ДУХОВНО РУКОВОЂЕЊЕ

 

ДУХОВНО РУКОВОЂЕЊЕ
 
Кратка повест о животу преподобних отаца Варсануфија и Јована,
састављена Никодимом, светогорским монахом

 
Писци ове богомудре књиге били су уистину богоносни, христоносни и духоносни оци Варсануфије и Јован, обрасци подвижништва, познаваоци безмолвија, светилници расуђивања, неуспављиве очи прозорљивости, скривнице врлина, обиталишта Светог Духа.
Међутим, време које све руши и покрива маглом заборава није нам оставило повест о животу богоносних светила Варсануфија и Јована. Стога сам се ја немоћни постарао да изаберем из њихове властите књиге, коју овде предлажемо, нека појединачна сведочанства (о њиховом животу), и да их понудим онима који желе знати каквим су врлинама ови богоносни оци достигли крајње савршенство које смртни могу достићи.
Велики и божанствени отац Варсануфије родио се у Египту, како сведочи Евагрије схоластик у 32. глави 4. књиге своје Црквене историје. И из 55. одговора самог старца очигледно је да је он знао египатски и грчки језик. Овај незаборавни муж је од младих година желео да води подвижнички живот. Пролазећи једанпут поред коњског тркалишта (где се људи заједно са бесловесним животињама утркују) и видећи како се ту један стара да предухитри и заобиђе другога, он је у себи помислио: „Видиш ли како се усрдно подвизавају слуге ђавоље? Зар нисмо утолико више дужни да се подвизавамо ми – наследници Царства небеског“. Поставши поводом тог призора још усрднији, свети Варсануфије се удаљи на духовни подвиг, како пише о њему други старац, Јован (450. одг.). Дошавши у околину Газе Палестинске и нашавши општежитељну обитељ аве Серида, он је испочетка себи саградио малу келију изван манастира. Затворивши се, он се наслађивао слатким медом безмолвија [тј. молитвеног тиховања] (као што се види у 221. одговору). Изгледа да је он направио себи и другу затворничку келију и да је безмолствовао у њој, али није познато где. Може се само претпоставити да је она била у близини исте обитељи.
На почетку његовог безмолвија доносили су му из манастира само три хлеба недељно. Тиме се он и хранио (72. одг.). У то време он се предаје плачу и из суза црпе радост која га преко осећања неизрециве сладости чини задовољним и са оним најмањим, по речима Давида: Заборавих јести хлеб мој. Од гласа уздисаја мојих залепи се кост моја за тело моје (Пс.101,6). Тако је понекад кушао од хране два пута недељно, а понекад би, прилазећи трапези, узимао храну већ као сит, па би, једући, осуђивао себе, говорећи: „Због чега нисам увек у оваквом стању“. Наиме, он је због сладости духовне хране заборављао на чулну (96. одг.). И што је још чудније, он је могао и читав живот да проведе без хране и пића и без одела, с обзиром да је његова храна, пиће и одело био Дух Свети (78. одг.).
Омивајући се свагдашњим сузама, временом је блажени у тој мери очистио своје срце – не само од телесних, него и од душевних страсти (самоуверености, сујете, лицемерја, лукавства и других сличних и још дубље скривених) – да је постао недоступан непријатељским стрелама. Он је стекао мир помисли, што је погодно тло за дарове Духа Светог, као што говори божанствени Григорије Солунски (у Речи монахињи Ксенији). Он је дошао до тога да у њему утихне, или боље рећи, умре сваки страсни покрет и мудровање, због чега је свој затвор и назвао гробницом – како је објаснио други старац Јован када је, одговарајући на питање о називу келије великог старца, рекао: „Он је он починуо од свих страсти, будући да је савршено умро за грех. Његова келија, у коју се он закључао као у гроб ради имена Исусовог, постала је место покоја где не улази ни демон, нити његов кнез, ђаво. Она је постала светилиште, сместивши у себе обиталиште Божије“ (73. одг.). Од времена у коме је очистио своје срце од страсти и удостојио се да постане храм и обиталиште Духа Светог, он се, због чистоте, обогатио узвишеним, истинским и савршеним смирењем: не само спољашњим, које сачињавају смирено одело и смирене речи, него и оним које, по речи великог Григорија Солунског (у Речи монахињи Ксенији), саздаје Дух Свети, који се обнавља у унутрашњости (Пс.50,12). Стога оци, а нарочито божанствени Григорије Синаит, то смирење називају богодарованим. Смирење се, по речима самог Варсануфија, састоји у томе да [човек] себе сматра земљом и пепелом, и то на делу, а не само на речима, у томе да говори: „Ко сам ја“, и: „Ко мене сматра за нешто? Ја ни са ким немам посла“ (191. одг.). Кроз такво смирење се (велики старац) удостојио врлине која је већа од свих – тј. расуђивања, које, по речима самог Варсануфија, Бог даје монаху као управитеља. По речима божанственог Мелетија Исповедника, „расуђивање је уздизање врлина, почетак, средина и крај сваког добра, светилник који сија у тами, путовођа заблуделих, пристаниште оних у бури“ (Степ. 166). Велики Варсануфије се путем расуђивања удостојио стицања прозрења, којим се, по објашњењу преподобног Петра Дамаскина, схватају мислене и скривене суштине чулне и мисаоне творевине.
Он се удостојио да прозрењем стекне дар прозорљивости и пророштва, којим је видео оно што се дешава у даљини као да је близу и као да је сам присутан. Тај дар је био у обиљу дат преблаженом оцу: он је две године унапред знао и наговестио долазак у њихово општежиће преподобног Јована, инока обитељи светог Саве (1. одг.). Он је унапред сазнао и предсказао да ће извесни богати људи доћи у манастир и остати да живе у њему (31. одг.). По благодати он је такође знао и расположења срца људи: онима који су га питали он није одговарао сагласно њиховим речима, већ саобразно са настројеношћу њиховог ума и мисли (54. и 161. одг.). Његова предсказања су се потврђивала на делу. Тако је он предсказао о кнезу посланом од цара да на Гаски престо постави недостојног епископа: „Овај епископ ће доћи до градских врата, али у град неће ући: Бог то неће допустити“. Заиста, тако се и десило: изненада је дошла вест о смрти цара, срушивши све наде и замисли епископа (812. одг.).
Ко ће бити у стању да изобрази преизобилну љубав овог [светог], тако блиског Богу? Јер, он је носио у срцу свом љубав према Христу која је горела слично најсилнијем пламену огња, као што и сам сведочи (109. одг.). Због тога њу ништа и није могло довести до пада, с обзиром да љубав, по речи апостола, никад не престаје (1.Кор.13,8). И речи божанственог Варсануфија сведоче да савршена љубав никада не пада: онај ко је стекне пребива у ватрености, пламтећи истовремено и љубављу према Богу и према ближњима. Ко ће објаснити љубав према ближњем која је пламтела у њему? Као отац болећивог срца, он није ни дан ни ноћ престајао да моли Бога да Он сву братију учини богоноснима. Чујмо његове властите речи: „Ја и пре ваше молбе, ради љубави према Христу (који је рекао: Љуби ближњега свога као самог себе) која гори у мени, ради њеног пламена у мени и због тога што горим духом, не престајем дан и ноћ да молим Бога да вас учини богоноснима, да се усели у вас и походи вас, и да вам ниспошаље Духа Светог… Ја сам за вас био као отац који се стара да своју децу укључи у светле пукове цара, и то без њихове властите бриге о томе“ (109. одг.). И није остало само на старчевој молитви Богу: и на делу је бивало да су братија уистину постајала богоносна и духоносна. Тако је велики старац и Серида, игумана обитељи, просветио својом молитвом и отворио му ум да схвата оно тешко схватљиво (100. одг.). Он је својим молитвама на преподобног Андреја низвео Духа Светог како би га укрепио у трпљењу и благодарењу (211. одг.), будући да су његове молитве усходиле ка Богу као блиставе муње и као сунчеви зраци. Због њих се веселио Отац, радовао Син и наслађивао Дух Свети. (110. одг.). Оне су у свим корисним прозбама биле услишаване.
Горећи таквом љубављу према ближњима, овај небески човек је, слично Христу, полагао душу своју за братију своју и за њих давао одговор Богу (57. и 58. одг.), будући да је видео и покривао грехе људске, као што их Бог види и покрива (236. одг.).
Због таквог обиља љубави према ближњима њему је непосредно од Бога подарена (сила) да опрашта и задржава грехе (207. одг.), што представља савршенство дарова. То и сам Варсануфије потврђује: „Савршенство дарова је опраштати грехе, ослобађати душе од таме и изводити их на светлост“ (211. одг.). Због тога је Господ, пре свога Васкрсења, апостолима даровао различите дарове, а то савршенство дарова им је уручио тек након Васкрсења, како вели Варсануфије: „Погледај Јеванђеље, па ћеш видети како и колико пута је Господ својим ученицима поклонио дарове исцељења, изгоњења духова. То, пак, савршенство (дарова) уделио им је приликом уручења власти да отпуштају грехе, рекавши: Којима опростите грехе, опраштају им се (Јн.20,23)“ (10. одг.).
Удостојивши се дара да опрашта грехе, Варсануфије Велики је и могао једном болесном брату из манастира, који га је замолио за опроштај грехова, рећи: „Бог, велики Цар, говори ти: „Опраштају ти се греси твоји““ (144. одг.). Други пут је једном брату, који је имао сушицу, рекао: „По молби твојој Бог ти опрашта све грехе твоје од детињства до данашњега дана. Нека је благословен Бог који је благоизволео да ти све опрости“ (146. одг.). Понекад је старац узимао на себе половину грехова својих (ближњих), а понекад и сав терет њихов (163., 164. и 236. одг.). За неке се трудио молећи Бога да изглади њихов грех хуле, што се види из одговора брату који је пао у хулу: „Чувај уста своја да не би опет пао у љуту хулу, па макар требало и саму душу да испустиш. Ја сам много зноја пролио молећи Бога за то“ (228. одг.). Душе понеких самртника велики старац је предавао Светој и Животворној Тројици и при усхођењу ка небу ослобађао их демонских напада (145. одг.). Једном речју, Варсануфије Велики је достигао меру љубави према ближњем коју је имао апостол Павле, а пре њега велики боговидац Мојсије. Због тога је, како сам пише, и понављао речи Мојсијеве: „Веруј ми брате, да ме дух мој усрдно побуђује да моме Владици, који се радује због спасења слугу својих, кажем: „Владико, или заједно са мном уведи и чеда моја у Царство твоје, или и мене избриши из књиге своје““ (110. одг.).
Да ли да кажемо нешто и о још узвишенијем? Блажени Варсануфије је, по речима божанственог Давида, у срце своје примао свештена усхођења, смирењу додајући смирење, безмолвију безмолвије, љубави љубав, да би се на крају удостојио и највишег дара – усхићења у Богу и вазношења до седмог неба, и то не на мисленим крилима маште, него у неизрецивој сили Духа. Тамо је он примио благослов и видео неизрецива блага Царства Божијег, не знајући да ли је био у телу или изван тела, слично великом Павлу (2.Кор.12,3). Чујмо шта сам Варсануфије Велики говори о томе: „Бог ће вас уверити да љубав оне који је поседују узводи до седмог неба: неки су се већ са смелошћу вазнели и били благословени, да ли у телу не знам, да ли изван тела, не знам, Бог зна (2.Кор.12,3). А да бисте схватили почетак пута ка тој радости, чујте: човеку, најпре, прилази Дух Свети и учи га свему и како треба да се смирава. О томе ви сад не можете слушати. Поучаван за ову прву ватреност, он затим усходи на прво небо, потом на друго и тако даље, по мери раста, чак до седмог. Према томе се удостојава да види неизрециве и страшне ствари о којима не може да чује нико осим оних који су достигли ту меру, које нека би Господ и вас удостојио“ (109. одг.).
Због тога је њему и дата обилна благодат чудотворства, те је именом Владике Исуса Христа могао да васкрсава мртве, изгони демоне, исцељује неизлечиве болести и чини и друга знамења и чудеса. Он је, слично Илији, могао да закључа и затвори небо, као што сам говори о себи, или, боље речено, као што сведочи Бог који му је и подарио те дарове (181.одг.).
Тако је он и старца који је живео у обитељи избавио од болести од које је страдао (172. и 173. одг.), а на сличан начин и другог болесног брата (512. и 513. одг.). После свега тога (велики старац) се удостојио да постане не само син Божији по благодати, већ и оно што је још више достојно дивљења – да се назове и буде брат Исусов, као што сам говори: „Помолите се за мене окајаног да и ја до краја истрајем у овој мери. Ко у њој пребива, већ постаје брат Исусов“ (181. одг.). А када је брат по телу, иначе старији по годинама, зажелео да поразговара са њим, свети је одговорио: „Ја имам брата Исуса. А ако ти, презревши свет, постанеш монах, онда ћеш ми и ти бити брат“ (345. одг.).
Достигавши такво савршенство, божанствени Варсануфије је попримио тако велику смелост према Богу да је могао да га умоли за безбројно мноштво људи, будући да се његова прозба није одбијала (110. одг.). Када се за време (живота) преподобног оца велики гнев (Божији) спустио на свет, и када су оци који су безмолствовали у општежићу замолили светог старца да се помоли Богу да се гнев прекрати, чули су одговор: „Три савршена мужа моле човекољубље Божије да се прекрати гнев Божији према свету. Нема никог човекољубивијег од Бога. Па ипак, упркос свему, Он неће да нас помилује, јер смета мноштво грехова који се врше у свету. Међутим, постоје три мужа, савршена пред Богом, који су превазишли људску меру и добили власт да дреше и везују, да опраштају грехе и задржавају. Они стоје између погибли (и света) како Господ не би одједном потро сав свет: по њиховим молитвама Он ублажава казну милошћу. Њима је речено да ће овај гнев још мало потрајати. Према томе, молите се са њима. Молитве ова три мужа сусрећу се на улазу горњег жртвеника Оца светлости и они се радују и веселе један другоме на небесима. Када, пак, погледају на земљу, онда заједно плачу, проливају сузе и ридају ради зала која се на њој врше, и која подстичу гнев Божији. Ти мужеви су: Јован у Риму, Илија у Коринту и још неко у епархији Јерусалимској (тј. сам Варсануфије, који је безмолствовао близу Газе у Јерусалимској епархији). Ја верујем да они уистину указују велику милост. Амин“ (556. одг.). Код светих који су примили благодат од Бога освећују се не само ум и душа, већ и њихова свештена тела, која посредством душе примају благодат и освећење. И код светог Варсануфија су не само душа и ум били проникнути благодаћу и освећени, већ се и његово свештено тело удостојило божанствене благодати и светости. Чак су и ствари које су биле блиске светоме попримале неку божанствену силу и благодат. Дела апостолска потврђују да су знојави убруси апостола Павла исцељивали болесне: Тако су убрусе знојаве од тела његова или појасеве носили на болеснике и они се исцељиваху од болести (Дап.19,12). Тако је и кукуљ Варсануфија Великог Јована (коме га беше послао у обитељ светог Саве) сачувао од многих искушења и зала (1. одг.). Такође је и други преподобни отац послао Варсануфију Великом свој кукуљ и аналав, молећи га да их носи да би их осветио, па да му их врати како би их имао као покров и помоћ (123. одг.). Многи су од светог Варсануфија добијали на благослов честицу хлеба који је јео или мало воде коју је пио и осећали олакшање од страсти које су их опседале (43. и 44. и 169. одг.). Чак је и само његово име, кад би се у мислима призвало, дејствовало и указивало помоћ онима који су га призивали, као што је други старац, божанствени Јован, поверио игуману манастира, Елијану. Наиме, одговарајући на његово питање: „Какав одговор треба да дам [братији]“, он је рекао: „Питај светог старца мислено: „Аво, шта да кажем“, па се, по заповести Господњој (Мт.10,19), више не брини о томе шта ћеш рећи“ (592. одг.).
Таквих дарова се удостојио и у такво савршенство врлина достигао велики међу оцима, Варсануфије. Међутим, тако велики дарови дошли су после искушења које многи не само да не могу на делу претрпети, него их ни њихов слух не може поднети. Почуј како он сам пише о томе (у свом писму) Јовану из Савине обитељи: „Кад бих ти писао о искушењима која сам претрпео, мислим да твој слух још не би могао да их поднесе, а може бити, ни било чији у садашње време“ (13. одг.). Исто тако се преблажени подвргавао и великим болестима, али их је подносио са великодушношћу: он не само да никада није легао на одар ради свога одмора, него ни рукодеље своје није остављао (165. одг.). То попуштење болести било је савршено праведно: свети се, наиме, подвргавају великим искушењима због великих дарова. Ко не пролије крв, не може у себе примити Светога Духа, као што је рекао Петар Дамаскин: „Дај крв и прими Духа“.
Овај светитељ је живео у VI веку, у време цара Јустинијана. До 600. године по рођењу Христа, односно више од 50 пуних година, њега није видео нико од људи[1], с обзиром да се закључао у веома тесну келију као у неки гроб. Током читавог тог времена он није јео ништа друго осим хлеба и воде. То је дошло до ушију Евстохија, тадашњег патријарха Јерусалимског. Он, међутим, није поверовао, него је пожелео лично да види (светог Варсануфија). Због тога је узео неколико људи са собом и дошао на место затворништва преподобног. Када су покушали да поткопају зид да би ушли у келију, изненада је сукнуо огањ који замало што није сажегао самог Евстохија и све који су били са њим, како сведочи схоластик Евагрије у 34. глави 4. књиге своје Историје Цркве. Он говори да „су у та времена постојали богоносни мужеви који су творили велика знамења. Међу њима се особито прославио Варсануфије, родом Египћанин. Он је у телу живео као бестелесан и у једној обитељи поред града Газе чинио многа чудеса. Живот је проводио затворивши се у једну веома малу келију и у току педесет и више година никоме се није показао[2]. Он није користио[3] ништа земаљско. Не поверовавши томе првосветитељ Јерусалимски Евстохије је наредио да се поткопа келија у коју се затворио човек Божији. Међутим, оданде се изненада узвио огањ који замало што није сажегао све присутне. По упокојењу Варсануфија Великог, тј. после његовог одласка оцима и жуђеном Христу, у његов гроб је био положен и један старац који је живео у манастиру[4], што је још за живота прорекао сам божанствени Варсануфије“ (152. одг.).
Треба знати да је било два Варсануфија: један свети и најправославнији отац, а други јеретик који се држао јереси монофизита, које су називали безглавима и десеторозима, будући да се није (само један човек) сматрао зачетником јереси, већ многи. Тог јеретика Варсануфија божанствени Софроније, патријарх Јерусалимски, беше унео у књигу која у себи садржи исповедање вере. Он [је ту књигу] послао Шестом васељенском сабору који се сабрао против монотелита. Божанствени Варсануфије, о коме приповедамо, беше муж по свему савршено православан и Христова Црква га поштује као светог, што је потврдио и свети патријарх Тарасије, одговарајући на питање светог Теодора Студита. О томе сведочи и сам Теодор Студит, говорећи у свом Завештању: „Осим тога, примамо и сваку књигу богонадахнутог Старог и Новог Завета, као и житија и божанствене списе свих изузетних отаца, учитеља и подвижника. То говорим ради умовредног Памфила који је дошао са истока и оклеветао оне преподобне, тј. Марка, Исаију, Варсануфија, Доротеја и Исихија. Не Варсануфија, Исаију и Доротеја који су једноглави са безглавима и једнороги са такозваним десеторозима, које је свети Софроније предао анатеми у свом прогласу. Они су свакако различити од поменутих, које ја прихватам по предању отаца и по распитивању код недавно свештеноначелствујућег Тарасија, најсветијег патријарха и код других веродостојних месних и источних лица. Осим тога, икона Варсануфија постављена је на божанствено одјејање [свете трапезе] Велике цркве, [тј. Свете Софије у Цариграду], заједно са светим оцима Антонијем, Јефремом и другима. Најзад, у њиховим учењима нисам нашао ничег нечастивог, него, напротив, много душевне користи за оне који су пажљиви“.
Други старац, преподобни Јован, такође провођаше безмолвни живот као и Варсануфије. И он се удостојио се истих дарова, нарочито дарова прозорљивости и пророштва, због чега је и назван Пророк. Један човек је најпре нешто питао божанственог Јована и од њега добио одговор. Затим је о истом питао самог Варсануфија, који му је одговорио: „Бог Варсануфија и Јована је један“ (220. одг.). Осим тога, када су га неки питали о животу Јована, он је одговорио: „У вези живота мог једнодушног сина, благословеног и смиреног послушника, који је у свему, чак до смрти, одбацио све своје прохтеве, шта бих вам рекао? Господ је рекао: Које видео мене, видео је Оца (Јн.14,9). А о ученику је рекао: Доста је ученику да буде као учитељ његов (Мт.10,25). Ко има уши да чује, нека чује (Мт. 13,9)“ (129. одг.).
Овим речима свети је хтео да покаже да је божанствени Јован у свему сличан свом оцу и учитељу. Исто то се показало и другом приликом. Божанствени Јован је, када би неки питали о (било којој) ствари, имао обичај да их шаље Варсануфију Великом како би им он дао одговор. То је Јован чинио из смирења, због чега му је неки христољубиви муж и рекао: „Што се ти нама подсмеваш, оче Јоване, шаљући нас да питамо светог и великог старца, оца Варсануфија, кад и ти имаш исту силу Духа као и он“ (792. одг.).
Ми не знамо одакле је био родом и откуда је дошао преподобни Јован. Живео је у првобитној келији Варсануфија Великог, сазиданој изван Гаске обитељи, безмолствујући на том месту 18 година, све до своје кончине (221. одг.). Нико га није видео да се икада насмејао или био смућен, или да се без суза причешћивао Божанственим Тајнама, као што сведочи игуман манастира (568. одг.).
Преподобни Јован је много тога предвидео и предсказао о животу и смрти (785. и 786. одг.). Он је заједно са старцем Варсануфијем исцелио од болести неког христољубивог и странољубивог мужа (793. одг.). Такође је, по дару предзнања, изабирао за рукоположење само оне који су били достојни (811. одг.). Ради богатог дара пророштва, који му је био дат од Господа, њега су многи, као што смо већ рекли, називали Пророком. Због тога је преподобни Никон две књиге, које садрже одговоре преподобног оца, насловио са – Јован Пророк. Преподобни Јован је унапред знао о својој смрти, рекавши: „У седми дан по ави Сериду и ја ћу се упокојити. Кад би се ави Сериду продужио живот, и ја бих проживео још пет година. Међутим, пошто је Бог то сакрио од мене и узео га, ни ја нећу дуже живети“ (221. одг.).
Међутим, ава Елијан је тада, иако млад по годинама, пострижен и постављен за игумана обитељи, без познавања манастирског правила и начина управе над братијом. Стога је он молио божанственог Јована: „Поклони ми барем две недеље како бих могао да те питам о манастиру и управљању“. И старац је, сажаливши се над њим и покренут Духом Светим који је обитавао у њему, одговорио: „Добро, остаћу са тобом још две недеље“. Тако га је ава Елијан испитивао о свему што се тиче управљања општежићем. После две недеље преподобни је позвао сву манастирску братију и опростио се са свима. затим их је све отпустио у њихове келије. Тако је он у миру и безмолвију предао свој дух у руке Божије (221. одг.).
По кончини преподобног Јована и свети Варсануфије је савршено заћутао. Он више никако није давао одговоре, како предаје ава Доротеј у заглављу свог II слова. А када је заћутао Варсануфије, и сам ава Доротеј је напустио обитељ, утемељивши своје (одвојено) општежиће.
Такво је, љубљена братијо, било житије богоносних отаца Варсануфија и Јована: таквих натприродних и небеских дарова су се они удостојили од Бога, и такву су блажену кончину имали. Узневши се на небо, они се наслађују највишим блаженством, гледајући лицем у лице Бога кога су здушно заволели на земљи, озарујући се светлошћу тросунчаног Божанства. Јер, преселивши се на небеса, они су, како вели сам божанствени Варсануфије, постали „у потпуности ум, у потпуности око, у потпуности светли, потпуно савршени, потпуно богови. Они су се уздигли, прославили и просветили. Оживели су након што су умрли [за све]. Они се веселе и [друге] веселе: веселе се због нераздељне Тројице, а [собом] веселе вишње силе“. Према томе, зажелимо и ми њихово стање, потецимо њиховим путем, поревнујмо њиховој вери, стекнимо њихово смирење и трпљење да бисмо стекли и њихово наслеђе. Држимо се њихове љубави која не јењава да бисмо наследили неизрецива блага која око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дођоше(1.Кор.2,9) (120. одг.).
Ови блажени оци су [свом] душом заволели ближње, помагали им и користили им не само за свог живота, него и по смрти. Они су свој братији оставили ову свештену књигу као отачко наслеђе духовној деци. Приљежно је читајући, они из ње могу извући велику корист за све векове. Ова књига садржи 850 одговора пружених поводом различитих питања разноврсних лица: архијереја, јереја, монаха, световњака, стараца, младића, немоћних и здравих. Неке од њих је написао (такозвани) „други старац“, Јован, а друге, и то већину, пружио[5] је сам велики старац Варсануфије – не по својој вољи, него по заповести Светог Духа, а на корист душа. Он то и сам потврђује: „Ово не пишем по својој вољи, него по заповести Светог Духа, на исправљење и корист душе и савести унутарњег човека“ (13. одг.).
Када је Варсануфије Велики почео да преноси одговоре игуману манастира, преподобном Сериду, десила се једна околност достојна дивљења. (Наиме), позвавши свог писца, Серида, свети Варсануфије му је наложио да напише одговор преподобном Јовану, иноку обитељи светог Саве. Не могавши да задржи у уму своме све речи које му је рекао свети, Серид се замислио. Он је био у недоумици како ће да запише толико мноштво речи. Он је очекивао да ће му старац наредити да донесе мастило и хартију да би, слушајући, записивао реч по реч. По благодати прозрења даној му од Светог Духа, познавши мисао Серида свети Варсануфије му је, пошто му је лице изненада засијало као огањ, рекао: „Пођи, напиши и не бој се. Ако ти кажем и безбројно мноштво речи са намером да их забележиш, знај да Свети Дух неће допустити (чак и да желиш) да напишеш ни једну реч више или мање од онога што ти је речено, него ће твоју руку да води са циљем да запишеш све по реду како ти је говорено“ (1. одг.).
Тако је ова књига написана заповешћу Духа Светога. Само на основу тога можемо да схватимо колико је душекорисна и пријатна, колико је испуњена благодаћу и духовним расуђивањем. Јер, какво је дрво, такав је и плод. Заиста, то свако може да спозна из свог искуства уколико буде читао ову књигу, тј. кад буде чуо непатворене и просте речи које тајанствено у унутрашњости његовог срца покрећу једну чудну благодат и сладост Светог Духа која, слично магнету, заиста привлачи вољу на сагласност [и изазива] несумњиво убеђење у истинитост речи. Свако може познати да је све ове речи родио један просвећен и богоносни ум, да их је оплодило срце у коме је обитавао Исус Христос и Свети Дух Христов, те да су оне истекле из душе која је сва била испуњена миром и тишином, сва била христолика, сва надахнута тананим вејањем миротворног и просвећујућег Духа. Свако ће тада, по речи Давидовој, спознати да је Бог проговорио у светоме своме (Пс.59,8), и да се кроз речи ове књиге испунило обећање Господње: Јер нећете ви говорити, него ће Дух Оца вашега говорити из вас(Мт.10,20).
Према томе, љубљена братијо, примите ову душекорисну књигу са радошћу и усрђем и читајте је приљежно, будући да је веома корисна и архијерејима и свештеницима, и властодршцима и судијама, а особито монасима и у општежићу и безмолвницима, и почетницима и средњима и савршенима, а нарочито немоћнима и онима који се налазе у различитим искушењима и страдањима, те онима који имају потребу за духовном утехом. Изобилујући дивним расуђивањем ова књига разрешава и најзамршенија питања. Она учи трпљењу, искорењује роптање, она је мач који одсеца самовољу, секира која сече лицемерство. Она руководи ка истинском и савршеном смирењу које нас поучава да себе сматрамо ништавним, проповеда покајање, порађа плач и залаже се за спасење душа, те савршенство у Христу. Због тога су је древни божанствени оци приљежно ишчитавали, а многе од њених одговора унели у своје списе. Тако је преподобни Павле Евергетидски много тога пренео у своју књигу. То важи и за преподобног Никона, који се подвизавао у Црној гори антиохијској око 1060. године за време Константина Дуке и Јована, патријарха Антиохијског. [Он је из те књиге] позајмио многа сведочанства која се налазе у два дела његовог зборника. И свети Теодор Студит у свом Завештању потврђује да у овој књизи није нашао ништа неприкладно и неумесно. Њу такође спомињу и Симеон Нови Богослов, Петар Дамаскин и други оци. Примите је са радошћу још и стога што је, по општој изреци, „све ретко – пожељно“. Колико је ова књига ретка види се из чињенице да се никада није нашла у штампи. И њени рукописи су тешко доступни. По великој милости Божијој, само се један потпуни и веома древан рукопис нашао у библиотеци Велике Лавре светог и богоносног оца нашег Атанасија Атонског.
А ко су били издавачи ове књиге? Најпреподобнији међу иноцима кир Ананија и најпреподобнији међу јеромонасима Кипријан и Евтимије, Светогорци, резбари крстова. Имајући топло страхопоштовање према преподобним и богоносним оцима Варсануфију и Јовану и велику љубав према овој свештеној књизи, те научивши се из ње различитим божанственим врлинама, особито послушању, преподобном одсецању своје воље и узвишеном смирењу, они су је преписали. Затим су мене, свог брата по духу, подстакли да исправим преписано и додам житије преподобних и садржај свих поука које се налазе у књизи. Најзад су, узевши последње мрвице од свог насушног хлеба, издали неколицину примерака ове књиге, с обзиром да нису имали могућности за издање већег броја.
Читајте ову књигу приљежно и стичите благодатне дарове који су у њој запретани. Упијајући корист која из ње проистиче молите Бога, браћо Хришћани, за спасење душа оних који су је издали у славу Божију, у част преподобних отаца и на вашу корист.
 
22. јуна 1803. г. Предан вашој љубави,
најмањи међу монасима,
Никодим Светогорац
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Осим игумана Серида преко којег је он давао своје одговоре, те још неколицине којима се он само једном показао (60. одг.).
  2. За време свог затворништва Варсануфије Велики се само једанпут показао неколицини. Не верујући (да је старац жив), један брат је говорио да Варсануфије није у затворништву, те да (игуман) Серид сам даје одговоре уместо њега. Због тога је свети неверујућем послао (писмо), показао му се и омио му ноге, као и другој присутној братији. На тај начин је овај (брат) поверовао и сви су прославили Бога (види 60. одг.).
  3. Осим хлеба и воде, као што смо већ рекли.
  4. Безмолвник Евтимије.
  5. Преко аве Серида.

3 коментар(а)

  1. Pingback: Разликовање помисли – Подвижничка слова

  2. Pingback: Најбоље правило – Подвижничка слова

  3. Pingback: О вољи Божјој, људској и демонској – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *