Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Значење речи „Твоја от Твојих“

 

ПИТАЊЕ: Шта подробније значи возглас: „Tвoja от Твојих, Тебје приносјашче о всјех и за всја“? У преводима стоји кратко: „Tвoje од Твојих, Теби приносимо за све и свега ради“, или слично?

 

ОДГОВОР: Као и многе друге речи на Светој Литургији, и ове су узете из Светог Писма Старог Завета. Потичу од цара Давида, који их је упутио Богу при давању прилога за подизање храма: „Јер је од Тебе све, и из Твојих руку примивши дасмо Ти“.[1] У литургичком смислу помиње ове речи већ Свети Иринеј Лионски говорећи да је Господ Исус „дајући савет својим ученицима да приносе Богу првине од оног што је Он створио, не зато што Он има потребу, него да они сами не би били бесплодни и неблагодарни, узео је од створеног хлеба и благодарио… Слично и чашу … и научио је новом узношењу Новог Завета, те Црква у свему свету, примивши од апостола, приноси Богу – који нам даје храну – првине Његових дарова“.[2] У идућој глави он директно вели: „А приносимо Њему оно што је Његово“;[3] затим: „ми приносимо Њему, не као да има потребу, него благодарећи Његовој власти и освећујући твар… Тако је сама Реч дала заповест народу (јудејском) о приносима, мада нема потребе за њима, да би се они научили служити Богу; зато хоће да и ми приносимо дар олтару често и без престајања“.[4]

Сличну мисао изражава молитва VIII књиге Апостолских Установа: „Приносимо Теби, Цару и Богу, по Његовом (Исуса Христа) наређењу, овај хлеб и ову чашу, благодарећи Ти кроз Њега што си нас удостојио да стојимо пред Тобом и да Ти служимо. И молимо се да милостиво погледаш на ове дарове који леже пред Тобом, Боже, који немаш ни у чему потребе“.[5]

Према излагању проф. Фундулиса и Керна, видимо да се речи „Твоја от Твојих“ не налазе само у византијском типу Литургија, него и у другим: „Исти израз, с малим разликама, одговара и александријској Литургији Светог Григорија Богослова: „Твоје од Твојих дарова, Теби приносећи за све, и за сва, и у свима“.“[6] У Литургији Светог апостола Марка, „у молитви анамнезе, има овакав израз: „Теби, од Твојих дарова предложисмо пред Тобом…“.“ На престолу цариградске Свете Софије стајала је оваква посвета: „Твоје слуге, Христе, Јустинијан и Теодора, Теби приносе Твоје дарове од Твојих дарова“. Проф. Керн вели даље: „Свакако је овај израз ушао у литургичку употребу још до првобитне раздеобе обредних особина Запада и Истока, јер и у канону римске мисе, у молитви „Unde et memores“, читамо овакву фразу: „Приносимо Твоме пресветлом Величанству од Твојих дарова и поклона“.[7]

Речи „Твоја от Твојих, Тебје приносјашче“ употребљаване су кроз векове на Светој Литургији у суштини у оном смислу у коме их је употребио цар Давид. Хришћани су свесни да приносећи ову жртву Богу не приносе од свога, него од оног што од Бога примају по милости. И строзаветне жртве биле су дар Богу од Његових дарова. Али је новозаветна жртва несравњиво узвишенија. Она није месо и крв жртвених животиња, него Тело и Крв Сина Божјег. Из љубави према људима, Бог нам је даровао то највеће благо – Тело Сина Свога. Из благодарности и службе Њему, а према заповести Спаситељевој, ми приносимо ову жртву, као што вели Свети Иринеј, ради освећења себе и све твари. Ово је, дакле, савршена жртва савршеном Богу, јер – како истиче архиепископ Венијамин – „ниједан принос не може бити тако савршен и угодан Богу као сви Свети Дарови“.[8]

Овакав смисао наведених речи даје и тумачење патријарха Германа (VIII век): „Твоја от Твојих, Тебје приносјашче – од Тела и Крви Оног Који је рекао: Ово чините за мој спомен, што значи: Оно што си нам предао преко Својих Светих апостола, то Ти приносимо ради нашег спасења. Народ: Тебе појемо Бога и Оца, Тебе благосиљамо Сина и Реч, Теби благодаримо Свети Душе“.[9]

Исти смисао овим речима дају тумачи и богословски писци новијег времена. Да наведемо тумачење К. Никољског: „Твоја… тј. Твоје дарове; от Твојих, тј. од Твојих творевина – од оног што си Ти створио; Тебје приносјашче – Теби приносимо“.[10]

Овај, дакле, део реченице јасан је. Остаје још да размотримо други: „…о всјех и за всја“.

У одговарајућој молитви Јаковљеве Литургије каже се: „Ову страшну и бескрвну жртву приносимо Теби, Владико, молећи… да нам не платиш по гресима нашим, нити по безакоњима нашим, него по Твојој благости и неизрецивом Твом човекољубљу… избрисавши обвезницу против нас… дарујеш нам небеске и вечне дарове Твоје“.[11] У речима ове молитве изнет је разлог приношења новозаветне жртве, шта ми очекујемо од ње, а и речи „о всјех и за всја“ у ствари треба да објасне зашто се приноси Богу Његово од Његовог. Зато свакако и једне и друге имају исти смисао, тј. и речи „о всјех и за всја“ треба да значе: Ради опроштења грехова и примања дарова од Тебе Благог и Човекољубивог Бога. У овом смислу тумачи их и К. Никољски говорећи: „О всјех (… за све, у свим односима), што се односи на сва дела нашег греховног живота, да нам не би вратио по нашим гресима, него по Твом човекољубљу… И за всја… за све што си Ти учинио људима. Дакле, приносимо жртву умилостивљења за грехе и благодарствену за извршено спасење“.[12]

Према Јерониму Вогиаци, „…о всјех и за всја“ значи: „За свако време и за сва добра која дајеш својим разумним створењима“.[13] Еп. Мелентије не узима у обзир грчки оригинал, где је „о всјех и за всја“ свакако у множини средњег рода (не у једнини мушког), него према словенском где „о всјех“ може бити и мушког рода, вели да значи „о всјех, тј. за људе, и за всја тј. благодјејања“. Он, такође, узима погрешно да „от Твојих“ значи „од Твојих слугу“.[14]

Најпотпуније тумачење ових речи налазимо код проф. Мирковића. Он вели: „… свештеник… говорећи: „Твоја от Твојих“, као да би хтео рећи: Ми немамо никакве својине којом би на достојан начин могли изразити Теби, Оче Небесни, нашу благодарност за добра којих смо постали учасници доласком Јединородног Сина Твога. Зато Ти у знак искрене благодарности приносимо „Твоја“ тј. Твоје (дарове), овај хлеб и ово вино, „от Твојих“ тј. од Твојих толиких безбројних дарова, изабране од самога Јединородног Сина Твога при установљењу Евхаристије… Ми Ти приносимо ове дарове „о всјех“ (за све) што нам спомиње пређашња молитва, за све што си учинио за нас, за крст, за гроб, за тридневни васкрс, за улазак на небо, седење с десне стране Оца и други славни долазак, „и за всја“, тј. за све споменуте ствари у пређашњој молитви, које нису ништа друго доли опроштење грехова или искупљење наше“.[15]

*

У погледу облика речи овог узгласа, постоји разлика између Грка и Бугара, с једне, и нас и Руса, с друге стране, у томе што Грци и Бугари данас говоре „Тебје приносим“ (си просферомен), а ми „Тебје приносјашче“, Теби приносећи. Код њих је овај глагол у индикативу презента, а код нас има облик партиципа презента. Тако је код нас било и у старини. Ниједан стари српскословенски рукопис, који сам имао у рукама, нема те речи у друкчијем облику него „приносеште“.[16] Од особитог је значаја што се исто тако налази у већини старих грчких рукописа од VIII до XVII века. Проф. Фундулис вели да од око 90 грчких рукописа Народне библиотеке и Византијског музеја у Атини (које наводи проф. Трембелас у свом раду Е трис литургие), више од њих 70 имају „приносјашче“, „просферонтес“. Даље, он вели: „Иста аналогија постоји у рукописима осталих библиотека“.[17] Тако налазимо и у грчким рукописима које наводи Красносељцев[18] и Дмитријевски[19], и рукопису Диатаксиса патријарха Филотеја Ватопедске библиотеке бр. 133 из 1354-1376. г.[20]

Поред ових историјских доказа, и разматрање Канона Евхаристије, коме ове речи припадају, казује да је правилнији облик „приносећи“ него „приносимо“. Проф. Трембелас наводи за то ове доказе и вели: „Сматрамо бољим израз „приносећи“ (просферонтес) и налазимо да је глагол, од кога овај партицип зависи, у химни коју народ наставља: „Тебе појемо…“, што сведочи и Барберински кодекс“. Да „Тебе појемо…“ сачињава наставак узгласа „Твоја от Твојих“ – вели даље проф. Трембелас – „излази из следећег: 1) Молитва „Јешче приносим Ти словеснују сију…“ која иза тога следи, одговара природније претходном ако се схвати као наставак не „Теби приносимо због свега за све“, него краја химне коју пева народ („…и молимо Ти се, Боже наш“); 2) Да овај део молитве сачињава наставак наведене химне може се извести и из Александријске Литургије Василија Великог, где читамо у одговарајућем одељку: „Народ говори: Тебе појемо, Тебе благосиљамо. Свештеник говори у себи: И молимо и просимо Тебе, Човекољупче…“; 3) Уопште учествовање народа у анафори бива тако да он наставља, или одговара на оно што литург говори, а после овог одговора да опет литург наставља реч. Стварно у Прологу Канона Евхаристије „моли се јереј за народ, а народ се моли за јереја. Јер „И са духом твојим“ није ништа друго до то. И благодарење опет је заједничко, нити само он благодари, него и цео народ. Јер пре њих (народа) узима реч (свештеник), онда, сјединивши се, они: „Достојно је и праведно!“ Затим почиње благодарење (Златоуст, 18. омилија на 2 Кор.)… После благодарења следи Победна песма, која сачињава наставак узгласа литурга, што се може закључити према речима о томе Светог Кирила („а двама ноге, и двама летећи и говорећи: Свет, свет, свет Господ Саваот“ – Мист. Катих. V)“ .[21]

Слично овоме расуђује и проф. Фундулис и закључује: „Исправка првобитног и правилног „Теби приносећи“, у „Теби приносимо“, настала је, изгледа, кад је надвладао обичај да се молитве говоре тајно, те возгласи свештеника и одговори народа почеше да губе свој смисао, пошто одвојени од молитава немађаху, сами по себи, независно од везе с њим, никакав самостални смисао“.[22]

Проф. Керн такође вели: „Старији рукописи имали су облик „приносјашче“, просферонтес… док је доцније код Грка превладало „приносим“, просферомен“.[23]

*

Возглас „Твоја от Твојих…“, дакле, значи: Овај хлеб и вино, од свију Твојих дарова Теби приносећи због свега (што си учинио за нас – крст, гроб, тридневно васкрсење…) и за све (опроштење греха и нашег искупљења), Теби појемо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе.

 

Гласник, фебруар 1975.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] У грчком преводу LХХ-орице: „јер је Твоје све и од Твога дали смо Ти“ (1 Дневн. 29, 14). Уп. И. Дмитревскиј, Историческоје, догматическоје и таинственоје изјасњеније на Божественнују литургију, С. Петербург 1884, 228; К. Керн, Евхаристија, Париз 1947, 273).

[2] Сочињенија Св. Иринеја еп. лионскаго, рус. преводје П. Преображенскаго, С. Петербург 1900, Против јереси књ. IV, гл. VII, 5, стр. 361.

[3] Н. д. гл. XVIII, т, стр. 365; Апоспазмата, у Вивлиотхики Елинон патерон, Екдосис Апост. Диакониас Атина 1955, Т. В., стр. 153.

[4] Н. д. рус. прев. Гл. XVIII, 6, стр. 365, 366.

[5] Изд. Апост. Диакон., Атина 1955, T. II, гл. XII, стр. 155, 156.

[6] Апантисис ис литургикас апориас, Атина 1979, II, 211, 212.

[7] Н. д. 263, 274

[8] Новаја Скрижаљ, С. Петербург 1899, 190. И еп. Николај вели: „И кад Богу жртву приносимо, прост хлеб и просто вино, ми говоримо: „Твоја от Твојих…“. Јер ништа у свету ми немамо своје: ни мрву хлеба, ни вина – ништа што од Бога није.“(Охрид. Пролог, Ниш 1928, 7).

[9] Мистики теорија, Мињ. П. Г. Т. 98, 437.

[10] Пособије, С. Петербург 1900, 444.

[11] И тхиа литургиа ту агиу Иакову ту Аделфу Тхеу, Атина 1964, стр. 30.

[12] Н. д. 444, 445.

[13] И тхиа литургиа, Атина 1912, 43.

[14] Правилник II, Зајечар 1907, 113.

[15] Литургика II, 1, Београд 1966, 97.

[16] Дечански рукописи: бр. 130, XIV в., бр. 122, XIV-XV в., бр. 123 из 1395. г., бр. 125, XV в., бр. 126, XV в., 129 XV-XVI в., бр. 132, XV в., бр. 134, XVI в., Ман. Св. Тројице код Пљеваља бр. 110. прва пол. XV в., бр. 86 и 108 из XV в., бр. 67 из 1507. г., бр.60 и 106 из XVI в.

[17] Н. д. 211.

[18] Моск. публ. библ. збирке еп. Порфирија из X в.; Моск. Румјанцевског муз. Севастјановске збирке бр. 374 из Х-ХI в., Моск. синод. библиот. бр. 279 из XIV в. – у Свједјениа о њекоторих литургических рукописјех ватиканској библиот., Казањ 1885, 290, 201, 300.

[19] И есфигменском пергаментном свитку из 1306. г. (Евхологиа, Кијев 1901, 267).

[20] Красносељцев, Материал дља истории чинопосљедованија литургии Св. Иоана Злат., Казањ 1883.

[21] Трембелас, н. д. 110.

[22] Н. д. 213. Можда је на ову промену „приносећи“ у „приносимо“ неке повукао партицип у претходној молитви: „Поминајушче убо спаситељнују сију заповјед… Твоја од Твојих Тебје приносим…“.

[23] Н. д. 273. На другом месту наводи он ове речи тако да се може схватити да је старији облик просферомен, приносимо (стр. 232, 233).

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *