ДУХОВНО РУКОВОЂЕЊЕ

 

ДУХОВНО РУКОВОЂЕЊЕ
 

ПИТАЊА 51 – 100
 
51. После празника је дошао један епископ, желећи да поговори са авом Јованом, а такође су и неки од почетника хтели да га питају о својим помислима. О томе се он распитао код великог старца.
Одговор: Ти знаш да ми никада нисмо полагали узде ни на кога, као ни на себе саме. А пошто сам ти рекао: Пет дана у недељи безмолствуј, а два разговарај, – онда се не узнемиравај ни тиме (тј. доласком епископа), него говори онда кад сам ти рекао. И када разговараш не брини се шта ћеш и како ћеш рећи, јер ће по речи Христовој, Дух Оца вашега говорити из вас (Мт.10,20). Што се тиче братије коју си споменуо, у случају потребе не избегавај (да поразговараш са њима) и Бог ће ти помоћи. Амин.
 
52. Одговор истог великог старца истоме кад је овај говорио о нереду у свету.
Брате, док је још време, пазимо на себе и учимо се ћутању, будући да је све обузео метеж. А ако хоћеш да будеш спокојан у свему, буди мртав за сваког човека и умирићеш се. Схвати да то говорим у односу на помисли, сва дела и обраћања са људима као и у вези брига. Безмолствуј са миром.
 
53. После претходног одговора ава Јован је хтео у потпуности да прекине са разговорима. Један брат се веома растужио због тога и молио га да не одбије да по потреби поговори са њим. Сажаливши се, он му је то обећао али је и старца питао о томе, као и о томе да ли да прими коловију[1] коју му је послао неки брат.
Брате, ја сам ти послао реч: Остави све бриге. Шта би још хтео? Пази на себе: жетва је велика и не остављај је. Не намеравај да береш виноград после оних који су га обрали. Остави све и прихвати се (сада) жетве и бербе винограда како би добио плод од пшенице и вина. Нека се укрепи и огради срце твоје у Господу. Размишљај о мојим писмима, јер ти она нису писана узалуд. О коловији: ако брат жели да ти је да од свег срца, прими, осуђујући себе као недостојног.
 
54. Имајући веома тешку борбу и стидећи се да је слободно исповеди ави (Сериду) један од братије је послао писмо ави Јовану, молећи га да га прими кришом од аве (Серида) и да чује његову помисао. Ава Јован се нашао у тешкоћи због два разлога. Прво, није хтео да прими брата без саветовања (са старцем) да не би саблазнио друге, а са друге стране није хтео да га ожалости (одбијањем). Двоумећи се шта да учини, он је о томе питао великог старца, уједно питајући и то да ли да у потпуности затвори своја врата.
Реци брату: Ко је толико неразуман да изабере ствар која може да повреди и да ожалости, уместо да учини оно што је лакше и утешније, уз смирење и молитву. Врата своја не затварај у потпуности: умртвљење у свему се састоји не у затварању врата него у затварању уста. Поздрављам те светим целивом.
 
55. Ступивши у манастир где су живели ови оци, један Египћанин се писмено обратио великом старцу на египатском (будући да је и он био Египћанин), иштући његове молитве и душекорисну реч. Такође је питао и да ли може да се удостоји разговора са њим. Овај му је на грчком написао следећи одговор:
Ја сам себи дао за правило да никоме не пишем, јер одговоре шаљем преко аве (Серида). Због тога ти и не пишем на египатском. Будући подстакнут (твојом молбом), казао сам одговор ави Сериду који ће он написати на грчком зато што не зна египатски. У свом писму ти ме називаш љубљеним оцем својим у Господу, оним који зна тешкоће, потребе и опасности за душу. Стога, ако сам ја отац твој као што пишеш, онда ти дајем заповест: Не узнемиравај ме прозбом да разговараш са мном, јер ја живим тако да не правим разлику међу људима. Ако теби отворим врата, онда ћу и свима, а ако не отворим теби, онда нећу никоме. То сам написао зато што си ме молио, говорећи: „Удостој ме кротости твоје и укажи милост бедној души мојој“. И још си у том писму рекао: „Грех мој ме је одвојио од тебе, владико, тј. господине, мој“. Ја се, пак, благодаћу Христа, Сина Божијег, све до сада нисам одвајао од тебе, него духом свагда пребивам уз твоју љубав. После овога, ти си ми у истом писму написао: „Помоли се за моје грехе“. И ја ћу рећи исто: „Помоли се за моје грехе“, јер је написано: Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима (Лк.6,31). Премда сам ја и окајан, тј. јадан, и мањи од свих људи, ипак све до сада то чиним по сили мојој, ради Онога који је рекао: Молите се… једни за друге, да оздравите (Јак.5,16). Ако смо ми, брате, странци, онда и будимо странци. Не сматрајмо себе за нешто и нико нам неће дати некаквог значаја, те ћемо бити спокојни. Дошавши к нама, подвизавај се у трпљењу, јер је речено: Који претрпи до краја тај ће се спасти (Мт.10,22). Изнад свега, старај се да умреш за сваког човека и спашћеш се. Реци помисли својој: „Умро сам и лежим у гробу“. Веруј ми, љубљени, да сам ја, гоњен љубављу Божјом да ово саопштим твојој љубави, превазишао своју меру. Ко сам ја најмањи? Због тога и тражим опроштај, говорећи: Господа ради, опрости ми празнословцу и помоли се за мене, слуго Божји Аврааме.
 
56. Одговор истог великог старца ави Павлу, старцу који се налазио у безмолвију и који је хтео да прими неког слепца да би му послужио.
Брате Павле, у једној причи се говори: Ако си видео младића који бежи, знај да га је старац преварио. Старац који вара јесте сатана. Завидећи, он хоће да нас уведе у незгоде предлажући нам наводну правду, тј. врлину, а ми не знамо да су многи, желећи друге да извуку из реке, и сами потонули заједно са њима. Буди пажљив, размотри са које стране непријатељ хоће да те улови. Када ме питаш и добијеш одговор, непријатељ мења вид својих замки да би биле још лукавије. Бог не тражи да ми преко своје силе чинимо добро ближњем, јер Он овако говори: Немој престати да чиниш добро ближњему, од оног што нађе рука твоја (Проп.9,10). Претпоставимо да је тај слепи дошао к теби и да се и ти силно разболиш: ко ће тада послужити тебе и њега? Уколико тебе неко и послужи радо, ипак ће непријатељ, који ти и предлаже ту наводну правду (тј. врлину), да ти говори: „Погледај, ти си на терет општежићу“. Такав човек је, као што и сам знаш, несносан за друге, јер, као што говори Писмо: Човека или старца малодушна ко ће претрпети (Прич.18,14)? Уколико сопственим искуством хоћеш да упознаш неколико тешких дана, онда испуни оно што желиш. Кад ме не бисте питали, не бих рекао ни речи, а и ово што сад говорим, говорим из љубави Христове, да брат мој не падне у заблуду. Ако саосећаш са (слепим) Бога ради, и верујеш да је Бог силан да му помогне, помоли се Господу и Он ће да учини са њим како Му је угодно. Па ипак, ја те нисам везао, брате, и нисам ти дао заповест него савет: Поступи, пак, како хоћеш и опрости ми Господа ради. Помоли се за мене најмањег.
 
57. Одговор истог великог старца истоме који се смутио у расправи када је са неким започео беседу о вери, будући неспособан за слична разматрања.
Побуђиван Светим Духом божанствени апостол вели: Веран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај да можете поднети (1.Кор.10,13). Једнодушни и искрени брате, саопштавам ти у Господу да ме је, кад сам видео твоју невољу и смућење од искушења које те је постигло, (срце) тако силно заболело као што никада није – особито сетивши се речи апостола: Ко ослаби, а да и ја не ослабим; ко се саблажњава, а ја да не горим (2.Кор.11,29)? И још: Ако страда један уд, с њим страдају сви удови (1.Кор. 12,29). Премда ја и не поступам апостолски, ипак сам чуо како апостол заповеда да се радујемо са радоснима и плачемо са онима који плачу (уп.Рим.12,15). Слава вишњем Богу који није допустио ненависнику добра – врагу да излије на тебе сву злобу своју како је хтео, јер би он желео и живе људе да гута, као што сведочи врховни апостол Петар, говорећи: Као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1.Пт.5,8). Владико мој, не примајмо тако брзо смућења од лукавих помисли које нас подстичу да устајемо и смућујемо се на ближњег нашег: до тога долази због ђаволског дејства. Где је оно: Блажен је човек који претрпи искушење (Јак. 1,12) и остало? Ово сам написао вашој љубави не као некоме коме треба поука, јер, ако проникнеш у Писмо, разумећеш и бићеш пажљивији од мене (будући да сам ја окајан и немоћан и само узалуд носим монашко име), него ради срдачног саосећања и силне љубави по Богу. Пишем ти ово уз много суза. Нека утврди твоје срце у страху Своме Онај ко је утврдио и поставио небо, и нека сазида твоју кућу на тврдом камену (Мт.7,25) Онај ко је земљу утемељио на водама (Пс.23,2). Нека запрети твојим искушењима Онај који је запретио ветровима (Мк.4,29) и мору. Нека удаљи од тебе заборављање заповести Онај који је удаљио исток од запада (Пс.102,12), нека буде штедар души твојој као што је отац штедар према синовима (Пс.102,13). Нека просвети срце твоје Онај који је просветио (Мк.1,79) оне у тами, и нека ти да трпљење да до последњег даха мирно поживиш са мном кога си заволео, као што нам је још давно по благодати Својој открио Онај који је рекао: Који претрпи до краја тај ће се спасти (Мт. 10,22). И нека нам дарује да до краја (сачувамо) онај међусобни мир који је Он дао Својим ученицима (Јн.14,27). Нека нас Онај који је рекао: Ако ме љубите, заповести моје држите (Јн.14,15), удостоји да достигнемо савршену љубав према Њему (1Јн.4,18). Он је још рекао: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн.13,35). Кад бисмо имали такву љубав, ништа нас до смрти не би међусобно раздвојило. Уосталом, написано је: И сада Израиљу (Пон. Зак.4,1), и још: Ако дух владаоца изиђе на тебе, не остави места свога (Проп.10,4). А ја ћу ти исказати реч Руте: Да се не раздвојим од тебе, него нека нас смрт раздвоји (Рут.1,16). Ако ти нешто од овога пореметиш, ја ћу у томе бити невин. Ти ћеш сам искусити (последице тога) и даћеш одговор у дан страшног Суда, будући да ја са радошћу умртвљујем душу своју за тебе – брата мога. Уосталом, то ти говорим не као заповест. Безмолствуј са надом дивећи се Богу и прослављајући Га због тога што те је избавио од великих опасности, невоља и различитих искушења. Њему слава. Амин. Опрости мени који много празнословим, јер сам због велике жалости и велике радости продужио ову беседу. Господ са тобом, љубљени мој!
 
58. Добивши овај одговор (ава Павле) је старцу открио следеће:
Владико и господине мој, опрости ми Господа ради и помоли се за мене. Што се тиче моје маленкости и смућења, ти знаш владико да они долазе од ђавола, будући да сам ја од детињства примио веру триста осамнаест светих и богоносних отаца и никада нисам примао другачије учење, а (сада) се смућујем. Ако је теби познато, оче мој, да се ја олако смућујем, дај ми реч да ће господин мој одговарати за мене Богу, а да мени од сада не прети никаква штета, и тада ћу се избавити од жалости и узнемирења. Дотле силно страдам због њих, и као прост и неразуман човек бивам кажњаван за мноштво мојих грехова. Не окриви ме владико, него напиши да ми дајеш опроштај. Помози ми у том (делу) благопријатним својим молитвама, а ја верујем Богу да ћеш задобити окајану душу моју.
Одговор: Да си разумео шта сам ти писао, спознао би да сам ти већ и сам написао оно што тражиш, јер то што ти рекох: „Душу моју полажем за тебе“, управо и значи да одговарам за твоју љубав. Не стидим се да ти кажем, брате мој, да ти не можеш да расуђујеш о вери будући да тиме на себе навлачиш само невољу и узнемирење. Онај ко је тврд у вери макар разговарао и носио се са јеретицима и невернима, никада се неће смутити због тога што унутар себе носи Исуса, Началника мира и тишине. Такав, после мирног супротстављања, са љубављу може многе јеретике и неверујуће да привуче у познање Спаситеља нашег Исуса Христа. Пошто, брате, такво расуђивање о тим предметима превазилази твоју меру, ти се држи царског пута, наиме, вере три стотине осамнаест светих отаца у којој си се крстио: за оне који схватају савршено она у себи све потанко садржи. Безмолствуј пажљиво, размишљајући о гресима својим и о томе како ћеш срести Бога. Ако на тај начин испуниш заповест моју или, боље рећи, Божију, сведочим ти да ћу ја за тебе дати одговор у онај дан у који ће Бог судити тајне људске. Не сумњај у то да не би упао у нешто још горе. Јер, непријатељ и слатко обрће у горко, а од тога нека нас најпре избави Господ Исус. Не брини се, надаље, о стварима које ти нису назначене: Господ је, наиме, преузео све твоје бриге. Видећи да си се избавио (од њих) молитвама светих, лукави демон је нашао средство да у теби остави макар мали део дима таквог искушења. Помоли се и за мене брате, да се и мени не каже: Ти, дакле, који учиш друге, себе не учиш (Рим.2,21). Чувај се да се опет не спотакнеш у томе, да не би ожалостио мене кога волиш. Нека нас Господ покрије Својим крилима. Амин.
 
59. Други брат је питао истог великог старца како да разликује помисли, тј. која (долази) од Бога, која од природе а која од демона.
Сине мој, Теодоре, кад већ питаш о томе, добро пази шта питаш и спреми се да то испуниш и на делу. Јер, у Писму је речено: Немојте гордо мислити него св дружите са смиренима (Рим. 12,16). То што ти питаш односи се на људе који су достигли високу меру (духовног узраста). Уколико унутарње око не буде очишћено многим лекарствима, неће моћи да се избави од трња и чкаља и сазда винову лозу која крепи и весели срце. Ако човек не достигне ту меру неће моћи да разликује (оне помисли), него ће му се изругати демони и, њима преварен, пашће у прелест, будући да они мењају ствари како хоће, особито код оних који не знају њихове замке. Љубљени, уздај се у Господа и Он ће дати опроштај срцу твоме (Пс.36,4). Говори Му у свакој околности: Нека буде Господе не како ја хоћу него како ти (Мк. 14,36), и Он ће са тобом да учини по Својој вољи. Сада почуј, сине мој, каква је разлика међу помислима за које питаш. Када ти помисао саветује да нешто учиниш по вољи Божијој и ти у томе налазиш радост, а у исто време и жалост која јој се противи, знај да је та помисао од Бога и принуди се да претрпиш, по речи апостола: Изнуравам тело своје и савлађујем га, да проповедајући другима не будем сам одбачен (1.Кор.9,27), те испуни вољу Божију. Ако ти дође природна помисао, тј. природна жеља, приљежно је размотри и бићеш у стању да расудиш о њој, јер божанствено Писмо говори: Због тога ће човек оставити оца свога и мајку, и прилепиће се за жену своју, и биће двоје једно тело (Пост.2,24). Знајући да се воља Божја састоји у томе да ми оставимо не само оно демонско, него и природно, апостол је рекао: Тело не користи ништа (Јн.6, 63). Ко се свеже са женом тело је, а ко се сједини са Богом, дух је (1.Кор.6,16;17). Због тога, они који желе да буду духовни треба да се одричу тела: јер, оно што није корисно, штетно је, а штетно треба одбацивати. Онима који желе да у свету живе побожно, апостол је рекао: Брак нека буде у свему частан (Јев.13,4), и остало. А помисли које долазе од демона пре свега су испуњене немиром и тугом, а привлаче нас прикривено и тајно, будући да се непријатељи облаче у овчије одело, тј. предлажу привидно исправне мисли, док су изнутра грабљиви вуци (Мт.7,15), те лове и варају срца незлобивих (Рим. 16,18) оним што изгледа добро, док је у ствари штетно. Писмо говори да је змија била најмудрија, па стога и пази увек на њену главу (Пост.3,1;15), како не би у теби нашла јазбину и, населивши се у њој, направила пустош. И тако, ако и ти желиш да постанеш духован, одбаци телесно, јер чега се ко одриче, то и одбацује. Обрати пажњу на реч Самога Гопода: ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16,24). А како се човек одриче од себе? Само тако што оставља природне жеље и следује за Њим. Због тога Он (овде) говори заправо о природном, а не о противприродном, јер ко остави само оно неприродно, он још ништа сопствено није оставио Бога ради, будући да му противприродно и не припада. А онај ко је оставио природно, увек узвикује са апостолом Петром: Ето, ми смо оставили све и за тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити (Мт.19,27), и чује блажени глас Његовог обећања које га уверава у наслеђе вечног живота (Мт.19,27-29). Шта је оставио Петар који није био богат и чиме се хвалио, ако не напуштањем својих природних жеља? Јер, уколико човек, живећи духом, не умре за тело, он не може васкрснути (душом). Као што у мртвацу уопште не постоје телесне жеље, тако их нема ни код оних који су духовно умрли за тело. Уколико ниси достигао такву духовну меру, него си још младенац умом, онда се смири пред наставником и нека те он казни милошћу (Пс.140,5). Без савета ништа не чини (Сирах,32,21), па макар ти се то и чинило добрим, јер се светлост демона касније преобраћа у таму. И тако, ако се твоје срце макар мало смути кад нешто чујеш, мислиш или видиш, онда је то демонско. Прими ово што ти је кратко написано, верујући да ћеш, ако се потрудиш, успети, да би Бог који свима даје биће и теби заједно са њима дао да наследиш Његова добра у Исусу Христу, Господу нашем, коме нека је слава, част и сила сада и увек и у векове векова. Амин.
 
60. Пошто (велики) старац никога није примао код себе, осим свог ученика, аве (Серида), овај брат је преко писма молио да поговори са њим, наводећи како су и ава Мојсије и остали оци примали код себе оне који су имали велику потребу за тим. Старац му је на то одговорио писмено уз предсказање чије смо испуњење видели на самом делу. Рекао му је да ће му се показати и при томе је навео и како и због чега, наиме ради непокорних у Јудеји. Након неког времена, кад је овај брат пао у искушење неверја и говорио да у келији уопште нема старца, него да ава (Серид) измишља да је овај тамо, старац је позвао њега и неке друге који су се налазили на том месту, опрао им свима ноге, а и ја грешни (говори о себи ава Серид) удостојио сам се тог омивања. Након тога, овај брат је, дошавши себи и сетивши се овог одговора, исповедио нама своје неверје, као и предсказање старца, и сви смо прославили Бога. Одговор старца је био следећи:
Брате, нико не зна шта је у човеку осим духа човекова који је у њему (1.Кор.2,11). Свако зна шта је код њега у кући и шта је сабрао у своју скривницу, и мерећи по томе и удељује на исхрану других. Ми од Владике имамо наредбу да не зидамо кулу пре него што прорачунамо издатке (Мт.14, 28). Ти си ми набројао свете богате духом и развеселио ме својим знањем, а још би било лепше кад би ме развеселио делима. Разгледајући њихов живот налазим да онолико колико су они изобиловали делима, толико ја изобилујем злом. Они су са смелошћу по Богу то чинили (тј. примали друге), а ја и не чинећи то, (тј. не примајући никога), дрхтим знајући оно што сам учинио, сећајући се онога који је рекао: Ти дакле, који учиш друге, себе не учиш (Рим.2,21). Ја чујем глас који ме прекорева и говори: Лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога (Мт. 7,5), и остало. Ја се трудим да извадим и не могу, али не очајавам, него се надам да ћу то достићи. Кажи ми, брате, ако неко каже сиромаху: „Други су много дали, дај и ти који немаш ништа“, – да ли то овај може испунити? Шта бих још (рекао)? Многи од оних који су били мучени жеђу и који су затим нашли воду да је утоле, уопште не питају одакле је она, да ли са извора, или од кише, или из реке, а многи од оних који се наслађују светлошћу сунца не истражују да ли је оно велико или мало, да ли осећа или не. Тако је и у вези других стихија. Упитани о Богу свети оци пишу: Ишти Господа, али не испитуј где Он обитава. Шта бих да кажем теби, који си оставио оно што се очекује од тебе, тј. бригу о својим гресима, а желиш да видиш мене, смрдљивог црва, земљу и пепео? Ипак, и ја безумни сам ти са радошћу послао одговор, павши у заблуду и сматрајући себе за нешто, заборавивши написано: Јер ко мисли да је нешто, а није ништа, вара самога себе (Гал.6,3). Да, ја сам се преварио и у томе, јер сам говорио иако сам недостојан. Ти, пак, као добар и послушан трудбеник, подвизавај се не тражећи то од мене који желим да видим и поздравим тебе и све, из љубави према вама по Богу. Ја ћу сам, уколико ме извести Бог, припасти вашим стопама и целиваћу их, просећи мољења и молитве ваше, да бих се избавио од непокорних у Јудеји (Рим.15,31). Немојмо брате у маштањима да траћимо наше дане, него се постарајмо да задобијемо плач обилан сузама да бисмо добили блаженство (Мт.5,4), те се постарајмо да дођемо до стања сиромашних и кротких (Мт.5,3-5), да будемо њихови санаследници и да потражимо мир (Пс.33,15) са свима, да се удостојимо да будемо синови Божији (Мт.5,9), и претрпимо увреду и срамоту да би се умножила наша награда на небесима (Мт.5,11;12). Постарајмо се да се пред Њим јавимо са добрим делима: да људи виде наша добра дела и да прославе Оца нашег који је на небесима (уп.Мт.5,16). Нисам ово написао да бих те изобличио, будући да видим себе самог у великим дуговима. Непрестано приступам молитви молећи се Богу да мени и теби дарује остављење грехова молитвама светих. Амин.
 
61. Одговор истог великог старца истоме, који га је хвалио за такву његову врлину. Овај је приводио изреке из Писма и питао да ли треба да остави употребу поврћа, па да живи по примеру светих отаца – са вером и благообразно, а такође је искао и његове молитве ради исцељења болесних очију.
Брате, на мени се преко тебе испунила реч Писма: Људи моји, који вас хвале, лажу вас (Ис.3,12), и остало. Таква похвала не дозвољава да видимо гнусност дела наших. Она, како ми се чини, штети и онима који су достигли меру (духовног напретка) и одваја од вере у Бога који говори: Како ви можете веровати у мене када примате славу један од другога (Јн.5,44)? Онај ко схвата смирење апостола пре ће изабрати лудост, да би потом био мудар (1.Кор.З,18). Јер, ја бих се чудио уколико би онај ко себе приказује разумним, а не пре духовним, избегао осуду назначену за надменост. О смиренима је, напротив, речено да добијају благодат (1.Пт.5,5). Уколико неко говори о сладости речи Божијих а сам је не осећа, само показује да је она горка. Зар ово није горка реч: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Мт.16,24)? Ко каже да познаје пут који води у неки град, па ипак пита за њега, он га или презире или се изиграва искушавајући друге. А ако неко зна пут и неће да иде по њему, подвргава се осуди као неко ко је немаран. И ава Арсеније је (баштинио) духовни разум али га није показивао, него је, смиравајући се, говорио: „Хоћу да се спасем али не знам како“. Ако ко покаже брату своме пут, а сам је немаран да иде по њему – биће крив. Тај пут се састоји у томе да нас оно поред чега пролазимо и што остављамо не вуче уназад. Ако тако не поступамо наћи ћемо се на истом месту са кога смо кренули и бићемо достојни осуде, те ће наш труд бити узалудан. Ко хоће савршено да упозна пут али не иде са оним који га познаје у потпуности, никада неће достићи (небески) град. Остави своју вољу иза себе и смиравај се током читавог свог живота, па ћеш се спасти. На твоје питање о поврћу (почуј): Сам не тражи, а ако дају прими и једи, уздишући као осуђеник због сладости (своје хране). Ако спомињеш свете, потруди се и да подражаваш савршенство њиховог самоодрицања и веру растворену делима: Јер вера без дела је мртва (Јак.2,20). А то што кажеш да (желиш да живиш) благообразно, тј. узорно, знај да нећеш наћи примеренијег дела од оног које се врши са покорношћу, што и јесте послушање. Неко је рекао да је послушан син послушан на живот. Што се тиче твојих очију (рећи ћу) да је Онај ко их је саздао силан да их просвети заједно са унутарњим очима. Уколико овима видимо, по речи Спаситеља, онда немамо потребу за онима (тј. телесним), будући да посматрају сујету света. Бог може учинити да се и ми удостојимо да будемо са онима који се спасавају у славу свесветог имена Његовог. Амин.
 
62. Одговор истог великог старца истоме, који га је заједно са другима упитао о томе ко је ђаволу дао началство и власт?
Ако желите да сазнате оно што за вас није неопходно, тј. ко је ђаволу дао началство и власт, схватите то из оног што следи и не сматрајте у својој неразумности вашој Бога виновником зла. Узмите себе за пример: ако се неко од вас по сопственој вољи уклања на зло, он тада зло чини са влашћу и за то бива суђен Богом као онај који је зло учинио самовласно, тј. слободно. И ко му је дао власт? Зар Бог? Зашто би га онда осуђивао? Не сматрајте да због тиранства ђаволовог Бог саучествује у његовом злу. Никако, то је неправедно. Премда су неки од светих и рекли (нешто слично), ипак ви не схватате у потпуности у ком смислу су они то рекли. Бог није спречио ђавола, није му онемогућио да чини зло, због чега је и речено да му је дао началство и власт. Схватите то из ових речи: Ја огорчих срце фараоново (Исх.7,3). Ако је тако, зашто га онда осуђује? То Он говори стога што га раније није казнио. Свако то може да позна из књиге о Јову где се проповеда да је ђаво погубио његово имање и децу. Расуди о ономе што говори Јов: Господ даде, Господ узе, како Господ хтеде, онако и би, нека је благословено име Господње у векове (уп.Јов1,21). Због чега Јов није именовао оног ко је погубио него Оног који је чекао премда је и могао да спречи и задржи оно зло? Схвати још да ни због чега другог није речено ђаволу: Ето ти га (тј. Јова) дајем у руке твоје, него због тога што је ђаво прекоревао Бога називајући Га виновником благодарности коју је овај праведник узносио за доброчинства која су на њега изливена. И тако, пошто Бог није задржао ђавола, говори се као да му је дао старешинство и власт. Бог је спочетка њему поверио добро стрешинство и, давши му једанпут, није му га више одузео. Овај, пак, (тј. ђаво), добивши га, одбио га је и уместо тога се обукао у зло старешинство. А како га Бог у томе не спречава, то се и каже да је Он ђаволу дао началство и власт. У Писму није речено само: Не хте благослов, због чега га Бог и удаљи од њега, него и: Удаљиће се од њега (Пс. 108,17). Не сматрајте Бога виновником зла јер вас то мишљење подвргава осуди, него (сматрајте) да је ђаво сам себе изабрао за старешинство над сваким злом, чему Бог не смета. Јер, у Писму је речено: И заволе клетву, и она му приђе (Пс.108,17), а не говори се да је Бог на њега бацио клетву. И тако, будите непоколебљиви у Господу верујући да је Он началник нашег живота и свега доброг и опростите ми што сам се повео за вашим детињим питањима, оставивши задато савршенство. Чеда, нека Господ наш Исус Христос благослови и умножи плодове ваше у име Оца и са Светим Духом. Амин.
Тумачење
Садржајем овог одговора богоносни отац је веома јасно показао да ономе ко се брине о своме спасењу не приличи да пита једино ради знања, јер знање надима (1.Кор.8,1), како говори апостол. Питати о страстима и о томе како треба проводити живот, тј. како се спасти, јесте веома умесно зато што је то неопходно и води ка смирењу. Смирење је спасење у малом, јер је речено: Смирих се и спасе ме Господ (Пс.114,5). А неко од светих говори: „Смиреноумни монах није превише радознао када се ради о несхватљивим питањима, а уображени хоће да испитује и тајне суда Божјег.“[2]
63. Међутим, надзорнику болнице, који је питао да ли да изучава лекарске књиге, старац је одговорио:
Корисније је занимати се лекарским књигама него ли мислено пребирати по страстима, јер је (старац) рекао да ми још нисмо доспели до таквог савршенства да бисмо били потпуно слободни од заробљености страстима. Свети је обојици одговорио како приличи и расудљиво. Рекавши, пак: „Опростите што сам се повео за детињастим питањима“, наговештава, или, тачније речено, јасно показује да су слична питања заиста својствена детињем разуму и да су пуна великог неразумевања, а уз то и погубне гордости.
 
64. Питање истог другом старцу: „Шта да чиним, оче мој? Оставио сам жену и децу и сада тугујем зато што нема ко да се брине о њима“.
Одговор: У изрекама отаца се приповеда да је неко, будући увређен од неког другог, дошао старцу[3] и рекао: „Мене је увредио један човек и ја хоћу да се осветим“. Старац му је одговорио: „Не, сине мој, оставимо освету Богу“. Међутим, кад није успео да наговори увређенога, он му је рекао: „Станимо на молитву“. За време молитве старац је почео на глас да говори: „Боже, ми више немамо потребе за Твојом бригом о нама, јер ћемо се сами светити за себе“. (Чувши то, брат) је дошао у умиљење и рекао: „Опрости ми, аво, више се нећу светити“. Тако и ја теби кажем, брате, да ако се ми бринемо о жени и деци, онда се већ неће Бог бринути о њима. И тако, не брини нити се моли за њих, да их не би задржао у памети и да се не би очувала страст у души твојој.
 
65. Питање истог истом старцу: „Шта да радим будући да ме силна жалост због раздвајања са женом не оставља?“.
Одговор: О човеку и жени је речено: И биће двоје једно тело (Мт.19,5; Пост.2,24). Кад се одсече неки део твог тела, онда оно страда све док се не исцели рана и не престане болест. И у овом случају је као и у случају одсецања дела тела: немогуће је не осећати страдање.
 
66. Одговор великог старца истоме, на исто питање.
Ако је све могуће ономе који верује (Мк.9,23), онда где је вера? Ако си изабрао да будеш мртав, онда упитај мртваца да ли чезне за својом женом. И да ли ће се судити ако она падне у блуд? Ако си оставио да мртви укопавају своје мртве (Мт.8,22). Зашто онда не благовестиш своје царство? Докле ћеш спавати? Пробуди се и позови са Давидом: Не дозволи да срце моје скрене у речи лукавства, да тражи оправдања за грехе (Пс.140,4), поготово ако си постао разумнији од свих који те учаше (Пс.118,99). Лукави демони који полажу у срце твоје помисли знају да ће борба са помислима о жени за тебе бити тежа (од других). Како то да се од тебе сакрило оно што је речено у Писму: Веран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете (1.Кор.10,13), и остало. Ако се то деси због наше немоћи, онда треба знати да ни један слепац не окривљује сунце за то што га оно није осветлило или што му није помогло. Ако верујеш по Писму да се душа човека растаче као паучина (Пс.38,12) кад се кажњава због греха, због чега твоје руке слабе још пре почетка борбе? Ако је Онај ко пребива са нама силан да савлада све наше непријатеље, због чега неверјем и неделатношћу својом да показујемо да је Он далеко од нас. Ако нико није силнији од Њега, и ако се уз то хвалиш, говорећи: Ти си са мном (Пс.22,4), кога се онда бојиш и дрхтиш, имајући са собом Силног? Напротив, испунивши се љубави, прими макар унеколико онај небески огањ који је Владика свих дошао да баци на земљу (Лк. 12,49), да би тај огањ сагорео и истребио плеву коју сеје непријатељ. Покади тамјаном положеним на овај огањ како би Господ осетио благоухање твоје кадионице и принео га Своме Оцу и Животворном Духу и теби, тј. твом храму (у коме си пред Њега положио живу, свету и благоугодну жртву), сачинио обитељ. И тада ћеш, угрејан тим огњем, непрестано желети да будеш сапутник, суграђанин и санаследник светих (који су ово испунили, у ономе) што око не види ухо не чу, и у срце човеку не дође, а што припреми Бог онима који га љубе (1.Кор.2,9).
 
67. Питање истог другом старцу: „Шта да радим, оче мој, јер осећам страх ноћу“.
Одговор: Грађани се све дотле боје наиласка непријатеља док не дође помоћ од цара. А када добију вест да је у њихов град дошао војвода или војсковођа, више се не узнемиравају, знајући да се старешине брину о њима. Уколико и чују да се непријатељ приближава, имајући заштитника, они се више не боје. Тако се и ми не бојмо демона ако верујемо у Бога јер нам Бог шаље помоћ Своју.
 
68. Питање истог великом старцу, послано писмом: Опрости ми, оче мој. Божанствено Писмо говори: Праведник ће ме казнити милошћу и изобличиће ме (Пс.140,5). И као што лекар, секући и пржећи рану, очекује да болесник због тога добије исцељење, тако и болесник због тога што очекује исцељење, прихвата операцију премда и зна да је она болна. Ето и ја предајем себе Богу и вашој светости, сматрајући да нисам сам по себи дошао овамо. Преподобни оче, ти сам знаш све о мени, па ми кажи (шта да радим) зато што се моје срце налази у великој узнемирености због страсних помисли. Твојим молитвама ја сам спреман, ако на то буде воља Божја, да све од тебе примим усрдно и са радошћу. Као што си наредио, пишем ти и говорим преко господина аве.
Одговор: Брате, ево ти, по заповести Божијој, шаљем друго писмо, којим молим твоју љубав по Богу да пробуди своје мислено око које је заспало због унинија, тј. духовне мрзовоље, како не би уснуо на смрт (Пс.118,28;12,4). Буди бодар да би ум твој спознао како да надгледа своју добру земљу, како на њој не би израсло трње и подавило семе, по реченоме: Наоколо ходе нечастиви (Пс.11,9). Ипак, силан је онај који може брзо да сломи њихово иго и рог. Амин.
 
69. Одговор истог великог старца једном безмолвнику који је питао о свом прислужитељу, о смућењу од помисли и о својим сродницима по телу.
Брате, говорим ти као сопственој души. Писмо упозорава: Чувајте се да како ова ваша слобода не постане спотицање слабима (1.Кор.8,9). Брат који ти служи је прост и не жели да га научиш да мудрује, јер ћеш због тога подићи гнев на њега. Буди задовољан тиме што он испуњава своје дужности и не нуди му мисли о мудрости. Он живи добро и не смућуј своје срце. Само савршени могу дозволити помисли да уђе и да је опет изгнају. Ти не уноси огањ да не би спалио твоју шуму. Не дозволи да узму твоју одећу како не би био принуђен да је касније повратиш уз свађу. Не искушавај себе смућењем јер нећеш издржати у таквом искушењу. Од сада пази на себе и моли се за мене. Што се тиче твојих сродника по телу, Господ је рекао: Ко је мати моја и ко су браћа моја (Мт.12,48). Због тога и ти не треба да нарушаваш заповест Божију општењем са телесном браћом. Ако је њима потребна одећа, зашто се ти ипак не би пре сетио сиромашних и Самог Христа који је рекао: Наг бих и оденусте ме (Мт. 25,36). Међутим, исмејан од демона, ти се сећаш оних које си оставио Бога ради и кроз то постајеш преступник. Тешко нама, брате! Шта непријатељи чине са нама? Желиш ли да према сродницима имаш љубав коју си дужан и према свима да имаш? Моли се онда за њих да се спасу благодаћу Христовом. Пази на себе да више не би био исмејан од демона. Оставивши слогове ми смо се опет вратили“ азбуци. Ако хоћеш да се спасеш, принуди себе да умреш (свему земаљском). Сматрај себе ништавним и стреми ка ономе што предстоји да те под изговором доброг дела ђаво не би увукао у неблаговремене бриге. Не брини се ни о чему (спољашњем), да ли су живи твоји сродници или су умрли, и не тражи (да сазнаш нешто) о томе. Сети се Господа који је рекао: Остави нека мртви укопавају своје мртве (Мт.8,22). Пази на себе, јер те сродници неће избавити у онај страшни дан. Много пута ти понављам: Тргни се из најдубљег сна, јер не знаш час у који ће Син Човечији доћи (Мт.25,13). Пробуди се да би те Он нашао спремним. Што се тиче оскрнављења (у сну) – то је пад душе. Заволи Исуса из свег срца свога и нећеш пасти навек. Мир ти у љубави Божијој, мир ти у светом поздраву.
 
70. Један отац који је безмолствовао искао је од овог великог старца да се помоли за њега.
Одговор: Када човек шаље заступника ка цару да га моли за нешто, тада се он моли не само за то да заступник буде примљен, него и да му се не одбије молба коју је преко њега послао цару. Тако се и ви молите да ја будем услишен. Указујући вам послушност, ја се укратко молим за здравље и спасење душе и тела вашег. И ако будем услишен, (а Бог ће свакако услишити), онда ћу то приписати вашим молитвама. Јер, ја не само да нисам схоластик, тј. праведник који би могао да (вас) заступа речима, него немам ни смелости (пред Богом) и сматрам себе слугом кога сте послали. Нека услиши Господ наше молитве. Помолите се за мене окајаног.
 
71. Питање истог истом великом старцу. Оче мој, како се треба молити? Произносити Оче наш, као што је рекао Господ, или следовати ави Макарију Скитском који говори да не треба многословити него прострти руке и призивати: „Господе, како ти хоћеш и знаш, помилуј ме“. Зар није само савршеним заповеђено да произносе: Оче наш, и остало?
Одговор: И праведнима и грешнима је наложено да произносе Оче наш. Савршенима да би се потрудили да не отпадну од Њега, схвативши чији су синови постали, а грешнима да би, са стидом називајући Оцем Оног кога су често жалостили, себе осудили и дошли до покајања. Мени се чак чини да је (Оче наш) још приличнији грешницима, јер је њима својствено да говоре: Остави нам дугове наше. Какве, наиме, дугове имају савршени који су постали синови Небеског Оца? А говорити: Не уведи нас у искушење него нас избави од лукавог, једнако је речима аве Макарија: „Помилуј и помози“.
 
72. Одговор истог великог старца истоме који је искао благослов и питао о бестрашћу.
Брате, Бог зна оно што је корисно. Ти си хтео да добијеш хлеб од мене немоћног. У моју гробницу[4] није улазило више од три хлеба, назначена ми за седмицу, а сада се, може бити по промислу Божијем, (десило оно) што никада сам по себи, без моје сагласности, није раније чинио слађи од меда син трудова мојих (ава Серид), који је према свима подједнако расположен и који корист свих сматра за своју сопствену. Он је, наиме, дошао ка мени носећи хлеб и ја сам могао да га вратим, говорећи: „Корисно је и у овоме одсећи своју вољу“. Преломио сам хлеб и послао твојој љубави, осуђујући себе као недостојног за оно што сам учинио. Господ нека учини по вери твојој а и мене нека не осуди. Ако се деси разговор тим поводом, знај да је то речено само теби, а можеш то саопштити и двојици браће који те посећују. Што се тиче бестрашћа, оно је дар Божји и Бог га дарује ономе ко га жели. Нека ти Господ помогне у ономе чему стремиш сагласно страху и вољи Његовој. Амин. Помоли се за мене брате.
 
73. Питање истог другом старцу. Оче мој, због чега је добри старац своју келију назвао гробницом?
Одговор: Због тога што је он починуо од свих страсти и што је савршено умро за грех. Његова келија у коју се он, будући још жив, закључао ради имена Исусовог као у гроб, јесте место покоја где ни демон нити његов кнез – ђаво не улазе. Она је постала светилиште, сместивши у себе станиште Божије. И тако, сви и због свега једнодушно прославимо Бога.
 
74. Питање истог истом старцу. У житијама светих приповеда се како је један од њих вршио сто молитава, а други толико и толико. Да ли и ми треба да имамо меру у молитви или не? И како треба вршити молитву: дуготрајно или произнети Оче наш и латити се рукодеља? И чиме ваља упослити ум током збављања одређеног рукодеља? Такође, како онај ко пребива у усамљености треба да проводи вече и ноћ, и да ли треба да чита песме или хвалоспеве?
Одговор: Часови и песме су црквена предања и добро су установљени ради молитвеног усаглашавања свих људи, а тако је и у општежићима ради сагласности многих. Скићани, тј. келиоти, или усамљеници не читају ни часове нити песме, тј. каноне, него се у усамљености упражњавају у рукодељу, читању и размишљању, и после извесног времена започињу молитву. Кад стојиш на молитви дужан си да се молиш за ослобођење од старог човека или да произносиш Оче наш, или и једно и друго заједно, а затим да седнеш за рукодеље. А о томе да ли да продужаваш молитву када пребиваш у њој (рећи ћу): Ако се непрестано молиш, по речи апостола (1.Сол.5,16), онда није неопходна дужина када стојиш на молитви будући да ум твој читав дан пребива у њој. Када седиш за рукодељем треба да читаш или говориш псалме наглас и при крају сваког Псалма треба да се молиш седећи, на следећи начин: „Боже помилуј ме окајаног“. Ако те узнемиравају помисли, онда додај: „Боже, Ти видиш моју муку, помози ми“. И када завршиш три реда на мрежи, устани на молитву и преклони колена, а такође и стојећи, твори поменуту молитву. Што се тиче вечерњег времена, скићани читају 12 Псалама, и на крају сваког, уместо славословља произносе алилуја и читају једну молитву. Такође и ноћу читају 12 Псалама а после псалмопојања седају за рукодеље. А ко хоће, чита наглас Псалме, док други испитује своје помисли и житија светих отаца. Други, опет, чита 5 или 8 страница, чита (Псалме) и опет се хвата за рукодеље. Када неко пева или чита наглас, не треба да га чује неко ко је у близини, јер нико не треба да зна шта он ради.
 
75. Питање истог истом старцу о сну и количини спавања и количини бдења, и са колико одеће да је задовољан.
Одговор: Што се тиче ноћног сна, моли се увече два сата, рачунајући их од заласка сунца и, завршивши славословље, спавај шест часова. Затим устани на бдење и бди остала четири сата. У летње време ради исто, али смањи славословље и (читај) мање Псалама због краткоће ноћи. У вези одеће: немоћни, због болести тела свога, може да има зимско и летње одело, а онај ко је достигао дотле, по речи апостола, да подноси и глад и жеђ и голотињу (1.Кор.4,11), у свако време је задовољан једном истом одећом. Уосталом, брате, не мислимо високо него идимо за смирењем, и не ропћимо, имајући чак и по две или три одеће.
 
76. Питање истог истом старцу. Ти ми рече, оче мој, да бдим шест сати, но како ћу ја знати да сам бдио шест сати?
Одговор: Ако хоћеш са тачношћу да знаш време, онда преспавај више током дана, да не би изнемогао телом, а ноћу бди све до јутра и размотри колико си тада прочитао наглас из Псалтира. Затим раздели (број прочитаних Псалама) на број часова. Исто учини и у летње време, па ћеш знати деобу времена.
 
77. Питање истом великом старцу. Ја сам болестан, оче мој. Помоли се за мене да бих са радошћу могао поднети болест, и кажи ми како да се оперем од скверни.
Одговор: Љубљени брате, радујеш ме својим речима и саглашаваш се са мном и не разумевајући сам шта говориш. У свом искању ти се називаш грешним, а грешник је зли слуга. Ти сада кажеш да те је постигла болест, а болест је без сумње казна. И тако, казна је послана злом слузи. Ако ти је тешко да трпиш казну, престани чинити зло, а ако си зао, прими казну. А ако се радујеш будући кажњаван, онда ниси зао, а ко није зао, њега Бог љуби. Кога љуби Господ, онога и кара (Јев.12,6). Заиста размотри ко си и изабери за себе једну од поменутих ствари. Бог зна да се ја, премда и презирем своје спасење, ипак по сили својој трудим (у молитвама) за вас, бојећи се заповести. Желећи да опереш оскрнављеност, опери је сузама: оне омивају сваку скверну. Све док не промукне грло твоје, вичи ка Исусу: Учитељу, спаси нас, изгибосмо (Лк.8,24). Очисти срце своје од пепела и распали онај огањ који је Господ дошао да баци на земљу: он ће спалити све натрухе и твоје злато учинити чистим, а топионицу искусном. Потребно нам је много трезвљења.
 
78. Питање истог истом старцу. Молим те да ме научиш од чега произилази слабост тела и изнемоглост срца и због чега ја не могу увек да очувам исто правило у вези са храном?
Одговор: Ја се дивим, брате, и чудим како световни људи, идући за добитком или крећући у рат не обраћају пажњу ни на дивље звери, ни на нападе разбојника, нити на опасности мора, ни на саму смрт, и не слабе душом, и све то да би добили очекивано богатство, премда и не знају насигурно да ли ће га добити. Ми, пак, окајани и лењиви, добивши власт да ступамо на змије и скорпије и на сву силу вражију, и чувши ово: Ја сам, не бојте се (Јн.6,20), и знајући несумњиво да се не боримо својом силом, него силом Бога који нас крепи и наоружава – ипак изнемогавамо и падамо у малодушност. Због чега је то тако? Због тога што наше тело није приковано за страх Божји (Пс.118,120), и што ми никада не заборависмо да једемо хлеб наш од гласа уздисања нашег (Пс.101,5;6). Ми и прелазимо са једног на друго, и од једног правила за јело на друго, зато што нисмо у потпуности примили огањ који је Господ дошао да баци на земљу (Лк.12,49). Тај огањ би сажегао и истребио трње на мисленој њиви нашој, а наша слабост, нерад и склоност телу не допуштају да устанемо. Господ ми је сведок да ја познајем човека[5] у овој благословеној заједници (нека нико не каже да говорим о себи и нека мене ништавног не сматра за нешто) који ако и остане како јесте, ништа не једући, нити пијући, нити одевајући се у одело до дана у који ће га Господ посетити, неће никада имати потребу за тим, јер је његова храна, пиће и одело Свети Дух. Ако хоћеш да га подражаваш, труди се и старај се, бој се Бога и Он ће испунити вољу твоју, као што је рекао устима пророка: Испуниће вољу оних који Га се боје (Пс.144,19). И ја, премда и не значим ништа, ипак ради заповест (Господње) чиним по сили својој. А на Богу је да (нас) утврди, да (нам) да снаге и да нас доведе до сваког доброг дела, те сачува од сваког зла и спасе у Царству Своме. Њему слава. Амин. Помоли се за мене, а замоли и старца да се помоли са тобом.
 
79. Питање истог истом великом старцу. Оче мој, молим те да ми кажеш како се стиче смиреноумље и савршена молитва. Како човек треба да поступа да би се сматрао слободним од расејаности (у мислима), и шта је корисно да се чита?
Одговор: Брате, Господ нас је научио како да стекнемо савршено смиреноумље, говорећи: Научите се од мене јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11,29). Ако и ти хоћеш да стекнеш савршено спокојство, разуми шта је Господ претрпео, па и ти претрпи и одбаци своју вољу у свему. Сам Спаситељ је рекао: Сишао сам с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца који ме посла (Јн.6,38). Савршено, пак, смиреноумље састоји се у томе да се подносе увреде и срамоте и остало што је претрпео Учитељ наш Исус. Савршена, пак, молитва састоји се у томе да се разговара са Богом без мислене расејаности, при чему су све помисли и осећања сабрани. Човек доспева у такво (стање) кад умре свим људима, целом свету и свему што се у њему налази. (Такав) ништа друго у молитви Богу не треба да говори осим: Избави ме од лукавог; нека буде воља Твоја (Мт.6,13;10) у мени. Он треба да има на уму да стоји пред Богом и са Њим беседи. Он ће ово познати кад се ослободи од расејаних помисли и када види да његов ум, просвећен у Господу, обилује весељем. Знак за то да се (човек) коснуо савршене молитве јесте то што се он више не смућује, макар га и сав свет вређао. Савршено се моли онај ко се умртвио за свет и његов покој, а када неко Бога ради приљежно испуњава своје дело, онда то није расејаност, него марљивост угодна Богу. Корисно је читати житија отаца, јер се тако просветљује ум у Господу.
 
80. Обраћање истог истом, у коме иште молитве за себе и за оне који обитавају са њим.
Децо моја љубљена, поздрављам вас у Господу и молим Га да вас сачува од сваког зла и да вам да трпљење као Јову, благодат као Јосифу, кротост као Мојсију, и храброст у борби као Исусу Навину, владавину над помислима као судијама, савлађивање непријатеља као царевима Давиду и Соломону, владавину земљом као Израиљцима, и у измирењу са Собом нека вам да опроштај грехова и телесно здравље као раслабљеноме, нека вас спасе од таласа као Петра, и избави од невоља као Павла и остале апостоле, нека вас заштити од сваког зла као своју блиску децу, и нека вам да оно што иште срце ваше ради душевне и телесне користи у име Његово. Амин.
 
81. Питање истог другом старцу да му објасни меру уздржања.
Одговор Јована: Оци говоре да се мера уздржања у јелу и пићу остварује употребом унеколико мањом од онога што нам је неопходно, тј. да се желудац не напуни до краја. И свако мора сам себи да одреди (меру): како у куваној храни, тако и у вину. Током зиме нико не пије много, али је и тада неопходно пити нешто мање од потребнога, а исто тако поступити и са храном. Уосталом, мера уздржања се не односи само на храну и пиће, него и на разговоре, и сан, и одећу и сва чула. У свему томе треба да постоји мера уздржања.
 
82. Питање истог истом старцу: „Кажи ми, оче мој, шта значи употребљавати „нешто мање од неопходног“ у вези хране, пића или поврћа“.
Одговор: Од све количине хране, тј. хлеба и другог јела и поврћа, треба одбити скоро једну унцу, а што се тиче вина и воде, од обојег треба одузети пола чаше. Уколико пазиш на себе и није ти тешко, било би добро да пијеш само једанпут, а ако не можеш онда пиј два пута, но сваки пут нешто мање од потребнога. У време узнемирења и мислене борбе, обичну количину (хране и пића) треба још више смањити, тј. храну за једну унцу, а сво пиће за пола чаше, тако да се уопште количина хране сведе на две унце, а пића на целу чашу. Помоли се за мене, брате.
 
83. Питање истог истоме о томе како се може сазнати колико је потребно да се једе и пије.
Одговор: Пазећи на себе током неколико дана, а с обзиром на сву храну, тј. хлеб, друга јела и поврће, човек може из искуства да сазна колико је хране и пића потребно његовом телу. На пример: ако неко (стално) пије по три чаше на дан и једе по једну литру[6] хлеба, па увиди да његовом телу треба више од три чаше не стога што се више трудио или што је јео слано, него тек тако, без особитог разлога, онда је то борба. А кад не осећа напад, онда, ако може, (треба) од те три чаше да одбије половину једне, а у храни такође, уместо целе литре, да употреби литру без једне унце.
 
84. Питање истог великом старцу. Молим те, оче мој, реци нам колико је то „по сили човека“ а што Бог тражи од нас. Јер неко, може бити, због своје слабости ремети ту меру, мислећи да испуњава све „по сили својој“. Како да исправно схватимо реч: „По сили својој“?
Одговор: Бог је човеку дао разум ради тога да би разликовао ствари. После труда предузетог на путу или после других тешких послова, човек не може да испуни оно правило које врши у друге дане, него тада телу указује нешто веће снисхођење. На пример, ако неко (обично) дневно једе пола литре хлеба, а због труда поједе још једну унцу, онда ће он учинити „по сили својој“, јер му је и било неопходно да поједе више. Ако неко, устајући сваки дан у пола ноћи, одмори и сат више због труда, онда је он учинио по сили својој зато што је умор знак (потребе) да се човек унеколико одмори, као што је било речено, да би после опет бдио по обичају. Чинити „по сили својој“ значи употребљавати нешто мање хране, пића и сна него што нам је потребно. Питаш: „Каква се мера важи за сан“. Оци назначују половину ноћи. У храни се уздржавај онда када желиш да поједеш још мало, и на такав начин је увек употребљавај умерено.
 
85. Питање истог другом старцу. Каква треба да је прилична свакодневна мера вина и куване хране за усамљеника? Како су се оци држали тако строгог правила у вези хране? Да ли свима приличи такво правило уздржања које сте ми саопштили, или оци одговарају саобразно стању оног ко пита?
Одговор: Што се тиче вина, здравом и оном ко жели да се уздржава, довољна је једна чаша дневно, наравно уколико он нема ништа друго осим тога. Уколико често бива болестан, може да употреби и две пуне чаше. Исто је и у односу на кувану храну: (онај ко живи усамљено) треба да употребљава једну врсту куване хране да би се тиме избавио од претеране бриге о томе. Што се тиче отаца и њиховог строгог држања правила у вези хране, очигледно је да су они своје тело учинили способним за то. Уосталом, они који добро и разборито управљају собом, сагласно силама тела, ваљано примеравају свој живот. Помоли се за мене.
Брате, оно што рекох твојој љубави о уздржању (односи се) на нама сличне, а ја сам говорио по својој мери. Уколико ми успешно испунимо средину, онда ћемо успети да пређемо и на висину. Ступивши на прву степеницу лествице, не треба хитати да се одједном успнемо на највишу. Они који доспеју до оне мере (напретка) о којој говори апостол, могу и да једу и да трпе глад, јер су свему научени. Ти, пак, знаш своју меру, брате. Ја сам ти већ рекао да си, кад осећаш борбу, дужан да смањиш количину хране за једну унцу и да се у пићу такође ограничиш.
 
86. Исти брат је такође питао истог старца. Оче мој, шта значи примати храну због прохтева, а шта због природне потребе?
Одговор: Због прохтева примати храну значи да се она жели узети без телесне потребе, само ради угађања стомаку. Треба, међутим, од тога разликовати природну наклоност за неком другом врстом поврћа осим сочива, због лакоће саме хране, и то није прохтев. Једни по својој природи траже слатку храну, други слану, други опет киселу, и то није страст, ни прохтев, нити стомакоугађање. Међутим, волети неку (особиту) храну и помамно је желети, већ представља прохтев који је слуга стомакоугађања. Знај да си обузет страшћу стомакоугађања ако нешто овлада твојим помислима. Ако се томе противиш и пристојно примаш храну из телесне потребе, онда то није стомакоугађање.
 
87. Питање истог истоме. Оче мој, шта ако ме страст не обузима пре јела, него се јавља за време самог обеда? Да ли да оставим јело или не?
Одговор: Не остави истог часа, него се противи помисли, приводећи себи на сећање смрад у који се преобраћа храна и да ми бивамо осуђени узимајући, док се други удаљавају од ње. И ако страст одступи, узми храну осуђујући се, а ако не одступи, призови име Божије у помоћ и успокојићеш се. Када те страст (савлада) у тој мери да ниси у могућности да једеш пристојно, онда остави храну. Да други, који седе са тобом, не би то приметили, узимај по мало јела. У случају глади, једи хлеб или неку другу храну од које не осећаш борбу.
 
88. Питање истог истоме. Објасни ми како се препознаје стомакоугађање.
Одговор: Када видиш да се твоја помисао наслађује (представом) јела и принуђава те да неизоставно пре свих пожуриш и примакнеш ка себи неку храну – тада постоји стомакоугађање. Пази на себе да такву храну не једеш журно већ пристојно, а још би боље било да је уступиш онима који седе покрај тебе. Као што сам већ рекао, у случају стомакоугађања не треба одмах одбијати храну, него се чувати од тога да се она узима халапљиво. И без (борбе) против стомакоугађања оци (уопште) опомињу да за трпезом не треба пружати руку према уделу сабрата, јер је то непристојно и супротно васпитаности у друштву. Када је храна предложена тако да није свакоме одређен његов део, него је свима послужено заједнички, онда свако може јести са другима, и то неће бити неприлично, само ако се пази на пристојност како се не би пало у стомакоугађање и тиме другима дао повод за осуђивање. Други наговештај стомакоугађања састоји се у превременој жељи за јелом. То, међутим, не треба чинити без неког важног разлога. У свему, пак, треба призивати помоћ Божију и Бог нас неће оставити.
 
89. Питање истог истом. Одакле произилази телесна распаљеност?
Одговор: Телесна узнемиреност долази од немара. Немар те неприметно побуђује да судиш и осуђујеш (друге), чиме те и предаје у руке похоте. Док је Израиљ истински служио Богу, Бог га је и чувао од непријатеља, а кад је занемарио истинску службу, Бог је допустио да га поразе непријатељи.
 
90. Питање истог истом. Да ли је потребно питати старце о свим помислима које се рађају у срцу? Да ли треба произносити (речи) наглас када се молимо или појемо Псалме? Такође питање и о сећању на све што се ради, чује или говори, и да ли се треба упражњавати у трудовима по угледу на оце?
Одговор: Брате, не треба о свим помислима питати (старце), јер су понеке успутне, него само о онима које дуго остају у човеку и нападају га. То дело је слично пренебрегавању непријатности које човеку многи наносе, при чему се он на њих не осврће. Али, када неко, (макар то био и само један човек), устане на њега и нападне га, тада он то саопштава управитељу. О молитви и појању Псалама (рећи ћу ти) да не треба певати само умом него и устима, јер пророк Давид говори: Отвори Господе усне моје и уста моја ће разгласити хвалу Твоју (Пс.50,17). И апостол је, показујући да је потребно и учешће уста, рекао: Плод усана (Јев.13, 15), и остало. А сећања на то што си видео, чуо или учинио ништа не уклања осим молитве сједињене са смирењем, трудом и сузама, уз одсецање своје воље. Подвизавајући се у њој, тј. молитви, оци су је стекли само путем труда, суза и одсецања своје воље. А упражњавати се у трудовима по угледу на оце значи сматрати себе ничим и угледати се на њих. Питати (оце) и веровати (њиховим) одговорима јесте смирење и успех у Господу. Помоли се за мене, брате.
 
91. Неко други од стараца питао је истог старца: Како чувати срце своје? На који начин бива борба вражија? Треба ли противречити непријатељу који нас напада? Да ли блудној помисли препречити улаз и како поступити када она уђе. Питање у вези са храном: Да ли узимати све унце или се просто руководити благоразумношћу и опрезношћу?
Одговор: Чувати срце значи имати ум трезвен и чист од помисли која доводи до борбе. Најпре је ум немаран према својим помислима, а затим се већ непријатељ, кад види нехат, стара да га уведе у борбу. Када (о помисли) хоћеш да сазнаш да ли ти је непријатељ или пријатељ, помоли се и питај је: Да ли си наш или од непријатеља (Ис.Нав.5,13), и она ће ти рећи истину, будући да издаја бива због немарности. Непријатељима не противречи зато што они то желе, (и видећи противречење) не престају да нападају: напротив, помоли се за њих Господу, истичући пред Њим своју немоћ, јер Он може не само да их одагна него да их и сасвим истреби. Што се тиче блудног беса, веома је добро препречити му пут, а ако се превариш и он уђе (кроз помисли), онда се бори против њега, износећи своју немоћ пред Богом и молећи Му се да га Он одагна. На твоје питање о храни (рећи ћу): Нека благоразумност и самосмотреност руководе твојим животом. Помоли се за мене, љубави ради.
 
92. Питања истог истом старцу. Због чега се обремењује срце моје и зашто ме савладава неумерен сан, те уопште немам умиљења?
Одговор: Ово (непријатељ) на сваки начин наводи на безмолвника да би овај, предавши се унинију, побегао од подвига и доспео у очајање. Ми, пак, простримо нашу немоћ пред Онога који може још и неупоредиво више учинити од онога што ми иштемо или мислимо (Еф.3,20), све док не савлада пукове Амореја. Он неће допустити Мадијаму, Амалику и синовима истока да униште наше плодове (Суд.6,3;4). Претрпимо уз помоћ нашег Владике Бога, јер је Он силнији од свих њих, и спашћемо се.
 
93. Питање истог истоме. Због чега ноћу маштам о једним лицима, а дању осећам борбу преко других? Дешава се да бива оскрнављење у сну и без представе лица. Исто тако се дешава да понекад маштање бива са насладом, а понекад и без насладе.
Одговор: Они који те изазивају дању, они те изазивају и ноћу показујући тиме да се још налазиш у њиховим рукама: они се претварају у једно или друго обличје. А то што понекад (маштање) бива са насладом а понекад без ње произилази, као што сам већ рекао, од тога што они попримају разне облике да би човека довели у недоумицу и смућење. Ноћна борба је двојака: једна произилази од сластољубља, а друга од ђаволског искушења, како би човека довела до очајања, наиме, до уверења да за њега више нема спасења. Када ти се деси искушење у овој борби, чини седам пута по седам земних поклона, тј. њих 49, говорећи са сваким: „Господе, опрости ми ради Твог Светог имена!“ Ако се искушење деси у време болести или у васкрсни дан, када не треба чинити земне поклоне, онда уместо 49 поклона принеси ту молитву 70 пута. Разлика међу искушењима је ова: ђаволско искушење бива од надмености, а искушење сластољубља бива од стомакоугађања.
 
94. Питање истог истом. Како треба поступити у случају кад се деси маштање ноћу, а ујутру треба приступити Светом Причешћу?
Одговор: Приступимо као рањени. Не као они који пренебрегавају, него као они који имају нужду за лекаром, и Онај који је исцелио крвоточиву, исцелиће и нас. Заволимо много да би нам се и опростило много. А кад приступаш Причешћу, говори: „Да ми ова светиња, Владико, не буде на суд или осуду, него на освећење душе и тела“. И тада приступи са страхом, па ће Владика наш Господ, по Свом човекољубљу, показати на нама милост Своју. Амин.
 
95. Питање истог истоме. У свом одговору, оче мој, рекао си ми да (маштања) која се дешавају човеку ноћу бивају или од надмености по ђаволском искушењу, или од сластољубља због стомакоугађања. Да ли је могуће да их ђаво изазове у човеку једино из зависти и тада када се он не преузноси нити предаје сластољубљу?
Одговор: Ђаво може на нама произвести искушење и из зависти, али када са наше стране томе не садејствује надменост или сластољубље, то не може често да понавља. Као што се онај ко зида дом узалуд труди ако не нађе потребну грађу, тако је и са ђаволом. Знак да се ради о природним покретима потврђује се увидом да се покрети јављају не од надмености и не од сластољубља, нити пак из зависти ђавоље. Да то бива не по (ђавољој) зависти, него од природе види се нарочито онда када се неко томе подвргне иако је заспао са надом, и то после многих молитава и призивања Свете и Једносушне Тројице, те осењивања себе крсним знамењем. Савршени, пак, ни од овог не страдају, јер су угасили и природне (покрете), ушкопивши се ради духовног небеског Царства, умртвивши своје удове. О земним поклонима за време Педесетнице ти је већ било речено другом приликом, наиме да се могу чинити само у својој келији. Помоли се за мене, брате.
 
96. Питање истог истом. Због чега не могу да обуздам свој стомак смањујући количину хране, иако то желим да спроведем? Јер, ако је и смањим, онда се поново, после неког времена, враћам већој мери. Тако је и са пићем.
Одговор: Нека се Бог опомене твоје љубави, брате мој, зато што си ме подсетио на моје страсти, јер и ја страдам од тог истог. Нико се од тога не може ослободити ако не дође до мере онога који је рекао: Заборавих јести хлеб свој од гласа уздисаја мојих. Залепи се кост моја за тело моје (Пс.101,5;6). Такав ће брзо доћи до смањења хране и пића, јер му сузе служе као хлеб, и најзад долази дотле да се храни Светим Духом. Веруј ми, брате, да ја знам човека, (којег Господ познаје), који је (доспео) до такве мере: током недеље он се једанпут, двапут и чешће узноси до духовне хране и од сладости њене заборавља чулну храну. Када дође да окуси (од хлеба), он то чини већ као сит, гадећи се и одбијајући да једе. Једући, пак, осуђује себе, говорећи: „Зашто ја нисам свагда у таквом стању“, и жели да напредује још више. А ми, брате мој, где се налазимо? Пођимо и умримо. Опрости ми што се, не налазећи чиме од својих напора да се похвалим, хвалим туђим, на сопствену осуду.
 
97. Питање истог истоме. Молим те, оче мој, објасни ми суштину ствари, тј. како се достиже стање које си поменуо. Ја то не знам, јер ма колико пута да сам започињао да смањујем храну, униније и слабост ме не би остављали све док се не бих вратио на своју пређашњу меру. И због чега си рекао да само онај ко је дошао до мере рекавшег: Залепи се кост моја за тело моје, може да буде задовољан малим? И како може кост да се прилепи за тело, тј. кожу, пре смањења хране?
Одговор: Брате, ти ме присиљаваш да говорим о ономе што је изнад моје мере и бојим се да не будем осуђен за говор о туђим успесима. Речи Писма: Залепи се кост моја за плот моју значе да све кости човека чине целину, тј. да све помисли човека сачињавају једну целину у Богу. Тада ово тело следи помисли по Богу и јавља се радост Духа у срцу, хранећи душу, испуњавајући тело и крепећи их обоје. (Такав човек) већ не слаби и не (пада) у униније, јер од тада Исус постаје његов заступник, и поставља га пред двери које воде тамо одакле побеже свака болест, туга и уздах (Ис.51,11). На њему се испуњава реч Писма: Где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше (Мт.6,21). Човека таквој мери приводи савршено смирење.
 
98. Питање истог великом старцу. Како се може достигнути уздржање и како разликовати природну немоћ од оне роју изазивају демони, те колико треба узимати хране?
Одговор: Брате, ти помало тражиш да откријеш сакривене ствари. Ја, пак, као још увек безуман, сматрам да о томе о чему питаш нико не може да расуђује ако није дошао до те мере (напретка). Живи човек осећа дејство хладноће и топлоте, док мртав то не осећа будући да је изгубио моћ осета. Меру познања „твари достиже само онај ко их изучава, тако да о њима може и да расуђује, а онај ко није научио и није достигао до тог (познања), макар се и хиљаду пута препирао о њима – шта су оне, и макар добио одговор, ипак не може да схвати суштину ствари. Исто важи и за наш (случај). Ма колико ми поучавали некога, то не вреди много, јер је потребнији властити опит. О слабости (ћу рећи): Ако тело свакодневно прима храну па слаби, онда је то од демона. У супротном случају реч је о природној немоћи. Уздржавати се значи устајати (са трпезе) помало гладан, као што су старци одредили почетницима. Кад човек узрасте у меру апостола који је рекао: Његове намере нам нису непознате (2.Кор. 2,11), од њега се не може сакрити колико треба да једе, будући да је већ обучен (вежбом и навиком). Ја сам принуђен да говорим о стварима које су изнад мене а за тиме нема потребе. Може бити да и нема оних који би их могли примити осим неколицине. Нека те Бог отаца наших приведе у ту радост: она је светла и слатка. Такав се (човек) већ не сећа телесне хране, јер је заборавио јести хлеб овај, пребивајући у другом свету. Он тражи што је горе, мисли о ономе што је горе, поучава се у горњем где Христос седи с десне стране Бога (Кол.3,2;1). Њему слава у векове. Амин.
 
99. Питање истог другом старцу. Аво, да ли је добро исповедити некоме од братије ако се деси ноћно маштање и, начинивши му поклон, искати да се помоли за нас?
Одговор: О ноћном маштању је добро рећи ономе ко може да га чује (без саблазни). Учинивши поклон, треба да затражимо да се помоли за нас, јер Писмо говори: Исповедајте једни другима сагрешења и молите се Богу једни за друге (Јак. 5,16).
Тумачење
Одговоривши да је добро рећи ономе који може да чује (без саблазни) овај отац је показао да то није корисно поверавати било коме, односно свима.
 
100. Неко од отаца безмолвника питао је истог како да обитава у келији.
Одговор: Пребивати у келији значи сећати се својих сагрешења, плакати због њих и туговати, пазити на себе да нам се не заплени ум, а уколико и буде поробљен, ваља се потрудити да се што пре доведе на своје место.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Кратка одећа без рукава, старинска мантија.
  2. Свети Јован Лествичник: „Лествица“
  3. „Изреке отаца“, ава Сисоје.
  4. Тако свети назива своју келију.
  5. Вероватно старац мисли на самог себе, премда из смирења и отклања помисао на то.
  6. Литра има 327 грама а састоји се од 12 унци.

3 коментар(а)

  1. Pingback: Разликовање помисли – Подвижничка слова

  2. Pingback: Најбоље правило – Подвижничка слова

  3. Pingback: О вољи Божјој, људској и демонској – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *