ДУХОВНО РУКОВОЂЕЊЕ

 

ДУХОВНО РУКОВОЂЕЊЕ
 

ПИТАЊА 401 – 450
 
401. Питање истог. Може ли било ко долично да захвали Богу?
Одговор: Људи су (саздања) која ништа не значе па ипак опраштају у потпуности другима и избављају их од великих мука, због чега им они којима је [учињено добро] захваљују и свима обзнањује своју захвалност. Утолико више ми, који увек имамо потребу за доброчинствима Божијим, треба устима да захваљујемо Ономе који нас је најпре створио, а затим нам даровао и помоћ против противника: разум срца, телесно здравље, светлост очију, дах живота и, што је од свега важније, могућност покајања и Тело и Крв своју ради остављења грехова и утврђења срца. Јер, (Писмо говори): Хлеб крепи срце човека (Пс.103,15). Онај ко би помислио да се говори о чулном хлебу, [нека се пита] због чега сам Дух говори да не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих (Мт.4,4). Кад људи узвраћају и благодаре за чулне и трулежне ствари, чиме бисмо ми могли да узвратимо Распетоме за нас? Да бисмо му узвратили треба до саме смрти (све) да трпимо Њега ради. Према томе, немој се трудити желећи да схватиш (у чему се састоји) долична захвалност Богу [од стране] људи, особито грешних. Он је, најзад, умро за њих. Зар ти човеку за тебе буде бачен у тамницу не би захвалио и преко своје силе? Утолико више (треба да благодариш) Умрломе за тебе. Знај да ми никада нећемо успети да му достојно заблагодаримо. Ипак, приносимо му благодарност устима и срцем сходно својим силама. Он ће то, по свом човекољубљу, упоредити са две лепте (јеванђелске удовице). То важи за грешнике. Праведници, пак, и кад их секу и убијају, увек благодаре, по речи апостола: На свему захваљујте (1.Сол.5,18) Богу. Њему слава у векове. Амин.
 
402. Питање истог. Могу ли демони било коме да учине добро? И како се показује да је то од демона? Каква је разлика између тог и Божијег добра?
Одговор Варсануфија: Некоме може да изгледа као да стиче добро, премда га лукави обмањује. Свако, пак, добро које произилази од ђавола ради обмане човека показује се привидним уколико се ваљано размотри. Јер, ђаво је лажљивац без поседа истине (Јн.8,44), што показују и његове последице. Његова светлост се завршава тамом, по речи апостола који говори о анђелима ђавола који се преображавају у служитеље правде, чији ће свршетак бити по делима њиховим (2.Кор.11Д5). И Спаситељ говори: По плодовима њиховим познаћете их (Мт.7,16). Ако разумно и са расуђивањем испиташ, наћи ћеш да у наводном добру које (долази) од ђавола није било ни трага од добра, него је била [присутна] или таштина, или смућење, или нешто слично. Божије, пак, добро увек умножава просвећење и смирење срца, те доноси велику тишину. Када из незнања пострадамо у нечему због ђаволске обмане, призовимо се и прибегнимо Ономе ко може да укине искушење. Треба знати да је некима од самог почетка јасна та разлика, а грешницима тек по завршетку (искушења). Искусни златар који узме злато (у руку) може и пре него што га испита огњем може да каже какво је. Неискусни, пак, златар, не може то да каже пре него што га испита на ватри.
 
403. Питање. Објасни ми како се може избећи опасност која је везана са наводним добром које долази од демона?
Одговор Варсануфија: Добро треба увек да сматрамо добром. Ако се добро, после испитивања, покаже као зло, треба га одбацити. Нека храна је на изглед добра. Међутим, када се окуси примети се горчина, те је [човек] одмах избацује из уста. Грчки орах и амигдал се по укусу сматрају добрим (плодовима). Међу њима се, међутим, може наћи и неки горак плод. Човек који га поједе напуниће свој стомак горчином и сам ће бити крив. Исто тако је и овде. Ако човек, преварен (од демона), схвати превару и каже: „Владико Господе, мени се наругао (непријатељ). Опрости ми“, примиће опроштај од Господа који је милостив. Осим тога знај, љубљени мој, да Бог никоме не допушта да буде искушан више него што може поднети (1.Кор.10,13). Поводом свега узносимо му молитву и Он ће раздвојити истинско добро од лажног. Њему слава у векове. Амин.
 
404. Питање. Како могу сазнати да ли је нека ствар заиста добра. Јер, [дешава се] да ми се чини да ће бити богоугодна, али ми се помисао супротставља, спречавајући ме да је испуним као [наводно] злу?
Одговор Варсануфија: Може бити да ти се чини да ће нека ствар бити по Богу, али да ти се помисао противи. из [те] саме [чињенице] ће се познати да ли је заиста по Богу. Да је ствар заиста по Богу познаћемо кад приметимо да се у време молитве наше срце утврђује у добру. И уколико оно узраста а не умањује се, не треба [се освртати] на супротну помисао која нас жалости. Јер, добру се обавезно противи жалост изазвана ђаволском завишћу. (Добро) се умножава молитвом. Када, пак, ђаво подстакне наводно добро, које прати и противљење, долази до умањења наводног добра, а уједно и наводног противљења. Јер, непријатељ се [само] претвара да се противи помисли коју сам подмеће, како би нас преварио да (помисао) примимо за добро.
 
405. Питање истог. Како то? Зар добро које се [оствари] без жалости није по Богу? Зар је незнатно доброчинство при коме помисао не сусреће жалост самим тим учињено у невреме и неугодно Богу? Молим те, оче мој, просвети моје срце.
Одговор: Онај ко, учинивши добро дело, примети да његова помисао не сусреће невоље, не треба да буде безбрижан, мислећи да ће проћи без жалости. Јер, свако добро дело припада путу Божијем и не лаже Онај ко је рекао: Јер су уска врата и тесан [тј. тескобан] пут што воде у живот (Мт.7,14). Чак и ако се невоља не деси за време доброг дела, човек не може проћи без скорби. Онај ко са усрдношћу чини добро, [често] не осећа тегобу. Међутим, када га чини без усрђа, он је осећа. Понекад (човек) чак и не зна да нас невоља постиже на разне начине. Уколико марљиво посмотримо, наћи ћемо је или прикривену сујетом (јер, и у њој се налази узрок скорби) или у некој личности која нас омета или у потоњој неопходности онога што смо употребили за доброчинство ближњему (тј. у жалости која се налази у увиђању да у нашим рукама није остало ништа). Где ћемо, дакле, наћи помисао лишену брижности? Према томе, не (проникнувши у последице), ми не треба да се сматрамо безбедним (од невоља). Јер, невоља се неразумнима пројављује и кроз последице дела. Разумни, пак, увек очекују да сретну тешкоће, ако не данас, онда сутра, и не смућују се. Припремих се, говори Писмо, и не смутих се (Пс.118, 60). Блажен је онај ко увек пред својим очима држи да је Господња земља и све што је на њој (Пс.23,1), те зна да Бог са својим слугама може да учини како му је угодно. Такав не жали због онога што је употребио (за доброчинство). Дакле, ако и сусретнемо невољу ми треба да знамо да је Бог попушта ради нашег испитивања. Јер, Он никада не презире оне који га се боје, а нарочито оне који чине (добро) ради Његовог имена.
 
406. Питање. Може ли човек сам од себе да мисли било шта добро?
Одговор: Често се дешава да се и од покрета природне помисли [нешто] добро помисли. Међутим, и то треба приписивати Богу. Јер, наша природа је Његова творевина. Ми треба да знамо да (добро) не можемо спровести у дело осим као заповест Божију. Тек када (заповест) држимо пред очима, наше срце се утврђује у чињењу добра.
 
407. Питање. Како ћу, дакле, смирити своју помисао када чиним нешто добро? И како да корим себе када чиним добро?
Одговор: Ако се деси да учиниш и сва добра дела и да извршиш све заповести, смири своју помисао сетивши се Онога ко је рекао: Тако и ви кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк.17,10). Тако треба говорити утолико пре што ми још нисмо испунили ни једну заповест. Тако треба увек мислити и корити себе приликом чињења доброг дела и говорити себи: „Не знам да ли је ово угодно Богу“. Велико дело је чинити по вољи Божијој. Још веће је – заиста испунити (вољу Божију): то је целокупност свих заповести. Јер, чинити нешто по вољи Божијој јесте часно дело, али је мање него испуњење (воље Божије). Због тога је апостол и рекао: Што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном (Фил.3,13). И ма колико да је стремио напред, он се није заустављао, него је увек био незадовољан и увек је напредовао. Он је такође рекао: Ми, дакле, који смо савршени, овако да мислимо (Фил.3,15), тј. да напредујемо. Рекао је да ће нам и уколико друго нешто мислимо Господ открити [своју вољу].
 
408. Питање истог. Како да избегнем високоумље када испуним заповест, те да знам да сам далеко од добра иако га чиним?
Одговор: Брате, добра дела треба да сматрамо добрим и да им прибегавамо као добрим. Јер, добро не треба држати за зло. Међутим, код оног ко не чини добро са циљем богоугађања, оно се показује као зло услед његове намере. Свако треба да се стара да увек чини добро. Њему ће се касније, благодаћу Божијом, дати да своја дела врши са страхом Божијим. Када се преко тебе чини добро, благодари Дародавцу добара као Виновнику свег добра, а себе укори говорећи: „Кад бих и ја добро поступао у овом делу, могао бих да будем саучесник добра“. Тада ће ти се дати да се са умиљењем помолиш Богу, те удостојиш да будеш саучесник у добром делу које се преко тебе врши.
 
409. Питање истог истоме. Ако се деси да у некој ствари покажем дуготрпељивост, моја помисао [упада у] високоумље. Шта треба [тада] да помислим?
Одговор: И раније сам ти рекао да си, када учиниш нешто добро, дужан да знаш да се ради о дару Божијем (који ти је дат) по благодати Божијој, будући да Бог све милује. Пази на себе да због своје слабости не изгубиш милост коју Он на теби пројављује и која се простире на све грешнике. Оно што ти је Господ дао за добро, не губи на зло. Тај дар се губи када се похвалиш као онај ко дуго трпи и кад заборавиш Бога који ти је учинио добро. Осим тога, чим се осмелиш да себи припишеш оно за шта си дужан да узносиш благодарност човекољупцу Богу, навући ћеш осуду на себе. Апостол говори: Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио (1.Кор.4,7). Помисли која те хвали одврати: „Они који плове по мору ни за време тишине не заборављају да се још увек налазе на пучини, те стрепе од буре, опасности и потопљења. Краткотрајна тишина њима не доноси пуну корист будући да се осећају сигурним тек кад дођу у пристаниште. Многима (се десило) да им се и на самом улазу у пристаниште брод потопио. Тако је и грешник, све док пребива у овом свету, дужан да се увек плаши потопљења“. Никада немој да се превариш и поверујеш помисли која те хвали за добро дело. Све добро је Божије. Ми, пак, због наше немарности не можемо бити сигурни да ће остати са нама. Како ћемо се, дале, усудити да мислимо надмено?
 
410. Питање. Бог је извор свега доброг. Да ли ћу га ја прогневити ако помисли, у намери да је смирим, кажем да дуготрпељивост није била од Бога, него од лукавог са намером да ме превари и увуче у високоумље?
Одговор: Није штетно говорити да то није од Бога. Бог се неће прогневити зато што говориш на тај начин да би оборио лукаву помисао. Један од светих је некима од (братије) који су му дошли рекао да им је пало магаре док су били на путу. Задививши се томе, они су га питали како је сазнао. Он је одговорио: „Рекли су ми демони“, иако му је Бог открио. Он је тако одговорио ради њихове користи, и није прогневио Бога.
 
411. Питање. Да ли грешник који угледа виђење треба у потпуности да верује да је од Бога?
Одговор: Када се виђење деси грешнику, очигледно долази од дејства лукавих демона који хоће да преваре његову душу и увуку је у погибао. Према томе, не треба им никада веровати, већ знати своја сагрешења и своју немоћ и свагда пребивати у страху и трепету.
 
412. Питање. Зар се од виђења треба одвраћати и кад се појави образ Владике Христа?
Одговор: Тада се нарочито треба уклањати од лукавства и њихових привида, проклињући их. Немој се, брате, никада обмањивати таквим демонским откривењима. Јер, божанствена јављања се указују само светима. Њима увек у срцу претходи тишина, мир и добродушност. Уосталом, и схватајући истинитост (виђења), свети су се сматрали недостојним. Утолико пре грешници не треба да верују таквим јављањима, знајући своју недостојност.
 
413. Питање. Кажи ми, владико, како сме ђаво у виђењу или маштовито у уму да представи Владику Христа или Свету Причест?
Одговор: Ни самог Владику, нити Свету Причест он не може да покаже. Он лаже и износи образ неког човека и простог хлеба. А свети крст он не може ни да покаже, будући да не налази средства да га прикаже на други начин. Ми знамо истинско знамење и изглед крста и ђаво не сме да га употреби (ради обмањивања). Јер, на крсту је разрушена његова сила и њиме му је нанесена смртна рана. Владику Христа ми не можемо препознати у телу. Ђаво покушава да нас лажју убеди да је то Он, да бисмо, поверовавши обмани као истини, погинули. Према томе, знај да је сан у коме видиш лик крста истинит и да је од Бога. Постарај се да од светих добијеш објашњење његовог значења и немој веровати својој помисли. Нека Господ просвети помисли твог ума како би избегао сваку вражију обману.
 
414. Питање. Помисао ми говори: „Ако ти се јави свети крст, ти ћеш, будући недостојан, упасти у високоумље“. Та помисао наводи ме на бојазан и страх.
Одговор: Немој се узнемиравати због тога. Јер, уколико ти се истински јави, свети крст ће уништити надменост високоумља. Тамо где је Бог нема места за зло.
 
415. Питање. Чуо сам да сан који се понови три пута треба сматрати истинитим. Да ли је тако, оче мој?
Одговор: Не, то није истина. Не треба веровати таквом сну. Онај ко се једном јави лажно, може исто учинити и три и више пута. Чувај се да ти се не наругају (демони) и пази на себе, брате.
 
416. Питање. Понекад у срцу видим како зле помисли окружују моју мисао као звери, премда јој не могу нашкодити. Шта то значи?
Одговор: То је ђавоља превара у којој је сакривено високоумље са циљем да те увери да ти зле помисли ни мало не могу нашкодити. [Његова намера] је да се узнесе твоје срце. Ти се тиме немој превазносити, него се сећај своје немоћи и грехова. Против непријатеља призивај у помоћ свето име Божије.
 
417. Питање. Може ли се рећи да у грешнику живи Свети Дух? Уколико се, пак, каже да га нема у грешницима, како се, оче мој, можемо сачувати?
Одговор: Свети се удостојавају да у себи имају Светог Духа и да постану Његов храм. Писмо говори: Уселићу се у њих и живећу у њима (2.Кор.6,16). Грешници не учествују у томе, по реченоме: У злохуду душу неће ући премудрост (Прем.1,4). Ипак, они бивају покривени Његовом благодаћу. Према томе, за све узносимо благодарност Његовој неизрецивој благости и човекољубљу. Њему слава у векове. Амин.
 
418. Питање. Када сам жалостан било којим поводом, ја се молим и добијам помоћ по неизрецивој благости Божијој. Међутим, моја помисао се узноси тиме што сам услишен. Како да поступим?
Одговор: Када се помолиш и добијеш (тражено), па се узнесеш, очигледно је да твоја молитва није била по Богу и да ниси од Бога добио помоћ. Напротив, теби су се демони нашли при руци да би се узнело срце твоје. Јер, кад је помоћ од Бога, душа се не узноси, него се смирава и диви великој милости Божијој и Његовом миловању грешника који су у свему недостојни и који га увек љуте. Стога она много благодари славну и неизрециву благодат Његову, која нам не узвраћа по [мери] грехова наших, него нас трпи и милује као незлобива. Због тога се душа и не узноси, него трепти и славослови.
 
419. Питање истог. Оче мој, ја сам те питао о дуготрпељивости. Ти си ми рекао да је она, као и свако добро дело, дар Божији. Сада си, пак, у вези са молитвом рекао да понекад помоћ и не долази само од Бога. Објасни ми ту разлику.
Одговор: Добро дело, тј. молитва, које је од самог почетка било сујетно, свакако је од ђавола. [Дешава се] да у почетку ниси имао сујету, али си је примио касније. Тако си ради таштине разорио добар почетак. То је исто као да си узео камен и почео да га обрађујеш, а затим га разбио, пре него што си га завршио. Уколико, пак, не прихваташ таштину која те напада, нећеш претрпети ни најмању штету.
 
420. Питање. Много пута се дешавало да за време читања Псалама осећам високоумље. Како треба да се односим према таквој помисли?
Одговор: Ако се срце узноси приликом читања Псалама, сети се написаног: Метежници да се не узносе у себи (Пс.65,7). Стварати метеж управо значи не певати [Псалме] разумно, са страхом Божијим. Испитај да ли се твоја помисао расејава при читању Псалама: свакако ћеш наћи да се она расејава. А тиме ти огорчујеш Бога.
 
421. Питање. Када се оптеретим помислима при псалмопојању, или без њега, и призовем у помоћ име Божије, непријатељ ми подмеће мисао да непрестано призивање имена Божијег води умишљености, с обзиром да човек при томе може мислити да чини добро. Како се треба поставити према томе?
Одговор: Ми знамо да су болеснима увек неопходни лекар и лечење, те да они који су витлани буром непрестано журе ка пристаништу да их не би постигао бродолом. Због тога и пророк узвикује, говорећи: Господе, био си нам пристаниште из рода у род (Пс.89,1), и још: Бог нам је прибежиште и сила, помоћнику невољама које нас зло задесише (Пс.45,1). Ако је, пак, Он наше прибежиште, немојмо заборавити Његове речи: Призови ме у дан туге твоје и избавићу те и прославићеш ме (Пс.49,15). Научимо се да је у време невоље неопходно непрестано призивати милостивог Бога. Призивајући, пак, име Божије, немојмо се узносити помишљу. Ко ће се, осим безумнога, превазносити тиме што прима помоћ. Ми, пак, као они који имају потребу за Богом не треба, уколико нисмо безумни, да се узносимо помишљу када Његово име призивамо у помоћ против непријатеља. Јер, ми га из нужде призивамо и у тузи му прибегавамо. Осим тога, ми смо дужни да знамо да је непрестано призивање имена Божијег лек који убија не само страсти, него и само њихово дејство. Лекар тражи (одговарајући) лек или завој за рану рањеника. И поред очитог побољшања, рањеник не зна како та средства заправо дејствују. Тако и име Божије, уколико га призивамо, убија све страсти, премда нам и није познат начин на који се то дешава.
 
422. Питање. Да ли је добро поучавати се именом Владике Христа када ми се учини да ми помисао безмолствује и није тужна? Јер, помисао ми говори: „Сада, када се налазимо у миру и нема потребе за тим“.
Одговор: Ми не треба да мислимо да имамо мир све док сматрамо да смо грешни. Јер, (Писмо) вели: Нема мира грешницима (Ис.18,22). Какав је, дакле, може постојати мир кад нема мира грешницима? Ми треба да имамо страх, с обзиром да је написано: Јер када говоре: Мир је и сигурност, тада ће наићи на њих изненадна погибија, као бол на трудну жену, и неће избећи (1.Сол.5,3). Дешава се да и непријатељи лукаво дају срцу да на кратко време осети тишину како би одустало од призивања имена Божијег. Јер, њима није непознато да постају немоћни када се оно призива. Знајући то, немојмо престајати да у помоћ призивамо име Божије. Јер, то и јесте молитва, а Писмо говори: Молите се без престанка (1.Сол.5, 17). Оно, пак, што је непрестано, нема краја.
 
423. Питање. Како треба да поступим према помисли када ме људи (или, пак, властита помисао у срцу) хвале и осећам оптерећење?
Одговор: Када те помисао хвали и не можеш да избегнеш штету, постарај се да призовеш име Божије. Затим кажи својој помисли: „Писмо говори: Људи моји, они који вас хвале, варају вас и путеве ногу ваших смућују (Ис.3,12)“. Најзад, шта је похвала? Ништа друго до обмана. (Чуј) пророка који узвикује: Сваки човек је трава и свака слава људска као цвет травни (Ис.40,6). И сам Владика говори да онај ко прима хвалу од људи не стиче корист: Како ви можете веровати када примате славу један од другога (Јн.5, 44). Уколико нешто и бива по Богу, ми смо дужни да се сећамо речи: А ко се хвали, Господом нека се хвали (2.Кор.10,17). Јер, ни апостол се није хвалио, иако је постигао велику меру. Он је, напротив, узвикнуо говорећи: Но благодаћу Божијом јесам што јесам (1.Кор.15,10). Богу заиста нека је слава и величање у векове. Амин.
 
424. Питање. Да ли на рђаву помисао треба обратити пажњу када дође за време псалмопојања или молитве или читања? Да ли (привремено) оставити псалмопојање, молитву или читање како бисмо јој се успротивили чистим помислима?
Одговор: Њих занемари и проникни марљиво у псалмопојање, молитву или читање како би позајмио силу од речи које изговараш. Уколико се заузмемо око непријатељске помисли, ми, (пазећи) на оно што нам се потура, никада нећемо бити у стању да учинимо било шта добро. Чак ни када увидиш да [непријатељева] смицалица омета псалмопојање, молитву или читање немој ступати са њим у препирку: то није у твојој моћи. Напротив, ти се постарај да призовеш име Божије и Бог ће ти помоћи да разориш непријатељско лукавство. Јер, Његова је сила и слава у векове. Амин.
 
425. Питање. Како стећи умиљење у молитви, читању и псалмопојању?
Одговор: Умиљење [тј. скрушено сузно расположење] долази од свагдашњег сећања. Наиме, онај ко се моли треба да у сећање призове своја дела као и суд онима који [рђаво] чине, те страшни глас: Идите од мене, проклети, у огањ вечни (Мт.25,41) и остало. При томе не мислим да се треба сећати сваког греха посебно. Јер, непријатељ понекад кроз сећање (на њих) може да нас увуче у [исто] ропство. Једноставно се треба сећати да смо криви за грехе. Уколико се неосетљивост и даље буде продужавала, немој се поколебати: такво закашњење често бива од Бога ради испитивања да ли ће човек претрпети (хладноћу). (Умиљење долази) када човек, приликом читања и псалмопојања, свој ум подстиче на пажњу према речима које изговара и када у своју душу прима силу која се крије у њима. [Оно долази] и од ревности у добрим [делима] и [од размишљања] о осуди зла, тј. уколико избегавамо оно што очекује злотворе [за почињена недела]. При размишљању о томе немој попуштати уколико у теби још буде трајала неосетљивост: јер, милостив је и штедар и дуготрпељив Бог који прима нашу ревност. Увек се сећај псалмопојца који говори: Почекавши, сачеках Господа, и услиши ме (Пс.39,1). Поучавајући се у томе, надај се да ће те убрзо посетити милост Божија.
 
426. Питање. Када се марљиво старам да проникнем у смисао изрека псалмопојца, често се дешава да прелазим ка злим помислима.
Одговор: Када видиш да је непријатељ злоумислио да на тебе наведе борбу посредством самих речи из псалмопојања, не треба да се стараш да се са посебном марљивошћу удубљујеш у силу изрека из Псалама: само их читај са пажњом и без расејаности. Јер, уколико будеш само произносио речи Псалама, непријатељи ће искусити њихову снагу и неће моћи да ти се одупру. Тако ће ти псалмопојање послужити уместо молитве Богу и на победу над непријатељима.
 
427. Питање. Понекада ме усред упражњавања у псалмопојању или, пак, при сусрету са људима, узнемиравају помисли, а ја немам прилике да Бога призовем наглас. Да ли ће ми ради помоћи бити довољно да Бога призовем у срцу или га се једноставно сетим?
Одговор: Када за време псалмопојања или у друштву људи призовеш Бога, немој мислити да га не призиваш само стога што не призив не изговараш наглас. Напротив, сети да је Он срцезналац и да гледа на срце, те га и призивај у срцу. И у Писму забележено: Затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности (Мт.6,6). Затворимо уста и помолимо се Њему у срцу. Јер, онај ко затвара уста и призива Бога, или му се моли у срцу, испуњава заповест која о томе говори. Па чак и ако не призовеш у срцу име Божије, већ се само сетиш Бога, брзо ћеш пронаћи достатну помоћ.
 
428. Питање. Да ли је добро увек мислити (о Богу) у свом срцу и срдачно се молити Њему, без садејства језика? Када се деси да се упражњавам у наведеноме, моја мисао чили у расејаност: ја осећам терет и као да видим неке предмете и привиде, те као да тонем у снена маштања.
Одговор: Не скретати умом и не предавати се у великој мери расејаности или маштању јесте дело савршених, који могу да управљају својим умом, те да га увек држе у страху Божијем. Онај, пак, ко нема трајно трезвоумље по Богу [тј. пажљиво и истрајно богомислије], јесте поводљив, те своје размишљање предаје језику. Нешто слично видимо код оних који плове по мору. Они који су искусни смело се отискују у море: они знају да оно не може да потопи оне који су се добро научили вештини морепловства. Онај, пак, ко тек почиње да се учи тој вештини кад се нађе изнад дубоког места жури да се са пучине приближи обали бојећи се потопљења. Одахнувши на кратко, он опет стреми пучини и тако се вежба све док у потпуности не савлада вештину и не достигне степен оних који су је савладали пре њега.
429. Питање. Шта значе речи које је изговорио један од отаца: „На нас не наводи осуду улажење помисли, него рђав смер који им дајемо“? Ава Јосиф је рекао једном брату: „Одмах одсецај помисли“, а другоме: „Пусти их да уђу, а затим ступи са њима у борбу и бићеш искусан“.
Одговор: (Исказ): „Помисли улазе у нас“, упућује на [чињеницу] да се оне сеју у нас. Међутим, то још увек не повлачи осуду. Саглашавати се са њима значи дати им рђав правац: то је оно што наводи осуду на нас. Разлика између допуштања помислима да уђу (у нас) и њиховог одсецања јесте следећа: само онај ко је моћан да им се супротстави може да им допусти да уђу у њега, с обзиром да може да се бори са њима и остане непобеђен. Онај, пак, ко је немоћан и саглашава са њима, треба да их одсеца, прибегавајући Богу.
 
430. Питање. Када се налазим на месту где има мошти светих мученика узнемирава ме помисао која ме побуђује да по неколико пута одем и да им се поклоним. И ма колико пута пролазио поред њих, она ми саветује да сагнем главу. Да ли треба тако чинити?
Одговор: Не треба тако чинити, него је довољно да се једанпут поклониш. Према томе, не слушај ту помисао, нарочито када ти по сопственој жељи и без наређења дође да се три пута поклониш. Јер, ми знамо да оно што се чини са смућењем и неспокојством, као уосталом и оно што је сувишно, проистиче од демона. Такође је довољно једном приклонити главу или највише до три пута, премда не по подстицају који даје помисао.
 
431. Питање. Понекад се дешава да ми помисао саопштава страх, због гега улазим [у храм] да се помолим.
Одговор: Због страха не улази, премда у свако време можеш ући ради молитве Богу и Његовим светим за своје спасење.
 
432. Питање. Рекао си ми да не улазим гоњен страхом. Али и тада, када хоћу да уђем и помолим се за своје спасење, помисао ми саопштава страх. Да ли треба да се и тада уздржим од молитве, имајући у виду заповест добијену од вас да не улазим (да се помолим) услед страха.
Одговор: Немој је ни тада слушати, него уђи и помоли се. Страх не рачунај ни у шта: ни онај који те побуђује на молитву, ни онај који те одвраћа од ње, него све чини у [своје] време и са страхом Божијим.
 
433. Питање. Помисао ме, такође, наводи да и ноћу и дању много пута (без прекида) чиним крсно знамење.
Одговор: Ако пазимо на себе довољно је да, ради своје заштите и спасења, по једанпут чинимо крсно знамење, било дању, било ноћу. Кад смо уверени да је први печат заиста цео, нема потребе за другим: тражење другог би значило да не постоји први. То се може видети и у светским стварима: ако је запечаћена ризница и први печат цео, нема потребе за другима. То [подстицање] чине демони да би нас увели у униније и малодушност, са намером да нас доведу дотле да ништа не можемо учинити са трезвоумљем и чисто. Стога је боље да учинимо мало са страхом Божијим, неголи много са ђаволским смућењем. Наиме, казано је: Боље је мало праведнику (Пс.36,16). То говорим (за случај) када нам помисли наносе неспокојство при трезвоумљу, подстичући нас у невреме. Јер, помисао да се оградимо крсним знамењем са радошћу, а не из бојазни или због неког смућења, треба да испунимо, по могућности, са страхом Божијим. Оно што се чини добровољно нарочито је угодно Богу.
 
434. Питање. Да ли ће бити неприлично ако хоћу да се оградим крсним знаком левом руком у случају да не могу десном?
Одговор: И ја користим леву руку када хоћу да прекрстим десну.
 
435. Питање. Када се молим за многе да ли да поменем сваку ствар појединачно?
Одговор: Желећи да се помолиш за многе ствари, моли се на следећи начин: „Владико Господе Исусе Христе, упути ме по својој вољи“. Бог, наиме све зна. Ако се молиш [поводом] страсти, треба да говориш: „Ти знаш шта ми је корисно. Помози немоћи мојој и даруј ми избављење од искушења по својој вољи“.
 
436. Питање. Да ли треба да понављам исте речи када дуго пребивам у молитви?
Одговор: Не, него проникни у њихову силу. Једино треба да пазиш да се (све) препусти вољи свемогућег Бога. И сам циљ молитве је да [научимо] да иштемо само оно што је по вољи Божијој.
 
437. Питање. Шта треба да говори на молитви онај ко хоће да побожно располаже са својом имовином или да је, сагласно са вољом Божијом, препусти некоме, али не зна како да поступи, немајући могућности да прими поуку од отаца?
Одговор: Нека се он моли на следећи начин: „Господе, ја сам у рукама твојим. Ти знаш шта ми је корисно. Упути ме по својој вољи. Немој допустити да упаднем у заблуду или да учиним злоупотребу имања. Оно припада теби и ти владаш њиме. Учини, Владико, да се све изврши у страху твоме, јер је твоја слава у векове. Амин“.
 
438. Питање. Када седим [за време] читања или рукодеља те пожелим да се помолим, помисао ме побуђује да се окренем ка истоку. Како треба да чиним, оче мој?
Одговор: Било да седиш или идеш, било да си нечим заузет или да једеш, или да радиш нешто друго због телесне потребе, било да си окренут према истоку или западу, немој да се устручаваш да се молиш. Јер, ми смо добили заповест да се молимо без престанка и на сваком месту. У Писму је речено: Начините пут Ономе ко се попео на западу: Господ му је име (Пс.67,5). То показује да је Бог свуда. Не остављај молитву ни кад ти је глава покривена: једино пази да је не чиниш са немаром.
 
439. Питање. Помисао ми говори: „Ти у свему грешиш и због тога си дужан при свакој речи, делу и помисли да говориш: „Сагрешио сам“. Јер, ако не кажеш: „Сагрешио сам“, (значи) да сматраш да ниси сагрешио“. Мене веома узнемирава и једно и друго. Ја нисам у стању да тако говорим у свакој прилици. Ако се, пак, не опомињем, мислим да грешим.
Одговор: Увек треба да смо уверени да грешимо у свему: и у речима, и на делу, и у помислима. Међутим, ми не можемо да говоримо поводом сваког случаја: „Сагрешио сам“. На то нас подстичу демони који хоће да нас вргну у униније. Они нам потурају [мисао] да ћемо се сматрати безгрешнима уколико не понављамо речено поводом сваког свог дела. Међутим, сетимо се проповедника који говори: Постоји време кад се говори и кад се ћути (Проп. 3,7). Изјутра за (прошлу ноћ) и увече за [протекли] дан рецимо са умиљењем у молитви нашој Владици Богу: „Владико, опрости ми све ради имена твог светог, и исцели душу моју јер ти сагреших (Пс.40,5)“. И то је довољно. Слично поступа и онај ко има сталног зајмодавца: он (новац) од њега узима у разним случајевима, док рачуне са њим измирује одједанпут, не будући у могућности да се разрачунава сваки пут. Тако је и овде.
 
440. Питање. Шта да чиним када се за време псалмопојања расејем или ми (мисао) одлута?
Одговор: Ако мишљу упаднеш у расејаност, поврати се и почни од речи Псалма које су ти се задржале у памети. Међутим, ако се, вративши се једанпут или, пак, више пута, умориш од подсећања на речи од којих треба продужити читање, почни Псалам од почетка. Циљ непријатеља је да заборавом омете славословље. Читати Псалме у доличном поретку јесте славословље. Не расејавати се, пак, могу само они који имају чиста чула. Ми смо, међутим, још немоћни. Када приметимо своју расејаност, повратимо трезвоумље ради разумевања оног што се чита: иначе ће нам читање послужити на осуду.
 
441. Питање. Шта да радим када се (ум) расеје приликом молитве?
Одговор: Када се приликом молитве Богу расејеш умом, подвизавај се све док се не помолиш без расејаности и буди бодар умом да не би лутао. Ако се лутање продужи, ипак на крају молитве прекори себе изнутра и прослови са умиљењем: „Господе, помилуј ме и опрости ми сва моја сагрешења“. Тада ћеш добити опроштај свих сагрешења, укључујући и расејаност која те је сустигла за време молитве.
 
442. Питање. Када брат чита Псалме, моја помисао је некад мирна, а некад се расејава. Шта треба да радим?
Одговор: Када ти је помисао мирна и видиш да од братовог читања добијаш умиљење, немој га напуштати. Али, чим видиш да се твој ум поводи за другим помислима, укори га и принуди се да слушаш братово славословље.
 
443. Питање. Дешава се, пак, да се, желећи да проникнeм у оно што брат чита, у мени рађа борба (тј. пристрашће) према њему.
Одговор: И то је заробљавање: непријатељ преноси ум са места на место. Стога, када видиш борбу која се у теби зачиње прекори себе и кажи са прекором: „Шта те привлачи, окајани? Сети се мука које те очекују. Оне су назначене за оне који чине или помишљају на сличне ствари. Није узалуд и неблаговремено Јов приносио жртве за децу своју, говорећи: Може бити да су они понекад помислили понешто лоше у срцима својим против Бога (Јов 1,5). Рекавши то, ум свој затвори у славословље. Ако видиш да се он поново плени, опет му запрети. Чини тако и до три пута. А ако он остаје упоран, одвој га од читања, али га не остављај беспосленог, већ помишљај на Суд и вечне муке и моли се светом имену Божијем, говорећи: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“.
 
444. Питање. Шта је корисније ономе ко, стојећи са братијом на псалмопојању, не познаје Псалме који се читају: да слуша (братију) или да чита оне које сам зна?
Одговор: Онај ко не познаје Псалме које чита братија имаће већу корист уколико буде читао оне које сам зна. Јер, слушање братије може да прати расејаност.
 
445. Питање. Када ми долази лукава помисао и ја је препознам, срце моје чини покрет, брзо се одвраћајући од ње: оно се боји да она не овлада њиме због моје немоћи. Међутим, чинећи то ја осећам велику тежину и притешњеност у души. Изволи ми рећи шта треба да чиним при унинију због лукаве помисли, те како се она изгони?
Одговор: Покрет (против злих помисли) треба да се састоји у одбијању да јој се приклонимо и да се сагласимо са њом. Ми, заправо, треба безметежно да прибегавамо Богу. Ти не треба да говориш да се смућујеш из страха пред могућношћу да помисао тобом овлада. Појми суштину (реченога) из следећег примера. У случају да се двојица жале један на другог око неке ствари, окривљени се мири уколико схвати да тужиоца не може да задовољи. Уколико, пак, има силног земљопоседника, он му смело прилази иштући заштиту. Охрабрен надом у њега, он остаје прибран. На сличан начин добро поступа и онај ко се разбојнику, приликом напада, упорно супротставља не дозвољавајући му да било шта отме. Уколико разбојник од њега нешто и отме, он успева да га запамти, као уосталом и његову јазбину. Отишавши код властодршца, он добија не само утеху због повраћаја отете имовине, већ и због кажњавања разбојника. И тако, ако уђе помисао, немој се збуњивати, него размотри шта јој је циљ и противи се храбро, призивајући Господа. Јер, није зло што је разбојник ушао у твој дом, већ ако успе да похара оно што се у њему налази. Међутим, биће на част власнику дома уколико он буде приморан да се удаљи са бешчашћем. За разбојника бешчашће представља одлазак без ичега отетог. Дошавши у земљу Јудејску, тј. у срце човеково, Господ изгони демоне. Према томе, призови га, као Македонци Павла: Пређи у Македонију и помози нам (Дап.16, 9), и слично ученицима: Господе, спаси нас, изгибосмо (Мт.8,25). Пробудивши се, Он ће запретити мисленим ветровима и они ће стати, јер је Његова сила и слава у векове.
 
446. Питање. Рекао си да се покрет (против злих помисли) састоји у избегавању повиновања лукавој помисли, и да треба безметежно прибегавати Богу. Молим те да ми објасниш тај [одбрамбени] покрет.
Одговор: Покретом се може поступак окривљеног човека који сам пође властима. Јер, каже се: „Њега су пријавили“, и он се покренуо да пође властима. Уколико се они који се међусобно суде задрже (на суду), онај ко је устао (у заштиту себе) неће бити крив, с обзиром да се у виду има крај дела и савршено избављење. То и значе речи: Ти ћеш му пратити пету (Пост.3,15). Јер, пета значи крај. Нека се твоје срце утврди молитвама светих. Амин.
 
447. Питање. Брат је питао великог старца: „Учини милост и реци ми како да се спасем. Јер, ја сам тврдо решио да се покорим ономе што ми напишеш у свом писму“.
Одговор: Ако истински желиш да се спасеш, покажи послушност на самом делу. Одвоји се, (да тако кажем), својим ногама од земље, узнеси ум на небо и нека на њему буде твоје поучавање дан и ноћ. Колико год имаш снаге, умањуј себе дан и ноћ, трудећи се да се видиш нижим од сваког човека. То је истински пут и осим њега нема другог за онога ко жели да се спасе у Христу, који га крепи. Нека ходи (по њему) онај ко жели (спасење). Нека ходи и опет нека ходи онај ко жели да га постигне. То му сведочим пред живим Богом који хоће да дарује вечни живот сваком ко га жели. Ако и ти желиш, брате, труди се.
 
448. [Питање] истог старца другом старцу. Због чега је велики старац три пута поновио речи: „Нека ходи“?
Одговор Јована: Старац је три пута поновио те речи како би показао неопходност тог пута и да нема другог потребнијег. И Господ је у Јеванђељу по Матеју једном казао: Амин. У Јеванђељу од Јована је, међутим, удвостручио ту реч, говорећи: Амин, амин, кажем вам, будући да је говорио о неопходнијим предметима.
 
449. Питање. Молим те да ми објасниш због чега ме за време Педесетнице униније и дремање савлађују у већој мери неголи обично.
Одговор: То се са нама дешава због тога што више личимо на језеро, неголи на извор, тј. што смо немоћни, а не јаки да увек пребивамо у истом стању. Савршени оци нису томе потчињени.
 
450. Питање. Да ли могу да судим о неприличности уколико видим да неко поступа неприлично? И како да се избегне осуђивање ближњег које одатле произилази?
Одговор: Дело које је заиста неприлично не можемо а да не сматрамо неприличним. Иначе нећемо избећи штету, по речи Господа: Чувајте се лажних пророка који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви (Мт.7,15-16). Онога, пак, ко чини такво (дело) не треба осуђивати, како због речи Писма: Не судите и неће вам се судити (Лк.6,37), тако и због тога што ми саме себе треба да сматрамо грешнијим од свих. Осим тога, ми грех брата треба да сматрамо сопственим, мрзећи само ђавола који га је преварио. Ми не негодујемо на онога ко је упао у јаму, него на онога ко га је гурнуо. Исто тако је и овде. Дешава се да човек чини ствар која се онима који га виде чини неприкладном, док он има добру намеру. Тако се десило са једним познатим светим старцем. Пролазећи поред коњског тркалишта, он је свратио унутра са намером да види како се човек стара да претекне и победи друге. Он је рекао својој помисли: „Видиш ли како се усрдно подвизавају они који угађају ђаволу? Зар нисмо утолико пре дужни да се подвизавају наследници Царства небеског“. И он је са гледалишта отишао још усрднији за духовни пут и подвиг. Исто тако ни ми не знамо да ли ће брат који је сагрешио угодити Богу посредством покајања, смиреноумља и исповедања. Фарисеј је отишао осуђен због свог хвалисања. Знајући то, подражавајмо цариниково смирење и осуђујмо сами себе да бисмо били оправдани. Избегавајмо фарисејско хвалисање да не бисмо били осуђени.

3 коментар(а)

  1. Pingback: Разликовање помисли – Подвижничка слова

  2. Pingback: Најбоље правило – Подвижничка слова

  3. Pingback: О вољи Божјој, људској и демонској – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *