ДУХОВНО РУКОВОЂЕЊЕ

 

ДУХОВНО РУКОВОЂЕЊЕ
 

ПИТАЊА 451 – 500
 
451. Питање. Један христољубиви човек је питао истог старца: „Често се дешава да, када се нађем заједно са људима, мноме изненада овлада стидљивост. Ја се чак мењам у лицу, губим присуство духа и не могу да гледам у њих, нити да разговарам са њима. Срце моје се стеже и доспева у недоумицу. Ако проговорим о нечему, реч моја бива неразумна, збркана и пуна сујете, а често уз речи прилази и бесмислени смех. Пошто се речено дешава у потпуности мимо моје воље, ја се врло жалостим и у недоумици сам шта да радим. Када проговорим, заплићем се у речено, а када ућутим, стрепим да није згодно, нарочито ако ми се сабеседници много пута обраћају у разговору. Објасни ми, оче мој, од чега то произилази, будући да се у вашим светим молитвама заузимате и за мене“.
Одговор: Са нама се то дешава због ђавоље зависти. Он жели да немамо користи ни ми ни они који разговарају са нама. Он нам подмеће такву плеву да би, ако је могуће, саблазнио оне који разговарају са нама. Страх Божији, пак, туђ је сваком смућењу, сваком нереду и збрци. Према томе, пре разговора се утврдимо у страху Божијем. Марљиво проникнимо у своје срце да бисмо [видели] због чега се смућујемо и смејемо. Јер, у страху Божијем нема смеха. Писмо за неразумне говори: Они у смеху подижу глас своj (Сир.21,23). Реч безумних је помућена и лишена благодати. А о праведном [оно] говори: Његов (смех) [иде] једва до осмеха. Према томе, ми у себи треба да побуђујемо сећање на Бога, мислећи да смо дужни да са својом браћом разговарамо са смирењем и спокојном помисли. Ми треба да размишљамо о томе и да свагда имамо пред очима Страшни суд Божији. Таква припрема ће истерати из срца сваку лукаву помисао. Јер, Бог пребива тамо где су безмолвије, кротост и смирење. Даћемо ти потребно (руководство) за случајеве [таквих] разговара. Уколико непријатељ буде упоран у борби са нама, мислећи да ће својом бестидношћу да нас улови и сруши, ми немојмо слабити како нас не би увукао у (своје мреже), него из првог случаја извуцимо закључак за убудуће. Речено је: Праведник ће седамдесет пута пасти, па ће устати (Прич.24,16). Устајање значи да се подвижник подвизава, све док му кончина не покаже какав ће бити. Међутим, најважније је да се сећамо да је неопходно да призивамо свето име Божије. Јер, где је Бог, тамо је свако добро. [Исто тако] је очигледно и то да је свако зло тамо где је ђаво. Од ђавола произилази говор са смућењем, покретан таштином, човекоугађањем или неким другим видом злобе. Сетимо се шта је рекао свети апостол Павле: Реч ваша да бива свагда у благодати, сољу зачињена (Кол.4,6). Ако се будемо поучавали у томе, Сведржитељ Бог ће нам, по својој благости, дати савршено утврђење у страху Божијем. Њему слава у векове. Амин.
 
452. Питање истог. Неко је једног од отаца понудио јелом. Он је одбио, рекавши да не може. Неко други га је, [опет], замолио да се само помоли у његовој келији. Он се, међутим, када је старац дошао ка њему, показао упорним [у молби] да нешто поједе код њега. Подстакнут упорном молбом, старац је остао. Сазнавши, први се веома ожалостио. Да ли је та жалост по Богу?
Одговор: Неко [може рећи] да се смућује или жалости наводно због добре и душекорисне ствари, гневећи се на свог ближњег. Међутим, очигледно је да тако нешто не може бити по Богу, с обзиром да све Божије бива мирно и корисно, те човека води ка смирењу и самоосуђивању. Писмо говори: Праведник у препирци самог себе окривљује (Прич.18,17). [Има људи] који сматрају да нешто желе по Богу. Међутим, када им неко засмета у њиховој [намери], они почињу да осуђују и вређају онога ко им смета, из чега је јасно да његова намера није по Богу, с обзиром да Писмо говори: По плодовима њиховим познаћете их (Мт.7,16). Онај, пак, чија је намера по Богу, сусревши сметњу смирава себе, сматрајући се недостојним. Онога, пак, ко му смета он сматра пророком, држећи да га омета јер провиде његову недостојност. Позвавши из љубави Божије неког у своју келију, немој допустити да ти демон гнева смути срце када он одбије да ти учини нешто што (по својој вери према њему) затражиш од њега. Јер, ниједно дело које садржи смућење није од Бога. Радије се смири, говорећи: „Показао сам се недостојан. Бог је мојим оцима открио моју недостојност“. Тада ћеш примити благодат од Онога који је даје смиренима (Јак.4,6). Смирени не тражи да увек буде по његовој жељи, него стално стреми наниже – ка смирењу. Сети се јеванђелског капетана који је приступио Исусу са молбом у вези са својим слугом. Чувши: Ја ћу доћи и исцелићу га, он је, стремећи смирењу, рекао: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш (Мт.8,7-8). Ко не би пожелео да се тога удостоји? Међутим, његово смирење, сматрајући се недостојним, тако нешто није тражило. Срцезналац је, пак, гледајући на намеру човека, похвалио веру капетана, рекавши: Ни у Израиљу толике вере не нађох (Мт.8,10). Стремимо ка њему да бисмо добили благодат и похвалу од Исуса Христа, који је унизио себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Фил.2,8). Он нам је дао образац смирења. Њему слава у векове. Амин.
 
453. Питање. Оче мој, капетан је, употребивши дивно смирење, себе сматрао недостојним Владичине посете и његова вера је удостојена похвале. Авраам га је, (напротив), убеђивао: припавши Његовим ногама он је молио да уђе ка њему у шатор. Додуше, он му је приступио као човеку, не знајући да је био присутан сам Владика. Зар Авраам није имао смирења? Зар је врлина капетанова виша од врлине патријарха? Јер, смирење (како ви увек учите) има предност међу врлинама. Објасни ми силу и разлику врлине обојице. Смиравајући се, један није прихватио посету (Господњу) и удостојио се похвале, док је други са љубављу прихватио посету и такође се удостојио похвале.
Одговор: Обојица су били савршени у вери према Богу. Сходно времену они су употребили веру и смирење. Јер, и патријарх је рекао: Ја сам земља и пепео (Пост.18,27). Његова мисао о себи показује да је себе сматрао недостојним и гостопримства. Међутим, као савршен човек он је подједнако примао свакога, не разликујући грешне од светих. О њему и Лоту је речено: Гостољубље не заборављајте, јер из гостољубља неки и не знајући примише анђеле (Јев.13,2). Да је, пак, схватио да се радило о самом Владици, Авраам би, без сумње, употребио исте речи као и капетан. Јер, нико се смиренији не може наћи од онога ко себе сматра земљом и пепелом. Капетан је употребио смирење у долично време, познавши да се радило о нашем Спаситељу. Ми кажемо да је уз то имао и врлину гостопримства, с обзиром да његова вера није била без дела: Христос, наиме, није похвалио безделатну веру. У ствари, (ми сматрамо) да је његова вера била праћена делима. У време гостопримства он би упутио усрдну молбу свима, слично патријарху. Према томе, налазимо да су обојица били савршени.
 
454. Питање. Шта треба да радим ја грешни будући да немам истинско и искрено смирење (ради кога се удостојио похвала капетан), ни љубави према гостопримству (ради кога се Авраам удостојио да угости Бога)? Да ли треба да, видећи своју недостојност, отказујем гостопримство светима и лишавам се користи од њега, или, напротив, да им прибегавам, премда и не поводом гостопримства, него као немоћан душом, иштући лекарство. Јер, немоћнима је својствено да усрдно траже посету лекара. И то им се не уписује у гостопримство. Уколико, пак, не позову лекаре, неће се сматрати да имају врлину смиреноумља, него пре да су безумни. Научи ме, оче мој, да ли треба да молим и убеђујем свете као онај који има потребу, или да као недостојан тако нешто избегавам.
Одговор: Убеђуј их као болесник који има потребу за лекаром. Ипак, сећај се да новорођено дете не постаје одједном одрастао човек. [Оно, напротив], најпре постепено прима разну врсту лаке хране, све док не стаса за употребу тврде хране. Јер, јака храна је за савршене (Јев.5,24). Према томе, држећи се гостопримства немојмо говорити да испуњавамо заповест, него сматрајмо да поступамо као болесници који имају потребу за лекарима. Истрај у реченоме док те Бог не приведе ка савршеном делању.
 
455. Питање. Шта је слободно обраћање и непристојни смех?
Одговор: Слободно обраћање може бити двојако: једно произилази од бестидности и представља корен свих зала, а друго од веселости. Уосталом, ни друго не бива у потпуности корисно за онога ко га се држи. Уосталом, само крепки и снажни могу обоје да избегну. Ми, пак, због наше немоћи тако нешто нисмо у стању учинити. Стога у крајњој мери допустимо себи понекад слободно обраћање које проистиче од веселости, пазећи, [уосталом], да брату не дамо повод за саблазан. Они који се налазе међу људима још не могу да се избаве од друге врсте слободног општења уколико су несавршени. Нека нам, пак, немоћ бар послужи као поука, а не на саблазан, нарочито када се постарамо да скратимо разговор који је са тим повезан. Јер, многоречитост није превише корисна, премда у себи, на први поглед, и нема ничег непристојног. Исто се може рећи и поводом смеха: и он је изданак (слободног општења). Смех човека са чијим је слободним обраћањем повезан и непристојни говор, свакако ће бити нечист. Смех, пак, онога чије слободно обраћање произилази од веселости биће такође весео. Уопште, речено је да слободно обраћање није од користи ономе ко га поседује. Ни на смеху се, исто тако, не треба задржавати, нити му давати слободу. Напротив, треба уздржавати помисао како би он прошао у пристојности. Јер, они који себи дају слободу често падају у блуд.
 
456. Питање. Молим те, оче мој, да ми кажеш каква треба да буде пристојна веселост. И како грешник треба њоме да се користи како не би прешао меру?
Одговор: Савршени су савршено пажљиви према себи, слично уметнику који у потпуности зна своју уметност. Његов ум је у потпуности усмерен на започето дело, чак ако и разговара са неким у време занимања делом. Он разговара са онима који се налазе код њега и разговор га не омета да ради оно што захтева његова уметност. Тако и онај ко разговара са другима треба да показује весело лице и речи, а да унутра у себи има помисао са уздисајима. О томе је написано: Уздаси срца мога су свагда пред тобом. Томе насупрот, неискусни уметник се подвргава опасности да оштети своје дело уколико за време рада разговара са неким. Тако је и са онима који се предају веселости. Таквоме је неопходна велика опрезност и пажња према сопственим речима и спољашњој веселости лица како се у потпуности не би удаљио од пута плача. Он је, пре него што започне беседу, дужан да своју помисао пита како да поступи. Он, дакле, треба да се припреми, с обзиром да је писано: Припремих се и не смутих се (Пс.118,60). Припремити се, пак, значи разликовати лица, тј. знати због чега ко хоће са нама да разговара. [Тако, дакле), сходно намери долазећег треба да припремиш помисао, ограђујући се страхом Божијим. Код поздравног разговора [човек] треба да разговара са љубазношћу и речима које јој одговарају. За време указивања гостопримства оцима, разговор нека буде растворен радошћу, по примеру Авраама који је умио ноге Владици и анђелима и примио их са молебним речима. Саме околности нам указују где и како треба испољити веселост. Код убеђивања долазника да нешто поједу или попију ми треба да говоримо са веселошћу, донекле је скраћујући како бисмо избегли смућивање помисли.
 
457. Питање. Ко је сујетан, а ко горд? И како човек долази до гордости?
Одговор: Од жеље за човекоугађањем човек долази до сујете. Када се она умножи, долази гордост. Опрости ми, брате, и помоли се за нас.
 
458. Питање. Брат је питао великог старца: „Кажи ми, оче мој, да ли је умиљење које имам истинско, као што ми се чини. Да ли треба насамо да пребивам? Помоли се за мене будући да ме обеспокојава телесна борба“.
Одговор: Брате, твој садашњи плач и садашње умиљење нису истински, с обзиром да одлазе и долазе. Истински плач, пак, сједињен са умиљењем, јесте човеков слуга који му је увек потчињен. Непријатељство не савлађује оног који га има. Он покрива ранија сагрешења и чисти прљавштину. Он именом Божијим упорно чува човека који га је стекао. Он изгони смех и расејаност и подстиче непрестано туговање, будући да представља шлем о који се гасе огњене стреле нечастивог (Еф.6,16). У борби уопште не бива рањен онај ко га поседује, макар се налазио и међу људима, па чак и међу блудницама. Нас (који се налазимо изван света и подвизавамо се тај плач) непрестано посећује и за нас се бори. Ето, ја сам ти показао одлике немоћи и срчаности. Немој мислити да Бог није био у стању да ти олакша борбу. Он је то могао учинити због светих који су се молили за тебе. Ипак, Он те воли и хоће да те, посредством многе борбе и упражњавања, обучи како би достигао [виши ступањ] напретка. Међутим, ти нећеш напредовати уколико не испуниш све што сам ти ја, твој грешни учитељ, преко писама заповедио. Боравити у усамљености јесте дело велике снаге. Када је ти будеш достигао, ја ћу те сам послати. (Сада) ти, пак, говорим: „Подвизавај се, сине мој, као што сам ти рекао и верујем да ћеш успети у Христу“. Немој се бојати. Господ нека је са тобом. Амин.
 
459. Питање истог другом старцу. Молим те, господине аво, да се помолиш за мене да ми Господ да мало смирење. [Још ми реци] како се чупа корен (телесне) страсти, стомакоугађања и среброљубља. Јер, оци кажу да ће онај ко га не ишчупа, опет повремено упадати у њих. Велики старац ми је рекао да садашњи плач није истински, с обзиром да долази и одлази. [Реци ми] зашто се то дешава са мном. Да ли треба да се принуђавам на плач, или да чекам док не дође истинско умиљење?
Одговор: Брате, Бог нам даје смирење, али га ми одбацујемо. Онда изнова говоримо: „Помоли се да нам Бог да смирење“. Смирење се састоји у томе да се у свему одсецамо своју вољу и да се ни о чему не бринемо. Одсећи корен свих страсти, као што си рекао, значи одсећи своју вољу, огорчавати себе и принуђавати органе чула да сачувају свој поредак и избегну злоупотребу. Тако се пресеца корен не само тих, него и осталих (страсти). Твој садашњи плач, пак, није истински, тј. одлази од тебе и поново долази, стога што се твоја помисао наизменично час раслабљује, час разгорева. Када топлина постане стална, долази до великог и постојаног умиљења, за којим следи истински плач. О њему ти треба да се побринеш, принуђавајући се да га стекнеш. Брате, постарај се да сачуваш речи и заповести старца и спашћеш се. Довољно сам ти празнословио, брате, и то не [на основу] дела и не од Духа. Све што ти је старац говорио и што ти говори, верујем да је речено [на основу] претходног искуства и по надахнућу Светог Духа. Уосталом, савест ми сведочи да нећу ни у чему да те обмањујем. Услед тога верујем да ти ни речи моје ни савети неће шкодити. Савест моја зна да нећу да ти нашкодим. Међутим, пошто ме ти питаш и желиш да се спасеш, готов сам да ти послужим на уштрб своје душе, уколико ме укрепи Господ. Нека ти Бог пружи помоћ од Сиона, и видећеш добра Јерусалима у све дане живота свога (Пс.127,6). Помоли се за мене, брате.
 
460. Питање. Један христољубиви човек је питао старца: „- Да ли треба бити знатижељан у вези са Божанственим Тајнама. Да ли ће грешник који им приступи бити осуђен као недостојан“.
Одговор: Пази на себе кад долазиш у свети храм ради примања Тела и Крви Христове. Примајући их, ти несумњиво веруј истини (Тајне). Немој, међутим, бити жељан да знаш како се она врши, по реченоме: Узмите, једите, ово је тело моје (Мт.26,26). Господ их дарује на отпуштење грехова. Надамо се да онај ко тако верује неће бити осуђен. Ко, пак, не верује – већ је осуђен. Према томе, немој се устручавати да приступиш, осуђујући себе као грешника. Напротив, сматрај да се грешник који приступа Спаситељу удостојава отпуштења грехова. И у Писму видимо оне који му приступају са вером и који чују Божанствени глас: Опраштају ти се греси твоји (Мт.9,2). Када би био достојан, онај ко му приступа не би имао грехова. Управо као грешник и дужник, он је и добио опроштај грехова. Чуј и самог Господа који говори: Нисам дошао да позовем праведнике него грешнике (Лк.5,32), и још: Не требају здрави лекара него болесни (Мт.9,12). Дакле, сматрај себе грешним и болесним и приступи ка Ономе ко може да спасе изгубљеног.
 
461. Питање истог, слично (претходном). Владико, објасни ми како је Владика наш, Христос Спаситељ, дозволио Јуди издајнику да се причести на Тајној вечери. При тумачењу (Јеванђеља по) Матеју свети Јован Златоуст говори: „Недостојноме треба забранити (Причест) за страшном и тајанственом трпезом“. И свети Павле говори да такав подлеже осуди. Међутим, то никоме ко у себи види сагрешења не би дозволило да се било када усуди да приступи часној и страшној Тајни и да се причести животом у њој сакривеним. (У самој ствари), како треба приступати? Јер, као грешан, ја се веома смућујем због тога.
Одговор: Бог је допустио Јуди да се причести на Тајној вечери) да би показао своје велико човекољубље, те да до последњег издисаја трпи човека, желећи му да се покаје и буде жив (Јез.ЗЗ, 11). Господ му је и ноге опрао и допустио му да се причести Тајнама како би одузео свако оправдање и од њега, и од оних који би говорили да он не би погинуо да му је (Господ) допустио да се наслади Његовим Тајнама. Тако је Јуда сам себе подвргао осуди. На њему се испунило оно што говори апостол: Ако ли се неверујући раздваја, нека се раздвоји (1.Кор.7,15). То се односи и на грешнике који се не кају. Речи, пак, светог Јована Златоустог представљају уразумљивање претњом Суда и мука. Он, наиме, није рекао да их треба одбацити или одлучити од Цркве, што ни Исус није учинио са Јудом. Уколико они остану (непокајани) и усуде се да приступе, сами себе подвргавају осуди, лишавајући се славе Божије. Но, када Светим Тајнама приступају као рањеници и као они који траже милост, грешници примају исцељење и сам Господ их чини достојним својих Тајни, говорећи: Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање (Мк.2,17), и још: Не требају здрави лекара него болесни (Мк.3,17). Опет понављам да се реч светог Јована о забрани причешћивања Светим Тајнама за грешнике састоји у посведочењу осуде. Јер: Који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије (1.Кор.11,29). Такав је већ одлучен од Цркве Божије: (причестивши се), он не добија ништа осим осуде. (Свети Јован) није рекао: „Треба их одлучити“, да би они сами на себе навукли осуду. И нико не треба себе да сматра достојним Причешћа. Свако треба да говори: „Ја сам недостојан, али верујем да ћу се осветити Причешћем“. То ће се и испунити на њему по вери његовој, у Господу нашем Исусу Христу, коме слава у векове. Амин.
 
462. Питање. Јуда је рекао: Сагреших што издадох крв невину (Мт.27,4). Осим тога, он је бацио сребрњаке. Зар то не представља очигледно дело покајања?
Одговор: Јуда би могао да се сматра покајником да се покајао Господу. Јер, речено је: Иди те се најпре помири са братом својим (Мт.5,24). [Требало је да се помири] са оним коме је сагрешио, а не са другим. Он је, међутим, учинио још горе: погубивши се очајањем, он се удавио. Због тога и није био прихваћен.
 
463. Питање. Реци ми, владико, шта је воља Божија, а шта попуштење. Какве су последице једног и другог?
Одговор: Када ти се деси нешто жалосно, испитај да ли те помисао осуђује у било чему у вези са тим делом. Ако не нађеш ништа, то се с тобом десило ради испитивања и произилази од воље Божије. А ако нађеш (да те помисао осуђује у било чему), то се десило по попуштењу, ради казне. Уосталом, и то је корисно за човека.
 
464. Питање. Ви учите да је добро све оставити вољи Божијој, што човека чува од смућења. Они, пак, који су немоћни, попут мене, мету се када виде да ће нека ствар да пропадне, или просто прећуте под видом дуготрпељивости, премда се касније кају управо зато што сматрају да је ствар пропала услед самог дуготрпљења. Шта је ту боље? Како треба поступати да би се постигао успех? И шта треба помишљати да би се избегло смућење?
Одговор: Господ је рекао: Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различна искушења (Јак.1,2). И та искушења спадају У број оних због којих је човек дужан да се радује. Ако је, пак, немоћан и не може да претрпи и да се радује се због губитка ствари, све пребацујући на вољу Божију, човек треба да води борбу, и то најпре против смућења, говорећи себи самом: „Пази на себе да се не смутиш. Ако буде воља Божија да се ствар сачува, сачуваће се“. Након тога, ма шта да се са том (ствари) деси, човек ће бити у стању да благодарно прихвати. Јер, ништа се не дешава искључиво нашим трудом, него силом и вољом Божијом. Ипак, и од нас Бог очекује старање које је саобразно са Његовом вољом, а не са лукавством и лажи, који произилазе од лукавог.
 
465. Питање. Како да поступим када ми долазе многе нечисте помисли, а ја се стидим да их било коме саопштим?
Одговор: Кажи Богу: „Владико, опрости ми што сам помислио противно вољи твојој у знању или незнању, јер је твоја милост у векове. Амин“.
 
466. Питање. Да ли је корисно увек причати поучне повести из Писма и житија отаца?
Одговор: Познато је свима да је мед сладак. Није непознато ни оно што је казао премудри: Нашавши мед, једи умерено да како не би, прејевши се, избљувао (Прич.25,16). Има разних мехова. Постоји мех који прима једну меру, а постоји и друга који прима три мере. Онај ко би хтео да у мех који прима једну меру смести три мере, свакако не би успео. Исто је и у нашем случају: ми не можемо да учинимо једнаким све људе. Наиме, један може да разговара без штете, а други не може. Ћутање, пак, јесте боље и дивније од свих (повести). Њега су поштовали и волели оци наши и њиме су се прославили. Показујући његову предност као и осуду која произилази од разговора, Јов је говорио: Положићу прст на уста (Јов 39,34). И патријарх Авраам пре њега је, после беседе која се састојала из добрих молби (Господу), рекао: Ја сам земља и пепео. Још једном ћу додати и проговорити пред Господом (Пост.18,27). Тиме је он показао своју усрдност. Међутим, пошто смо ми немоћни и пошто нисмо достигли пут савршених, (у крајњој мери) барем говоримо о ономе што назиђује, као и отачке речи. О објашњавање Писма се, пак, не треба упуштати: оно доноси знатну опасност незналицама. Писмо је изречено на духовни [начин]. Телесни човек, пак, не може да расуди духовно, с обзиром да је речено: Слово убија а Дух оживљује (2.Кор.З,6). Боље у разговору прибегавајмо речима отаца. Тако ћемо обрести корист која се у њима крије. Међутим, и њима се користимо умерено, сећајући се онога који је рекао: Код причљивости се неће избећи грех (Прич.10,19). Понекад нам помисао каже: „Ове речи или повести су добре“. Међутим, сетимо се да ми не испуњавамо оно што говоримо. Ми сматрамо да назиђујемо друге, иако заправо на себе навлачимо осуду, будући да не оделотворујемо оно што говоримо. Ипак, ми не забрањујемо беседу по Богу: боље је разговарати о томе, неголи о нечем неприличном. Међутим, како не бисмо упали у високоумље или самохвалисање помисли, треба да сматрамо (као што и јесте у ствари) да сами на себе навлачимо осуду уколико говоримо а не испуњавамо на делу оно што говоримо. Због тог, као и због осталих сагрешења, помолимо се Богу, говорећи: „(Господе), не осуди мене који тако говорим“.
 
467. Питање. Постоје извесни разговори који су, тако рећи, средњи, у којима нема ни греха, али ни користи. Такви су разговори о нередима у градовима или о миру, о богатству или о војним збивањима и слично томе. Да није можда неприлично и о томе говорити?
Одговор: Ћутање се сматра кориснијим од добрих разговора. Утолико пре се бити корисније од средњих. Када, пак, не можемо да прећутимо и привуче нас разговор о сличним предметима, у крајњој мери не одуговлачимо да због многоговорљивости не бисмо упали у вражију замку.
 
468. Питање. Много пута ми се дешава да, говорећи о средњим (стварима), будем увучен у многоговорљивост са којом, како је речено, нико не може избећи грех (Прич.10,19). (Према томе), шта да радим?
Одговор: Исправљајмо се на следећи начин. Ако знамо шта смо једном говорили, побеђени од помисли, потрудимо се уз напор да се други пут уздржимо. Ако и други пут будемо побеђени, будимо готови да се уздржимо трећи пут, и тако даље, по реду, у свим разговорима. Нека њихов број дође и до десет. Ипак ће онај ко је побеђен девет пута, а уздржао се једанпут, боље учинити од онога који се преварио у свих десет разговора.
 
469. Питање. Да ли да узмем учешће у беседи ако се нађем међу људима који говоре о нечем телесном или о духовном? Како да поступим?
Одговор: Ако се будеш налазио у друштву са људима који говоре о светском или духовном предмету, дозволи себи да кажеш нешто са расуђивањем, нешто што није штетно за душу, само да би избегао похвалу од сабеседника и да те не би сматрали ћутљивим (због чега би могао да се оптеретиш). Поступивши тако, тј. поговоривши мало, чувај се да их не осудиш као многоговорљиве. Јер, ти не знаш да ли ће можда тебе једна реч коју изговориш више оптеретити неголи њих многе.
 
470. Питање. Због чега се са мном дешава да говорим са смућењем приликом неке расправе? И, премда се много пута кајем због тога, ипак изнова и против моје жеље западам у исто. Такође, због чега ме оптерећује униније?
Одговор: То се дешава стога што наше срце не пребива у делатности. Због тога оно упада и у униније и у многе друге видове зла.
 
471. Питање. Велики старац је рекао: „Свако смућење у помислима, макар и најмање, долази од лукавог“. Објасни ми то.
Одговор: Уколико при намери да нешто урадиш видиш смућеност у помисли, која се задржава, чак и после призивања имена Божијег, знај да се ради о (делу) које ти је (дошаптао) лукави. Стога га немој чинити. Ако те смућење напада и после размишљања (о томе да нешто учиниш) и овладава помишљу, не треба да чиниш оно што си намислио, с обзиром да ништа од оног што се чини са смућењем није угодно Богу. (У случају кад се) човек противи смућењу, само дело не треба сматрати штетним. Њега треба размотрити и видети да ли је добро или не. Ако није добро, треба га напустити, а ако је добро, треба га извршити, превиђајући смућење уз помоћ Божију.
 
472. Питање. Дешава се да се по дејству непријатеља на самом почетку разговора са неким узнемирим. Шта да радим? Уколико се зауставим да бих размотрио шта ћу да кажем и да бих схватио, као што си рекао, да ли је нешто добро или не, подвргнућу се осуди сабеседника што сам изненада заћутао.
Одговор: Уколико није очигледно да се у томе налази грех, продужи разговор, а касније расуди да ли си рекао што лоше. На тај начин уразуми своју помисао, осуђујући се као онај ко говори лоше. И немој додавати и друго, с обзиром да Писмо говори: Чедо, ако си сагрешио, немој додавати и друго (Сир.21,1). Убудуће се старај да прво размислиш да ли се разговор води о корисном, те потом ступај у беседу. Ако је, пак, очигледно да помисао (коју хоћеш да искажеш) у себи садржи грех, постарај да је одсечеш, чак и да нема смућења које за њом следује. Нека изгледа као да си заборавио оно што си хтео рећи, или пренеси мисао на други разговор: иначе ћеш потпасти под осуду која из тога проистиче.
 
473. Питање. Рекао си, оче мој, да пре почетка разговора треба да размотрим своју помисао. Међутим, шта да радим кад потреба захтева да кажем реч (пре него што успем да размислим). Понекад се, осим тога, нађем у општем разговору у коме хоћу, да се не бих показао ћутљив, да и сам узмем неко учешће. При томе не видим очигледни грех у ономе што хоћу рећи: напротив, чини ми се да је [мисао] добра или средња. Како наређујеш да поступим у случају кад немам времена да у потпуности расудим да ли [у разговору] има сакривеног греха?
Одговор: Ако ти је реч заиста добра или осредња, треба да је кажеш. Међутим, ако видиш да ти може донети сујету или због похвале слушалаца или на било који други начин, треба најпре да своју помисао обезбедиш од примања таштине. Али, када видиш да си савладан, боље је прећутати, неголи повредити себе.
 
474. Питање. Ти си ми, оче мој, објавио да све што је сједињено са смућењем и таштином произилази од демона. Ја благодарим Господу који ме је просветио вашим духовним учењем и који је грешницима, преко светих својих, даровао да познају пут живота. Сада те молим да ми кажеш шта је самооправдање.
Одговор: Самооправдање се додуше не исцрпљује у самохвалисању, али свакако одбија да призна почињени грех. Њега видимо код Адама, Еве, Каина и сличних, који су се, сагрешивши и желећи да се оправдају, одрицали од сагрешења.
 
475. Питање. Понекад се дешава да ме помисао не само узнемирава, него чак подстиче да учиним или кажем нешто. Понекад ме, опет, задржава када хоћу да кажем или учиним нешто и противи се, желећи да ме омете. Како да поступим?
Одговор: Већ сам ти рекао да треба да размотриш сваку помисао и свако дело и да утврдиш да ли је добро или не. Тако можемо занемарити оно што си поменуо. Ако (дело) буде добро, учини га, а ако не – немој. Ипак, да добро не би било повезано са смућењем, треба разматрати главну помисао, тј. увидети са којим циљем нешто предузима. Када се увериш да она сагласна са страхом Божијим, Бог неће допустити да паднеш у заблуду. И зар је могуће мислити другачије кад се Он собом заклео, говорећи: Жив сам ја, говори Господ, и нећу смрти грешника, него да се обрати и жив буде (Јез.33,11), нарочито ако види да испитујеш да ли ти помисли нагињу спасењу душе и обраћању Њему. Према томе, у сваком (случају) призивај име Божије.
 
476. Питање. Понекад призовем име Божије, али у помислима још остаје извесна тежина. Колико пута треба призивати (име Божије)?
Одговор: Довољно је једанпут га призвати. Тиме се треба ограничити. На тежину, пак, не треба гледати с обзиром да долази од демона. То важи у случају да разговор или дело нису забрањени с обзиром да су добри или средњи. Тада ће бити довољно једном (призвати име Божије) или не више од три пута.
 
477. Питање. Понекад хоћу да саопштим о добром делу или да га учиним, али га избегавам будући да се бојим да ће произићи смућење у срцу. Да ли чиним добро?
Одговор: Кад желиш да учиниш или кажеш нешто добро, али из страха од смућења одустајеш, ти не поступаш правилно будући да уступаш пред непријатељем. Смућење, међутим, нећеш избећи. Он неће престати да при сваком делу на тебе наводи смућење, те ће се твоја страст још више осилити. Уколико, пак, дело будеш чинио са молитвом и страхом Божијим, смућење ће, уз помоћ Божију, нестати.
 
478. Питање. Оче мој, рекао си да је ћутање у сваком случају добро. Но, уколико га сачувам, мени се чини да поступам са намером да избегнем смућење, те трпим штету? Како то?
Одговор: Добро је ако ћутиш ради подвижништва. Уколико, пак, не ћутиш из те побуде, него из бојазни смућења, претрпећеш штету.
 
479. Питање. Бог је створио човека слободним и не принуђава га да чини дела правде. Објасни ми, оче мој, како Он онда може да помаже увређеноме те да, по реченоме, одбацује замисли људи и осујећује одлуке кнезова (Пс.32,10)? Помоли се за мене да се избавим од ђаволског неверја и да пажљиво пратим ваше духовно учење.
Одговор: Бог не принуђује човека да чини дела правде будући да му је дао слободу. Међутим, ако је онај кога вређају достојан избављења, Бог осујећује увредиоца. Увредиоцу се то, међутим, неће урачунати у правду будући да је имао злу намеру и био готов на сваку увреду. Тако су Халдејци увредили Азарију и оне са њим, бацивши их у огњену пећ. Међутим, пошто су младићи били достојни избављења, Бог их је поштедео, спречивши огањ да им нашкоди. Ми правду не приписујемо Халдејцима, који су имали злу вољу, него Богу који је осујетио мисли народа (Пс.32,10) ради оних који га се боје. Према томе, ако зло и буде задржано због достојних, вршиоци [зла] ће добити по своме злу, које произилази из њихових злодела. Пази на себе да се не би одвојио од истине у коју те је привео Бог славе молитвама светих. Амин.
 
480. Питање. Један брат се занимао неким послом заједно са другим братом. По ђаволском дејству, он је од сабрата добио ударац и, смутивши се, хтео да се од одвоји њега, како се више не би заједно трудили. О томе је питао великог старца.
Одговор Варсануфија: Брате, немој се смућивати због онога о чему си ме питао, како не би учинио нешто брзоплето, нарочито према човеку који је смућен помислима и ђаволском зависти. И ти једном био искушан и одређено време подлегао помислима. Уколико се сетиш да си и ти тада страдао, нећеш понизити свога брата у искушењу. Многи болесници, имајући помрачени мозак (што произилази од силне грознице) говоре и сећају се онога што им прво падне на памет. Они досађују здравима који им служе, и сами не знајући шта чине, с обзиром да је болест у потпуности њима овладала. И ако им неко у то време каже нешто о лекару, они неће прихватити лечење. Болесник не зна шта му је корисно, а савете схвата као наклапање. Када је досадан, када се гневи и тражи храну која је пре штетна него корисна, он не зна шта ради. Слично томе и онај ко искушава сам погубљује своју душу и није свестан шта чини. У свом незнању он може и свете, који састрадавају са његовом душом, да вређа и понижава, будући опијен страсном болешћу по дејству противника који увек и све обрће пред њим. Он би хтео да га доведе до одрицања и самога Бога. Тако је и у наведеном случају. Имајући у виду речено као и [чињеницу] да Бог по промислу попушта искушења како бисмо се прекалили опитом пред Њим, снисходимо ближњем у време његове чулне и мислене борбе. Јер, речено је: Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов (Гал.6,2). Онај ко се сагласи са болесником, своју сагласност не пружа ради испуњавања његове воље или ради уручивања нечег штетног, него да би поднео увреду од њега и да му не би дао нешто што је штетно за њега. Тако је и поменутој ствари. Старање се не састоји у испуњавање воље немоћног, него у молитви за њега. И ако је (увређени) недовољно снажан за молитву, нека замоли оне који могу да умоле Бога да избави (немоћног) од искушења које га је постигло. Тада ће бити сличан Марти и Марији, Лазаревим сестрама, које су молиле Владику да им васкрсне брата. Онај ко тако поступи, не треба да помишља да је учинио нешто велико, будући да је учинио само оно што други већ чине њему: И каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити (Мт.7,2). Немој мислити да си претрпео нешто велико добивши ударац од брата. Господ неба и земље је претрпео ударце и сва остала страдања. Немој покушавати да напустиш своје место и да се одвојиш од брата: то неће бити по Богу, већ испуњење ђавоље воље. Ако се решиш на одвајање, непријатељ се неће смирити, него ће покушати и нешто горе. Јер, од зла не произилази ништа добро. То је само непокорност и неразумност: Где је завист и свађа, онде је неслога и свака зла ствар (Јак.3,16). Нико се никада неће исцелити од наведенога уколико не одсече своју вољу, престајући са љубопитљивошћу која пита: „Шта значи ово или оно“. Онај, пак, ко говори: „Хоћу ово“, постаје син ђавола и туђ Богу. Очигледно је да се он поводи за својом вољом, а не вољом Божијом. Буди храбар, брате, и нека те Бог покрије. Помоли се из све душе за свога брата и заволи га у Христу Исусу, Господу нашем, коме слава у векове. Амин.
 
481. Молба. Брат је молио истог великог старца да се помоли за њега. „Опрости ми што те много узнемиравам. Ја верујем Богу да ће ме твојим молитвама укрепити. Тада те већ нећу толико узнемиравати“.
Одговор: Они који су чеда Божија несумњиво су и наследници Његове благости, дуготрпељивости, кротости, човекољубља и љубави. Јер, ако су деца Божија, онда су и богови, ако су богови, онда су и господа. Ако је Бог светлост (1.Јн.1,5), онда су и они светила. Када би се Бог оптерећивао и жалостио када га моле и они би могли бити такви. Међутим, будући да се Он не скорби када га моле, него се, напротив, радује, и они су дужни да се радују. Стари Завет говори: Љуби ближњега свога као самог себе (Лев.19,18). Нови, пак, указујући пут ка савршенству, заповеда да се полаже душа за пријатеља (Јн.15,13), као што је сам Савршени и Син Савршеног положио душу своју за нас. Према томе, свети се радују када их моле, будући савршени као што је Отац њихов савршен (Мт.5,48). Иштите од њих и они ће вам без одлагања дати (тражено), с обзиром да нису раслабљени нити лењиви као ја. Помолите се да и ја будем убројан у њихов сабор. Јер, тада ћу и ја молити Бога да вам (да) по вашим молитвама, пре свега силу свише и љубав према Њему, а затим и утврђење ваших срдаца у страху Његовоме и у вери према Њему. Истрајте у несумњивој нади на стицање милости од Њега и Он ће и неупоредиво више учинити од онога што ми иштемо и мислимо (Еф.3,10). Њему слава у векове. Амин.
 
482. Питање. Један брат је питао аву [тј. игумана] општежића у коме су живели свети старци да му да келију у њиховој близини. Ава се сложио. Брат је у то време пошао једном монаху који је стао да га моли да се насели близу њега, у засебној келији. Брат је одговорио да ништа не може учинити због савета стараца и аве који се већ сагласио да му да келију. Дошавши, он је питао другог старца како да поступи.
Одговор Јована: Брате, Господ је заповедио да чашћу чинимо једни друге већим од себе (Рим.12,10). Према томе, кад бисмо ми из љубави коју имамо према Богу теби рекли: „Досели се поред нас“, на делу би се показало да себе претпостављамо брату. Ако ти, напротив, кажемо: „Остани код њега“, твоја љубав може помислити да те одбацујемо, остајући без љубави према теби. Размотри разлику између једног и другог и корист за своју душу која одатле произилази, те поступи по речима апостола: Све испитујте, добра се држите (1.Сол.9,21). То сам ти рекао из љубави према Богу. Опрости ми, брате мој, Господа ради.
 
483. Питање великом старцу. Један монах је, живећи у туђој келији, саградио келију поред ње. К њему је дошао брат који је имао потребу за келијом и он му је дозволио да се насели у новосаграђеној. [Дошљак] је, пак, тражио да са њим направи хартију о њој. Монах се сложио под условом да дозволе старци, с тим што би сваке недеље за себе узимао два сасуда воде која се налазила поред келије. Они су о томе питали великог старца.
Одговор Варсануфија: Није монашко дело да један од другога тражите писана акта. Јер, [у том случају] ћете свакако доћи и до суђења. То није својствено љубави. Боље нека брат без икакве хартије живи у келији. Уколико, пак, поседник зажели да га изведе на неко време, сабрат је дужан да изађе са смирењем и без противљења. [Може се десити] да сам власник келије зажели да водом напуни своја два суда, али му станар келије не дозволи. Он тада не треба да се смути, него да са смирењем направи поклон и удаљи се узевши празни суд. Он треба да каже: „Опрости, брате, Господа ради, што сам те ожалостио и помоли се за мене“. Након тога он треба да пази на себе, тј. да не попусти гневу. Ради његовог смирења Бог ће и његовог брата да сачува од ђаволског непријатељства. Он ће доћи у умиљење и поћи његовим трагом да би му се поклонио и [замолио] да се врати и напуни свој суд. Чак ће га и сам понети. Тада ће љубав Божија наткрилити и једног и другог и спашће их човекољубац Бог.
 
484. Питање. Да ли је онај ко живи у келији којој је потребна оправка дужан да је поправља на свој рачун премда није његова и премда претпоставља да ће је једном напустити?
Одговор: Онај ко је уверен да је све што има Божије и уопште свих верних и да нема ништа своје, неће тако мислити. Јер, такво мишљење је дело телесног мудровања. Ако онај ко живи у келији учини издатак на име поправке, па је затим напусти, учиниће да други брат у њој нађе спокојство. Тај брат ће увек благосиљати онога ко се пре њега потрудио на том месту и који је поправио келију за свој рачун. Кад бисмо били уверени да је истинит Онај ко је рекао: Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити (Мт.7,2), тј. да ће узвратити свакоме по делима његовим (Мт. 16,29), те [да важи истина]: Даће ти Господ по срцу твоме (Пс.19, 5), ми не бисмо допустили да брат у невреме буде истеран из келије, него бисмо му увек говорили: Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити (Јов 13,5).
 
485. Питање. Брат је питао истог великог старца: „Опрости ми, оче и господине мој, што се усуђујем да говорим. Мени се чини да господин ава воли једног (брата) више од других. Стога ме помисао узнемирава, нашаптавајући ми да је човекоугодник. Он, наиме, другима даје шта год им се прохте, а мене одбија. Једном сам га замолио да ми се направи прозор. Међутим, он то није учинио. Други пут сам га замолио за мало креча и он ме је исто тако одбио. Другима, пак, даје. Због чега он тако чини? Како да се супротставим тој помисли?
Одговор Варсануфија: Треба трпети, брате. Јер, Господ је рекао: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк.21,19), а апостол: Јер вам је трпљење потребно (Јев.10,36) и остало. Бог хоће да те испита да ли можеш било шта претрпети. Зар ћеш ти да се одрекнеш сваког трпљења? Колико година већ користите келије у истом стању и до сада нисте ништа говорили. Када, пак, видите да други нешто раде, одмах се распаљујете (од зависти) као од ватре. Због чега ниси рекао својој помисли: „Све време сам проживео. Зар нећу претрпети и (остале) малобројне дане“. Када ти помисао каже: „Како је (ава) другима учинио“, ти одговори: „Зато што су они свети, а ја сам недостојан. Ја, (напротив), заслужујем сваковрсне жалости“. Ти погубљујеш своју душу уколико свог аву сматраш човекоугодником: он то свакако није. Чак и да је заиста лицемер, нећеш ти дати одговор за њега. Напротив, он је дужан да да одговор за тебе. Онај ко жели да добије нешто, (па бива ускраћен), треба да размотри време, околности и доколицу. Тада ће схватити зашто се не дешава оно што он жели. Међутим, чак и да не сазна, не треба да криви друге, него себе, говорећи: „Ја сам недостојан“. Тако и ти, брате мој, можеш да се избавиш од помисли. Такав је пут оних који желе да се спасу и живе по Богу.
 
486. Питање. Некада је један од стараца живео у општежићу светих стараца. На питање брата који га је послуживао шта да спреми за трпезу, он је са гневом одговарао: „Спреми шта год хоћеш“. Брат је био жалостан, не знајући шта да ради. (Други су, пак), питали великог старца: „Да ли (старац) добро поступа одговарајући на тај начин“.
Он је одговорио: Ја не могу никог да осуђујем будући да ће свако своје бреме носити (Гал.6,5). Ипак, мени се чини да слични одговори наносе жалост ближњем, чак кад би (старац) поступао са намером васпитања брата (у трпљењу). Пре би требало да му каже са смирењем: „По стању мог организма, мени је сада потребна таква храна“. Чак и ако је брат не припреми баш најбоље, – старац је дужан да му захваљује будући да га служи. Међутим, биће горе од свих страсти ако брат добро или лоше испуњава своје дело, а старац се на њега гневи. Он ће се гневити неразумно. Ту неће бити расуђивања по Богу, већ ђаволског дејства. Томе насупрот, брат који га служи треба [све] да подноси са стрпљењем. Јер, на ономе ко своме брату снисходи из страха Божијег почива Дух Божији.
 
487. Питање. Исти старац није схватао да га ава и братија поштују и угађају му из страха Божијег. Он [је сматрао] да га притешњавају и не пружају му услуге које су дужни, због чега се тајно удаљио. Они су, пак, сазнавши где живи, хтели да пођу и замоле га да се врати код њих. Јер, они су чули да је жалостан. О томе су питали великог старца, наводећи апостолске речи: Како тај не би био савладан од превелике жалости (2.Кор.2,7).
Одговор: Апостол је то рекао имајући у виду (Коринћанина), кога је предао сатани и који је имао разлога да жали. Он, наиме, беше одлучен од апостола. Видећи његово покајање, [апостол је] прословио: Потврдите љубав према њему (2.Кор.2,8). Ако схватите да сте истерали тог старца, дужни сте да одете и учините му поклон, (молећи) га да се врати. Ако је, пак, он отишао по својој вољи, његово самооправдање ће ојачати уколико одете ка њему Бога ради. Његово расположење срца ће бити као да се опет враћа на жалост. Чим сусретне било шта (непријатно), он ће сваки пут говорити: „Био сам далеко, али су ме приморали да се вратим“. Боље га оставите да га помисли смире донекле и да се покаје што је отишао. Јер, премда ће и бити притешњен телом, духовно ће стећи корист. Гордост и самооправдање ће одступити од њега кад се нађе у многим невољама. Тада ће се он сетити покоја који је имао у општежићу и вратиће се са смирењем и осећањем благодарности.
 
488. Питање. А шта ако се он застиди да се врати, премда се и покаје?
Одговор: Ако се покаје и прекори себе, говорећи: „Ја сам крив за све“, показаће да му се срце укротило. Тада ће га Бог, који је преко свог пророка рекао: Кажи најпре ти безакоња своја, да би се оправдао (Ис.43,26), у страху своме упутити на оно што му је корисно. Јер, речено је: Упутиће кротке на суд и научиће кротке путем својим (Пс.24,9). Уколико је више користи имао на првом месту свог живљења, он ће своје срце убедити да се са смирењем врати.
 
489. Питање. У општежиће је дошао брат који је раније служио у световној војсци. Он је питао истог великог старца да ли може да се покаје.
Одговор Варсануфија: Брате, Бог никог не одбацује: Он све призива на покајање. Онај ко му прилази треба да приђе од свег срца, да сеје са надом да ће пожњети и да до последњег издисаја очекује искушења.
 
490. Питање. Да ли ће Бог [таквог] и сада помиловати?
Одговор: Сине мој, поприште је откривено. Онај ко жели да се спасе слуша Исуса који га призива себи: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити… и научите се од мене јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ и бреме је моје лако (Мт.11,28-30). Проникни у оно што чујеш: Кротак и смирен. Јер, и ми томе треба да се научимо од Њега. Онај ко приступа Богу не треба да слаби нити да се боји. У супротном, он никада неће положити почетак свом путу. Бог гледа на његово срце и суди по намери. Он зна немоћ људску, те да човек сам по себи не може ништа да учини. [Напротив], Он је све (Сир.43,29) и Он достојноме даје силу да покаже силу (Пс.59,14). Уколико, пак, Господ задржи силу крепког, где ће се наћи јадни човек? Ако он задржи мудрост мудрог и измени његово срце, његова мудрост ишчезава услед чега постаје незналица и безуман. Стога приступимо Богу са надом, знајући да нам само Он даје силу. Припреми душу своју на подвиг, али и на [наду] да будеш увенчан. Нека ти Господ, молитвама светих, помогне сходно својој вољи. Амин.
 
491. Молба истог истом великом старцу. Помисли ми маштовито представљају свет, побуђујући ме да се вратим у њега. Укажи ми милост и нека ме покрију молитве, будући да се налазим у истим гресима. Помоли се Богу да ме удостоји да живим под вашим покровом.
Одговор Варсануфија: Сине мој, храбри се у Господу. Бог те је призвао. Немој малаксавати, него се надај! Почетак богоугодног живота је везан са борбом, али је Господ слама (Изл.15,3). Служење свету је тама и његово наслеђе – вечна мука. Служба, пак, Божија јесте светлост и њено наслеђе – вечни живот. Размекшај сада те две мрвице и изабери за себе шта хоћеш. Прићи ће ти Неко громогласан и пробудиће твоје још хладно срце, те ће ти дати силу да ходиш храбро, као што треба. Немој се плашити с обзиром да имаш руководиоца ка Владици Богу.
 
492. Молба истог истом великом старцу. Пошто сам сам узрок неспокојства које долази од борбе која је устала на мене, помилуј ме, владико. Наиме, нека је твоје молитве уклоне. Разговарајући са браћом по телу, који су ме посетили, ја сам изгубио оно што је у мени било добро. Наиме, (касније) сам у машти понављао њихову беседу и чинило ми се као да боравим са њима. Помози ми у мојој великој немоћи и страху у вези са путем спасења. Не знам како да се молим Богу који ме је призвао и од кога сам пожурио да се удаљим, у тренутку заборавивши сва Његова доброчинства. Молим те, помилуј ме, јер сам много сагрешио и јер ме не оставља борба која произилази од моје немоћи и маловерја. Зар ми не би било корисно да се удаљим од сродника како ми више не би долазили и подсећали на светске обмане? Ви то знате. Срце моје је још хладно и због тога и виђење са сродницима наводи на мене само смућење и борбу. Захваљујући вашем покровитељству јуче су помисли унеколико одступиле од мене. Међутим, данас су, кад сам се мало усамио да бих изучио један Псалам, тако силно напале на мене да сам се ознојио од исцрпљености. Молим те, дакле, да ме не предаш мојим непријатељима, већ својом силом укрепи моју немоћ и уништи њихове (замке). Они су већ довољно владали мноме. Ти видиш да моје срце тешко подноси борбу. Не бих [хтео] да упаднем у њихове замке, у којима сам се већ много времена мучио пре него што сам дошао код вас. Опрости ми и помоли се за мене, добри оче мој.
Одговор Варсануфија: Љубљени брате мој, Владика наш Бог има књигу у коју се записују они који долазе да му искрено служе Њима се уздарја пишу од првог дана. Ја сам га молио да те упише у њу заједно са онима који се спасавају. Јер, Он неће смрти грешника, него да се обрати и буде жив (Јез.33,11). Ја сам га још молио да нас заједно помилује. Он те је одмах уписао заједно са мном, јер хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине (2.Тим. 2,4). То си добио на дар (Мт.10,8). Сад већ од тебе самог зависи да ли ћеш остати записан или не. Твоју жељу ће остварити Онај ко говори: Ако хоћете и послушате ме, обрешћете добра земље (Ис.1, 19) и остало. Ето, ја ти рекох. Пази на себе да не будеш искључен из такве војске и да не добијеш неизлечиву рану. Уколико будеш искључен из те војске, ни у свету нећеш бити ни за шта. Нека те Господ покрије од лукавог и нека те сачува за живот вечни. Амин. Сине мој, остави нека мртви укопавају своје мртве (Мт.8, 22) и видећеш како се Бог слави на савету својих светих.
 
493. Молба истог истом великом старцу. Помилуј ме, аво, Господа ради. Када се одмарам насамо, на мене устају маштања и обарају ме у душевну тугу. Мене као да неко напада. То се продужава и за време сна, те се лишавам одмора. Уз то, ја сам бојажљив по природи, те се борба силније распламсава: ја скоро уопште не могу да заспим. Чак и ако заспем на кратко, као што сам већ рекао, спавам у неспокојству и малодушности, тако да осећам изнемоглост у телу и нисам у стању да се крећем. Уосталом, владико и добри оче мој, учини са мном оно што ми је на корист. Опрости ми грешноме и преслабоме.
Одговор Варсануфија: Брате, ти си дужан да прославиш Бога будући да на теби показује истину Писма, које говори: Веран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете (1.Кор.10,13). Он попушта да се по твојој снази обучиш духовној борби. Велике (људе) по њиховој снази испитује у великим искушењима. Они се радују томе, с обзиром да искушење приводи напретку. Где предстоји добро постоји борба. Према томе, немој се бојати искушења, већ се радуј (у њима): она те доводе до напретка. Презри то искушење. Бог ће ти помоћи и покрити те.
 
494. Молба истог истом. Будући немоћан и грешан, свети оче мој, немам смелости да било шта тражим од милостивог Бога. Стога прибегавам теби: ти се помоли за мене грешног да ме Бог удостоји да му послужим и дарује ми силу и разум. Јер, ја за свим тим имам потребу (као што и твоје срце зна), будући у свему ништаван. Ја верујем, благи оче мој, да твоје молитве успевају да умоле Бога за моје грехе. Ја верујем да ће их Он презрети и учинити ме достојним да започнем благословени пут. Идући по њему разумно и поучаван твојом милошћу, благословени (оче мој), ја ћу принети одговарајућу захвалност човекољубивом Богу, који ме је преко тебе удостојио свих добара. Опрости ми безумном и дрском и помоли се за мене.
Одговор Варсануфија: Брате, или, боље речено, сине мој. Бог неба и земље нека те оснажи у светом звању свом, у које те је призвао и нека те удостоји усиновљења, чега се, [иначе], малобројни удостојавају. Нека Он утврди срце твоје као срце Ане, како би му и ти принео благопријатне плодове, слично Самуилу, како би заједно са њим Њему запевао нову песму и како би и ти успео у добрим делима на путу који ти предстоји, истински му послуживши као искусан војник. Немој падати у униније и немој слабити, него усрдно стреми да наследиш град светих и изабраних. Стекни веру, наду и љубав и они ће те привести до светог смирења, тј. мајке свих врлина, те ћеш се спасти у векове векова. Амин.
 
495. Искање молитви. Ја сам грешан и због телесне немоћи неспособан да учиним било шта добро и угодно Богу. Стога те молим, владико, да се помолиш за мене, који сам прогневио Бога пошто. Ја, као што сам већ рекао, ништа не могу да учиним, јер ме спречава немоћ.
Одговор Варсануфија: Блажен си ти, брате, ако заиста осећаш да имаш грехе. Јер, ко их осећа, свакако их се гнуша и на сваки начин избегава. Осећати грехе своје и искати помоћ од отаца у молитвама Богу ради избављења од грехова и мука, које очекују (грешника), представља део покајања. Ми се молимо за тебе. Ти се, пак, постарај да, по својој сили, стекнеш смирење и покорност. Немој бити упоран да у својој вољи: од тога се рађа гнев. Немој судити нити понижавати никога: од тога слаби срце и ослепљује се ум, а произилази и немар и неосетљивост срца. Непрестано буди бодар, поучавајући се у закону Божијем: тако се срце загрева небеским огњем, као што је речено: У поучавању моме разгоре се огањ (Пс.38,4). Немој се жалости, брате: твој призив је од Бога. Немој падати у униније и немој слабити. Бог од тебе не тражи оно што превазилази твоје снаге, већ (труд) по могућностима. Чувај своја уста од излишне речи и празнословља и нека се твоје срце не навикава на зле речи. Заједно са молитвама светих положи пред Бога своју силу, говорећи: Милостив буди мени грешноме (Лк.18,13). Он ће те помиловати, сачувати и покрити од сваког зла како би ти од таме прешао истинској светлости, од обмане истини, од смрти у живот у Христу Исусу, Господу нашем, коме слава у векове. Амин.
 
496. Молба истог другом старцу. Аво, Господа ради опрости мојој бестидности и безумљу и помози ми с обзиром да сам упао у многе грехе. Онај ко макар и један грех учини пред Богом дужан да се много каје. Шта ћу да радим, пак, ја који сам одрастао са грехом? Ја ни у једној прилици нисам престајао да гневим Бога. Ваше молитве су ми неопходне да би се греси удаљили од мене. Ја, који сам после различитих ратова и многих зала дошао овамо по великој милости Божијој, треба да се непрестано поучавам том путу. Због тога те молим, преподобни оче мој, да ми укажеш милост и да ме поучиш како знаш. Помоли се за мене да сачувам и испуним твоје свете заповести.
Одговор: Брате, ти си приступио Распетоме за нас. Стога и ти треба да узмеш свој крст и пођеш за Њим, полажући своју бригу на Њега (Пс.54,23), који може још и неупоредиво више учинити од онога што ми иштемо или мислимо (Еф.3,20). Јер, Он се стара за нас (1.Пт.5,7). Према томе, немој се плашити и помоћи ће ти Христос. Само ти, сине мој, држи у уму реч Божанственог Писма и готовост на коју се указује следећим речима: Када приступиш да служиш Господу, припреми душу своју на искушења (Сир.2,1), и: Човек без искушења није искусан, те: Блажен је човек који претрпи искушење, јер кад буде опробан [примиће венац живота] (Јак.1, 12) и остало. То ти, брате, говорим не да бих те уплашио, него да бих утврдио срце твоје у страху Божијем на путу Његовом. Јер, и сви свети су успели, [пролазећи] кроз многа искушења и скорби и угодивши (Богу) помоћу благодати Његове. Немој се бојати и немој слабити. Верујем да је Бог Онај који те засађује, који залива и који чини да растеш (уп. 1.Кор.3,7-8) молитвама светих. Амин.
 
497. Питање. Шта да радим, оче мој, будући да страдам од блудне страсти?
Одговор: Злостављај самог себе колико ти твоја моћ допушта. Ипак, немој се надати на [подвиг], него на љубав од Бога и на Његов покров. Немој се предавати унинију, које је почетак сваког зла.
 
498. Питање. Говорећи брату, често са гневом изговарам речи. Када се, пак, постарам да нешто кажем са љубављу, осећам нечисту насладу и телесни покрет. Обузет тиме, ја гледам лице брата. Шта да радим, оче мој?
Одговор: Говорити брату са гневом или са љубављу уз (страсне) покрете тела повлачи смрт. Стога, одбацивши обоје, говори свом брату као што говориш обично. Бог ће ти помоћи. Чувај очи своје и помоли се за мене.
 
499. Питање. Шта да радим, будући да ме узнемирава борба [која долази од страсти] стомакоугађања, среброљубља и другог?
Одговор: Уколико те напада страст стомакоугађања, свим силама се подвизавај Бога ради да телу не дајеш онолико колико тражи. И у односу на среброљубље поступај на исти начин: док те узнемирава борба немој стицати ништа сувишно, чак ни кошуљу, ни глинени суд. И у најмањим стварима се подвизавај (против среброљубља). Уз помоћ Божију победивши у тој борби, већ можеш да набавиш оно што ти је по Богу потребно. И код других страсти поступај на исти начин.
 
500. Питање. Брат који је живео са неким старцем питао је истог старца Јована о мери у храни и сну, те о смућењу које га сналази када му се чини да старац у нечему не поступа правилно.
Одговор: Старци говоре да је врлина, и то велика, успокојити ближњег, нарочито уколико се [човек] не покреће стомакоугађањем или неуздржањем. Пружај телу колико му је потребно и нећеш претрпети штету, па макар и три пута дневно јео. Човек неће имати корист од тога што једе једном дневно ако [се понаша] неразумно. Са слободом питај шта жели старац. Уколико обојица живите по Богу, и он је дужан да отворено говори са тобом. Ти испуњавај оно што га, по његовим речима, успокојава: то ће бити сагласно са вољом Божијом. Сан може бити двојак: понекад се тело оптерећује многим јелом, а понекад човек и због немоћи не може да испуни своје служење нападнут сањивошћу. После преједања следи дух блуда: (непријатељ) оптерећује тело сном да би га оскрнавио. Уосталом, расудљиви човек схвата како и због чега се речено дешава са њим. Од нас се једино очекује труд сразмеран моћима. Бог покрива и укрепљује нашу немоћ својом помоћи. Јер, Његова је слава у векове. Амин. Помоли се за мене брате и учини милост када разговараш са ближњим. Ти расуди: уколико говориш са смирењем, разумно и без смућења, можеш продужити разговор; уколико, пак, није тај [случај], задржи своју помисао и прекори је, те ће се успокојити. Немој се смућивати због онога што чини твој старац. Себе, пак, опомињи: „Бог зна шта је корисно“. Тако ћеш се успокојити. Уосталом, старцу напомени са смирењем и остави га нека чини како хоће. Помоли се за мене, часни брате!

3 коментар(а)

  1. Pingback: Разликовање помисли – Подвижничка слова

  2. Pingback: Најбоље правило – Подвижничка слова

  3. Pingback: О вољи Божјој, људској и демонској – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *