Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

После колико дана се печене просфоре могу употребити за Свету Литургију и од чега се меси просфора?

 

ПИТАЊЕ: 1) Служимо редовно Свету Литургију суботом и недељом, но жена која нам спрема просфоре пече их понекад у четвртак, те им је у недељу већ трећи, четврти дан. Постоји ли пропис после колико дана се печене просфоре могу употребити за Свету Литургију?

2) Према укусу нафоре у неким црквама изгледа да се, при мешењу, ставља у њих шећер. Да ли је то дозвољено?

 

ОДГОВОР: Из еванђелских описа Тајне вечере, види се да је Господ при установи Свете Тајне Причешћа употребио квасан хлеб. У грчком новозаветном тексту тај се хлеб назива „артос“,[1] што значи хлеб са квасцем, за разлику од погаче, хлеба без квасца, која се назива „азимос“, „азима“. Свети Симеон Солунски објашњавајући зашто се у новозаветној Цркви употребљава квасан хлеб, док је у Старозаветној за Пасху био бесквасан, наводи место код апостола Луке 22, 19 и вели: „Из онога што Еванђеље даље вели: Узе хлеб (артон)“ –  каже – „а не погачу (азимон)“.[2] И код осталих Отаца Цркве, свагда кад се помиње хлеб Светог Причешћа, он се назива „артосом“, квасним а никад бесквасним. Стога је у Православној цркви од почетка у употреби за Свето Причешће само квасан хлеб. И у Западној цркви све до VIII века употребљаван је само такав хлеб на Литургији.[3]

Још у апостолско доба, верни су доносили од кућа хлеб и вино за Евхаристију и предавали их ђаконима, а ови их стављали у проскомидију, доцније на столове у ту сврху онде постављене. Пошто ђакон позове: „О предложених честних дарјех Господу помолимсја…“, верни су се у себи молили за своје живе и покојне за које су принос учинили, а свештеник је читао молитву: „Боже, Боже наш…“ Овим је сав овај принос био освештан и изузет од остале хране за обичну употребу. Од њега су ђакони одвајали колико ће бити потребно да се сви причесте, а остатак је употребљаван за вечере љубави – агапе; доцније, кад је држање агапа престало, за издржавање клира и сиротиње. У сваком случају, могли су га јести само крштени, а некрштеним и оглашеним то је било забрањено.[4]

Овај хлеб је, дакле, био онакав исти какав су хришћани свакодневно употребљавали за храну. Као и данас, справљао се од пшеничног брашна, квасца, воде и соли, без икаквих других додатака. Ове исте састојке помиње и Свети Симеон Солунски у свом излагању о Божанственој Литургији велећи: „И три су ствари у њему, хлебу, због три дела која има душа и у част Свете Тројице: брашно, са квасцем, који означава душу; и вода која означава крштење; и со која означава ум и науку Бога Речи, Који ученицима рече: Ви сте со земљи“.[5]

Свакако да се и у најстарије доба није доносио у цркву само свеж, тек печен хлеб, него и старији, какав је ко имао, ма био печен и пре неколико дана. Главно је било да је хлеб добар за јело, не превише тврд и, разуме се, да није почео плеснивити и кварити се.

Тај је принцип остао у Цркви све до данас. У „Учитељном извјестију“ постоји цео одељак који говори о каквоћи материје тела Христова, тј. о просфори. Ту се прописује да он мора бити од чистог пшеничног, а не од брашна којих других житарица, замешен са квасцем, природном водом, и умерено осољен. Сем тога, одређује се да буде добро печен, не препаљен ни полупечен, не много тврд и сув,[6] не плеснив, једном речју „да је доброг укуса, добар и способан за јело“. Али од колико баш дана – не каже се ту ништа, свакако због тога што у појединим крајевима, или зими све ове особине хлеб може да сачува дуже, а у другим, и лети суши се и квари брже. У „Пидалиону“ се подвлачи да брашно за просфоре треба да буде од чисте пшенице и што боље, да би тако наш принос био угодан Господу као Авељев, а не одбачен као Каинов, јер је овај немарно, без избора принео на жртву шта било.[7]

Све до VШ века овај хлеб је и споља био прост. На њему није било ни печата, ни каквог другог знака. Тек од тог времена на просфорама се најпре копљем црта, а доцније утискује печат са знаком равнокраког крста и словима: ИС, ХС, НИ КА, што значи: Исус Христос побеђује. Још касније печат има и троугласту честицу са словима MΘ, што значи: Митир Тхеу, тј. Мати Божја, а такође девет мањих честица за девет чинова.[8]

У Венијаминовој „Новој Скрижаљи“ сусрећемо још једну појединост. По његовом мишљењу, хлебови предложења у старозаветној скинији били су двоструки. „Подражавајући ово“ – вели он – „и у хришћанским храмовима хлебови, или просфоре, праве се двоструке, и са своја два дела означавају божанство и човечанство Исуса Христа“.[9] Никољски и Булгаков наводе такође овај символизам двају слојева просфора, износећи и остале прописе за њихово спремање и каквоћу, углавном према „Учитељном извјестију“.

Према нашим старим рукописима даје се закључити да се за Свету Литургију може употребити и сасвим свежа просфора, која је још „топла и испарава се“. У дечанском рукописном Служабнику на пергаменту, бр. 123, из 1395. год., даје се упутство да се Агнец из такве просфоре по исецању, „жртвовању“ (сечењу унакрст) и пробадању поставља на дискосу наузнако, мекотом горе: „Аште јест топал и парит се тогда вазнако да лежит“.[10] После речи „Твоја от Твојих…“ у неким од поменутих рукописа налаже се да се Агнец окрене печатом горе: „По реченији Твоја от Твојих, аште јест била топла просфура, обраштајет се паки знаменије крста згоре, по обичају“,[11] и тако онда остаје све до времена причешћа. Ту налазимо и објашњење за овакво поступање, тј. да се мекота окреће горе, а оно је у томе да Агнец из тек печене просфоре, испаравајући се, не ствара влагу испод себе на дискосу: „За јеже не сатворит от издоле мокрити“.

Биће да ови прописи потичу из Диатаксиса патријарха Филотеја, који у Кипријановом рукопису, с почетка XV века, наређује овако: „И ашче не тепла будет просфура, обрашчајет јего (Агнец) ниц… ашче ли же јакоже преж сказахом, тепла будет била просфура, не обрашчајет с(вја)тих Агнец ниц, јако да не упустит воду од доље лежа на с(вја)том бљудје… и стоит так даже до преноса великаго. И тогда, вњегда хотја подвигнути с(вја)таја, подвижет мало покров и обрашчајет с(вја)тиј Агнец ниц…“.[12] Исти поступак налазимо и у грчком рукопису овог Диатаксиса ватопедске библиотеке бр. 133, из 1354-1376. год.: „И окреће горе другу страну која има знак крста. Ако ли је топла и испарава се, онда наузнако нека лежи, да не ствара одоздо влагу“.[13]

Но, указивање на другу границу, тј. колико највише дана сме проћи од печења просфоре да би се она још могла употребити на проскомидији, у старим рукописима се не налази. Тек у једном нашем рукопису из XVI в. наводи се термин од седам до десет дана, под условом да просфора није покварена, него добра за јело: „Аште просфура цела и невредима будет, до седмих и десетих дни, да литургисајет се“.[14]

Код неких писаца налазимо мишљење да просфоре „треба да спремају нарочито за то изабране побожне личности, у манастирима монаси, а у парохијама удовице и девојке“,[15] но то се не може наћи у црквеним прописима. У Абисинској цркви постоји особит начин спремања просфора и нарочите зграде за то поред храмова. Обавезно их спремају по један свештеник, ђакон и монах, и пеку дан раније пре вршења Литургије. При томе се врши посебан обред који се састоји из непрекидног читања Еванђеља, псалама и молитава, уз свештенички благослов. Цео чин врши се тајно, нико од верних не може да му присуствује. Слична пракса постоји и код јаковита. Код њих просфоре спремају и пеку сами свештеници или ђакони, такође дан уочи Литургије.[16] И код римокатолика постоје посебне установе за спремање и печење хостија. У Православној цркви тога није било никад. Истина код Руса су постојале посебне радионице које су спремале и продавале просфоре, и посебна лица, обично свештеничке и ђаконске удовице („просвирње“) за тај посао, али та установа није из старине и, по речима проф. Керна, она „мења сав смисао ове древне традиције“.[17] У Грчкој, Македонији и Србији, из старине па све до сада – с похвалом истиче он – могу се видети жене како носе просфоре, вино, зејтин у цркву, предају их свештенику или ђакону, што „служи живом везом с апостолском традицијом“.[18]

Разуме се, није рђаво да просфоре спремају старије жене, или удовице, али то никако не може важити као правило. И девојке, као и младе жене могу, ако већ иначе спремају јело и хлеб у кући, да месе и просфоре с побожношћу. Обратно, ни старије удовице, или девојке, које би живеле непобожно, не би могле спремати просфоре, као што се од најстаријег доба принос неверних, или јавних грешника који се не кају, не прима у Цркви.[19]

Дужност је свештеника да објасне женама да просфоре треба месити од истих састојака и на исти начин на који се спрема обичан хлеб. При мешењу тесто треба поделити на два дела, онда метнути један део преко другог, па озго притиснути печатом. Тако ће се добити хлепчић од два слоја са символизмом двеју природа Спаситељевих. Премазати просфору јајима, бутером, или стављати у тесто зејтина,[20] или млека, или меда и шећера, да има сладак укус, не може се допустити. Мало шећера може се ставити само у квасац, ако треба да боље и брже надође, али нипошто не у тесто. На просфори која би била спремљена са оваквим састојцима свештеник не може проскомидисати, тј. ни вадити Агнец, нити друге честице, нити је употребити за антидор („Учитељно извјестије“).

У случају нужде, може се као просфора употребити и обичан, округао хлеб из пекаре, на коме свештеник претходно треба да нацрта копљем Агнец.[21]

Најбоље је, дакле, као што је код Грка и код нас увек било, да се просфоре спремају у православним домовима и да заиста буду „принос“ породице за своје живе и упокојене чланове.

Као што смо видели, сви наведени општи принципи о спремању и употреби просфора у важности су у нашој Цркви и данас. За Свету Литургију може се употребити и сасвим свежа, тек печена просфора, а и стара десетак дана, под условом да није променила мирис и укус, и остале особине хлеба, која је, дакле, употребљива за јело. Штавише, пошто свеж хлеб није препоручљив за јело, јер треба да преври, а сем тога из сасвим свеже просфоре испарава се влага, затим што је теже из ње исецати Агнец и остале честице, боље је да просфора не буде сасвим свежа, тек то јутро печена.

Сем чистог пшеничног брашна, квасца, природне воде и соли у њу се не може стављати ни шећер, ни било шта друго.

 

Гласник, октобар 1975.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Мт. 26, 26; Мк. 14, 22; Лк. 22, 19; Јн. 13, 18; 1 Кор. 11, 23, 26.

[2] О Св. Литургији, гл. 91, Мињ, П. Г. Т. 155, к. 272.

[3] П. Трембелас, Догматики III, Атина 1961, 156.

[4] П. Трембелас, Е трис литургие, Атина 1935, 19; Л. Мирковић, Литургика I, 1, Београд 1966, 56. Упореди одговор на питање треба ли освећивати нафору, Гласник СПЦ 1973, бр. 5, 123; и одговор на питање о вађењу честица за Св. анђеле, Гласник 1974, бр. 8, 184.

[5] О Св. Литургији, гл. 86, к. 265.

[6] Четири последње примедбе налазе се у сличном одељку „Ерминије за јереје и ђаконе“, која се налази као додатак у преводу на новогрчки језик дела Св. Симеона Солунског, изд. А. Ригопула, Тесалоники, стр. 470, што је готово дослован превод „Учитељног извјестија“, прегледан и одобрен, како се ту наводи, од васељенског патријарха Калиника.

[7] Изд. „Астир“, Атина 1970, 682.

[8] И. Фундулис, Апантисис ис литургикас апориас, Атина 1970, II, 160; архим. К. Керн, Евхаристија, Париз 1947, 157-159.

[9] Новаја Скрижаљ, С. Петербург 1899, 3, 147.

[10] Тако исто и у бр. 122, XIV-XV в.; бр. 126, XV в.; Ман. Св. Тројице, бр. 110, прва пол. XV в.; бр. 67 из 1504. г.; бр. 106, XVI в. (погрешно стоји: ва знако да не лежит); Музеја СПЦ бр. 108, XV в.; бр. 117, XVI в.; бр. 214, XVI в.; бр. 238, XVI в.; такође Служабник Божидара Вуковића из 1519. г.; Збирке проф. Грујића рукоп. бр. 50, XVII в.

[11] Св. Тројице код Пљеваља бр. 110, XV в.; Грујићеве збирке бр. 84; бр. 50; Божидара и Винценца Вуковића из 1519. и 1554. год.

[12] Красносељцев, Свједјенија о њекоторих литургических рукописех ватиканској библиотеки, Казањ 1885, 175; Исти, Материали дља историји чинопосљедованија литургији Св. Ј. Злат., Казањ 1889, 43.

[13] Красносељцев, Материали, 42.

[14] Музеј СП Цркве у Београду, бр. 246, 1.184б.

[15] Настољнаја књига, Харков 1900, 833.

[16] Уп. В. Фрадински, Абисинска црква, Зборник Правосл. богосл. факултета, II, 1951, 122; исти, Сирско-јаковитска црква, н. д. 97.

[17] Н. д. 140, 157.

[18] Н. д. 157.

[19] Св. Симеон Солунски, О Св. Литургији, гл. 94, к. 285.

[20] Како чине јаковити (Фрадински, н. д. 97).

[21] Еп. Мелентије, Правилник II, Зајечар 1907, 38.

 

Comments are closed.