ДУХОВНО РУКОВОЂЕЊЕ

 

ДУХОВНО РУКОВОЂЕЊЕ
 

ПИТАЊА 301 – 350
 
301. Питање истог. Чиме треба да одбијем страсну помисао која уђе у моје срце? Да ли ћу јој противречити, или ћу јој запретити са гневом, или ћу, пак, прибећи Богу и пред Њега положити своју немоћ?
Одговор Јована: Брате, страсти су такође скорби. Господ их није одвојио, него је рекао: Призови ме у дан скорби своје и избавићу те и прославићеш ме (Пс.19,15). Због тога, када су у питању страсти, ништа није корисније од призивања имена Божијег. Супротстављати им се не приличи свима, него само снажнима у Богу: онима којима се демони повинују. А уколико неко од слабих буде противречио [помисли], демони ће му се наругати. Он им се, наиме, противи иако је у њиховој власти. Запрећивање [помислима] јесте дело великих људи који над њима имају власт. Зар су многи од светих претили ђаволу, слично архангелу Михајлу који је имао власт? Ми немоћни можемо само да прибегавамо Исусовом имену. Јер, страсти су, као што је речено, – демони и излазе (од призивања Његовог имена). Шта би хтео више? Нека те Бог утврди у страху своме и нека ти подари победу.
 
302. Питање истог. Молим те, оче мој, да ми даш реч да ћеш се молити за мене, као што ми је и свети старац учинио раније. И када сам побеђен у нечему, помисао ми говори: „Бог ти не даје силу да овладаш страшћу стога што је у теби гордост, или да не би, овладавши њоме, упао у сујету, или да не би, лако добивши речену власт, лако је и изгубио, или ради да би, желећи да је добијеш, често прибегавао Богу, или због неког другог разлога, или [можда] због раслабљености“. Како треба да поступим?
Одговор Јована: Ако смо сви једно, ја се усуђујем рећи да је старац у Богу и ја са њим. Ако ти је он дао реч, и ја ти је дајем кроз њега. Знам да сам немоћан и да сам последњи, али се не могу удаљити од старца, будући да по његовој милости нас двоје сачињавамо једно. Пази на себе, брате. Потруди се да испуниш оне заповести. Ако и будеш побеђен у нечему, немој малаксавати, нити очајавати, већ изнова устани и Бог ће ти помоћи. [Чињеница] да си побеђен и да не савлађујеш страсти произилази из разлога које си поменуо, али и због раслабљености. Да би се од тога ослободио, треба плачем умолити благост Господњу, тј. да те од тих и других страсти ослободи молитвама светих. Амин.
 
303. Исти [се обратио] истом иштући помоћ у вези са оним што му је заповедио велики старац.
Одговор: Брате, у својим одговорима старац није оставио ништа двосмислено: тиме је свима затворио уста. Шта би још хтео, када ти је речено: „Чувај речи моје и мој завет са тобом ће остати ненарушив“. Старај се према својим моћима да сачуваш његов завет: то носи наслеђе Царства, рај сладости који око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, а који припреми Бог онима који га љубе (1.Кор.2,9). Ти треба да принесеш своје усрђе и старање, док покров, милост и даривање силе зависе од Бога. Њему слава у векове. Амин.
 
304. Питање. Шта да чиним будући да се бојим стида бешчашћа. Када ступим у разговор са неким, ја се веома занесем тако да потпуно заборавим на себе. Када се, пак, приберем, стидим се да се удаљим од оних са којима разговарам.
Одговор Јована: Да не би упао у такво славољубље, немоћни треба на сваки начин да избегава дуге разговоре, те да прекида причу. Он треба да пожури извињавајући се наводним послом који му је наредио ава. Не подносити, пак, бешчашће јесте дело неверја. Брате, Исус је постао човек и поднео бешчашће. Да ли си ти можда већи од Исуса? То је неверје и демонска превара. Смирење не може достигнути онај га жели само на речима, избегавајући бешчашће. Према томе, немој презрети ову [поуку], будући да ће те [у супротном] само дело презрети. Када разговор доноси корист и не служи као препрека за потребније дело, ти прати ток разговора. Уколико разговор, пак, није користан, ти кажи: „Опрости, мени није добро“. О стиду (знај); размишљајући о свенародном стиду који ће пред Господом постићи грешнике, успећеш да привремени стид учиниш занемарљивим.
 
305. Питање истог. Када световњаци или оци долазе у манастир, помисао ми саветује да их питам о душевној користи или о другим стварима. Како ти расуђујеш о томе?
Одговор Јована: Брате, онај ко истински жели да буде Христов ученик ни у чему нема самовласност којом би поступао произвољно. Премда мисли да ће добити корист од разговора са пролазницима, он нарушава заповест која говори: Све чини са саветом (Сир.32,21). Шта би ти још хтео да чујеш осим онога што су рекли оци. Уколико неки долазници буду разговарали о Речи Божијој, питај аву са смирењем: „Аво, да ли дозвољаваш да сачекам и чујем, или да идем“. И оно шта каже учини са спокојством. Ако се деси потреба да нешто питаш неког инока или световњака, саопшти ави. Ако нађе за потребно, он ће га сам питати о ономе што хоћеш да сазнаш, или ће да ти каже: „Питај ти“. Ти онда и запитај.
 
306. Питање. Шта наређујеш да чиним уколико не желим да питам, али се деси да се сусретнем са неким од њих или ме неко сам пита о нечему?
Одговор Јована: При сусрету са неким задовољи се поздравом, а затим кажи: „Помоли се за мене, а ја идем због посла“. А када те упитају нешто што знаш, ти одговори, па прођи даље. Уколико не знаш, реци: „Не знам“, и пођи даље.
 
307. Питање. Шта да чиним ако ми (неко) приђе док седим и радим, те седне поред мене у намери да разговара?
Одговор Јована: Ако те (неко) примети где седиш и приђе ти, прими благослов и ради исто што и до тада, рекавши му: „Помоли се за мене“. И макар он готово покушао да те рукама заустави, ти му реци: „Опрости ми, дата ми је заповест да ни са ким не разговарам без воље аве. Ја ћу му рећи: како он нареди, тако ћу учинити“. Ако ти неко приђе и седне поред тебе док нешто радиш, ти, по датој ти заповести, нађи неки разлог и устани.
 
308. Питање истог. Шта значе речи аве Исаије: „Поздравивши странца, питај га како живи, а затим седи ћутећи“?
Одговор: Ти си ми написао да је ава Исаија заповедио да се прими странац и да се, после поздрава и питања о томе како живи, седи са ћутањем. Међутим, све је то речено старцу који је већ био у годинама и који је достигао (високу духовну) меру. Истински ученик и онај ко жели да буде монах чува себе од сличних беседа, будући да порађају немар, раслабљеност, непокорност и опасну дрскост. На другом месту (у отачким изрекама) написано је: „Јован се тим не занима“. То и значи одстранити од себе бриге у односу на сваког човека.
 
309. Питање. Помисао ми говори: „Једним покретом одсеци сусрете и избавићеш се (од везаности)“. Такође ми говори: „Одсеци их мало по мало, да се они који те виде не би чудили“. Кажи ми шта је боље.
Одговор Јована: О томе да се прекину сусрети једанпут за свагда или мало по мало (да се они који те виде не би чудили), (рећи ћу): Ако одсечеш разговоре једним потезом, бићеш спокојан. У супротном ћеш дати повод (за нове разговоре и различите помисли). [Повод] за разговоре ће бити нечија примедба: „Он је са мном раније разговарао, па ћу и ја са њим поговорити“. [Повод] за помисли ће, пак, бити нечије размишљање: „Тај брат свакако има нешто против мене: раније је говорио са мном, а сада не говори“. Зажели да то достигнеш и Бог ће ти помоћи.
 
310. Питање истог. Понекад неки болесници долазе у манастир просећи понешто из болнице. Мени је ава наредио да им дајем најпотребније. Због тога сам принуђен да разговарам са њима. Међутим, ја се питам да ли можда разговарам и по својој жељи. Објасни ми то, оче мој, и помоли се за мене да сачувам мир.
Одговор Јована: Што се тиче болесника који долазе и оних који имају потребу да нешто приме из болнице, (рећи ћу): Ако свима будеш подједнако раздавао, нећеш бити принуђен да се узнемираваш. Јер, теби је речено да тако чиниш. Међутим, буди веома пажљив да не би заподео са неким разговор поводом тога и да не би продужио сусрет [који је првобитно] изникао из потребе, осим у случају када буде неопходно да се распиташ о неком делу или поступку. Но, и тада се ограничи само на неопходна питања, да се твоја зловоља не би поново нахранила. Испуни то и стећи ћеш мир.
 
311. Питање. Помисао ми говори да је безмолвије важније од свега. Да ли је то исправна мисао?
Одговор Јована: Безмолвије се састоји у чувању срца од олаког давања ствари другим људима, али и од неразборитог примања ствари од других, тј. у уздржању од човекоугађања и сличних настројења. Сети се да је Господ изобличио књижевника причом о ономе који је упао у руке разбојника. Он га је при томе питао: „Ко је ближњи његов“. Онај је на то одговорио: Онај који му милост учини (Лк.10,37). Још је Господ у Писму рекао: Милости хоћу а не жртвоприношење (Мт.12,7). Ако и ти верујеш да је милост боља од жртве, приви срце своје уз њу. Безмолвије човеку даје повод за високоумље уколико претходно не успе да стекне самог себе, тј. да постане непорочан. Човек стиче (истинско) безмолвије само уколико успе да понесе свој крст. Према томе, буди састрадалан (ближњима) и обрешћеш помоћ. Ако удаљиш себе (од страдања), желећи да задобијеш оно што превазилази твоју меру, знај да ћеш изгубити и оно што имаш. Не скрећи ни унутра ни споља, него се држи средишта, схватајући шта је воља Господња, будући да су дани зли (уп. Еф.5,16).
 
312. Питање истог. Објасни ми, оче мој, шта значи: „Не скрећи ни унутра ни напоље, него се држи средишта“. Није ли добро извесне дане посвећивати безмолвију, а извесне свакодневним бригама?
Одговор Јована: (Моје речи) значе да се не усуђујеш на безмолвије и да не будеш немаран кад се нађеш усред брига. То је средњи пут који је безбедан од пада. За безмолвије је неопходно имати смирење. Оно при суочењу са бригама захтева будност и уздржљивост помисли. То се не ограничава неким одређеним сатима, а још мање даном. Свако је дужан да са благодарењем трпи оно што га постиже и да саосећа са свима који се налазе у општежићу. Тиме се испуњава заповест апостола да се са тужним саосећа, да му се пружи савет и да се утеши (уп. Рим.12,15; Сол. 5,11-15). Од тога је саткано саосећање. Састрадавати са болесним и помагати му лечењем јесте добро дело. Лекар који се стара о болеснику добија награду. Утолико пре [ће бити награђен] онај ко по мери своје снаге у свему састрадава са ближњим. Јер, онај ко не састрадава у свему са њим, и у оном у чему му саосећа испуњава само прохтев своје воље.
 
313. Питање истог. Ти си ми наредио да се држим средине. Међутим, када завршим занимање те изаберем погодно време да мало поседим у својој келији, дешава се да ме врло узнемире долазници, обично моји драги монаси и световњаци. Уколико изађем код њих, ја се растужим, а ако не изађем, расте препрека испуњењу дужности у болници, с обзиром да седим у својој келији. Да ли ми дозвољаваш да замолим једног од братије, који се налази са мном при болници, да се потруди се око оног што је нужно када ја не изађем? Или, можда, [саветујеш] да се потпуно удаљим? То ја мислим као човек. Међутим, ако се у мојим помислима скрива самооправдање, нека буде по вољи Божијој, а не по мојој. Јер, властита воља не може да опстане, него се завршава са погибли.
Одговор Јована: Уколико се човек више погружава у смирење, утолико више напредује. Ако у келији пребиваш без невоља, остаћеш неискусан. А кад пре времена хоћеш да оставиш све бриге, идеш на руку непријатељу који ти не спрема спокојство, већ смућење које ће те на крају натерати да кажеш: „Боље би било да се нисам ни родио“. О узнемиравању од стране људи оци кажу: Дешава се да се човек већ налази на самрти, а још увек га привлачи друштво овог света. Не дели им ништа и од њих не примај ништа, па ће и они тебе оставити. О служењу брата (као твојој замени у болници знај): уколико се сам трудиш око нечега – себи помажеш, а уколико уступаш другом, он ће добити више због свог труда и молитве. У свом ранијем одговору сам ти напомињао о састрадавању. Подвизавај се у њему ако верујеш апостолу који говори: Ко ослаби и да и ја не ослабим? Ко се саблажњава а ја да не горим (2.Кор.11,29)? Сећајте се… оних који се злопате јер сте и сами у телу (Јев.13,3).
 
314. Питање. Оче мој, како да са ведрином дам неку ствар коју ми траже, кад се већ од почетка двоумим? Јер, када дајем недобровољно, моја душа бива жестока и непријатна.
Одговор Јована: Ако сазнаш да онај који тражи иште из нужде, дај му са радошћу као да дајеш од дарова Божијих. У томе се и састоји ведрина. А ако знаш да тражи без нужде, не дај му, него реци: „Ава ми је заповедио да не дајем ономе који нема потребе“. То неће бити суровост. Нека те Господ уразуми.
 
315. Читао сам књигу Василија Великог о подвижништву. У њој сам нашао да онај који нешто има, те по заповести Господњој даје и другоме, више добра чини себи, неголи другоме. Како ћу ја испунити ту заповест?
Одговор: То поглавље се односи на оне који живе одвојено и који могу разборито да управљају собом. Онај, пак, ко живи у општежићу налази се у покорности оцу: на њега се не односи та заповест. Он, наиме, нема власти да ма у чему поступа по својој вољи.
 
316. Питање. У књизи светог Василија о подвижништву нашао сам да ученик Господњи никако не може бити човек који је пристрасан према било чему постојећем или који општи са онима који га макар и мало времена одвлаче од заповести Божијих. Моји сродници ми, међутим, дугују извесну суму, коју бих желео да дам сиромасима. Како да поступим уколико не буду хтели да ми је врате?
Одговор Јована: Ако не одсечеш телесно мудровање и не постанеш унеколико упоран Бога ради, упашћеш у човекоугодништво. Нека ти Бог подари силу да у свему испуниш Његову вољу. Амин.
 
317. Питање истог. Шта значи [израз] отаца: „Не прећутати“, и како га испунити на делу?
Одговор: Мислим да је ту реч о откривању својих помисли. Јер, онај ко прећуткује своје помисли остаје неисцељен. [Такав се] може излечити само честим распитивањем о њима код отаца. Како сам схватам, тако рекох и теби, своме брату. Ако ти то боље схваташ, нека ти Господ да разум (2.Тим.2,7), који шаље одозго (уп. Проп.3,26; Јов 12,13; 1.Јн.5,20), а такође и мени, најгорем слузи своме.
 
318. Питање. Шта значи, оче мој, твоја тврдња да онога ко је пажљив сан ни мало не повређује?
Одговор Јована: Од онога ко чува своје стадо, слично Јакову (уп. Пост.1,40), одступа сан (уп. Пост.31,40). И када заспе на кратко, његов сан је као бдење других, будући да огањ срдачне ватре не допушта да се погрузи у сан. Тако он пева са Давидом: Просвети очи моје да не бих некад уснуо на смрт (Пс.12,4). Ко је дошао до те мере и ко је већ окусио њену сладост, разумеће речено. Такав човек се не напаја чулним сном, него се само користи природним.
 
319. Питање. [Дешава се] да ме неко замоли да уђем у његову келију и сатворим молитву, или да замолим неког да дође код мене, или, пак, да желим да [некоме] помогнем на послу. Колико пута у том случају треба ускратити сагласност, наравно, уколико нема преступања заповести?
Одговор: Ако уђеш у келију брата или он у твоју и каже ти: „Помоли се, брате“, ти до три пута одговарај: „Опрости“. Ако он и после трећег пута буде молио, онда испуни (његову жељу) са смирењем. И ти, такође, до три пута говори другоме. И ако неће, остави га, будући да је препирање рђава ствар. У сваком случају – било да ти нуде помоћ или да сам желиш некоме да пружиш руку (помоћи), тражи до три пута. Уколико се он не сагласи, мирно престани и не жалости га. Такав је истински пут Божији. Пази да се, ходећи њиме, подвизаваш нелицемерно, са чистим срцем, уз помоћ Бога који ти пружа руку и помаже својом благодаћу. Амин.
 
320. Питање истог. Како ми наређујеш да учиним [у случају] кад неко указује љубав[1], те и мени понуди мој део, а ја немам потребе за њим? Да ли да га узмем да не би изгледало да не примам ради уздржања, те да дам некоме потребитом у болници, или пак, да уопште не [узмем]?
Одговор Јована: Брате, ако имаш потребу за тим делом, прими га, а ако немаш, не примај га, иначе ће се у теби родити сујета.
321. Питање истог. Дешава се да указујем некоме љубав [тј. да нешто делим], па ме [затим] због тога прослављају. Није ли то штетно за мене и није ли боље чинити [добро] тајно, преко аве или сам за себе, ради обучавања? Како се, оче мој, ослободити од славе која једнако прати и исправна и неисправна дела?
Одговор Јована: Треба да си пажљив у односу на обе намере, с обзиром да дају повод за сујету. Ипак, преко аве је лакше чинити [дела љубави]. У том случају остаје да се бориш само са властитим срцем. Када би их чинио сам, предстојала би ти двострука борба – не само са сопственим срцем, него и са мишљењем других људи. Слободни од славољубља и сујете могу бити само они који су свукли старог човека. Нека ти Господ да ту слободу у Исусу Христу, Господу нашем, коме слава у векове. Амин.
 
322. Питање. Када за време службе затворим очи, моје помисли се сабирају. Но, да ли је то добро? Можда ће то изгледати чудно осталој братији, па ће се саблазнити.
Одговор Јована: Ако се твоје помисли заиста сабирају када, Бога ради, затвараш очи за време службе, немој обраћати пажњу на друге, чак и ако изгледа чудно братији која стоји са тобом.
 
323. Питање истог. Ја у личном поседу имам неке књиге и помисао ми говори да их дам општежићу, те да се више не бринем за њих. Када оне буду опште, манастирске, свако ће моћи да их користи ради читања. Слично мислим и о одећи. Кажи ми, оче мој, да ли да поступим тако. Какву одећу да оставим себи због своје телесне немоћи?
Одговор Јована: Ако хоћеш да се избавиш бриге о књигама, добро је да учиниш као што си рекао, тј. да их даш општежићу. Јер, све што припада општежићу јесте Божије. Што се тиче одеће која ти је потребна, остави себи за зиму две кратке коловије и један левитонариј, а за лето две лаке коловије и један левитонариј. Осим тога, за случај велике студени зими, остави и један мањи гуњ. Ако не бива силна хладноћа, довољно је имати кукуљ и две мантије: једну зимску и једну летњу, такође и два покривала – летње и зимско. Можеш да имаш такође и власеницу и јастук, будући да су ти потребни. Ако ти је неопходан душек, користи и њега. Ако ти дају одећу која ти је неопходна, прими је, а стару дај ави. Ако ти није потребна она коју ти дају, и њу такође дај ави. Нека те Господ укрепи да чујеш и да испуниш, јер у томе се и састоји успех и поправљање који су угодни Богу.
 
324. Питање истог великом старцу. Пошто си ми саветовао да се посветим служби при болници, кажи ми, оче мој, да ли треба да читам понеку лекарску књигу, учећи се да сам правим лекове. Или је, напротив, боље да не бринем о томе (будући да се тиме расејава ум) и да то оставим (да не би у мени, као непажљивом, пробудило сујету), те да будем задовољан оним што већ знам, чинећи оно што је могуће помоћу уља, брашна, масти и уопште простих средстава, у чему се вежбају и они који не читају (лекарске књиге). Како да поступим? Јер, срце моје трепће при служењу да некако не погрешим у чему и својим страстима придодам још и друге грехове.
Одговор великог старца: Пошто ми још нисмо дошли до савршенства, те се нисмо потпуно избавили од ропства страсти, боље је да се бавимо лекарством, неголи страстима. Ипак, не треба да се надамо на лекове, него у Бога који умртвљује и оживљује и говори: Ја ћу поразити и ја ћу исцелити (Пон.Зак.32,29). Читајући лекарске књиге или распитујући се о њима код било кога, не заборављај да без Бога нико не добија исцељење. Ко се посвећује лекарској вештини треба да се предаје имену Божијем, и Бог ће му дати своју помоћ. Лекарско искуство не смета човеку да буде благочастив [тј. побожан], али се ти њиме занимај као рукодељем, (на корист) братији. Шта чиниш, чини са страхом Божијим и сачуваћеш се молитвама светих. Амин.
 
325. Питање истог. Ти си ми раније рекао да се одсецање воље састоји и у томе да се [човек] не спори из жеље да буде по његовом. Шта да радим, оче мој, када болеснику донесем неку ствар, на први поглед корисну, али се деси да му њоме нашкодим, па сам онда жалостан што сам у томе послушао своју вољу. Такође видим да се цео дан налазим у послу који ми не дозвољава да се сетим Бога. Такође ме и стомакоугађање узнемирава. Кажи ми шта ми је чинити, јер верујем да се у томе састоји моје спасење.
Одговор Варсануфија: Ако се деси да, мислећи да ће нека ствар користити болеснику, учиниш по своме, те испадне обрнуто, тј. он претрпи штету, Бог те, гледајући на твоје срце, неће осудити. Јер. Он зна да си учинио штету желећи да принесеш корист. Међутим, ако те неко ко познаје ствар упозори, а ти га из пренебрегавања не послушаш, пројавићеш гордост и својевољност. Често [се дешава да] многи слушају о неком граду и најзад уђу у њега, уопште не знајући да су баш у њега ушли. Тако и ти брате, цео дан проводиш у сећању на Бога, иако ниси свестан. Имати заповест и трудити се да се на њеном испуњењу управо и значи повињавати се и сећати се на Бога. Тачно ти је рекао брат Јован: „Одени се прво листовима, а затим ћеш, кад Бог нареди, принети и плодове“. Ако не знаш шта је корисно, прати оне који знају (у чему се и састоји смирење), и стећи ћеш Божију благодат. Тачно си рекао да се у томе састоји твоје спасење. Јер, ниси ти сам дошао овамо, него те је Бог привео. Јачај у Господу (уп. Еф.6,10) и добићеш велику награду за послушање на које се жалиш. Колико можеш, подвизавај се против стомакоугађања. Господ ће ти помоћи да спознаш и учиниш оно што је корисно. Храбри се и крепи у Господу.
 
326. Питање истог. Ти си ми рекао да се повињавање и сећање на Бога састоји у томе да се има заповест (за неко послушање) и да се [човек] труди да је испуни. Молим те да ме научиш и томе да ли је могуће да онај ко се брине око таквог служења по Богу и налази се међу људима, има непрестано сећање на Бога? И, ако је могуће, измоли га за мене, оче мој, ако је тако нешто корисно за мене. Јер, теби и Богу је све могуће (уп. Мт.19,26).
Одговор Варсануфија: О непрестаном сећању на Бога [рећи ћу]: Свако може да га очува по мери својој. Ти се само смири. Ја боље знам шта ти је корисно и за то се молим Богу. Јер, Њему је све могуће (Мт.19,26).
 
327. Питање истог. Опет ти прибегавам, милостиви мој оче, и нећу престати да те узнемиравам све док ме не укрепиш. Јер, премда ми Бог на ваше молитве и даје неку жалост за моје грехове, ипак је ја опет губим због спољашње расејаности. Молим те, оче мој, укрепи ме да би све са мном било по милости Божијој и твојој, тј. да ништа не буде како ја хоћу. Јер, ја ништа не могу без подршке твојих молитава. Бојим се, оче мој. Ја управљам болницом што представља неко господарење које би могло да ми да повода за сујету и слободу у обраћању. Такође ме и често узимање хране може одвући у стомакоугађање. Нећете ли, дакле, расудити да би за мене, ради претходне обуке, било боље да испуњавам ниже послушање, па да затим, када ми буде боље, опет ступим на садашње послушање? Ти знаш, оче мој, да ја то не говорим због тога што сам оптерећен послом. Јер, шта ја окајани уопште и чиним! Међутим, бојим се да, живећи овде, не раздражим страсти. Да ли је то моја мисао или демонски „савет“ – не знам. Ти ми, оче мој, откриј вољу Божију, избави ме од помисли које ме смућују и укрепи ме молитвама својим да бих испунио оно што говориш. Опрости ми.
Одговор Варсануфија: Чуј брате и буди уверен у Господу да је, од када смо ти наложили то дело, наша рука и наше срце са тобом, или, тачније речено – рука Божија. Ми [Њега] молимо за спасење твоје душе, за укрепљење у делу и успех, те да те покрије на њему. Ти се не можеш спасти без тог (послушања). Немој падати у униније падајући и устајући, саплићући се и прекоревајући се, све док ти Господ не укаже милост коју желиш. Само немој бити немаран. Нека те не превари ђаво под видом добра, као што је речено: Благим и ласкавим речима варају срца незлобивих (Рим.16,18). Онај ко те је поставио на то дело јесте све. Он је рекао својим ученицима: Ето, ја вас шаљем (Мт.10,16), и још: Ја сам с вама (Мт.28,20). Немој се бојати и ни мало се не смућуј сумњама у вези са болницом, тугујући због брига везаних за власт. Ако схватиш шта ти је написано, бићеш спокојан. Ти само треба да пазиш на себе по сили својој и Бог ће ти помоћи. Буди здрав у Господу и крепи се у Њему.
 
328. Питање истог другом старцу. Како да без смућења исправим братију која се налази са мном, уколико у нечему погреши?
Одговор Јована: Ако у срцу запечатиш Божију вољу, нећеш се смућивати, него ћеш стећи добру навику као и оци. Уколико се, пак, заборавиш и поведеш се као човек, реци Богу са покајањем: „Опрости ми, Владико и помилуј ме“, те реци братији који су са тобом: „Чувајте се, братијо. Тиме ми себе подвргавамо осуди и губимо наше душе“. Но, не говори превише гласно, него само толико да се може чути. Када се научиш томе, достићи ћеш богоугодно устројство душе.
 
329. Питање истог. Молим те, оче мој, реци ми на који начин треба да исправљам (ближње) и у ком случају треба да се правим невешт, тј. да се правим као да не схватам ствари и не обраћам пажњу на њих. Треба ли себи да забраним да вршим дело уколико не будем имао успеха?
Одговор Јована: Што се тиче људи, поступај овако: када знаш да је човек који је сагрешио разуман и прима твоје речи, уразумљујући га реци му: „Брате, ако ми са немаром вршимо Божије дело, погинућемо душом. Ето, зар си ти сад добро учинио? Постарај се унапред (да се поправиш)“. Ако је, пак, неразуман, реци му: „Верујем, брате, да си заслужио казну за свој немар. Пошто ћу ускоро рећи ави за тебе, он ће те строго казнити“. Када, пак, треба да се правиш као да не схваташ, закључи из величине погрешке брата. Када она није велика, направи се као да је ниси схватио, а када је велика, не треба да се правиш као да ниси разумео. Ти себи не треба да намећеш забрану (у вези са извршавањем посла) уколико се деси да га обавиш неуспешно, али не треба ни да си немаран. Испитавши се, тражи опроштај од Бога, иначе ћеш упасти у немар.
 
330. Питање истог. Да ли треба да се поклоним (тј. да тражим опроштај) неком од братије или од самих болесника када сагреши и ја му, желећи да га исправим, кажем нешто са смућењем? Шта да радим ако се деси да он разгневљен на мене оде из болнице? Уопште, за каква сагрешења треба чинити поклон? Јер, гордост и самооправдање помрачују ум. Чак и када се неко поклони, сујета поново може себи наћи повод.
Одговор Јована: Са смућењем не говори ништа зато што зло не може родити добро, него потрпи док се твоја помисао не успокоји: тада ћеш тек говорити мирно. Ако те брат послуша добро је, а ако не, реци му: „Ако нећеш, ја ћу рећи ави. И како он расуди, тако ћемо и учинити“. Потом буди спокојан. Међутим, ако он оде разгневљен, реци ави и он ће га уразумити. Ти му, пак, не чини поклон (тј. не тражи опроштај), јер ћеш му само дати повод да мисли да си заиста крив пред њим, те ће се још више наоружати на тебе. Од других људи марљиво тражи опроштај одмеравајући сагрешење: чим видиш да је твој грех велики – поклони се, а ако није велик, реци устима срдачно се кајући: „Опрости ми, брате“. Чувај се гордости и самооправдавања који ометају покајање. Уосталом, дешава се да човек и из сујете чини поклон. Презирући те три страсти, чини поклон где је потребно са смирењем, страхом Божијим и расуђивањем. По силама својим старај се да чуваш те врлине и Бог ће ти помоћи, молитвама светих.
 
331. Питање истог. Да ли ми наређујеш да у време молитве или свете проскомидије, или неке друге потребе одем, иако је време за служење болеснима [при чему] братија која су са мном знају шта је коме потребно пружити? Или је [моје напуштање] тешка кривица? Такође ми реци, оче мој, да ли ми дозвољаваш да боравим у својој келији када нисам заузет послом у болници?
Одговор Јована: Уколико братија зна, нећеш бити крив ако пођеш да боравиш у својој келији. Ипак, посећуј болеснике.
 
332. Питање. [Дешава се] да ме искушава тврдичлук када некоме треба да дам оно што му је потребно. Да ли тада да дам мање од онога што му је потребно или да се постарам да му не дам мање од потребног? Такође, [како да поступим] када ми, по наговору помисли, дође да, стидећи се или из човекоугађања или из сујете дам више? Да ли да, насупрот својој страсти, дам унеколико мање или, пак, онолико колико је потребно по заповести?
Одговор: Ако те тврдичлук омета да ближњем даш оно што је потребно, управи се по ономе што имаш. Када имаш много ствари, дај унеколико више од потребног, а када имаш мало, дај тачно колико треба. Нека Бог уразуми твоје срце, брате.
 
333. Питање. Да ли ћу дати повода својој страсти ако видим сасуд потребан за болницу и узмем га, премда осећам да имам пристрасност према њему?
Одговор Јована: Ако имаш потребу за сасудом, али те помисао смућује, реци себи: „Он ми је потребан, али нећу да га узимам из пристрасности“. Чим престане да те напада пристрасност узми га. Ако, пак, не престане, немој га узимати, него употреби други сасуд, подављујући своју пристрасност. У случају, пак, потребе, узми тај сасуд укоревајући себе и говорећи: „Када ме не би принуђивала потреба, не бих га узео, с обзиром да сам побеђен похлепом“.
 
334. Питање. Један човек ми је једном поклонио одећу. Ја сам је узео са радошћу, ни мало му не противречећи. Међутим, испитавши себе, нашао сам да сам је узео без потребе и из лакомства. Помисао ми је говорила: „Врати је“. Како наређујеш да поступим?
Одговор Јована: Из душе похвалимо онога који је поклонио и из душе укоримо онога који је примио. Одећу, пак, обуцимо са смирењем, осуђујући себе, а убудуће се чувајмо лакомости.
 
335. Питање истог. Како да поступим ако се деси да неко хоће да ми да ствар која ми не треба, премда видим да моје срце из страсти хоће да је прими? Да ли да је узмем за случај потребе или да је одбијем због пристрашћа према њој[2]).
Одговор Јована: Са тиме је исто као са храном. Ти знаш да је нама сваког дана потребна храна. Међутим, ми не треба да једемо са насладом. Када је примамо благодарећи Богу дародавцу и осуђујући себе као недостојне, Бог даје да нам послужи на освећење и благослов. Према томе, ако ти је потребна нека ствар и ти је добијеш, благодари Богу који ти помаже и осуђуј себе као недостојног. И Бог ће одвојити од тебе пристрашће, јер је Њему све могуће и нема ничега што му је немогуће (уп. Јов 10,13; Мк. 10,27). Њему слава у векове. Амин.
 
336. Питање. Други брат је питао истог старца: „Господ је дао заповест да љубимо ближњег као себе саме, и да саучествујемо у [његовој] радости и жалости као са удом сопственог тела. Уколико би неко видео ближњег у сиромаштву и презрео га, он би нарушио љубав, па макар и сам имао само оно најнеопходније за сопствене потребе. Кажи ми, дакле, оче мој, у чему се пројављује љубав“.
Одговор Јована: Љубав према ближњем се пројављује на многе начине, а не само удељивањем. Тако на пример, ти не волиш ближњег као самог себе уколико, запутивши се некуда са њим, видиш да твоја помисао жели да тебе поштују више неголи сабрата. Уколико не желиш да га подједнако са тобом цене, ти га [не волиш као самог себе], будући да апостол говори: Сматрајте један другог већим од себе (Фил.2,3). И када имаш нешто за јело и видиш да ти помисао саветује да га поједеш [премда само из похоте и без неопходности], ти не волиш ближњега као самог себе. Уколико имаш нешто неопходно, што једва достиже за тебе самог и не поделиш га са својим ближњим, ти га не волиш као самог себе. Ми, пак, треба да испунимо реч Писма. [Међутим, ми треба да знамо] да нас оно неће заштитити, будући да је [заповест о љубави] написана не само у односу на једног човека. Напротив, сваки човек се назива нашим ближњим. Како је, дакле, могуће испунити заповест у односу на све људе кад немамо свима да дамо? [Да ли ми] ближњег волимо као себе саме види се и из следећег. Ми га, наиме, не волимо као себе саме уколико се се деси да се твоја помисао наслађује тиме што је твој ближњи претрпео неупоредиво већи губитак неголи ти. Такође, ти се ниси постарао да га заволиш као самог себе уколико видиш да га хвале а не радујеш се, будући да тебе нису похвалили заједно са њим. Ти, наиме, не сматраш, како би требало, да се похвала твог брата односи и на тебе, будући да је он један од твојих удова. Тако је и у свему осталом. Волети ближњег као самог себе подразумева да корист у вези са путем Божијим (добијена од отаца) из зависти не сакривамо од сабрата који нам је поставио питање. Знајући да је твој брат, реци му са страхом Божијим шта си чуо и (при томе) не сматрај себе учитељем, с обзиром да ти тако нешто неће бити на корист.
 
337. Питање. Да ли је добро дружити се са истогодишњаком?
Одговор: Није добро имати много блиско дружење са вршњаком. Јер, такав обичај не дозвољава да се стекне плач. Са њим не треба да се дружиш: то ће ти пре донети штету неголи корист. Јер, нико не може стећи било шта добро без великог труда. Васпитај своје очи да ни на кога не гледају превише пажљиво, па се твоје срце неће напунити опасном дрскошћу која погубљује све плодове монаха.
 
338. Питање истог. [Дешава се да] саосећам са неким кад чујем да се налази у борби или да је болестан. Кажи ми, најпре, да ли такво саосећање произилази од демона који би хтели да ме одвоје од сећања на моје властите грехе? Осим тога, да ли сам дужан да га помињем у молитвама кад се и сам налазим у још већој беди и у већим гресима? Он ме, наиме, моли за тако нешто и хоће да о томе обавестим и некога од отаца. Зар не васпитава бар унеколико у љубави молитва за ближњег, па чак и страног човека? Како ти расуђујеш о томе?
Одговор Јована: Отачке речи: „Нико није дужан да, оставивши свог мртваца, иде и оплакује туђег“, односе се на младе, будући да је [само] савршенима својствено да саосећају са ближњим. Ако млади указује саосећање другоме, ради се о изругивању од демона. Јер, он неразумно другога сматра болесним и страдалником, док о себи мисли да врши неко добро дело. Њему ће, пак, много корисније бити да се уопште не брине о другом. Ако га се сети у свом срцу или од других чује о њему, нека каже: „Бог да помилује и мене и њега“. Сам, пак, не ишти од неког међу старцима да се помоли за другог. То, наиме, значи радити по својој вољи. Да би то избегао, једноставно кажи да се дотични налази у невољи. Старац ће се, чувши, помолити за немоћног духом. Уколико те неко замоли да о томе обавестиш старца, ти ради заповести кажи: „Помоли се оче за њега“. Ако ти каже: „Помоли се за мене“, такође ради заповести кажи: „Господе, опрости нам“, или: „Боже, помози нам“, или: „Покри нас у овом делу“, и немој мислити да поступаш својевољно. Јер, ти си питао о томе и чуо си шта треба рећи. А да са било ким саосећаш, па макар и из љубави, [ти још ниси у стању]: још увек ниси дошао до те мере. Уколико те узнемирава било која мисао, питај старца и чућеш шта треба да радиш. Бог да те помилује, брате.
 
339. Питање истог. Кажи ми, оче мој, докле треба да се простире мера узајамне љубави брата према брату?
Одговор Јована: Брате, другачија је љубав отаца према деци, а другачија међусобна љубав братије. Љубав духовних отаца према својим чедима нема у себи ничег штетног и телесног: они су утемељени у духовном расуђивању и свагда се – како на речима, тако и на делу – старају да у свему донесу корист младима. Волећи их на такав начин, они не прећуткују њихове недостатке, него их често изобличавају, уразумљују и теше као што добар отац уразумљује своју децу. Јер, њима је речено: Покарај, запрети, утеши (2.Тим.4,2), као што често са тобом поступа твој ава, премда ти и не разумеш. Он те кори, прети ти и теши те, те због љубави не прећуткује твоја сагрешења. Тиме се показује да је његова љубав према теби духовна. Свако по својој мери воли свог ближњег. Савршена мера састоји се у томе да човек из љубави коју има према Богу воли и ближњег свог као самог себе. Младост треба у свему да буде опрезна, с обзиром да ђаво лако вара младе. Они у беседи најпре почињу да говоре о душевној користи (а можда чак и не). Затим они прелазе на раздраживање, смех, клевету и остало зло. Тако се на њима испуњава реч: Почевши Духом, сад телом завршавате. Зар толико пострадасте узалуд (Гал. 3,3-4). Томе се подвргавају млади због неразумне љубави једних према другима и због тога што се састају ради засебних разговора. Мера њихове узајамне љубави треба да буде следећа: не клеветати један другог, не мрзети, не вређати, не тражити само своје, не волети другог због телесне лепоте или из било каквог телесног повода, не седети са другима без крајње потребе да не би упали у дрскост која погубљује све плодове монаха и чини га сличним сувом дрвету. И као што су сами дужни да се чувају од дрскости и празнословља, тако нека чувају и своју братију. Нека се боје непотребног седења са другима да не би били уловљени у замку и да не би уловили своју братију. Нека се страше онога ко је рекао: Тешко ономе који друга свога напаја мутном водом (Ав.2, 15), и још: Зли разговори кваре добре обичаје (1.Кор.15,33). Пази на себе, брате!
 
340. Питање истог. Шта да радим? Страдам од скверних помисли. А када сазнам да их и други имају, увек говорим: „Ето, и други помишљају на зло“. Осим тога, зашто у мени нема ни плача, ни умиљења? Помисао ми говори да нећу моћи да их стекнем све док пребивам међу људима. Покажи милост према мојој немоћи и кажи ми, оче мој, како да се избавим од тих помисли.
Одговор Јована: Све зле савете, скверне помисли и самоутеху кроз изговарање реченице: „Ето и други, као и ја, помишљају на зло“, треба да прокунеш. Реци о свом брату: „Он је бољи и светији од мене“, и мисли твоје ће наћи спокојство. О плачу [знај]: уколико не принудиш себе на подвиг одустајања од слободног општења (макар се и налазио у друштву људи), нећеш задобити умиљење. И ако те доведу дотле да под видом добра бежиш од своје братије, довешће те и до тога да побегнеш и од подвига и борбе. Принуди себе да, налазећи се међу људима, немаш слободно понашање. Јер, апостол говори: Ако се ко бори, не добија венац ако се не бори по правилу (2.Тим.2,5). Чини оно што је неопходно, по својим силама, и Бог ће ти у свему помоћи. Немој заборавити да негујеш смирење, послушање, покоравање и спашћеш се у Исусу Христу, Господу нашем, коме слава у векове. Амин.
 
341. Питање истог. Неки брат је питао истог старца: „Аво, ја желим да се спасем, али не знам пут спасења. Помисао ми говори: „Зашто живиш у општежићу не радећи ништа? Иди на друго место“. Како треба да поступим“?
Одговор Јована: Брате, Бог нам је преко Божанственог Писма и отаца указао на пут спасења, рекавши: Питај оца свога и он ће ти саопштити, старце своје и рећи ће ти (Пон.Зак.32,7). Према томе, ако хоћеш да се не превариш под изговором смирења, пристајући на помисли да се удаљиш из места где стичеш корист, не чини ништа без савета духовних отаца. Тако нећеш залутати, благодаћу Бога који хоће да се сви спасу и дођу у познање истине (1.Тим.2,4).
 
342. Питање истог. Помисао ми говори да ћу, уколико се некуда запутим како бих безмолствовао, најзад достићи савршено безмолвије. Пошто сам дужник за многа сагрешења, желим да их се ослободим. Како да поступим, оче мој?
Одговор: Брате, човек који има дуг остаје дужник и нема слободе да спокојно пребива ма где пошао (било у град, било у село), уколико га претходно не отплати. Када га, пак, заспу увреде од људи, он се стиди и некако исплаћује свој дуг. Ослободивши се од њега, он већ смело и савршено без страха може да иде међу народ, те живи где год пожели. Тако се и онај ко се постара да по [мери] своје моћи стрпљиво поднесе увреде, изругивања, бешчашћа и лишавања за учињене грехе, навикава на смирење и труд. Због тога му се опраштају греси, сходно словима Писма: Види смирење моје и труд мој и остави све грехе моје (Пс.24,18). Сети се да је наш Владика, Исус Христос и пре Крста претрпео многе увреде и ругања. И тек потом се Он попео и на Крст. На сличан начин нико не може да достигне савршено и плодно безмолвије и свето и потпуно успокојење, уколико се претходно није постарао да пострада са Христом, као и да претрпи сва Његова страдања, сећајући се речи апостола: Ако с Њим пострадамо, с Њим ћемо се и прославити (уп. Рим.8,17). Не варај се, нема другог пута спасења. Нека ти Господ помогне по својој вољи, да би, као што се говори у Јеванђељу, сазидао темељ свог здања на тврдом камену (уп. Мт.7,24). А стена беше Христос (1.Кор.10,4).
 
343. Молба великом старцу. Брат је молио великог старца, говорећи: „Ја сам човек страстан. Помоли се да ме Господ помилује“.
Одговор Варсануфија: Онај ко жели да буде помилован нека очува заповест да не „једе од дрвета“. Тако неће упасти у непослушање. Ко, пак, не пада у непослушање, бива помилован и спасава се благодаћу Христа, Бога нашег. Јер, такав говори својој помисли: „Ја и Бог смо сами на свету: ако не испуним Његову вољу, нећу припасти Њему, него неком туђинцу“. Такав свакодневно очекује излазак из свог тела, помишљајући на то како ће сусрести Бога. Он убрзо налази пут спасења.
 
344. Молба истоме. Упавши у искушење, брат је искао молитве од великог старца. Осетивши олакшање, он га је известио, приносећи му благодарност и уједно иштући (молитве) због главобоље која га је задесила, те да се просвети његово срце.
Одговор Варсануфија: Брате, пазимо на себе са страхом Божијим. Чак и ако нам сажаљиви Бог, по своме човекољубљу, и олакша борбу, немојмо бити немарни. Јер, многи су, добивши олакшање, запустили себе и пали стрмоглавце. Ми, пак, добивши олакшање, благодаримо Богу, (сећајући се) од чега нас је избавио. Истрајмо у молитви, да не бисмо поново упали у исте или у нове страсти. Онај ко нешто поједе и заболи га желудац или слезина или јетра, па се он уз усрђе и знање лекара исцели, више неће бити немаран сећајући се минуле опасности. [Он ће да пази] како не би доспео у горе стање, као што је и Господ рекао исцељеноме: Ето, пошто си здрав, више не греши да ти се што горе не догоди (Јн.5,14). Брате, добри војници се и у време мира стално уче вештини борбе, будући да у јеку сукоба нема времена за несметану обуку у ономе што је неопходно за битку. Речено је: Припремих се и не смутих се (Пс.118,60). Одсад избегавај слободно обраћање са оним према коме си привучен страшћу, као и са било ким другим. Јер, оци говоре да слободно општење погубљује плодове монаха. Човек мора да остане приправан за борбу све до свог последњег даха, како се у противном не би срушио, будући уловљен препреденим непријатељем. Њега нека Господ убије дахом својих уста (уп. 2.Сол.2,8). Сети се шта је рекао старац: „Чак ни да сазда ново небо и нову земљу, човек неће бити без старања“. Што се тиче главобоље, принуди се да не попушташ себи и обрешћеш помоћ. Видевши своје ученике изнемогле, Господ је рекао: Бдите и молите се да не паднете у искушење (Мк.14,38). Сине мој, Онај ко је просветио очи слепог, нека просвети и очи твог срца да би разумео шта је добро и корисно. Нека те укрепи и утврди савршеном вером Бог сила, који је рекао: Све је могуће ономе који верује (Мк.9,23), и нека те угледам у реду спасаваних, благодаћу Заступника душа наших, Исуса Христа, коме слава у векове. Амин.
 
345. Будући и сам већ стар, брат по телу великог старца је преко посланика изразио жељу да се види са њим. Старац му је одговорио следеће: „Ја имам брата Исуса. Ако, пак, поставши монах, презреш свет, и ти ћеш ми бити брат“. Чувши то, он је отишао са многим сузама. Међутим, после извесног времена је опет дошао у обитељ, одрекао се света и, добивши водену болест, преко посланика молио великог старца да се помоли за њега.
Он му је одговорио: „Та болест те је снашла да Богу не би отишао бесплодан. Према томе, ако претрпиш и будеш благодарио Богу, она ће ти се урачунати уместо подвига, с обзиром да ниси дуго провео у монашком лику. Делимично те је та невоља задесила и стога што си мене ништавног и себе сматрао нечим значајним: мене као неког великог човека, а себе као његовог брата, не знајући да смо чеда Адамовог преступа, земља и пепео. Захваљуј Богу што те је привео у такво стање. Кад бисмо имали смирење Исуса Христа, могли бисмо рећи: Ко је мати моја и ко су браћа моја (Мт.12,48) и остало“.
 
346. Чувши о [духовној] борби свог брата, један [монах] га је добронамерно посаветовао колико је могао, иако сам није достигао меру [да другога може саветовати]. Стога се одмах и на њега подигла борба. Видевши се оптерећеним, он је схватио да је попуштење дошло стога што није исповедио своју немоћ и што није рекао да је боље питати оце. Ту околност је објаснио другом старцу.
Одговор Јована: „Брате, нема другог пута осим да човек кори себе за оно што је говорио. Бог ће му тада опростити“. После тога је брат изненада осетио олакшање од борбе и заблагодарио Богу.
 
347. Питање истог. Шта треба радити уколико души предстоје две штетне ствари и никако не може да се избегне једна од њих?
Одговор Јована: Од две штетне ствари треба изабрати мање штетну. У отачким изрекама је написано: „Неко је дошао да код друга тражи динар, али му он није дао. Он је рекао: „Да сам му дао, причинио бих му душевну штету. Ја сам радије претпоставио да нарушим једну заповест, неголи да допустим штетно за душу““.
 
348. Питање великом старцу. Успевајући по Богу у врлини, брат се открио великом старцу, говорећи: „Ја сам тужан, аво. Дај ми поуку“.
Одговор Варсануфија: Схвативши силу трпљења, свети апостол Павле је писао: Јер вам је трпљење потребно да пошто извршите вољу Божију, примите оно што је обећано (Јев.10,36). Онај ко жели да заједно са Христом узиђе на крст треба да буде саучесник Његових страдања, па ће свагда имати мир. А ја ти говорим: Подвизавај се да стекнеш благодарност према Богу за све и сила Вишњег ће те осенити, те ћеш обрести покој.
 
349. Питање. Шта да радим са (греховним) глибом и са самооправдавањем, будући да ме снажно узнемиравају?
Одговор Варсануфија: Онај ко има блато на себи може га лако очистити уколико пожели. Онај, пак, ко, загази у блато већ се са великим тешкоћама вади из њега. Стога је много опасније газити по глибу, неголи бити само блатом упрскан. О самооправдавању [велим]: Зло никад не истребљује зло. Сети се да самооправдавање не оправдава човека и успокој се. О забораву [ћу рећи]: Постоје две међусобно супротне врсте заборава. Онај ко је достигао до заборава да једе хлеб због уздисаја својих (Пс.101,6) неће бити побеђен непријатељском заборавношћу.
 
350. Молба истог. Смилуј се и ишчупај ме из утробе лава који ме је прогутао и уштедри моју душу као што је некада и Бог на њој показао [своју] штедрост. Јер, вама је дата власт: Што год свежете на земљи биће свезано на небу (Мт.18,18). Не остави моју душу у геени да не би умрла у гресима, него ми реци реч сходно мојој сили да бих био саучесник твога труда.
Одговор Варсануфија: Сам Бог мира да вас посвети потпуно, и васцели дух ваш и душа и тело да се сачува без порока за долазак Господа нашег (1.Сол.5,23). Шта бих утешније од апостолске речи могао да ти пожелим? Постарај се да стекнеш оно о чему сам ти писао. И ја се старам молећи Бога дан и ноћ, све док не достигнеш меру те пуноте. Сети се, брате, да ја, као што знаш, са радошћу полажем своју душу за тебе и непрестано се молим за тебе.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Тј. донесе неки дар појединцу монаху или манастиру.
  2. Овде се завршавају питања аве Доротеја.

3 коментар(а)

  1. Pingback: Разликовање помисли – Подвижничка слова

  2. Pingback: Најбоље правило – Подвижничка слова

  3. Pingback: О вољи Божјој, људској и демонској – Подвижничка слова

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *