НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

 

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА
 

 
О
 
ОБОЖЕЊЕ
ОБРАЗ И ПОДОБИЈЕ
ОБРЕДИ ЦРКВЕНИ
ОБАВЕЗЕ
ОДЕЖДА
ОДРИЦАЊЕ ОД БОГА
ОКОЛНОСТИ
ОПРАВДАЊА
ОПТУЖБЕ
ОСТАВЉЕНОСТ
ОСУДЕ
ОСУЂИВАЊЕ
ОТКРИВАЊЕ ПОМИСЛИ
ОЧАЈАЊЕ
ОТШЕЛНИШТВО
 


 
ОБОЖЕЊЕ
(в. СВЕТОСТ, БОГООПШТЕЊЕ)
 
ОБРАЗ И ПОДОБИЈЕ
 
• Да начинимо човека по образу Нашем и подобију (Пост. 1,26) тајанствено се саветовао у Самоме Себи и са Самим Собом Тројични Бог уочи стварања човека.
Човек је образ и подобије Бога. Бог, Који је неприступан у Своме величанству, Бог, Који је изнад сваког образа, изобразио се у човеку, изобразио се са јасноћом и славом. Тако се изображава сунце у скромној капи воде. 2.128
• Образ Бога Тројице је – човек тројица.
Наш ум је – образ Оца; наша реч (неизговорену реч обично на зивамо мисао) – образ Сина; дух је – образ Духа Светога.
Као што у Богу Тројици три Лица несливено и нераздељиво чине једно Божанско Биће, тако и у човеку тројици три човека чине једно биће, не мешајући се међу собом, не сливајући се у једно лице, не делећи се на три бића.
Наш ум је родио и не престаје да рађа мисао; мисао када се роди не престаје изнова да се рађа и уједно остаје рођена, скривена у уму.
Ум не може да постоји без мисли, нити мисао без ума. Почетак једнога је неумитно почетак другога. Постојање ума јесте обавезно и постојање мисли.
Управо тако наш дух исходи од ума и садејствује мисли. Стога свака мисао има свој дух, сваки начин размишљања свој посебан дух, свака књига свој сопствени дух.
Мисао не може да буде без духа; постојање једнога, обавезно је праћено постојањем другога. Кроз постојање једнога и другога пројављује се постојање ума.
Шта је то – дух човеков? Целокупност осећања срца која припадају словесној и бесмртној души, а страна су душама животиња и звери.
Човеково срце разликује се од срца животиња по своме духу. Срца животиња немају духовна осећања – ту црту Божанског образа, која је искључиво својствена људима.
Морална сила човекова је дух његов.
Наш ум, реч и дух, према истовремености свога постанка и својим узајамним односима, служе као слика Оца и Сина и Светога Духа – савечних, сабеспочетних, једнаких по части и једне природе.
Ко је видео Мене, видео је Оца објавио је Син Ја Сам у Оиу и Отац у Мени (Јн. 14,9,11). Исто то може се рећи за људски ум и његову мисао: ум, који је невидљив сам по себи, јавља се кроз мисао; ко се упознао са мишљу, упознао се са умом који је ту мисао произ вео.
Господ је Духа Светога назвао Силом с висине (Лк. 24,49) и Духом Истине (Јн. 14,17); Истина је – Син. Својство силе има и људски дух; он је и дух мисли човекових, биле оне истините или лажне. Он се пројављује кроз тајне покрете срца, кроз начин размишљања, и кроз свако човеково дело. Кроз дух човеков показује се и његов ум и начин размишљања; дух сваког поступка показује мисао којом се човек руководио у томе поступку.
Милосрдни Господ је Свој образ украсио и подобијем Својим. Образ Бога је – само биће душе; а подобије су – својства душе.
Новостворени образ Божији – човек – био је попут Бога бесконачан, премудар, благ, чист, непропадљив, свет, без икакве греховне страсти, икакве греховне помисли и осећања.
Вешт уметник најпре изображава облик, црте онога лица чији портрет прави. Када тачно представи те црте, он лику и одећи даје боје и тон оригинала, чиме усавршава сличност. Створивши Свој образ, Бог га је украсио Својим подобијем: образу Божијем је свој ствено да у свему буде сличан Богу. Иначе би образ био незадовољавајући, недостојан Бога, не би испуњавао своје назначење, не би му одговарао.
Свако на себи лако може да уочи несклад образа и подобија. Лепота подобија, која се састоји из укупности свих добродетељи, упрљана је мрачним и смрадним страстима. Црте образа лишене су своје правилности, своје узајамне сагласности: мисао и дух боре се међу собом, излазе из покорности уму, устају против њега. Он сам је у непрестаној недоумици, у страшном помрачењу које од њега скрива Бога и свети, непогрешиви пут ка Богу.
Растројство образа и подобија праћено је ужасним мукама. Ако човек пажљиво, у усамљености, током значајног времена, постојано буде гледао у себе, он ће се уверити да ово мучење делује непрекидно – појављује се и нестаје, у зависности од тога колико га угрожава расејаност. 2. 129 132
• Очовечио се Син – Логос Божији, Истина Божија. Наша мисао је исправљена и очишћена Истином; наш дух је постао способан за општење са Духом Светим. Духом Светим је оживео вечном смрћу умртвљени дух наш. Тада је ум ступио у познање и виђење Оца.
Тројични Бог исцељује човека тројицу: Логосом се исцељује мисао и преводи из области лажи и самообмане у област Истине; Духом Светим се оживотворује дух и преводи од телесних и душевних у духовна осећања; уму се јавља Отац и он постаје – ум Божији. Ми имамо ум Христов (1. Кор. 2,16) вели апостол.
До доласка Духа Светог човек је, као мртав духом, молио: Господе, покажи нам Оца (Јн. 14,8). По добијању Духа усиновљења, он осећа да је син и, оживевши духом за Бога и спасење услед деловања Духа Светога, према Оцу се односи као према Ономе Кога зна, обраћајући My се речима: Авва, Оче (Рим. 8,15 16)!
У купељи крштења обнавља се пали образ и човек се водом и духом рађа за живот вечни. Од сада Дух, који је одступио од човека приликом његовог пада, почиње да га прати током његовог земаљског живота, исцељујући кроз покајање повреде које грех наноси човеку након крштења, чинећи на тај начин спасење могућим за њега све до последњег даха његовог.
Лепота подобија се, као и образ, приликом крштења обнавља Духом Светим. Она се развија и усавршава испуњавањем јеванђелских Заповести.
Образац и пунота те лепоте је Богочовек, Господ наш Исус Христос.
Најближе подобије, сједињење, добија се и по добијању задржава животом према јеванђелским Заповестима. Останите у Мени заповеда Спаситељ ученицима Својим и Ја ћу у вама. Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи плод (Јн. 15,4 5).
Најблаженије сједињење пружа се онда, када се хришћанин са чистом савешћу, очишћеном удаљавањем од сваког греха и тачним испуњавањем јеванђелских Заповести, причешћује најсветијим Телом Христовим и најсветијом Његовом Крвљу, а уједно и Божанством Његовим које је са њим сједињено. Који једе Моје Тело рекао је Спаситељ и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у Њему (Јн. 6,56).
Разумни образе Божији! Погледај на какву те је славу, савршенство и узвишеност призвао и предназначио Бог!
Недокучива премудрост Творца омогућила ти је да са собом учиниш што год пожелиш.
Разумни образе Божији! Зар нећеш пожелети да останеш достојан образ Божији, зар ћеш пожелети да унаказиш себе, да уништиш подобије, да се претвориш у образ ђавола и спустиш се на разину бесловесних?
Није узалуд Бог излио своја блага, није узалуд савршио чудесно стварање света, није узалуд стварање Свога образа удостојио претходног саветовања, није га случајно Сам Собом искупио када је пао! За сваки Свој дар Он тражи одговор. Он ће судити како су Његове милости употребљене, како је цењено Његово очовечење, како је цењена Крв Његова која је изливена за нас приликом нашег искупљења. 2. 133-135 (в КРШТЕЊЕ)
 
ОБРЕДИ ЦРКВЕНИ
 
• Хладно, површно служење Богу, помешано са служењем страстима, исповедање Бога устима, без исповедања деловањем и скривеним животом срца, уз испуњавање само неких спољашњих црквених обреда и одредаба, сматра се за исправно [законито] и душепогубно лицемерје. Лицемери тако је Спаситељ света разобличавао оне који су занемаривали заповести Божије и до ситница се држали предања од старих, поштујући их више но заповести лииемери добро је за вас пророковао Исаија говорећи: приближава ми се народ овај устима својим и уснама ме поштује, а срце им је далеко од Мене. Но узалуд ме поштују учећи наукама и заповестима људским (Мт. 15,7 9). Црквене одредбе су веома корисне и потребне, како за сваког хришћанина тако и за хришћанско друштво, јер дају ред и правила за понашање; ред и правила доприносе благочестивом животу: али заповести треба да представљају душу сваког хришћанина и хришћанског друштва. Спаситељ света је дао потребно место и заслужену вредност и отачким предањима, и заповестима Божијим. Ово, то јест предања отаца, требало је чинити рекао је Он и оно, ТО јест заповести Божије, не остављати (Мт. 23,23). Од чувања црквених одредаба испуњавање заповести постаје нарочито лако, а живот по заповестима чува тачно држање црквених одредаба од сујете, лицемерја и телесног мудровања. Закон Божији је духован (Рим. 7,14); јеванђелске заповести су Дух и живот (Јн. 6,63). Но, пошто се човек састоји из душе и тела, показала се потреба за спољашњим обредима и одредбама. Они су сједињени са духом закона. Онај ко се задовољава само испуњавањем црквених одредаба и обреда, а не обраћа пажњу на јеванђелске заповести, или недовољно пази на њих, тај по својој ограничености обара закон са висине његовог духовног значења и одузима му, за себе, његово духовно достојанство и сву његову суштину, пропадајући у своме телесном мудровању и услед свога телесног мудровања (Рим. 8,6). 4. 254-255
• Кад хришћанин обрати сву своју пажњу на спољашње обреде, он обавезно занемарује суштинску ствар за хришћанство – очишћење унутрашњих сасуда, лишавајући се сходно томе целокупног духовног напредовања и истинског познања Христа које из тог напредовања проистиче, то јест удаљава се од истинског хришћанства. Када је пак хришћанин хладан према вери и њене спољашње обреде савршава са небригом, он се тиме удаљава од Бога Који жели да му његови служитељи служе са страхом и трепетом и постаје безбожник и јеретик. 8,23 (в. ФАРИСЕЈСТВО)
 
ОБАВЕЗЕ
(в ДЕЛА, ДЕЛАТНОСТ)
 
ОДЕЖДА
 
• Свети Исак Сиријски каже: „Заволи убогу одећу, како би уништио помисли које ничу у теби: мислим на гордост срца“. Онај ко љуби сјај не може да задобије смирене помисли, јер се срце изнутра чува у складу са спољашњим држањем. 2. 357
• Одећа, по могућству, треба да буде једноставна, али пристојна и уредна. Почетник мора да држи то правило, јер се његова душа својим стањем саображава стању тела, и не може у себи да сачува покајне осећаје када је тело украшено раскошном и сјајном одећом. Од раскошне одеће код подвижника се јавља сујета и страственост, његово тело оживљава за блудне осећаје и покрете. Грешнику не доликује да има лепу одећу, јер ће бити налик окреченом и позлаћеном гробу, који је споља светао и богат, a у њему смрдљиви леш. 5.19-20
 
ОДРИЦАЊЕ ОД БОГА
 
• Кад би добра дела, учињена према осећањима срца, пружала спасење – онда би долазак Христов био излишан, а искупљење људског рода страдањима и крсном смрћу Богочовека непотребно, баш као и јеванђелске заповести. Очигледно је да они који спасење сматрају могућим уз сама дела пале природе уништавају значај Христа, одбацују Христа. 1. 500 (в. ХРИШЋАНСТВО – Стање, ДОБРО, ЈЕРЕС, ПРИРОДА ПАЛА, МОНАШТВО)
 
ОКОЛНОСТИ
 
• Ако никакво искушење не може да се косне човека без воље Божије, онда жаљење, роптање, огорченост, самооправдавање, сваљивање кривице на ближње и на околности јесу покрети душе против воље Божије и покушаји противљења и супротстављања Богу. 1. 328
• He кривите никога због ваших слабости, па ни околности и расејаност у коју сте доведени. Кривите једино себе. Цар Давид, свети пророк и Боговидац Мојсије, и свети пророк Данило угодили су Богу и поред мноштва најразличитијих обавеза које су имали, и поред свакојаких брига. Преподобни из египатског општежића су светом Јовану Лествичнику, који је писао о њима, говорили: „Сред буке света задобијај безмолвну мисао, то је преславно“. Прекоревајте себе, прекоревајте слабост своје воље, јер сила воље и у слабом производи велико. У оптуживању себе налазите утеху. Кривите себе и осуђујте себе, а Бог ће вас оправдати и помиловати. 6. 172
• Реци сам себи: „To што ми се догађа, не догађа се без Промисла Божијег. Нека буде Име Божије благословено од сада до века!“ Немојте да вас превише оптерећују животне околности: оне нису статичне, брзо се крећу и мењају. И ми сами се крећемо према вечности! А ко се оптерећује тренутним околностима и коме оне делују непомично – тај лако пада у униније. Ко пак види да све лети и про лази, да лети и он сам, њему ће бити лако и весело на срцу. 6.195
• Спољашње околности вашег живота препустите Промислу Божијем, па како се уреде, тако нека буде; а ви будите мирни и спокојни, бринуђи једино о својој души, за коју сте обећали да ће те је извести пред Христа очишћену покајањем. 6. 581
• Бог гледа на човеково унутрашње расположење и сходно томе уређује његове спољашње околности. Ономе ко има вољу да угађа Богу, шаље се и ситуација која тој вољи одговара, како би благочестиви имао могућности да се припреми за вечност. 6. 674 (в. МОЛИТВА)
 
ОПРАВДАЊА
 
• Покорите свој ум Христу. Када ум покоримо Христу, нећемо оправдавати ни себе ни срце. Кад у срцу понестане оправдања, оно доспева у стање смирења и умилења. Срце скрушено и смирено Бог неће презрети; а оправдања су – ужасна греховна смрт.
Свети Давид се овако молио и нас учи да се молимо тако: He допусти срце моје у речи лукаве, да измишља изговоре за гpexe. Измишљати изговоре за Гpexe, значи правдати своје грехе. Мисли и речи кроз које се то правдање изражава, називају се речима лукавим. Грешник се лукаво труди да превари и себе и друге! Лукаво се, пред собом и другима, труди да се представи као праведник! Труди се да се оправда пред људима и скрије свој грех пред њима; на то га понекад тера нужда – корист ближњег, кога би наш грех могао да саблазни. Правдати се пред собом, обмањивати се и тешити своју савест то је увек безаконо и јадно; усвојене речи лукаве чине човека најгорим фарисејем, спремним на сваки злочин. Једино оправдање за грехе које Бог увек прима и за које нису потребне измишљотине и много приче јесте покајање. 6. 417-418
• …He правдајте се сувишно: јер и Господ, Који је Сама Истина и Правда, стојећи пред јудејским старешинама и Пилатом није од њих скривао истину, како им не би дао разлог за заблуду, него ју је изложио у неколико речи, не правдајући се даље, и ћутке је поднео њихове клевете и мучења, пружајући нам узор како да одбацујемо себе и носимо крст Господњи, то јест патње, које Господ шаље. 6. 211 (в. САМООПРАВДАВАЊЕ, ОПТУЖБЕ, ПАТЊЕ, ВОЉА СОПСТВЕНА)
 
ОПТУЖБЕ
 
• Дела трпљења имају своје мере и степене. Савршени чувају потпуно ћутање када их оптужују, које одговара степену њиховог самоодбацивања и трпе све последице таквог ћутања, као на пример свети Андреј и Симеон, Христа ради јуродиви. Теби то делање не само да не пристаје, јер надвисује твоју меру, него је и крајње штетно, јер не можеш да га издржиш. 6. 775-776 (в ПРЕКОРИ, ОПРАВДАВАЊЕ)
 
ОСТАВЉЕНОСТ
 
• Мишљење о оскудевању помоћи од стране људи јесте вид искушења које Бог допушта друговима Својим, како би умрли надом на људе и оживели надом на Бога. Прочитај крај 78. беседе светог Исака Сиријског и утеши се. Нећемо се уплашити искушења, јер је с нама Бог, Који их допушта и кроз њих нас обучава. 6. 832 (в БОГООСТАВЉЕНОСТ)
 
ОСУДЕ
(в. ПРЕКОРИ)
 
ОСУЂИВАЊЕ
 
• Треба оштро одвлачити себе од осуђивања ближњих, ограђујући се од тога страхом Божијим и смирењем. Да бисмо у своме срцу ослабили и уз Божију помоћ потпуно искоренили саблазни на ближњег, потребно је да се у светлости Јеванђеља удубљујемо у себе, да пазимо на своје слабости, да истражујемо своје греховне тежње, покрете и стања. Кад наш грех привуче нашу пажњу на себе, нећемо имати времена да пазимо на недостатке ближњег и да их примећујемо. Тада ће нам сви ближњи изгледати лепи и свети; тада ће свако од нас себе сматрати за највећег грешника у свету, јединог грешника на свету; тада ће се за нас широко отворити врата и загрљај правог, истинског покајања.
Пимен Велики је говорио: „Ми и наша браћа смо као две слике. Ако човек гледајући на себе налази недостатке, онда ће у своме брату видети савршенство. Ако пак сам себи изгледа савршен, онда ће поредећи брата са собом наћи да је он лош“. 1. 421
• Дошао једном авва Амон у неко пребивалиште монаха, како би се са братијом погостио за трпезом. Један од браће из тога места је почео да се понаша крајње недолично: посећивала га је жена. Остала браћа су за то сазнала; узнемирили су се и, сабравши се ради саветовања, решили да истерају тога брата из његове колибе. Сазнавши да се епископ Амон налази ту, дошли су код њега и замолили га да пође са њима како би прегледали братовљеву келију. Сазнао је за то и брат, па је жену сакрио испод велике дрвене посуде, окренувши је дном на горе. Авва Амон је то схватио, па је ради Бога покрио братовљево сагрешење. Пошто је са мноштвом браће дошао у келију, сео је на дрвену посуду и наредио да се келија претражи. Келија је претражена и жена није пронађена. „Шта је то? рекао је авва Амон браћи. Бог нека вам опрости ваше сагрешење“. После тога се помолио, па је заповедио свима да изађу. И сам је пошао за браћом. На излазу милостиво је узео за руку оптуженог брата и са љубављу му рекао: „Брате! Пази на себе!“ Тако се свети Амон клонио осуђивања било кога, тако је лечио грешнике и милошћу смекшавао њихово срце, доводећи их до покајања. 1. 422-423
• Грех саблазни и осуђивања веома лако погубљује људе и зато је ђаволу толико омиљен, да се он не задовољава само подстицањем лукаве ревности у нашем срцу, ревности којој је туђ јеванђелски разум, подстицањем гордих помисли, које су увек сједињене са понижавањем и презирањем ближњег; али припрема и очигледне замке да би непажљиве уловио у саблазан и осуђивање. Авва Пимен је ре као: „У Писму стоји: Што видеше очи твоје, гoeopu (Прич. 25,8). Но, ја вам саветујем да не говорите чак ни о ономе што сте својим рукама опипали. Један брат је био преварен на тај начин: учинило му се да његов брат греши са женом. Дуго се борио са собом, да би коначно пришао, гурнуо их ногом, мислећи да су они, и рекао: ‘Је ли вам доста, хоћете ли још дуго?’ Испоставило се да су то били снопови пшенице. Зато сам вам и казао да не осуђујете чак и када својим рукама опипате“.
Грех осуђивања је толико противан Богу, да се Он гневи и од враћа чак и од самих угодника својих, када они себи дозволе осуђивање ближњег: Он одузима од њих Своју благодат, као што је очигледно из многобројних примера које су црквени писци сачували ради користи и поуке хришћанских нараштаја. Никаква праведност не даје право на осуђивање грешног брата, коме Господ веома лако може да подари истинску праведност, неупоредиво већу од оне за коју ми мислимо да је имамо. Ми и можемо да будемо праведни једино правдом Божијом; када пак осуђујемо ближњег, самим тим одбацујемо правду Божију и замењујемо је својом правдом, или правилније – болешћу фарисејства. Онај ко осуђује ближњег преузима на себе дужност Бога, Коме Једином припада суд над Његовим створењима, преузима дужност Христа, Који ће доћи у последњи дан да суди живима и мртвима.
Чудесни Јован Саваит је причао о себи: „У време док сам живео у пустињи недалеко од манастира, дошао је брат из манастира да ме посети. Упитао сам га: ‘Како живе оци и браћа?’ ‘Добро, твојим мо литвама’ – одговорио је. Потом сам га упитао за једног брата о коме се проносио рђав глас. Он ми одговори: ‘Веруј, оче, тај брат наставља да живи по старом’. Чувши то рекао сам: ‘Ох!’ и истога часа падох у занос: видео сам себе како стојим пред Голготом у Јерусалиму. Господ наш Исус Христос стајао је на Голготи између двојице разбојника. Похитао сам да My се поклоним. У том тренутку видим Господ се обратио Анђелима који су стајали пред Њим и рекао им: ‘Избаците га напоље, јер он је у односу на Мене антихрист: предухитравајући Мој суд, осудио је брата свога’. У тренутку када ме је Анђео истеривао и када сам пролазио кроз двери, моја мантија се закачила за њих и двери је задржаше. Тамо сам је оставио. Брзо се повративши рекох брату који ме је посетио: ‘Мучан је за мене овај дан’. Он упита: ‘Зашто, оче?’ Испричао сам му за своје виђење и додао како скинута мантија означава одузимање покрова и помоћи Божије од мене. Тога дана отишао сам даље у пустињу и лутао по њој седам година, не употребљавајући хлеб, не улазећи под кров и не разговарајући ни са ким од људи. По истеку тога времена поново сам угледао Господа: Он ми је вратио моју мантију“. 1. 424-425
• У наше време, када су се саблазни толико умножиле, треба нарочито пазити на себе, не обраћајући пажњу на живот и поступке ближњих и не осуђујући оне који саблажњавају: јер уништавајуће дејство саблазни лако прелази са оних који саблажњавају, на онога ко их осуђује. 1. 493
• Кад благодатна утеха делује приликом тајанственог познања Христа и Његовог Промисла, онда хришћанин не осуђује ни Јудеја, ни незнабошца, ни јавног безаконика; него према свима пламти тихом, непорочном љубављу. Чистотом свога ума он сазерцава да од времена доласка Христовог достојанство, вредност, похвалу и спасење људи представља Христос, а не природне људске добродетељи. Чашу патњи он сматра за чашу спасења, сведочанство изабраности, дар Божији. Он не може да мрзи и има непријатеље: јер они који му наносе патње нису ништа друго до оруђа Промисла Божијег; он их правда, наводећи као разлог њихово незнање; благосиља их као оруђа Бога Који му чини добро. „Могу ли – каже он себи – да осудим оне који сада, преда мном, падају у очигледна безакоња, када је Христос већ искупио све њихове грехе, прошле, садашње и будуће, кад они у Христу већ имају оправдање и спасење, којих не могу да се лише другачије, него да одбаце Христа до краја?“ 2.140
• He осуђуј ни порочнога, ни јавног злочинца: Својему гocпoдapy он стоји или пада (Рим. 14,4). 2.223 (в. БЛИЖЊИ – његове слабости)
 
ОТКРИВАЊЕ ПОМИСЛИ
(в. ПОМИСЛИ – Исповедање)
 
ОЧАЈАЊЕ
 
• Очајање је разобличитељ у срцу већ присутних неверовања и самопоуздања: онај ко верује у себе и узда се у себе неће покајањем устати из греха; покајањем ће устати онај ко верује у Христа, свемоћног Искупитеља и Лекара. 1. 504 (в. ГРЕХ)
 
ОТШЕЛНИШТВО
(в БЕЗМОЛВИЈЕ, УСАМЉЕНОСТ)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *