 
• „Свети и наднебесни огањ – вели свети Јован Лествичник – једне спаљује, услед њихове недовољне чистоте, а друге, напротив, просвећује, јер су достигли савршенство. Један исти огањ назива се и огњем који спаљује, и светлошћу која просвећује. Услед тога једни одлазе са своје молитве као да излазе из ужарене пећи, осећајући извесно олакшање од прљавштине и материјалности; други пак излазе просвећени светлошћу и одевени у двоструку одећу смирења и радости. Они пак који после молитве не осећају ни једно од та два дејства, још се моле телесно, а не духовно“. Духовном молитвом овде је названа молитва коју покреће Божанска благодат, а телесном она молитва, коју човек савршава сопственим трудом, без очигледне помоћи благодати. Ова друга молитва неопходна је, како тврди свети Јован Лествичник, да би у своје време била дарована благодатна молитва. Која су обележја појаве благодатне молитве? Она своју појаву означава натприродним плачем, човек у неизрецивом исповедању улази на врата светилишта Божијег, свога срца. 2. 275-276
• „Као што је немогуће видети своје лице у мутној води, тако је у души, ако се не очисти од страних помисли, немогуће постићи духовну молитву“ (изрека стараца).
Духовном молитвом назива се благодатна молитва, када се ум, услед своје чистоте и потпуне устремљености ка Богу, удостоји сједињења са Духом Светим и ступи под вођство Духа Светога. 7. 366
 
Молитва гласна
 
• Многи велики оци читав живот су се бавили усном и гласном молитвом и при томе су обиловали даровима Духа Светога. Узрок таквог њиховог напредовања било је то што су код њих са гласом били сједињени ум, срце, читава душа и читаво тело; они су молитву произносили из све душе, из све своје снаге, читавим својим бићем, целим човеком. Тако је преподобни Симеон Дивногорац током ноћи читао цео Псалтир. Свети Исак Сиријски помиње неког блаженог старца који се бавио молитвеним читањем псалама, и који је читање осећао само током једне „славе“, да би након тога Божанска утеха овладавала њиме са таквом силином, да је данима пребивао у свештеном заносу, не осећајући ни време, ни себе. Преподобни Сергије Радоњешки је за време читања Акатиста имао посету Мајке Божије у пратњи апостола Петра и Јована. За светог Илариона Суздаљског причају да су из његових уста, док је читао акатист у цркви, излетале речи као огњене, са необјашњиво снажним дејством на присутне.
Усна молитва светих била је надахнута пажњом и Божанском благодаћу, сједињавајући грехом раздвојене силе човекове у једно, отуда је одисала таквом натприродном силом и остављала тако чудесан утисак на слушаоце. Свети су певали Богу у исповедању срца, певали су и исповедали се Богу непоколебиво (јутарње молитве), то јест без расејаности; они су певали и псалмопевали Богу разумно (Пс. 46,8). 2.186-187
• Свети Синаит каже: „Неки, предајући учење о молитви, предлажу да се твори устима, а други само умом. Ја предлажем и једно и друго. Понекад ум клоне и нема снаге за молитву, а понекад уста; стога се треба молити и једним и другим: и устима и умом. Ипак, треба клицати безмолвно и сабрано, како глас не би узнемирио чула и пажњу ума, и да не би постао препрека за молитву. Ум навикнут на делање, напредује и од Духа Светога добија силу да се крепко моли на сваки начин. Тада не мора и не може да се приморава на молитву устима, јер је у потпуности задовољан умном молитвом“. 2. 281
• Учење Јеванђеља и Псалтира напамет, необично развија пажљиву усну молитву. 1. 225
• Свакога ко се бави молитвом опит ће научити да изговарање молитве Исусове и уопште свих молитвословља помало наглас, веома погодује уздржавању ума од расејаности. Приликом јачег непријатељског напада, када се осети слабљење воље и помрачење ума, неопходна је гласна молитва. Пажљива гласна молитве јесте уједно и умна и срдачна. 2.271. (в МОЛИТВА ГЛАСНА, МОЛИТВА ИСУСОВА – Метод делања)
 
Молитва мирјана
 
• Неки, који себе сматрају за обдарене духовним расуђивањем, и које многи поштују као такве, боје се ове молитве као какве заразе, наводећи као разлог за то „прелест“, која је тобоже неминовна сапутница бављења молитвом Исусовом. Они сами држе се подаље од ове молитве и друге уче да је се клоне. Творац таквог учења је, по моме мишљењу – ђаво, који мрзи Име Господа Исуса Христа, јер оно уништава његову силу: он дрхти пред тим свемоћним Именом, зато га је и оклеветао пред многим хришћанима, како би они одбацили то пламено оружје, непријатељу страшно, а нама спасоносно.
Други, бавећи се Исусовом молитвом, хоће одмах да осете њено духовно дејство, хоће да се наслађују њоме, не схватајући да наслади, коју даје једино Бог, треба да претходи истинско покајање. Треба много и горко да се плаче, пре но што се у души појави дејство благодат – које, понављам, даје једино Бог, у време које је само Њему познато. Претходно треба доказати своју верност Богу, постојаношћу и трпљењем у молитвеном подвигу, увиђањем и одсецањем свих страсти у њиховим најситнијим дејствима и изданцима.
Поуздан облик бављења молитвом Исусовом састоји се у њеном тихом произношењу устима или умом, обавезно са пажњом и уз осећај покајања. Ђаво не трпи миомирис покајања; од душе која из себе испушта тај миомирис он бежи што даље са својим прелестима. Исусова молитва која се обавља на тај начин најбоље је оружје против свих страсти и најбоље занимање ума за време бављења рукодељем, на путу и у другим случајевима када човек не може да се бави читањем и псалмопојањем. Такво обављање молитве Исусове прикладно је за сваког хришћанина, како за онога ко живи у манастиру, тако и за онога ко живи у свету. Стремљење ка откривању духовног дејства срца, припада понајвише и готово једино монасима, и то онима који су добро упознали борбу са страстима, уз погодности које пружа место и друге околности. 6. 248-249 (в. МОЛИТВА ИСУСОВА – Метод делања, Постепеност)
 
Наставник
 
• Најузвишеније умно делање необично је једноставно. Да би било прихваћено, потребна је детиња простота и вера; а ми смо постали тако компликовани, да нам је управо та простота недоступна и несхватљива. Хоћемо да будемо мудри, да оживљавамо своје ја, не трпимо самоодрицање, нећемо да дејствујемо вером. Зато нам је потребан наставник, који би нас извео из наше компликованости, из нашег лукавства, из наше препредености, из наше сујете и гордости – у ширину и једноставност вере. Зато се догађа да на попришту умног делања младенац постигне необичан успех, а мудрац скреће са пута и пада у мрачни бездан прелести. 2. 256
• Неискусан наставник опасан је у обучавању почетника добрим обичајима и првим правилима монашког живота; тим је опаснији за онога ко се усуди да чује учење о великој тајни умне молитве, која хришћанина води ка скривеном и уједно суштинском и потпуно опипљивом сједињењу са Богом. 6. 87 (в. ДУХОВНИШТВО, МОЛИТВА ИСУСОВА – Ватреност у подвигу)
 
Начин живота
 
• Као основ за бављење молитвом Исусовом служи разборито и опрезно владање. Прво, треба удаљити од себе разнеженост и телесне насладе у сваком облику. Треба се задовољавати стално умереном храном и сном, у складу са силама и здрављем, како би храна и сан пружали телу потребно окрепљење, не производећи недоличне покрете, који се јављају услед претеривања, нити изнемоглост тела, која се јавља услед недостатка.
Одећа, обитавалиште и уопште све материјалне потрепштине треба да буду скромне, ради подражавању Христу, Његовим апосто лима и њиховом духу, ради суделовања у њиховом духу. Свети апостоли и њихови истински ученици нису приносили никакве жртве сујети и гордости, према обичајима света, нити су било у чему улазили у општење са духом света. Правилно, благодатно дејство молитве Исусове може да никне само из духа Христовог: оно ниче и расте искључиво на тој подлози.
Вид, слух и друга чула треба строго чувати, како кроз њих, као кроз врата, у душу не би провалили противници. Уста и језик треба да буду обуздани и као оковани ћутањем: празнословље, многоглагољивост, а нарочито подсмеси, осуђивања и клевете, најгори су непријатељи молитве.
Треба се одрећи примања браће у своју келију и одлажења у њихове келије; стрпљиво треба пребивати у сопственој келији као у гробу, са својим мртвацем душом, коју је измучио и убио грех – и молити Господа Исуса за помиловање. Из гроба келије молитва усходи на небо; a у оном гробу у који се тело сахрањује након смрти, и у гробу адском, у који се баца душа грешника, нема више места за молитву. 1. 209-210
• Ономе ко жели да се бави умном молитвом и да узнапредује у њој, потребан је пост, а исто толико потребно му је безмолвије и крајња усамљеност – да се што је могуће више клони скитања. 2. 206
• Научи се на ћутање, како би могао да безмолвствујеш и међу људима. Говори што је могуће мање, и то само када је крајње неопходно. Ономе ко се навикао на расејаност тешко је да претрпи муке које доноси безмолвије, али свако ко жели да се спасе и да узнапредује у духовном животу неизоставно треба да се потчини тим мукама и да се научи на усамљеност и безмолвије. После краткотрајног напора безмолвије и усамљеност постају омиљени због својих плодова, јер душа благоразумног подвижника неће оклевати да их опет окуси. 2. 206
• „Ако се врата собе често отварају, топлота лако излази из ње. Тако и душа, ако много говори, чак и када је оно што говори добро, губи своју топлоту на врата речи. Зато је добро и корисно ћутање у уму, када се бавимо мудрим и душекорисним помислима“ (изрека стараца).
Очигледно, овде се мисли на умно делање, у коме главно место заузимају умна молитва и плач срца приликом сећања на смрт, на суд Божији, на вечну муку ада и вечно блаженство раја. 7. 367
• Брат је од авве Пимена затражио поуку. Старац му је рекао: „Докле год се казан загрева ватром која је испод њега, дотле се ни мува, ни било који други инсект неће усудити да му се приближи. Кад се пак казан охлади, тад се на њега слободно спушта свакојака гамад. Слично се догађа и са монахом: док пребива у духовном делању – дотле ђаво не налази могућност да га порази“.
To je особина умне молитве: испуњавајући човека, она заграђује улаз у њега свим греховним помислима. Када пак ум делатника клоне у раслабљеност и униније, тада греховне помисли лако улазе, побеђују и савладавају подвижника. Из овог разлога за подвижника умне молитве нарочито је важно да постојано чува ум будним и трезвеним, не допуштајући себи ништа што би ум довело у стање раслабљености: ни многоглагољивост, ни претеране бриге, ни доколицу и расејаност, ни претеривање у храни, пићу и сну, ни пажњу према људским делима и делима овога света. 7. 294
• Свети Пимен Велики је живот проводио у невеликом општежићу које се састојало од његових сродника. Боравећи стално са њима, он се усамио у себи и достигао савршенство постојаном и напрегнутом трезвеношћу, уклањајући сваку препреку која би његово делање могла да наруши. Веома поуздано средство за очување мира срца и безмолвија, као и умне молитве која од њих нераздвојна, даје свети апостол: Носите бремена један gpyгoгa, и тако испуните закон Христов (Гал. 6,2). Људи најчешће чине управо супротно: они од ближњих траже непопустљивост и савршенство у добродетељима, што је човеку несвојствено и немогуће, а при томе о добродетељима имају сасвим недовољне и варљиве представе. Такво неразумно стремљење не допушта срцу да се погрузи у самопосматрање и истинско смирење, из којих истиче умна молитва и безмолвије срца; оно држи срце у непрестаној узнемирености, а уму доноси мноштво бесмислених помисли и маштања; Носите бремена један gpyгoгa, и тако испуните закон Христов. 7. 296
 
Непрестаност
 
• Непрестану молитву је заповедио Сам Бог. Спаситељ света је рекао: Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се (Мт. 7,7). А зар Бог неће одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклевати? Кажем вам да ће их убрзо одбранити (Лк. 18,7 8). Понављајући учење Господње апостол вели: Молите се без престанка (1. Сол. 5,17). Хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком месту, подижући свете руке без гнева и двоумљења (1. Тим. 2,8). Под мужевима апостол овде подразумева хришћане који су достигли хришћанско савршенство. Само савршеним хришћанима је својствено да се моле без гнева и двоумљења, то јест у дубоком миру, у најчистијој љубави према ближњем, без и најмањег злопамћења у вези са њим и осуђивања ближњег, без расејаности услед помисли и маштања са стране (без двоумљења). Такви могу на сваком месту и у свако време да приносе молитву Богу, подижући свете руке: ум и срце, очишћене од страсти, освећене Духом Светим. Очигледно је да непрестана молитва не може да буде својствена монаху почетнику; али, да би у свој време постао способан за непрестану молитву, он треба да научи да се моли често. Честа молитва ће у своје време сама по себи прећи у непрестану молитву. Пошто је као непрестану молитву најлакше савршавати молитву Исусову, почетник треба што чешће да се обраћа управо овој молитви. Искрсло ти је макар и најкраће слободно време? Немој га узалуд изгубити! Немој га изгубити тако што ћеш га употребити за нека неостварива и пуста маштања, за неко сујетно и неважно занимање! Употреби га за бављење молитвом Исусовом. Ако се догоди, да по немоћи, или тачније својству пале природе будеш заведен маштањима и помислима не очајавај, не клони. Покајавши се пред Богом због своје лакомислености, свестан пред Њим своје пале природе, у мислима се баци на колена пред Његовом милошћу и предузми мере опреза против заводљивог маштања и помисли. Ко се не навикне на честу молитву, тај никада неће добити непрестану. Непрестана молитва је – дар Божији, који Бог дарује испитаном и верном слуги и служитељу Своме. “ Немогуће је приближити се Богу другачије него непрестаном молитвом“ (преподобни Исак Сиријски). Непрестана молитва је обележје милости Божије према човеку, знак да су све силе душе устремљене ка Богу. Помилуј ме, Господе, јер Теби вапим сав дан. Узвесели душу слуге Teoгa, јер Теби, Господе, подигох душу своју (Пс. 85,3-4) 5. 112-113 (в. МОЛИТВА ИСУСОВА – Име, Помисли)
 
Плач
 
• Брат је упитао авву Пимена: „О чему треба да мислим, док молитвено тихујем у келији?“ Старац је одговорио: „Ја сам налик човеку, до врата потонулом у блато, са теретом за вратом и вапијем Богу: помилуј ме“.
Овом изреком представљено је унутрашње делање Пимена Великог. Оно је потпуно сажето у молитвени плач. Помилуј ме! то је израз плача који је обузео душу. Када се развије, плач не може да се обуче у многе мисли и речи: за изражавање безграничног духовног осећаја њему је довољна најкраћа молитва. 7. 302
• Авва Исак је причао: једном сам седео код авве Пимена и видео како је доживео занос. Поклонио сам му се до земље и замолио га да ми каже где је био. Принуђен да објави своју тајну, он је рекао: „Мој ум био је покрај Крста Спаситељевог у тренуцима када је тамо стајала Богомајка и плакала; желео бих да увек тако плачем“.
Преподобни Пимен је волео плач! Плач у почетку очишћује од грехова, а потом очишћенога временом почиње да узводи у духовна виђења (Јеа 40,4-5) мењајући његов ум и његова душевна и телесна осећања благодатном изменом која је необјашњива за телесно мудровање, изменом која надвисује свако стање својствено палој природи. Сузе покајника, који приноси покајање из свести о греховима, повезане су са болом срца, са болним дејством на тело: сузе очишћенога, онога ко приноси покајање из обиља смирења слатке су за душу, a хранљиве за тело. Свети Исак Сиријски помисли и осећања од којих се ове сузе изливају и којима су праћене, назива земљом радости. Оне мењају и сам спољашњи изглед човековог лица. До суза утехе, које су сведоци милости Божије,подвижник долази кроз сузе покајања за грехе, сузе туге због својих прегрешења, због свога пада, због потчињености одбаченим духовима, због општења са њима, због отуђености од Бога, због усвајања непријатељства према Богу. 7. 302-303
•Немојмо да тражимо насладе и виђења Ми смо грешни и недостојни духовних наслада и виђења, нисмо за њих способни због старога у нама. Пажљивом молитвом затражимо да погледе свога ума обратимо ка нама самима, како бисмо открили огреховљеност у себи. Када је откријемо, станимо у мислима пред Господа нашег Исуса Христа, заједно са губавима, слепима, глувима, хромима, раслабљенима, демонизованима: почнимо да у сузама молитвено вапијемо, из сиромаштва свога духа, из срца скрушеног од туге због наших грехова. Нека тај вапај буде бескрајно обилан! Нека се свака многоглагољивост и свако обиље речи покаже неспособним да га изрази. Нека се у своме обиљу и својој необјашњивости непрестано облачи у молитву са мало речи, али са много значења: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног 2. 313 (в ПЛАЧ, Молитва Исусова и болести)
 
Плодови
 
• Првобитни плодови молитве састоје се у пажњи и умилењу. Ови плодови јављају се пре свих других, од сваке правилно творене молитве, првенствено од молитве Исусове, јер је бављење њоме изнад псалмопојања и сваког другог молитвословља. Од пажње рађа се умилење, а од умилења се удвостручује пажња. Они се међусобно појачавају, рађајући једно друго; они молитви дају чистоту, уклањајући расејаност и маштања. Како истинска молитва, тако и пажња и умилење представљају дарове Божије. Као што жељу да стекнемо молитву до казујемо тако што се приморавамо на њу, тако и жељу да стекнемо пажњу и умилење доказујемо приморавајући се на њих. Даље, плод молитве бива постепено све шире сагледавање својих сагрешења и своје грешности, од чега се умилење појачава и претвара у плач. Плачем се назива преизобилно умилење, сједињено са болом скрушеног и смиреног срца, које делује из дубине срца и обузима душу. Потом се јавља осећај присуства Божијег, живо сећање на смрт, страх од суда и осуде. Сви ови плодови молитве праћени су плачем и у своје време бивају осењени финим, светим, духовним осећајем страха Божијег. Страх Божији не може се упоредити ни са једним осећањем телесног, чак ни душевног човека. Страх Божији је потпуно ново осећање. Страх Божији је дејство Духа Светога. Под утицајем тог чудесног дејства, страсти почињу да ишчезавају – ум и срце бивају привучени на непрекидно бављење молитвом. После извесног напретка појављује се осећај тишине, смирења, љубави према Богу и ближњем, без разликовања добрих од злих, и трпљења невоља као допуштења и лекарстава Божијих, која су неопходно потребна нашој огреховљености. Љубав према Богу и ближњима која се постепено јавља из страха Божијег, потпуно је духовна, необјашњиво света, деликатна и смирена, и бескрајно се разликује од људске љубави у њеном уобичајеном стању. Она не може да се упореди ни са једном љубављу која се појављује у палој природи, колико год да је та природна љубав добра и света. Ту се прихвата вечни и духовни закон, који превазилази природни закон у мери у којој је Свети Дух Божији изнад људског духа. 1.290-291 (в. МОЛИТВА ИСУСОВА Делање: Дисање, Име Божије)
 
Подвиг
 
• Брат је упитао авву Арсенија да му да поуку. Старац је рекао: „Подвизавај се из све снаге, како би твојим унутрашњим делањем по Богу било побеђено све спољашње“.
Унутрашње делање је душевно делање. Оно се састоји из пажљиве усне и умне молитве, из плача срца, из сећања на смрт, из самоукоревања, из свести о својој грешности, исповедања грехова и томе сличних дела, која подвижник савршава унутар душе, у самом себи. 7. 37
• Авва Арсеније је рекао: „Ако тражимо Бога, Он ће нам се јавити – и ако га будемо задржали у себи, Он ће остати са нама“.
Ова изрека потиче из најузвишенијег монашког подвига! Она показује да истинским подвигом треба да привучемо себи благодат Божију и када је добијемо да је задржавамо у себи истинском подвигом. Они који су се по добијању благодати препустили лењости и безбрижности, изгубили су је. 7. 37-38 (в. ПОДВИГ ДУШЕВНИ И ТЕЛЕСНИ)
 
Помисли
 
• Природно је да се из наше пале природе појављује мноштво помисли и маштања. Молитви је чак и својствено да у палој природи открива скривена обележја њеног пада и утиске произведене добровољним сагрешењима (Калист и Игњатије, Добротољубље, том 5, гл. 49). Такође ђаво, знајући какво је велико благо молитва, труди се да током ње узнемири подвижника греховним и сујетним помислима и маштањима, како би га одвратио од молитве и молитву учинио бесплодном. Окружени греховним помислима, маштањима и осећањима, из те поробљености наше, силније ћемо вапити и запомагати молитвом Господу, попут Израиљаца који уздисаху од невоље и викаху; и вика њихова ради невоље каже Свето Писмо дође дo Богa. И Бог чу уздисање њихово (Изл. 2,23-24).
Опште правило борбе са насртајима греха састоји се у томе да се грех одбацује при самој појави његовој, да се тајанствени „вавилонци“ убијају док су још „деца“ (Пс. 136,9). „Онај ко се разумно бори – рекао је преподобни Нил Сорски – одбија мајку мноштва злих мисли, то јест први додир лукавих мисли са његовим умом. Ко одбије тај први додир, истовремено је одбио и сво мноштво злих мисли које за њим следе“. Ако пак грех, услед претходне потчињености њему и навикнутости на њега, врши насиље над нама, не треба да клонемо и доспемо до раслабљености и очајања; невидљиве поразе треба да лечимо покајањем и да пребивамо у подвигу, са чврстином, храброшћу и постојаношћу. Греховне и сујетне помисли, маштања и осећања могу несумњиво да нас повреде онда када се са њима не боримо, него се наслађујемо њима и садимо их у себи. Од добровољног дружења са грехом и општења са одбаченим духовима, зачињу се и рађajy страсти, a y душу неприметно може да се увуче прелест. Када се пак противимо греховним помислима, маштањима и осећањима, онда и сама борба са њима већ представља успех и обогаћује нас делатним разумом.
Неки старац, узнапредовао у умној молитви, упитао је другог монаха, који се такође бавио њоме: „Ко те је научио молитви?“ Монах одговори: „Демони“. Старац се осмехну и рече: „Какву си саблазан изговорио, за оне који не познају ствар! Ипак, реци на који су те начин демони научили молитви?“ Монах узврати: „Мени је била допуштена тешка и дуготрајна борба са љутим помислима, маштањима и осећањима, која ми нису давали мира ни дању ни ноћу. Невероватно сам се уморио и исцрпио од тежине тог неприродног стања. Угњетен притиском духова, прибегавао сам молитви Исусовој. Борба је достигла тај степен, да су привиђења почела чулно да промичу пред мојим очима. Стално сам осећао као да ми је грло стегнуто конопцем. Затим, под утицајем саме борбе, почео сам да осећам како се молитва појачава и нада обнавља у моме срцу. Када је борба, претходно постајући све лакша и лакша, коначно утихнула – изненада се у моме срцу сама по себи појавила молитва“.
Треба да се молимо постојано, стрпљиво, упорно. Бог ће у своје време дати благодатну и чисту молитву ономе ко се без лењости постојано моли својом нечистом молитвом, и ко не напушта малодушно свој молитвени подвиг када му се молитва дуго не даје. Образац успеха упорне молитве Исусове видимо у Јеванђељу. Када је Господ излазио из Јерихона у пратњи ученика и мноштва народа, тада је слепи Вартимеј, који је седео покрај пута и просио милостињу, сазнавши да Господ пролази поред њега, стао да виче: Сине Давидов Исусе, помилуј ме! Многи су му бранили да то виче, али он је викао још гласније. Последица тог неућутног крика било је исцелење које је Господ даровао слепоме (Мк. 10,46-52). Тако и ми треба да вапијемо, без обзира на греховне помисли, маштања и осећања која устају из пале природе и која ђаво доноси како би прекинуо наш молитвени вапај – па ћемо несумњиво добити милост. 1. 288-290 (в. ПОМИСЛИ, МОЛИТВА ИСУСОВА – Супротстављање демона)
 
Порекло
 
• Мољење Исусовом молитвом представља Божанску установу. Јер оно није установљено преко пророка, ни преко апостола, ни преко Анђела: установио га је Сам Син Божији и Бог. После Тајне Вечере, међу осталим најузвишенијим коначним заповестима и завештањима, Господ Исус Христос је установио и мољење Својим Именом, дао је тај начин мољења као нови, необични дар непроцењиве вредности. Апостоли су донекле већ знали силу имена Исусовог: они су њиме исцељивали неисцељиве болести, покоравали су себи демоне, побеђивали их, свезивали и прогонили. Господ заповеда употребу овог силног, чудесног имена у молитвама, обећавајући његову нарочиту делотворност. И што гoд заиштете рекао је Он светим апостоли ма од Оца у име Моје, то ћу учинити, да се прослави Отаи у Cuнy. И ако шта заиштете у Име Моје, ја ћу учинити (Јн. 14,13-14). Заиста, заиста вам кажем да што гog зашитете од Оца у Име Моје, даће вам. До сада не искасте ништа у Име Моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена (Јн. 16,23-24). О, какав дар! To је залог бесконачних, бесмртних добара! Изашао је из уста неограниченог Бога, Који се обукао у ограничену људску природу и назван је људским именом Спаситељ.
…Из Јеванђеља, Дела и Посланица апостолских ми видимо неограничену веру и Име Господа Исуса и неограничено поштовање тога имена од стране светих апостола. Именом Господа Исуса они су савршавали најчудеснија знамења. Нема случаја из кога бисмо се могли научити како су се они молили Именом Господњим, али они су се стално молили њиме. А како би и могли да се не моле, када је то мољење било предато и заповеђено од стране Самог Господа, и када је та заповест била поновљена ради потврде? Ако Свето Писмо о томе ћути, онда ћути само зато што је ово мољење било у општој употреби и није било потребе да се посебно уноси у Свето Писмо, као опште познато и у општој употреби. To да је Исусова молитва била у општој употреби и опште позната, сасвим је очигледно из Црквене одредбе којом се неписменима заповеда да сва молитвословља замене молитвом Исусовом (Псалтир са последованијем). Древност ове одредбе је несумњива.
…Монашко правило састоји се понајвише од молитве Исусове. У том облику ово правило даје се свим монасима Православне Цркве уопште, у том облику Анђео га је дао преподобном Пахомију Великом за његове општежитељне монахе. Преподобни је живео у четвртом веку; у правилу се о молитви Исусовој говори баш као и о молитви Господњој, педесетом псалму и Символу вере, као о нечему опште познатом и опште прихваћеном. Преподобни Антоније Велики, подвижник из трећег и четвртог века, завештава својим ученицима брижљиво бављење молитвом Исусовом, говорећи о њој као о предмету за који није потребно никакво објашњење. Објашњења ове молитве почела су да се појављују касније, у мери понестајања живог познања о њој. Детаљније учење о молитви Исусовој изложили су оци четрнаестог и петнаестог века, када је бављење овом молитвом почело да пада у заборав чак и међу монасима. 2. 234-236
 
Послушање и молитва
 
• Ништа тако не помаже молитви као послушање које нас умртвљује за свет и за саме себе. „Велико благо молитве проистиче из послушања“ рекао је преподобни Симеон Нови Богослов. Они који се налазе у послушању и баве се манастирским пословима, никако не треба за себе да мисле да су слободни од бављења молитвом: без ње ће сваки труд, чак и послушање, бити бесплодан; и не само то као свој зао и штетан плод донеће сујету и друге грехе, који се неизоставно јављају у души у којој се нађе неделатна пустош, у којој не живе сила и миомирис молитве. 2.158
• Живот у манастиру, нарочито општежитељном, помаже почетнику да се добро обучи молитви, ако само живи исправно. Пред оним ко исправно живи у општежићу, стално се појављују прилике за послушање и смирење, а те добродетељи више од свих других припремају и орасположују душу за истинску молитву. „Од послушања долази смирење“ рекли су оци. 1. 273
• Сваки монах из сопственог опита лако може на провери и брзо да види дејство послушања и смирења на молитву. Свакодневно исповедање својих помисли духовном оцу или старцу, као и одрицање од деловања по сопственом разуму и сопственој вољи, после кратког времена почиње да делује против расејаности, уништава је и ум задржава у речима молитве. Смирење пред старцем и пред свом браћом одмах почиње да доводи срце у умилење и да га држи у умилењу. Напротив, од деловања по својој вољи и своме разуму одмах се јавља брига о себи и пред умом се појављују различита расуђивања, претпоставке, бојазни и маштања која уништавају пажљиву молитву. 1. 277 (в. МОЛИТВА ИСУСОВА – Сабраност)
 
Постепеност
 
• Сви хришћани могу и треба да се баве молитвом Исусовом у циљу покајања и призивања Господа у помоћ, да се баве молитвом са страхом Божијим и вером, са највећом пажњом према мислима и речима молитве, са скрушеношћу духа; али не дозвољава се свима да приступају молитвеном свештенодејству умом у одаји срца. На први начин молитвом Исусовом могу и треба да се баве не само монаси, који живе у манастирима и имају послушања, него и мирјани. Таква пажљива молитва може да се назове и умном и срдачном, јер се често савршава само умом, а код брижљивих делатника увек уз учешће срца, које се исказује осећајем плача и сузама умилења. Молитвено свештенодејство ума у срцу захтева претходно бављење првим обликом молитве и задовољавајући напредак у том мољењу. Благодат Божија сама по себи, после извесног времена, када изволи, преводи подвижника из молитве првог облика у молитву другог. Ако је Богу угодно да подвижника остави код молитве покајања, онда нека остане код ње и нека не тражи више стање – нека га не тражи, у тврдом уверењу да се оно не добија људском снагом, него га дарује Бог. Пребивање у покајању је залог спасења. Будимо задовољни овим стањем и не тражимо више. Јер такво тражење представља поуздано обележје гордости и умишљености; такво тражење де доноси успех, него спотицање и погибао. Свети Нил, полазећи од учења Светих Отаца, забрањује да се пре времена тежи спуштању ума у срце, спољашњем и унутрашњем безмолвију, осећању сладости и другим узвишеним молитвеним стањима која се откривају онда када Бог прихвати молитву покајања и када непријатељи одступе од душе. 2. 257-258
• Свети Симеон Нови Богослов, расуђујући о неуспеху молитвеног подвига до кога је дошло и о корову прелести који из њега ниче, приписује како неуспех тако и прелест томе што није сачувана правилност и постепеност подвига. „Они који хоће да узиђу – каже Богослов – на висину молитвеног напредовања, не треба да крећу одозго на доле, него нека усходе одоздо на rope, најпре на први степен лествице, потом на други, даље на трећи и коначно на четврти. На тај начин свако може да устане од земље и да узиђе на небо. Као прво, треба да се подвизава како би укротио и умањио страсти. Као друго, треба да се бави псалмопојањем, тојест усном молитвом: када се умање страсти, онда молитва, природно пружајући радост и сладост језику, постаје угодна Богу. Као треће, он треба да се бави умном молитвом“. Овде се мисли на молитву која се савршава умом у срцу: пажљиву молитву почетника, уз подршку срца, оци ретко удостојавају назива умне молитве, убрајајући је више у усну. „Као четврто, он треба да усходи ка виђењу. Прво припада почетницима; друго онима који узрастају у напредак; треће – онима који су достигли крајњи напредак; четврто – савршенима“. Даље Богослов каже да и они који се подвизавају како би умањили страсти, треба да се уче чувању срца и пажљивој Исусовој молитви, која одговара њиховом стању. 1.224-225 (в. МОЛИТВА ИСУСОВА – Дејство, Распаљивање)
 
Предубеђења против молитве
 
• Неки су, видећи штетне последице неразумног подвига и имајући о молитви Исусовој и околностима које је прате само површну и нејасну представу, приписали те последице не незнању и недостатку расуђивања, него самој свесветој молитви Исусовој. Може ли нешто да буде жалосније и јадније од те хуле, од те прелести? 2. 297
 
Прелест
 
• За напредовање у молитви и избегавање прелести неопходно је самоодрицање које учи да у молитви тражимо само пажњу. Тада молитвени подвиг постаје једноставнији и лакши. Ако неко пре времена стреми ка откривању дејства срдачне молитве у себи, „њему се – каже преподобни Нил Сорски, сагласно другим Светим Оцима – допуштају тешка искушења од демона, која превазилазе његову снагу“. Таквој тежњи као основ служе несхватљива гордост и умишљеност, које се представљају као усрдност. 6. 770
• Шта да се каже о дејствима која осећате приликом молитве? Она су свакако од крви; не можете да не признате да ту делује и мишљење. Ваша савест, која је подозрива по питању оправданости и исправности тих дејстава, која сумња у њих, већ може да послужи као довољно разобличење. Уз то, ви сте и натмурени: Божанско дејство би вас просветлило и задовољило, и то не осећајем сладости, него познањем Истине, од чега се у савести јавља чудесно спокојство, као каква потврда. Топлота делује по спољашњости вашег тела; али вама је потпуно непознато (то се може постићи само опитом), на који се начин душа покреће ка сједињењу са умом, повлачећи и тело за собом; на који начин у фином хладу и дубоком миру човек, сједињен сам са собом, изнад сваке борбе, далеко од сваког греха, одевен у покајање, стоји пред лицем Господа чистом молитвом, која обухвата читаво његово биће – и саму његову пролазност. Тада крв умукне, умишљена сладост се удаљава, човек сагледава да је пало биће и учи се покајању које треба да га прожме и да за њега учини могућим очишћење, а кроз очишћење – сједињење са Богом. Покајање треба да представља душу молитве, без њега она је мртва, смрди смрадом горде и варљиве умишљености! Покајање представља једине двери помоћу којих се у Господу може пронаћи спасоносни пашњак. А ко не мари за покајање далеко је од сваког добра. 6. 260
• Та молитва је највиши и најтежи и врло болан подвиг, који захтева потпуно самоодрицање и исправне мисли, у противном је отац лажи, који узима вид светлог Анђела, приближава се срцу, додворавајући му се тобожњом насладом, а човек, када је осети, сматра је за благодат Божију, па се утврђује у својој прелести и почиње да показује њене плодове, са извесним обележјима некаквог лудила. Таквоме је, каже свети Јован Лествичник, крајње потребна помоћ Божија, јер је за људе неизлечив. И заиста, пристаје ли да прими духовни савет од ближњег онај ко мисли (ако то и не говори) да је благодат његова наставница? Је ли природно да постане свестан свога незнања и прелести онај ко мисли да све види јасно и здраво, и да у души осећа вишу утеху? 6. 475-476
• У данашње време постоји суштинска потреба за правилном молитвом, а њу и не познају! He знају да она треба да буде оруђе и израз покајања, и варају се тражећи насладе и заносе, те тако оруђем датим за спасење убијају своје душе. У наше време суштински је потребно исправно схватање молитве! Она је у наше време основни и јединствени руководитељ ка спасењу. 6.766 (в. ПРЕЛЕСТ, МОЛИТВА ИСУСОВА – Место срца)
 
Припрема
 
• Молитва је свет, велик и за душу спасоносан подвиг. Она је главни и први међу монашким подвизима. Сви остали подвизи служе томе подвигу; они се предузимају зато да би се подвиг молитве савршавао успешније, да би плодови молитве били обилнији. Глава сваког благочестивог живота – рекао је преподобни Макарије Велики – и врх свих добрих дела јесте постојано пребивање у молитви“.
Који људски положај може да буде виши, који може да се упореди са положајем човека коме је допуштено да молитвом беседи са Царем над царевима, са Богом над боговима, са Творцем и апсолутним Господаром свих видљивих и невидљивих, материјалних и духовних створења?
Сходно важности бављења молитвом, за њу је потребна значајна претходна припрема.
Од оних који желе да приступе Цару над царевима, Он захтева одређен, Њему угодан начин размишљања и исто такво расположење срца, помоћу којих су се Господу приближили и сви праведници Старог и Новог Завета (Лк. 1,17). Без таквог начина размишљања и расположења срца приступ је немогућ, а покушаји и труд да се приступи узалудни су.
Ти што желиш да приступиш Богу и да My се приближиш постојаним пребивањем у молитви, пази! Брижљиво испитај свој начин размишљања: није ли заражен каквим лажним учењем? Да ли тачно и без изузетка следиш учење Источне Цркве, једине истините, свете и апостолске? Ако неко не послуша Цркву рекао је Господ ученику нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17), туђ Богу, непријатељ Богу. Какав значај може имати молитва онога ко се налази у стању непријатељства према Богу, у стању отуђења од Бога?
Свест о својој грешности, свест о својој слабости, о својој безначајности – неопходан је услов за то да молитва буде милостиво примљена и услишена од Бога. Сви свети су у темељ молитве полагали свест о својим гресима и њихово исповедање, као и свест о огреховљености читавог људског рода. Светост човека зависи од свести и исповедања те огреховљености. Онај Који дарује људима светост за њихово покајање, рекао је: Нисам дошао да зовем праведнике, но грешникв на покајање (Мт. 9,13).
Ти што желиш да се бавиш подвигом молитве! Пре но што приступиш том подвигу, потруди се да опростиш свакоме ко те је наљутио, оклеветао, понизио, свакоме ко ти је нанео ма какво зло. Онај пред Кога намераваш да станеш на молитви ти заповеда: Ако, дакле, принесеш дap молитве на вишњи жртвеник Цара над царевима, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде gap свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси gap свој (Мт. 5,23 24).
Припреми се за молитву непристрасношћу и безбрижношћу. Од пристрасности долазе бриге. Спутавана пристрасношћу и расејавана бригама, твоја мисао не може да молитвом непоколебиво стреми ка Богу. He можете служити Богу и мамону: јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше. He брините се, дакле, говорећи: шта ћемо јести, или шта ћемо пити, и све ће вам се ово додати (Мт. 6,24,21,31,33). Отргни свој ум и своје срце од земље и свега земаљског, и неће ти бити тешко да почнеш са невидљивим путовањем молитвом ка небу.
Ако трпиш сиромаштво, или те притискају невоље, или те кињи и гони непријатељ твој: не обраћај пажњу на сећања и помисли о твоме сиромаштву, или о невољама, или о непријатељу твоме да се твоја пажња на молитви ни због чега не би расејавала и узнемиравала. Онај у Чијој сте апсолутној власти и ти, и твоје невоље, и непријатељ твој, овако вели онима које љуби: Нека се не збуњује срце ваше, верујтеу Бога, иу Мене верујте (Јн. 14,1).
Када се молиш завештава Господ уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме Који је у тајности (Мт. 6,6). Било да си у друштву људи или сам, труди се да се стално удубљујеш у унутрашњу душевну клет твоју, да затвараш двери чула и језика, и да се молиш тајно умом и срцем.
Заволевши подвиг молитве, заволи усамљеност у материјалној келији. Затварај њене двери и за себе и за друге. Стрпљиво подноси чамотињу затворништва: неће проћи много и она ће бити замењена најпријатнијим осећањем. „Пребивај у келији својој, рекли су Све ти Оци, она ће те свему научити“, то јест (наућиће те) монашком животу који је сав усредсређен на молитву.
Заволевши подвиг молитве, заволи ћутање: оно чува силе душе неразједињеним, способним за постојану молитву у унутрашњој клети. Навикнутост на ћутање омогућава безмолвну молитву срца и усред бучног мноштва људи.
На жртву љубави према молитви принеси чулне и умне насладе, радозналост, љубопитљивост; чувај своју душу од свих спољашњих утисака, како би се у њој, посредством молитве, сачувао Бог. Његов свесвети, невидљиви Образ не трпи да пребива у души која је упрљана сликама сујетног, материјалног и пролазног света.
Немој да се дивиш видљивој природи и да се бавиш сазерцавањем њених лепота. He губи драгоцено време и не расипај силе душе на добијање знања које пружају људске науке. Те силе и то време употреби на стицање молитве, која свештенодејствује у унутрашњој клети. Тамо, у теби самом, молитва ће открити призор који ће привући сву твоју пажњу; она ће ти пружити знања која свет не може да прими, о чијем постојању он чак појма нема.
Тамо, у дубини срца, видећеш пад људске природе, видећеш своју душу убијену грехом, видећеш гроб, видећеш ад, видећеш демоне, видећеш ланце и окове, видећеш пламени мач херувима који чува пут ка дрвету живота и брани човеку улазак у рајску обитељ. Видећеш и многе друге тајне, скривене од света и синова света. Када се открије тај призор, сви твоји погледи приковаће се за њега; охладићеш се за све привремено и пропадљиво за шта си дотле био везан.
„Данас или сутра ћемо умрети“ рекао је свети Андреј Јуродиви једном монаху, одвлачећи га од привезаности за материјално и објашњавајући му колико је таква привезаност неразумна. Сасвим тачне речи! Сасвим тачно је представљена неодређена дужина трајања нашег земаљског живота! Дакле данас или сутра ћемо умрети. Ништа лакше него умрети. Чак и најдужи живот, када се приближи крају, изгледа као најкраћи трен. Зашто се бавити оним што нужно морамо заувек да оставимо, и то убрзо. Боље је да молитвом изучимо себе, да изучимо живот и свет који нас очекују, у којима ћемо остати заувек.
Усамљеност келије и пустиња – дом су молитве. „Онај ко је окусио молитву рекао је свети Јован Лествичник избегаваће велико друштво: ко ће, ако не молитва, учинити свога пријатеља слободним од потребе за друштвом, попут дивљег магарца који љуби пустињу?“ Ако хоћеш да посветиш своју душу делу молитве, треба да се клониш светских призора, да се одрекнеш људског друштва, разговора и сталног примања другова у твоју келију, чак и под изговором љубави. Удаљи од себе све чиме се прекида и узнемирује твоја тајанствена беседа са Богом. На земљи и у друштву људи пребивај као страник. Ти си страник. Земља је хотел. Непознат је час у који ћеш бити позван. Позив је неизбежан и неодложан; не можеш га одбити или му се успротивити. Светом молитвом се припреми за радостан одлазак из хотела. 1. 152-156
• Нека одступи од неправде сваки који призива име Господње (2. Тим. 2,19) завештава Апостол. Ово завештање односи се на све хришћане, а посебно на оне који намеравају да се баве непрестаним мољењем Именом Господа Исуса. Пречисто име Исусово не трпи да пребива окружено нечистотом; улазећи у сасуд по мери његове чистоте, оно и само почиње да делује у њему и да савршава даље очишћење, за које није довољан само човеков сопствени труд и које је потребно зато да би сасуд постао достојна ризница духовног блага, свесвете светиње. Клонимо се преједања, чак и ситости; поставимо себи као правило умерено и стално уздржавање од хране и пића; одрекнимо се уживања у укусним јелима и пићима; крепимо се сном довољно, али не прекомерно; одрекнимо се празнословља, смеха, шала, светогрђа; престанимо да непотребно излазимо из келије код браће, или да примамо браћу у своју келију под изговором љубави, иза кога се крију празни разговори и занимања која пустоше душу. Одрекнимо се маштања и сујетних помисли које се у нама појављују услед нашег неверовања, услед неразумних брига и других наших страсти. Са потпуном вером све препустимо Господу, а наша многа размишљања и пуста маштања заменимо непрекидном молитвом Господу Исусу. 2. 307-308
Неопходан и суштински услов напредовања у Исусовој молитви јесте пребивање у заповестима Господа Исуса. Останите у љубави Мојој (Јн. 15,9) рекао је Он Својим ученицима. Шта значи пребивати у љубави према Господу? Значи: непрестано се сећати Њега и непрестано пребивати у јединству са Њим по духу. Прво је без последњег мртво и чак неоствариво.
Ако заповести моје одржите остаћете у љубави Мојој (Јн. 15,10); ако будемо постојано чували заповести Господње онда ћемо се духом нашим сјединити са Њим. Ако се духом сјединимо са Њим, онда ћемо се устремити ка Њему читавим нашим бићем и непрестано ћемо се сећати Њега. Све твоје поступке и целокупно твоје понашање усмери према заповестима Господа Исуса, према њима усмери своје речи, мисли и осећања и познаћеш својства Исусова. Осетивши у себи та својства деловањем благодати Божије и добивши из тога њихово опитно познање, ти ћеш се насладити непропадљивом сладошћу, која не припада овом свету и веку, сладошћу тихом али силном, која уништава привезаност срца за све земаљске насладе. Насладивши се својствима Исусовим, заволећеш га и пожелећеш да Он у потпуности обитава у теби; без Њега сматраћеш да гинеш и пропадаш. Тада ћеш непрестано вапити, из пуноће убеђења, из све душе: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“. Молитва Исусова замениће ти сва друга молитвословља. И сва та молитвословља коју другу мисао могу да садрже и изложе, већу од мисли о Исусовом помиловању грешника?
Одреди себи као једини циљ живота испуњавање воље Исусове, у свакој ситуацији, колико год она изгледа важна или пак ситна; труди се да радиш само оно што је угодно Исусу, и сва ће твоја дела бити једнако достојна неба. Заволи вољу Исусову више од жеља свога тела, више од свога спокојства и комфора, више од живота, више од душе своје. Што је могуће чешће читај Јеванђеље, изучавајући у њему вољу Господа и Спаситеља твога. He занемари ни најмању црту из Јеванђеља, ниједну наоко неважну заповест. Обуздавај и умртвљуј све сопствене покрете, не само греховне, него и оне који су споља гледано добри, али припадају палој људској природи и често су врло развијени код незнабожаца и јеретика, покрете који су од јеванђелских заповести удаљени као Запад од Истока. Нека ћути у теби све твоје старо! Нека у теби делује само Исус, Својим најсветијим заповестима, као и мислима и осећањима што из тих заповести проистичу. Ако будеш живео на тај начин, онда ће у теби неумитно процветати молитва Исусова, независно од тога да ли живиш у дубокој пустињи или сред граје општежића: јер су место усељења и одаја ове молитве – ум и срце, обновљени познањем и испуњавањем воље Божије, добре и угодне и савршене (Рим. 12,2). Живот по јеванђелским заповестима јесте једини и истински источник духовног напредовања, који је доступан свакоме ко искрено жели да напредује, у какву год спаљашњу ситуацију да је постављен недокучивим промислом Божијим. 2. 308-309
 
Противљење демона
 
• Због спасоносног дејства које на нас имају молитва уопште и сећање на Бога, а посебно молитва Исусова као средство за пребивање у непрестаном јединству са Богом и постојано одбијање ђавољих напада – бављење молитвом Исусовом нарочито је мрско ђаволу. Они који се баве молитвом Именом Господа Исуса бивају подвргнути нарочитом гоњењу од стране ђавола. „Сав труд и сва брига нашег непријатеља каже преподобни Макарије Велики – састоји се у томе да нашу мисао одврати од сећања на Бога и од љубави према Њему; он зато употребљава прелести света и одвлачи од истинског добра ка умишљеним, непостојећим добрима“. Из тог разлога, онај ко се посвети истинском служењу Богу непрестаном Исусовом молитвом, нарочито треба да се чува расејаности мисли и да никако себи не дозвољава мисаоно празнословље, него, не обраћајући пажњу на мисли и маштања која се појављују, да се стално враћа у мољење именом Исусовим, као у какво пристаниште, верујући да се Исус неуморно стара о оном слуги Своме који се непрестано налази уз Њега, постојаним сећањем на Њега. „Лукави демони – каже пре подобни Нил Синајски – ноћусе труде да сами узнемире духовног делатника, а дањупреко људи који га окружују клеветама, искушењима и неугодностима“. Овакав поредак у демонским нападима брзо ће на опиту видети сваки делатник молитве. Демони искушавају помислима, мисаоним маштањима, наизглед духовним размишљањима, изазивањем претеране бриге и различитих страхова, као и другим пројавама неверовања. У свим најразличитијим демонским нападима осећај узнемирености увек служи као поуздани показатељ приближавања палих духова, чак и када дејство које они производе има изглед праведности.
Подвижницима који се усамљено и појачано моле, демони са јављају у виду чудовишта, у виду саблажњивих предмета, а понекад у виду Анђела, мученика, преподобних и Самог Христа; демонских претњи се не треба бојати, а према свим виђењима уопште, треба се односити са крајњим неповерењем. У таквим случајевима, који се ипак не догађају често, наша прва обавеза је да прибегнемо Богу, у потпунсти се препуштајући Његовој вољи и молећи за Његову помоћ: на приказе не треба обраћати пажњу, нити треба ступати у контакт и разговор са њима, сматрајући се слабим за контакт са непријатељским ду ховима, а недостојним за однос са светим духовима.
Истински, богоугодни подвижник молитве подвргава се посебним невољама и гоњењима од стране своје браће, људи. И у томе су, како смо већ рекли, главни делатници демони. Као своје оруђе они употребљавају како оне људе који су своје деловање слили у једно са деловањем демона, тако и оне који не познају демонске нападе и стога лако постају њихово оруђе, па чак и оне који схватају непријатељско лукавство, али су недовољно опрезни и недовољно пазе на себе, те стога себи допуштају да буду обманути. Најшокантнији и најужаснији пример за то каквом страшном мржњом према Богу, Речи Божијој и Духу Божијем могу да се заразе људи који су расположење свога духа слили са расположењем демона, видимо код јудејских првосвештеника, старешина, књижевника и фарисеја, који су починили највећи међу свим људским злочинима – Богоубиство. Свети Симеон Нови Богослов каже да по наговору демона монаси који воде лицемеран живот завиде истинским подвижницима побожности, употребљавајући сва средства како би их поколебали или истерали из манастира. Чак и добронамерни монаси, али који живе спољашњим монашким животом и не познају духовни живот, саблажњавају се о духовне делатнике, њихово понашање сматрају чудним, осуђују их и клевећу, наносе им различите увреде и киње их. Велики подвижник молитве Исусове, блажени старац Серафим Саровски претрпео је многе непријатности од незнања и телесног виђења монаштва своје сабраће, јер они који закон Божији читају телесно, мисле да га испуњавају само спољашњим делима, без духовног подвига и не разумеју шта гoвope. „На путу унутрашњег, духовног живота наставља и теши Серафим, црпећи поуку и утеху из свога духовног опита не треба клонути и одустајати зато што нас људи, који су се приљубили уз спољашње и материјално, погађају у срце супротстављеношћу својих схватања, и својски се труде да нас одвуку од духовног пута, постављајући нам на њему различите препреке.“ Ни због каквих препрека на томе путу не треба се колебати, утврђујући се у на речи Божијој: Ужаса се њиховог нећемо уплашити, нити ћемо се узнемирити, јер је с нама Бог. Господа Бога нашег ћемо светити, сећајући се у срцу Његовог Божанског Имена, и Он ће нам бити страх (Ис. 8,12-13). 2. 299-302
• Допуштење демонима да нас искушавају, неопходно је за наш напредак: супротстављајући се нашој молитви, они нас приморавају да се научимо посебно вештој употреби тога мача. Мачем молитве побеђује се огњени мач херувима који спречава приступ дрвету живота и победник постаје причасник вечног живота (Отк. 2,7). По неизрецивој премудрости Божијој, зло у лошој намери помаже добро. Када у нашој усамљености и приликом бављења молитвом изненада у нама прокључају страсна осећања и покрети, када нас нападну љуте помисли, кад се пред нама у својој варљивој живости појаве грешна маштања – то је знак доласка непријатеља. Тада није време за униније ни за раслабљеност: време је подвига. Успротивимо се нашим нашим непријатељима појачаном молитвом Богу и Он ће развејати и прогнати непријатеље наше.
У невидљивој борби не побеђујемо увек, нити брзо: победа је дар Божији, који Бог даје подвижнику у време које је познато само Њему, и које одређује само Он. Нама су пак неопходни и сами пора зи. Ту се мисли на поразе до којих долази услед наше слабости и грешности, а не по слободној вољи. Порази се допуштају ради нашег смирења, како бисмо испитали и познали нашу палу природу, и схватили да нам је неопходан Искупитељ, како бисмо поверовали у Њега и исповедили Га.
Приликом таквих пораза, наши невидљиви непријатељи нам на мећу стид, а стид доноси раслабљеност у молитвеном подвигу, несигурност и помисао да га оставимо и пређемо на добротворну друштвену делатност. Немојмо да се обмањујемо! Уз самоодбацивање и без стида откријмо своју рану пред нашим Свеблагим и Свемогућим Лекаром, Који је заповедио ово спасоносно неустручавање и обећао да ће га овенчати осветом нашим противницима (Лк. 18). Положимо завет у својој души: да до краја живота не остављамо молитвени подвиг и да из њега пређемо у вечност.
Наша стидљивост у поразима је неразумна: она је – зли подсмех наших непријатеља над нама. Може ли тај смоквин лист – стидљивост са њеним средствима – да сакрије човеково сагрешење од свевидећег Бога? Бог види грех и без исповести. Он исповест тражи само зато да би га излечио. Ако је Своме апостолу завештао да прашта седам пута на дан, тим пре ће ово Сам испунити на нама, када му непрестано приносимо молитву и покајање (Лк. 17,4).
Обратимо пажњу на следеће. Зар наша дволичност не даје снагу нашим непријатељима у борби са нама? Није ли она узрок наших честих пораза? Зар не појачавамо ми сами власт и утицај наших непријатеља над нама, када вршимо њихову вољу кроз испуњавање наших телесних жеља, нагона и страсти? He гневимо ли тиме Бога, не удаљавамо ли га од себе? Зар у нама не делује љубав према свету, која нам оставља спољашњи изглед служитеља Божијих, али укида суштинско достојанство слугу Божијих, чинећи нас заправо непријатељима Његовим (Јак. 4,4-5)?
Двоједушан човек непостојан је у свим путевима својим (Јак. 1,8): тим пре он се поколеба на путу најузвишеније и главне добродетељи – молитве. Он бива одбачен од Бога, јер није ни студен ни врућ (Отк. 3,16). Он не може да буде ученик истинске молитве, која свога ученика доводи пред лице Божије ради натприродног поучавања, водећи га трагом Исусовим, ако се одрекне свега што има (Лк. 14,33): болесне привезаности воље палог човека за свет. А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама (Гал. 5,24): истинску молитву могу да задобију само они који у потпуности припадају Христу. 1.159-160
 
Распаљеност телесна
(в. МОЛИТВА ИСУСОВА – Топлота, Место)
 
Сабраност (одсуство маштања)
 
• Свети мир је непомичност ума, која се рађа од испуњавања јеванђелских заповести; њу спомиње свети Исак Сиријски у свом 55. Слову, а осетили су је свети Григорије Богослов и свети Василије Велики, да би се потом удаљили у пустињу. Тамо у пустињи, бавећи се својим унутрашњим човеком и коначно га образовавши према Јеванђељу, они су постали сведоци тајанствених виђења Духа. Очигледно да ум задобија непомичност, или одсуство маштања (уништење расејаности), након свога сједињења са душом. Без тога он се не може зауставити да не блуди и не скита на све стране. Када се ум, дејством Божанске благодати, сједини са срцем, он добија молитве ну силу о којој говори преподобни Григорије Синајски: „Да Мојсије није од Бога примио жезло силе, Бог не би њиме поразио фараона и Египат: тако и ум, ако не буде у руци имао силу молитве, неће моћи да уништи грех и противне силе“. 2. 224-225
• Тешећи и поучавајући општежитељне монахе који су обављали манастирска послушања, бодрећи их на усрдност и брижљивост у молитвеном подвигу, Лествичник вели: „Од монаха који се баве послушањима Бог не захтева молитву потпуно чисту од расејаности. He клони када те поткрада расејаност! Имај душевни мир и постојано приморавај ум твој да се враћа у себе. Потпуна слобода од расејаности својствена је Анђелима“.
• Потчињени страстима! Молимо се Богу постојано, неодступно, јер су сви бестрасни таквом молитвом прешли из страсног стања у стање бестрасности. Ако неуморно будеш обучавао свој ум да се никуда не удаљава из речи молитве, он ће и у време твога обеда бити уз тебе. Ако му пак допустиш да несметано скита на све стране, он никада неће моћи да буде у теби. Волим рећи пет речи умом својим, нeгo ли хиљаде речи језиком (1. Кор. 14,19). Таква молитва благодатна молитва ума у срцу, којој је страно свако лутање – није својствена деци, стога ћемо ми, као деца, старајући се о квалитету молитве, то јест о пажњи, веома много да се молимо посредством закључавања ума у речи. Количина доноси квалитет. Господ даје чисту молитву ономе ко се без лењости, много и постојано моли својом молитвом, коју квари расејаност. 1. 259-260
• Молитвени подвиг… је подвиг. Треба се потрудити. „Ко се стрпљиво моли својом нечистом молитвом рекао је свети Јован Лествичник и не напушта је зато што му је досадила њена нечистота, њему ће Бог, кад дође време, дати истинску молитву“. 6. 774
 
Самопосматрање
 
• Једном док је свети Макарије Велики седео у својој келији, пред њега је стао Анђео, послан од Бога, и рекао: ‘Макарије! He бој се напада невидљивих непријатеља, јер наш добри Владика неће одступити од тебе нити ће престати да ти помаже. Буди одважан и јак, храбро побеђуј противна начала и власти: али не горди се због свога делања, како те Божанска помоћ не би оставила и како не би пао чудесним падом’. Обливен сузама блажени Макарије је одговорио: ‘Чиме да се гордим, кад се моја душа, попут развратне блуднице, храни смрадом нечистих помисли које доносе демони?'“
У такво дубоко смирење преподобни је био доведен пажљивим самопосматрањем, које му је пружило његово умно делање. Он је у себи видео човеков пад и његово општење са демонима. Ово његово духовно виђење је необично јасно, тачно и детаљно представљено у његовим беседама. 7. 284-285
• Пимен Велики је својој браћи говорио: „Уверавам вас: где баце сатану, тамо ће да баце и мене“.
Ова изрека је плод духовног виђења одбачених духова и оног општења у које је човек ступио са њима преко свога пада. Ово виђење се преподобном открило услед дубоког и правилног самопосматрања у које је био узведен Речју Божијом, својим умним делањем и Божанском благодаћу. 7. 302<<p> 
Сладост у молитви
(в. СЛАДОСТ, МОЛИТВА ИСУСОВА – Постепеност)
 
Сједињење ума са срцем
 
• Читајући код отаца о месту срца, које ум проналази молитвом, треба разумети шта је то словесна сила срца коју је Творац сместио у горњи део срца – по тој сили људско срце се разликује од срца животиња, које имају силу воље, или жеље, и силу ревности, или јарости, као и људи. Сила словесности изражава се кроз савест, или кроз свест нашег духа без учешћа разума, кроз страх Божији, кроз духовну љубав према Богу и ближњем, кроз осећај покајања, смирења, кротости, кроз скрушеност духа, или дубоку тугу због грехова, и кроз друге духовне осећаје који су животињама страни. Сила душе – ум иако духовна, за место свога пребивања има мозак: тако и сила словесности, или дух човеков, иако духовна, за место свога пребивања има горњи део срца, који се налази под левом груди и нешто изнад.
Сједињење ума са срцем јесте сједињење духовних мисли ума са духовним осећајима срца. Пошто је човек пао тако што су се његове помисли и његова осећања од духовних претворили у телесне и душевне, потребно је да се посредством Јеванђелских заповести ум и дух узведу ка духовним помислима и осећајима. Када се ум и дух исцеле, они се сједињују у Господу. У своје време у оном делу срца у коме је смештена сила словесности, или дух, образује се чудесни, нерукотворени, духовни храм Божији, Светиња над Светињама: ту силази ум, хиротонисан Духом Светим за свештеника и архијереја, ради поклоњења Богу у Духу и Истини. Тад хришћанин кроз блажени опит спознаје оно што је речено у Светом Писму: Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити Мој народ (2. Кор. 6,16).
…Ум и срце не могу да се сједине другачије него посредством Духа и Истине. To значи: ум и срце не могу да се сједине ако у потпуности не одбаце палу природу, ако се у потпуности не предају руководству Јеванђеља, ако због постојаног и пажљивог следовања за јеванђелским заповестима не привуку на себе благодат Свесветог Духа, ако се не исцеле и не оживе од њеног додира, од осењености њоме.
He само свако грешно осећање и свака грешна помисао, него и све природне помисли и осећања, ма колико биле фине и замаскиране тобожњом праведношћу, разарају јединство ума са срцем и супротстављају их једно другом. Када се одступи од духовног усмерења које пружа Јеванђеље, узалуд су сва помоћна средства и технике: срце и ум се никада неће сјединити. 5. 115-117 (в. СЈЕДИЊЕЊЕ, МОЛИТВА ИСУСОВА – Место)
 
Смирење и молитва
 
• „Брат је рекао авви Сисоју: ‘Сматрам да сећање на Бога (умна молитва) непрестано пребива у мени’. Старац је одговорио: ‘Није велико то што је твој ум стално усмерен ка Богу; велико је кад неко за себе види да је гори од сваког створења'“.
Старац је ово рекао зато што је истинско дејство умне молитве увек засновано на најдубљем смирењу и потиче од њега. Свако друго дејство умне молитве је неправилно, води у самообману и пропаст. 7. 323 (в. МОЛИТВА ИСУСОВА – Дарови, Послушање)
 
Тело у молитви
(в. СЈЕДИЊЕЊЕ, МОЛИТВА ИСУСОВА – Ватреност у подвигу)
 
Топлота
 
• Приликом посебног телесног труда око срдачне молитве, у срцу почиње да делује топлота. Ова топлота је директна последица следећег подстицаја: сваки уд људског тела се под утицајем трења распаљује – исто се догађа и са срцем услед његовог постојаног и дуготрајног напрезања. Топлота која се јавља од усиљеног телесног подвига такође је телесна (материјална). To је топлота крви, у вези са палом природом. Када неискусан подвижник осети ту топлоту, он неумитно умисли о њој нешто и нађе у тој топлоти пријатност и насладу, што представља зачетак самообмане. Ту топлоту не само да не треба сматрати за нешто посебно, него напротив, треба предузети посебне мере опреза када се она појави. Опрезност је неопходна зато што ова топлота, будући од крви, не само да прелази на разна места у грудима, него веома лако може да се спусти у доњи део стомака и да ту произведе најсилнију распаљеност. Природно да се при томе појављује телесна похота, својствена тим деловима у стању распаљености. 2. 294-295 (в. МОЛИТВА ИСУСОВА – Поклони)
 
Утеха духовна
 
• Када је свети Андреј Јуродиви био узнесен у рај, причао је после свештенику, обилна благодат Божија, која испуњава рај, произвела је у њему оно духовно дејство, које умна молитва обично производи код узнапредовалих: довела је до сједињења његовог ума и срца, при чему човек доспева у стање духовне опијености и својеврсног самозаборава. Ова опијеност и самозаборав представљају уједно и осећај новог живота. Свети Симеон је своме сатајнику, ђакону Јовану, говорио како и међу најсилнијим саблазнима његов ум остаје потпуно устремљен ка Богу – и саблазни остају без свога уобичајеног дејства Код оних који су се удостојили да буду осењени благодаћу, душа се умном молитвом стално уздиже изнад грешних и сујетних помисли и осећања, и као тајанственом, невидљивом руком узноси се горе: деловање греха и света остаје немоћно и бесплодно. 1. 276
• Неки старац ми је у искреном разговору испричао: „У светском животу, услед једноставности прошлих времена и благочестиве климе која је тада владала, сазнао сам за молитву Исусову, бавио се њоме и повремено у себи осећао необичну промену и утеху Ступивши у манастир, наставио сам са молитвом… Испрва сам имао послушање у трпезарији: бавећи се послушањем, бавио сам се и молитвом, сједињујући је, према учењу отаца, са смиреномудреним помислима које јој помажу. Једном сам ставио тањир са храном на последњи сто, за којим седе послушници, и у мислима сам говорио: ‘Примите од мене, слуге Божије, ово убого служење’. Изненада сам у грудима осетио такву утеху, да сам се чак затетурао; утеха је потрајала много дана, око један месец. Други пут догодило ми се да уђем у просторију у којој се припремају и пеку просфоре; не знам зашто, нешто ме је подстакло, поклонио сам се веома ниско братији која тамо ради и – изненада сам у себи осетио тако јако дејство молитве, да сам пожурио у своју келију и легао на постељу услед слабости коју је у читавом телу изазвало њено дејство“. 1. 276-277 (в. УТЕХА, БОГООПШТЕЊЕ)
 
Циљ молитве
. МОЛИТВА ИСУСОВА – Име Божије, Постепеност, Ватреност у подвигу)
 
Читање отачких дела о молитви Исусовој
 
• Сваки свети писац је писао на основу сопственог благодатног поретка и деловања, у складу са тим поретком и деловањем. На то треба да обратимо нарочиту пажњу. Немојмо да се одушевљавамо и поводимо за књигом која као да је огњем написана и прича о узвишеним делима и стањима која нама нису својствена. Читање такве књиге, распаливши уобразиљу, може да нас повреди, предавши нам знање и жељу за подвизима који су за нас прерани и превазилазе наше могућности. Зато се обратимо књизи онога оца који је по умерености свога напретка најближи нашем стању. Уз такав поглед на отачка дела, као прву литературу за монаха који жели да се упозна са унутрашњим молитвеним подвигом, могу да се предложе поуке Серафима Саровског, дела Пајсија Њамецког (Величковског) и његовог друга схимонаха Василија. Светост ових лица и исправност њиховог учења су несумњиви. 2. 278-279
• За подвижника молитве Исусове веома је корисно да прочита Предговоре схимонаха Василија Пољаномеруљског за књиге светих Григорија Синаита, Исихија Јерусалимског, Филотеја Синајског и Нила Сорског. Након упознавања са овим примедбама, читање читавог Добротољубља постаје јасније и корисније. Приликом читања отачких дела не треба испуштати из вида ни то да је мера почетника из њиховог времена, у наше време већ мера веома напреднога. Примењивање отачких поука на себе и своју делатност треба да се обавља са великом опрезношћу. 5.117 (в. ЧИТАЊЕ СВЕТИХ ОТАЦА)
 
МОНАШТВО
 
• Монаштво није људска установа него Божанска, а његов циљ је да удаљи хришћанина од светске сујете и брига, и да га, посредством покајања и плача, сједини са Богом, показавши од сада Царство Божије у њему. Највећа милост Цара над царевима је – када Он призове човека на монашки живот, када му у том животу дарује молитвени плач и када га заједничарењем у Духу Светоме ослободи од насиља страсти и уведе у предукус вечног блаженства 6. 688-689
• Преподобни Нил каже да монах неизоставно треба да живи по предању Светих Отаца: мада ми не можемо да се упоредимо са оцима, ипак треба да живимо у њиховом духу и да задобијамо духовно јединство са њима. 6. 745
• Монаштво је Божанска установа посредством које хришћанство достиже свој виши развој. Међу правилима ове Божанствене установе постоји и то да у монаштво људи ступају заиста слободном вољом, подвргавајући је пре примања завета строгом разматрању и испитивању.
Онима који имају хладну и колебљиву вољу ступање у монаштво је строго забрањено.
6. 753
• Монасима последњег времена суђено је да се спасавају кроз невоље. Искусних стараца нема. Богонадахнути монашки устави и живот уздрмани су установама телесног људског разума; духовно напредовање појединца опасно је зато што неминовно води ка гордости и понижавању ближњег. Из ових разлога преостало је да се спасење постиже једино крстом. Такав је удео оних који се данас спаса вају. 6. 829
 
РАЗГОВОР ИЗМЕђУ ЛАИКА И МОНАХА:
 
Лаик: Које је значење монаштва у Цркви Христовој?
Монах: Монаси су они хришћани, који остављају по могућству све земаљске послове ради бављења молитвом, која је – врлина над врлинама, како би се посредством ње сјединили у једно са Богом, како је рекао апостол: Ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме (1. Кор. 6,17). А пошто молитва позајмљује силу од других добродетељи [добрих дела, врлина] и целокупног учења Христовог, монаси се нарочито старају око испуњавања јеванђелских заповести, придодајући испуњавању општих заповести (које су обавезе за све хришћане) испуњавање још два савета Христова: савета о нестицању и савета о безбрачности. Монаси теже ка томе да својим животом на земљи постану налик (подобни) Богочовеку: из тог разлога се свети монаси називају „преподобнима“.
Лаик: Одакле су монаси добили свој назив?
Монах: Речи монах, м(о)настир, монаштво потичу од грчке ре чи „монос“ – један. Монах, значи – онај ко живи сам или у самоћи; манастир је – усамљено, одвојено обитавалиште; монаштво је – усамљенички живот. Тај се живот разликује од обичног, свима заједничког, он је другачији (рус. „иној“), зато је на руском за њега настао назив „иночки“ живот. Монах се на руском назива и – „инок“.
Речи општежиће, скит, безмолвије, отшелништво, затворништво, пустињаштво означавају различите врсте монашког живота. Монашким општежићем назива се заједнички живот већег или мањег броја монаха, који имају заједничко Богослужење, заједничку трпезу и одећу, и налазе се под управом једног настојатеља. Безмолвијем се назива саживот двојице или тројице монаха у одвојеној келији, који живе саветујући се међусобно или по савету старијег, има ју заједничку трпезу и одећу, и пет дана Богослужења обављају у својој келији, a у суботу и недељу долазе на заједничку службу у цркву. Отшелништвом се назива живот монаха у самоћи. Када отшелник без излажења живи у келији која се налази у манастиру, онда се назива затворником, а његов живот – затворништвом; када пак живи у пустињи без људи, онда се назива пустињаком, а његов живот – пустињачким животом.
Лаик: Када се појавило монаштво?
Монах: У апостолско доба, како тврди преподобни Касијан. Преподобни Касијан, писац и монах из четвртог века, који је видео монашке обитељи Египта, где је у то доба монаштво нарочито процветало, и провео значајно време међу иноцима египатског Скита, да би предао потомству уставе и учење египатских монаха, каже да су у прво време хришћанства назив монаси у Египту добили ученици светог апостола јеванђелисте Марка, првог епископа Александрије. Они су се удаљавали у најпустија места изван града, где су живели најузвишенијим животом, који им је предао Јеванђелист…
Лаик: Који је био разлог за пресељење монаштва у места удаљена од градова и села?
Монах: До пресељења је дошло управо у оно време када је престао подвиг мучеништва и када су хришћанску веру почели да примају не само изабрани – по нарочитом призвању и са спремношћу за највеће невоље и смрт – него сви уопште, као владајућу веру, коју штити и шири државна власт. Хришћанство је постало свеопшта вера и није сачувало пређашње самоодрицање. Хришћани у градовима и селима почели су да се препуштају свакојаким светским бригама, допуштајући себи раскош, телесне насладе, учешће у народним весељима и друга угађања, која су првим исповедницима вере била страна као духовно одрицање од Христа. Пустиња је пружала природно уточиште и пристаниште, без узнемиравања саблазнима, за све оне хришћане који су желели да у себи сачувају и развију хришћанство у свој његовој сили. „Пустиња је – каже свети Исак Сиријски – корисна и слабима и јакима: првима се кроз удаљавање од материјалног не допушта да се распаљују и умножавају страсти, а јаки, када се нађу изван материјалног, стижу до борбе са лукавим духовима“.
Свети Василије Велики и Димитрије Ростовски овако представљају разлог за одлазак светог Гордија у пустињу: Гордије утече од молитава градских, буке тргова, хвалисавости племства, утече од оних који на судовима клевећу, продају, купују, мољакају, лажу, псују, утече од игара, и глуме, и смеха који бива у градовима, имајући сам чист слух, чисте очи, и пре свега очишћено срце, које може да гледа Бога, и удостоји се Божанских откривења, и научи се великим тајнама, не од човека, ни од људи, него задобивши великог учитеља истине Духа“.
Са пресељењем у пустиње, код монаштва се појавила нарочита одећа, у циљу његовог коначног одвајања од световњака. За време гоњења и клир и монаси употребљавали су најобичнију одећу, пошто их је она у значајној мери скривала од гонитеља. 1. 456-460
• Истинско монаштво је невидљиво мучеништво; живот монаха јесте ланац непрекидних борби и страдања: победнику се даје живот вечни – обручење Духа Светога. Ономе монаху кога Бог хоће да обогати духовним разумом и даровима, допуштају се силне борбе. Који победи наследиће све ово вели Свето Писмо и бићу му Бог, и он ће ми бити Син (Отк. 21,7). Дакле, да не клонемо! 5. 343
• Главно делање монаха је молитва, као оно које човека сједињу је са Богом. Сва остала делања служе или као припрема, или као помоћна средства за молитву, или се пак дају онима који због природне слабости или недостатка умних способности не могу у потпуности да се посвете молитви. 2. 148
 
Стање монаштва
 
• Разговор између лаика и монаха:
 
Монах: Монашки живот је ослабио, као и хришћански живот уопште… монашки живот је ослабио зато што се налази у нераскидивој вези са хришћанским светом, који, одвајајући за монаштво слабе хришћане, не може да од манастира захтева јаке монахе, попут оних из старине, када је и хришћанство које је живело посред света, имало преизобиље добродетељи и духовне снаге. Али манастири, као установе Духа Светога, још увек зрацима светлости обасјавају хришћанство; још тамо има хране за благочестиве; још се тамо чувају јеванђелске заповести; још је тамо и догматски и морално строго Право славље; још се тамо, мада ретко, крајње ретко, наилази на живе таблице Духа Светога Занимљиво је да су сви духовни цветови и плодови поникли у оним душама које су, далеко од познанстава изван и унутар манастира, обрађивале себе читањем Светог Писма и Светих Отаца, уз веру и молитву, надахнуту смиреним, али силним покајањем. Где није било таквог обрађивања, тамо је бесплодност. 1. 562
• Данас је тешко наћи добро уређен манастир! У многим обитељима дижу се различита здања великих размера, која стварају утисак некаквог процвата манастира. Али то је обмана за површни поглед. Само монаштво брзо се уништава. Духовни подвиг је готово свуда одбачен, изгубио се и сам појам о њему. 6. 62-63
• Треба разумевати дух времена и не заносити се схватањима и утицајима старине, које је данас немогуће остварити. Важно је – хришћанство, а не монаштво; монаштво је важно у оној мери у којој води ка савршеном хришћанству. 6. 732
 
Монашки завети
 
• Разговор између лаика и монаха:
 
Лаик: Објасните, оче мој, какав значај имају безбрачни живот и нестицање у монашком подвигу? To није јасно онима који живе у свету и труде се на општу корист, дајући обилно милостињу и чинећи добра дела, на која се указује и која су похваљена у Јеванђељу. У недостатку објашњења, монашки живот делује испразно, лишен и делања и користи.
Монах: Њихов значај је необично важан. Потрудићу се, колико могу, да вам га учиним разумљивијим.
Онај ко је раздао имање сиромасима зато да би се нашао у потпуној покорности Спаситељу и да би Га у потпуности следио, ко је сам себе учинио сиромахом, да би се подвргао оскудици која прати сиромаштво и пружа обилно смирење – уништава тиме сву своју наду на свет и усредсређује је на Бога. Његово срце сели се са земље на небо (Мт. 6,21) и он почиње да ходи по површини мора живота одржаван вером. Његова брига положена је на Господа, Који је заповедио Својим најближим ученицима да раздају имовину (Лк 12,33) и одложе бриге око задовољавања својих телесних потреба, обећавши да ће се онима који ишту најпре Царство Божије и правду његову, све то што је потребно додати, промислом Оца Небеског (Мт. 6,24 33). Служитељима Божијим допуштају се различите невоље приликом којих промисао Божији о њима као да се скрива и утицај света постаје нарочито снажан, али то је неопходно ради њиховог обучавања живој вери у Бога, која од искуства непрестано расте и јача. Опити разобличују безверје које живи у палој природи; они разобличују одступање и одрицање од Бога које живи у палој природи, јер се срце, чим пажња према њему и најмање попусти, са жалосном заслепљеношћу устремљује ка уздању у себе, у свет, у материју и одступа од наде на Бога (Мт. 14,22-33). Чини се да из овог кратког објашњења постаје очигледно да остављање стицања узводи подвижника Христовог у најузвишеније духовно стање, које га одваја од његове браће што живе посред света и које они не могу опитно да схвате. Ипак, то узвишено стање јесте истовремено стање непрестаног страдања за тело и за целокупну палу природу: Господ га је на звао крстом.
Дејству нестицања у духовном погледу слично је дејство безбрачног живота. Тежња да се победи особина природе, мада пале, узводи ка таквом подвигу који не може ни да замисли онај ко га није испитао. Овим подвигом, којим се савршава одрицање од природе, допуњује се распеће и крст који пружа нестицање, јер оно представља само одрицање од имовине. Овај подвиг низводи у дубину смирења, доноси живу веру и узводи у благодатно стање. Током овог подвига, као што се види из житија Антонија Великог, Јована Многострадалног и других, у помоћ палој природи долазе пали духови, који се труде да човека задрже у области пада. Сходно тешкоћама у борби, победа доноси и многе плодове: њу доноси и за њом следи обнова природе, почев од духовног осећаја, како га називају Свети Оци, који се појављује у срцу. Природа и даље остаје људска, али осећај (светски – укус) се мења: као што масна хартија не упија воду, не зато што се природа хартије изменила, него зато што је њена способност упијања већ засићена другом материјом, која није физички сродна са водом.
Лаик: Данас многи тврде да је безбрачан живот неприродан човеку, немогућ за њега, и да закључавање законитих врата самопод стиче природу да тражи незаконита.
Монах: Сваком је човеку својствено да суди на основу сопственог искуства. Непознато и неиспитано чини се немогућим, а познато и испитано делује као да припада свима. Свети Оци који су о том предмету писали, сагласни су да је безбрачни живот неприродан палој природи, а да је био природан човеку пре пада (Пост. 2,25), и да је након обнове природе способност за девственост и безбрачни живот враћена природи, те да се девственост и безбрачни живот поштују више од брака, мада је хришћанство подигло и супружански живот на виши степен од онога на коме је био пре хришћанства (Еф. 5,32). Богочовек је водио девственички живот; пресвета Мајка Његова била је и остала Дјева; свети апостоли Јован Богослов, Павле, Варнава и, без сумње, многи други били су девственици. Са појавом хришћанства појавило се мноштво девственика и девственица. Овај подвиг био је крајње редак пре но што је Искупитељ обновио људску природу. Посредством Искупитеља, добра воља Божија излила се на људе, како су оправдано певали Анђели (Лк. 2,14) и обасјала их најразличитијим даровима благодати.
Обиље благодати код хришћана живописно се изображава кроз поуке које, према црквеном уставу, свештеник треба да прочита новобрачнима по окончању чина венчања: „Велика њива Цркве великог Господара Бога обрађује се на три начина и украшава тројаком жетвом и плодовима. Први део те њиве обрађују они који су заволели девственост и чувају је неоштећену до краја живота; она у житницу Господњу доноси стоструки плод добродетељи. Други део њиве обрађује се удовичким уздржањем и доноси шездесетоструки плод. Трећи део њиве обрађује се заједничким животом оних који су сједињени браком, и ако су водили благочестив живот, у страху Божијем, њива доноси тридесетоструки плод. На истој њиви налазе се различити делови са различитим плодовима, но сви су они блажени и достојни хвале, сходно своме назначењу“. Богомудри Амвросије овако вели: „Девственост проповедамо тако да ни удовице не одбацујемо; удовице тако поштујемо, да и супружанство сачувамо у својој части“.
Лаик: Како хришћанин може да зна да ли јесте или није способан за безбрачни живот? По моме мишљењу, ово питање мора да узнемирава свакога ко намерава да ступи у монаштво.
Монах: Способан је онај ко хоће. Као што је у непорочном стању човеку било препуштено на вољу да у томе стању остане или да из њега изађе, тако је и по обнављању природе човеку на вољу дато да обновљену природу прихвати и да се у свему развија у њој или да је искористи само у одређеној мери која је неопходна за спасење, или пак да и даље пребива у стању пада и развија у себи палу природу.
Обнова природе је дар Искупитеља. Из тог разлога свака јеванђелска добродетељ бира се добровољно, али је Христос даје као дар ономе ко има ту добру вољу. Воља се доказује приморавањем себе на добродетељ [врлину], а добродетељ се измољава од Бога усрдном и стрпљивом молитвом.
Попут осталих јеванђелских добродетељи, и безбрачни живот бира се добровољно. Искреност воље доказује се борбом са стремљењима пале природе и обуздавањем тела кроз подвиге. Дар чистоте се од Бога измољава свешћу о неспособности пале природе за чистоту и најтоплијом молитвом умилења. Дар који мења и обнавља природу шаље се осењивањем Божанском благодаћу. Блажени Теофилакт Охридски, који тако објашњава способност човека за безбрачни живот (Мт. 19,12), објашњење закључује следећим речима Господњим: Сваки који моли добиће, и који тражи наћи ће.
Погледајте она житија светих у којима је описан њихов подвиг против пале природе: видећете да су сви свети из уобичајеног стања, у коме је човек неспособан за безбрачни живот, прешли у стање коме је својствена безбрачност тек после тешке борбе против жеља и склоности пале природе; видећете да је њихово најважније оружје била молитва и плач; видећете да су се од неопходности брака удаљили не само девственици, него и удовци од његовог понављања, па су чак и најразвратнији људи, испуњени страстима, упрљани преступима, спутани и оковани греховним навикама као ланцима, потекли и узлетели ка непропадљивој чистоти и светости. 1. 469-474 (в. МОЛИТВА ИСУСОВА – Монашки завет)
 
МРЖЊА
 
• Оправдано је писао преподобни Исидор Пелусиот светом Кирилу, Патријарху Александријском: „Предубеђење не види јасно, a мржња је потпуно слепа“. 1. 474-475 (в. ЉУБАВ ПРЕМА НЕПРИ ЈАТЕЉИМА, ОСУђИВАЊЕ, БЛИЖЊИ)
 
МУДРОСТ
 
• „Без Христа нема правде, нема освећења, нема избављења, и свака мудрост лудост је без Христа. Сваки мудрац без Христа безумник је, сваки праведник – грешник, сваки чисти – нечист… Шта је наше сопствено: немоћ, пропадање, тама, злоба, греси“ (свети Тихон Вороњешки). 1. 557
• He може се задобити разум Божији док се пребива у телесном мудровању. Јер је телесно мудровање смрт рекао је апостол a духовно мудровање живот и мир. Јер је телесно мудровање непријатељство Богу, пошто се не покорава закону Божијем, нити пак може (Рим. 8,6-7). Начин размишљања поникао из стања у које су људи доведени падом, усмерава њихово деловање ка земљи, као да ће вечно бити на њој, уздиже све пропадљиво и пролазно, а уништава Бога и све што се тиче Богоугађања, одузимајући људима спасење. 1. 88
• Заиста, заиста вам кажем: данас, када дела више уопште нема и духовна мудрост је крајње ретка данас ђаво толико мрзи ту мудрост, да би хтео да је истреби са лица земље, како би нам Јеванђеље остало само на осуду, а не за поуку; јер нама ће бити суђено према Јеванђељу, како нам је најавио Господ Исус Христос (Јн. 12,40). Ђаво је спреман да нам десетоструко дода здравог разума и да хиљаду пута умножи наша практична знања, само да нам украде крсно знање, помоћу кога можемо да станемо са десне стране Богу. Онај ко себи приписује знање и здрав разум постаје налик ђаволу који је себе хтео да прогласи за извор светлости. Он и јесте извор умишљене светлости телесног мудровања, које се не покорава разуму Божијем, носи на себи печат гордости и крије у себи узрок сваког пада. 6. 224-225 (в. ПРЕМУДРОСТ, УЧЕНОСТ СВЕТСКА, УЧЕНОСТ ТЕОРЕТСКА И ОПИТНА, МИСАО, РАСУђИВАЊЕ, НАУКЕ, ЈЕРЕТИЧКА ДЕЛА)
 
МУЧЕНИШТВО
 
• Свештеномученик Садок је рекао: „Ко је духован, тај са радошћу, жељом и великом љубављу очекује мученичку смрт, и не боји се јер је спреман; телесном човеку час смрти је страшан“. 5 368 (в. ПОДВИГ, ЈЕРЕС, ЗАПОВЕСТИ)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *