Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Posle koliko dana se pečene prosfore mogu upotrebiti za Svetu Liturgiju i od čega se mesi prosfora?

 

PITANJE: 1) Služimo redovno Svetu Liturgiju subotom i nedeljom, no žena koja nam sprema prosfore peče ih ponekad u četvrtak, te im je u nedelju već treći, četvrti dan. Postoji li propis posle koliko dana se pečene prosfore mogu upotrebiti za Svetu Liturgiju?

2) Prema ukusu nafore u nekim crkvama izgleda da se, pri mešenju, stavlja u njih šećer. Da li je to dozvoljeno?

 

ODGOVOR: Iz evanđelskih opisa Tajne večere, vidi se da je Gospod pri ustanovi Svete Tajne Pričešća upotrebio kvasan hleb. U grčkom novozavetnom tekstu taj se hleb naziva „artos“,[1] što znači hleb sa kvascem, za razliku od pogače, hleba bez kvasca, koja se naziva „azimos“, „azima“. Sveti Simeon Solunski objašnjavajući zašto se u novozavetnoj Crkvi upotrebljava kvasan hleb, dok je u Starozavetnoj za Pashu bio beskvasan, navodi mesto kod apostola Luke 22, 19 i veli: „Iz onoga što Evanđelje dalje veli: Uze hleb (arton)“ –  kaže – „a ne pogaču (azimon)“.[2] I kod ostalih Otaca Crkve, svagda kad se pominje hleb Svetog Pričešća, on se naziva „artosom“, kvasnim a nikad beskvasnim. Stoga je u Pravoslavnoj crkvi od početka u upotrebi za Sveto Pričešće samo kvasan hleb. I u Zapadnoj crkvi sve do VIII veka upotrebljavan je samo takav hleb na Liturgiji.[3]

Još u apostolsko doba, verni su donosili od kuća hleb i vino za Evharistiju i predavali ih đakonima, a ovi ih stavljali u proskomidiju, docnije na stolove u tu svrhu onde postavljene. Pošto đakon pozove: „O predloženih čestnih darjeh Gospodu pomolimsja…“, verni su se u sebi molili za svoje žive i pokojne za koje su prinos učinili, a sveštenik je čitao molitvu: „Bože, Bože naš…“ Ovim je sav ovaj prinos bio osveštan i izuzet od ostale hrane za običnu upotrebu. Od njega su đakoni odvajali koliko će biti potrebno da se svi pričeste, a ostatak je upotrebljavan za večere ljubavi – agape; docnije, kad je držanje agapa prestalo, za izdržavanje klira i sirotinje. U svakom slučaju, mogli su ga jesti samo kršteni, a nekrštenim i oglašenim to je bilo zabranjeno.[4]

Ovaj hleb je, dakle, bio onakav isti kakav su hrišćani svakodnevno upotrebljavali za hranu. Kao i danas, spravljao se od pšeničnog brašna, kvasca, vode i soli, bez ikakvih drugih dodataka. Ove iste sastojke pominje i Sveti Simeon Solunski u svom izlaganju o Božanstvenoj Liturgiji veleći: „I tri su stvari u njemu, hlebu, zbog tri dela koja ima duša i u čast Svete Trojice: brašno, sa kvascem, koji označava dušu; i voda koja označava krštenje; i so koja označava um i nauku Boga Reči, Koji učenicima reče: Vi ste so zemlji“.[5]

Svakako da se i u najstarije doba nije donosio u crkvu samo svež, tek pečen hleb, nego i stariji, kakav je ko imao, ma bio pečen i pre nekoliko dana. Glavno je bilo da je hleb dobar za jelo, ne previše tvrd i, razume se, da nije počeo plesniviti i kvariti se.

Taj je princip ostao u Crkvi sve do danas. U „Učiteljnom izvjestiju“ postoji ceo odeljak koji govori o kakvoći materije tela Hristova, tj. o prosfori. Tu se propisuje da on mora biti od čistog pšeničnog, a ne od brašna kojih drugih žitarica, zamešen sa kvascem, prirodnom vodom, i umereno osoljen. Sem toga, određuje se da bude dobro pečen, ne prepaljen ni polupečen, ne mnogo tvrd i suv,[6] ne plesniv, jednom rečju „da je dobrog ukusa, dobar i sposoban za jelo“. Ali od koliko baš dana – ne kaže se tu ništa, svakako zbog toga što u pojedinim krajevima, ili zimi sve ove osobine hleb može da sačuva duže, a u drugim, i leti suši se i kvari brže. U „Pidalionu“ se podvlači da brašno za prosfore treba da bude od čiste pšenice i što bolje, da bi tako naš prinos bio ugodan Gospodu kao Aveljev, a ne odbačen kao Kainov, jer je ovaj nemarno, bez izbora prineo na žrtvu šta bilo.[7]

Sve do VŠ veka ovaj hleb je i spolja bio prost. Na njemu nije bilo ni pečata, ni kakvog drugog znaka. Tek od tog vremena na prosforama se najpre kopljem crta, a docnije utiskuje pečat sa znakom ravnokrakog krsta i slovima: IS, HS, NI KA, što znači: Isus Hristos pobeđuje. Još kasnije pečat ima i trouglastu česticu sa slovima MΘ, što znači: Mitir Theu, tj. Mati Božja, a takođe devet manjih čestica za devet činova.[8]

U Venijaminovoj „Novoj Skrižalji“ susrećemo još jednu pojedinost. Po njegovom mišljenju, hlebovi predloženja u starozavetnoj skiniji bili su dvostruki. „Podražavajući ovo“ – veli on – „i u hrišćanskim hramovima hlebovi, ili prosfore, prave se dvostruke, i sa svoja dva dela označavaju božanstvo i čovečanstvo Isusa Hrista“.[9] Nikoljski i Bulgakov navode takođe ovaj simvolizam dvaju slojeva prosfora, iznoseći i ostale propise za njihovo spremanje i kakvoću, uglavnom prema „Učiteljnom izvjestiju“.

Prema našim starim rukopisima daje se zaključiti da se za Svetu Liturgiju može upotrebiti i sasvim sveža prosfora, koja je još „topla i isparava se“. U dečanskom rukopisnom Služabniku na pergamentu, br. 123, iz 1395. god., daje se uputstvo da se Agnec iz takve prosfore po isecanju, „žrtvovanju“ (sečenju unakrst) i probadanju postavlja na diskosu nauznako, mekotom gore: „Ašte jest topal i parit se togda vaznako da ležit“.[10] Posle reči „Tvoja ot Tvojih…“ u nekim od pomenutih rukopisa nalaže se da se Agnec okrene pečatom gore: „Po rečeniji Tvoja ot Tvojih, ašte jest bila topla prosfura, obraštajet se paki znamenije krsta zgore, po običaju“,[11] i tako onda ostaje sve do vremena pričešća. Tu nalazimo i objašnjenje za ovakvo postupanje, tj. da se mekota okreće gore, a ono je u tome da Agnec iz tek pečene prosfore, isparavajući se, ne stvara vlagu ispod sebe na diskosu: „Za ježe ne satvorit ot izdole mokriti“.

Biće da ovi propisi potiču iz Diataksisa patrijarha Filoteja, koji u Kiprijanovom rukopisu, s početka XV veka, naređuje ovako: „I ašče ne tepla budet prosfura, obraščajet jego (Agnec) nic… ašče li že jakože prež skazahom, tepla budet bila prosfura, ne obraščajet s(vja)tih Agnec nic, jako da ne upustit vodu od dolje leža na s(vja)tom bljudje… i stoit tak daže do prenosa velikago. I togda, vnjegda hotja podvignuti s(vja)taja, podvižet malo pokrov i obraščajet s(vja)tij Agnec nic…“.[12] Isti postupak nalazimo i u grčkom rukopisu ovog Diataksisa vatopedske biblioteke br. 133, iz 1354-1376. god.: „I okreće gore drugu stranu koja ima znak krsta. Ako li je topla i isparava se, onda nauznako neka leži, da ne stvara odozdo vlagu“.[13]

No, ukazivanje na drugu granicu, tj. koliko najviše dana sme proći od pečenja prosfore da bi se ona još mogla upotrebiti na proskomidiji, u starim rukopisima se ne nalazi. Tek u jednom našem rukopisu iz XVI v. navodi se termin od sedam do deset dana, pod uslovom da prosfora nije pokvarena, nego dobra za jelo: „Ašte prosfura cela i nevredima budet, do sedmih i desetih dni, da liturgisajet se“.[14]

Kod nekih pisaca nalazimo mišljenje da prosfore „treba da spremaju naročito za to izabrane pobožne ličnosti, u manastirima monasi, a u parohijama udovice i devojke“,[15] no to se ne može naći u crkvenim propisima. U Abisinskoj crkvi postoji osobit način spremanja prosfora i naročite zgrade za to pored hramova. Obavezno ih spremaju po jedan sveštenik, đakon i monah, i peku dan ranije pre vršenja Liturgije. Pri tome se vrši poseban obred koji se sastoji iz neprekidnog čitanja Evanđelja, psalama i molitava, uz sveštenički blagoslov. Ceo čin vrši se tajno, niko od vernih ne može da mu prisustvuje. Slična praksa postoji i kod jakovita. Kod njih prosfore spremaju i peku sami sveštenici ili đakoni, takođe dan uoči Liturgije.[16] I kod rimokatolika postoje posebne ustanove za spremanje i pečenje hostija. U Pravoslavnoj crkvi toga nije bilo nikad. Istina kod Rusa su postojale posebne radionice koje su spremale i prodavale prosfore, i posebna lica, obično svešteničke i đakonske udovice („prosvirnje“) za taj posao, ali ta ustanova nije iz starine i, po rečima prof. Kerna, ona „menja sav smisao ove drevne tradicije“.[17] U Grčkoj, Makedoniji i Srbiji, iz starine pa sve do sada – s pohvalom ističe on – mogu se videti žene kako nose prosfore, vino, zejtin u crkvu, predaju ih svešteniku ili đakonu, što „služi živom vezom s apostolskom tradicijom“.[18]

Razume se, nije rđavo da prosfore spremaju starije žene, ili udovice, ali to nikako ne može važiti kao pravilo. I devojke, kao i mlade žene mogu, ako već inače spremaju jelo i hleb u kući, da mese i prosfore s pobožnošću. Obratno, ni starije udovice, ili devojke, koje bi živele nepobožno, ne bi mogle spremati prosfore, kao što se od najstarijeg doba prinos nevernih, ili javnih grešnika koji se ne kaju, ne prima u Crkvi.[19]

Dužnost je sveštenika da objasne ženama da prosfore treba mesiti od istih sastojaka i na isti način na koji se sprema običan hleb. Pri mešenju testo treba podeliti na dva dela, onda metnuti jedan deo preko drugog, pa ozgo pritisnuti pečatom. Tako će se dobiti hlepčić od dva sloja sa simvolizmom dveju priroda Spasiteljevih. Premazati prosforu jajima, buterom, ili stavljati u testo zejtina,[20] ili mleka, ili meda i šećera, da ima sladak ukus, ne može se dopustiti. Malo šećera može se staviti samo u kvasac, ako treba da bolje i brže nadođe, ali nipošto ne u testo. Na prosfori koja bi bila spremljena sa ovakvim sastojcima sveštenik ne može proskomidisati, tj. ni vaditi Agnec, niti druge čestice, niti je upotrebiti za antidor („Učiteljno izvjestije“).

U slučaju nužde, može se kao prosfora upotrebiti i običan, okrugao hleb iz pekare, na kome sveštenik prethodno treba da nacrta kopljem Agnec.[21]

Najbolje je, dakle, kao što je kod Grka i kod nas uvek bilo, da se prosfore spremaju u pravoslavnim domovima i da zaista budu „prinos“ porodice za svoje žive i upokojene članove.

Kao što smo videli, svi navedeni opšti principi o spremanju i upotrebi prosfora u važnosti su u našoj Crkvi i danas. Za Svetu Liturgiju može se upotrebiti i sasvim sveža, tek pečena prosfora, a i stara desetak dana, pod uslovom da nije promenila miris i ukus, i ostale osobine hleba, koja je, dakle, upotrebljiva za jelo. Štaviše, pošto svež hleb nije preporučljiv za jelo, jer treba da prevri, a sem toga iz sasvim sveže prosfore isparava se vlaga, zatim što je teže iz nje isecati Agnec i ostale čestice, bolje je da prosfora ne bude sasvim sveža, tek to jutro pečena.

Sem čistog pšeničnog brašna, kvasca, prirodne vode i soli u nju se ne može stavljati ni šećer, ni bilo šta drugo.

 

Glasnik, oktobar 1975.

 


NAPOMENE:

[1] Mt. 26, 26; Mk. 14, 22; Lk. 22, 19; Jn. 13, 18; 1 Kor. 11, 23, 26.

[2] O Sv. Liturgiji, gl. 91, Minj, P. G. T. 155, k. 272.

[3] P. Trembelas, Dogmatiki III, Atina 1961, 156.

[4] P. Trembelas, E tris liturgie, Atina 1935, 19; L. Mirković, Liturgika I, 1, Beograd 1966, 56. Uporedi odgovor na pitanje treba li osvećivati naforu, Glasnik SPC 1973, br. 5, 123; i odgovor na pitanje o vađenju čestica za Sv. anđele, Glasnik 1974, br. 8, 184.

[5] O Sv. Liturgiji, gl. 86, k. 265.

[6] Četiri poslednje primedbe nalaze se u sličnom odeljku „Erminije za jereje i đakone“, koja se nalazi kao dodatak u prevodu na novogrčki jezik dela Sv. Simeona Solunskog, izd. A. Rigopula, Tesaloniki, str. 470, što je gotovo doslovan prevod „Učiteljnog izvjestija“, pregledan i odobren, kako se tu navodi, od vaseljenskog patrijarha Kalinika.

[7] Izd. „Astir“, Atina 1970, 682.

[8] I. Fundulis, Apantisis is liturgikas aporias, Atina 1970, II, 160; arhim. K. Kern, Evharistija, Pariz 1947, 157-159.

[9] Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1899, 3, 147.

[10] Tako isto i u br. 122, XIV-XV v.; br. 126, XV v.; Man. Sv. Trojice, br. 110, prva pol. XV v.; br. 67 iz 1504. g.; br. 106, XVI v. (pogrešno stoji: va znako da ne ležit); Muzeja SPC br. 108, XV v.; br. 117, XVI v.; br. 214, XVI v.; br. 238, XVI v.; takođe Služabnik Božidara Vukovića iz 1519. g.; Zbirke prof. Grujića rukop. br. 50, XVII v.

[11] Sv. Trojice kod Pljevalja br. 110, XV v.; Grujićeve zbirke br. 84; br. 50; Božidara i Vincenca Vukovića iz 1519. i 1554. god.

[12] Krasnoseljcev, Svjedjenija o njekotorih liturgičeskih rukopiseh vatikanskoj biblioteki, Kazanj 1885, 175; Isti, Materiali dlja istoriji činoposljedovanija liturgiji Sv. J. Zlat., Kazanj 1889, 43.

[13] Krasnoseljcev, Materiali, 42.

[14] Muzej SP Crkve u Beogradu, br. 246, 1.184b.

[15] Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 833.

[16] Up. V. Fradinski, Abisinska crkva, Zbornik Pravosl. bogosl. fakulteta, II, 1951, 122; isti, Sirsko-jakovitska crkva, n. d. 97.

[17] N. d. 140, 157.

[18] N. d. 157.

[19] Sv. Simeon Solunski, O Sv. Liturgiji, gl. 94, k. 285.

[20] Kako čine jakoviti (Fradinski, n. d. 97).

[21] Ep. Melentije, Pravilnik II, Zaječar 1907, 38.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *