Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Кад и како треба развијати и савијати антиминс на Светој Литургији?

 

ПИТАЊЕ: Кад и како треба развијати и савијати антиминс на Светој Литургији? У овом погледу поступа се различито не само у појединим крајевима, него бива да свештеници и свештеномонаси при једном истом храму, или манастиру, не поступају на исти начин. Око тога, онда, настају несугласице, доказивања и распре.

Да би се дошло до једнообразности и тако уклонио разлог трвења, молим да се на ово питање одговори што документованије.

 

ОДГОВОР: Ово питање, у новије време, постављено је више пута и стално се поставља. Свакако што до сада изнети одговори не задовољавају све. Не верујем да ће то моћи учинити и овај одговор. Тако аргументоване разлоге, који би ућуткали сва супротна мишљења, тешко је дати, а још теже примити, пре свега због тога што се многи не опредељују према стварним разлозима и чињеницама, него већином према навици: „Тако сам навикао“, „Тако чине и други“, „Овако је лепше“, итд. С друге стране опет, у појединим старим рукописима не налазимо никаквих упутстава о развијању и савијању антиминса, не само зато што су се у старини антиминси правили како од платна, тако и од танке даске, него што се негде ни они од платна нису савијали, већ стојали на индитији стално распрострти и били зашивени за њу.[1] Најзад, и они рукописи у којима се говори о распростирању у и савијању антиминса, о времену кад то баш треба учинити нису сагласни, једни наводе овај моменат, други пак онај. Најстарије од тих казивања налазимо у грч. рукопису еп. Порфирија из IХ-Х века. У то доба развијање антиминса вршио је ђакон по возгласу јектеније оглашених док је говорио: „Јелици оглашени изидите…“.[2] У исто време, док је један ђакон ван олтара говорио јектенију „Јелици оглашени изидите…“, распростирали су антиминс такође ђакони који су били у олтару и по рукопису Патријаршијске библиотеке у Јерусалиму бр. 362(207), из XIV в.,[3] као и по рукопису Атин. народ. библиотеке бр. 815, ХI-ХII в.[4] И по Псеудософронију, то је посао ђакона: „Ђакони распростиру илитон као Јосиф и Никодим кад су хтели да сахране Њега, Господа“.[5]

По рукопису главног текста Златоустове Литургије код Гоара, такође се распростире антиминс по возгласу јектеније за оглашене, али то распростирање не врши ђакон, него јереј,[6] а тако стоји и у Венецијанском рукопису ове Литургије; такође по једном рукопису опширне редакције Златоустове Литургије: „И развија јереј илитон и сагнувши се моли Молитва верних прва“.[7] И пергаментни свитак Синај. библиот. бр. 1020, ХII-ХШ в., у Литургији Светог Василија Великог казује да се антиминс развија по возгласу „Да и ти с нами славјат“.[8] Један рускословенски рукопис из 1676. г. вели: „Да и ти с нами… Внегда глагољетсја сиј возглас, простирајут антиминс…“,[9] а по Златоустовој и Василијевој Литургији Служебника Петра Могиле, из 1635.г.: „Да и ти с нами… По возгласје же иереј распростирајет илитон и антиминс в њем сушчиј“.[10] У исто време распростире се антиминс и према два дечанска рукописа: „Јелико оглашени… Зде антимис развивајет“; „Да и ти с нами… и простирајет с(вети)т(е)љ антимис, купно же и с(ве)штеници с њим“.[11]

На исто ово време указују рукописи који распростирање антиминса помињу у вези са првом молитвом верних: М(о)л(итва) верних прваја по простренији илитона.[12] У грчким: Евхи пистон проти мета то аплотхине то илитон.[13] Такође, код Гоара у Барберинском рукопису и главном тексту Василијеве Литургије.[14] И неки наши рукописи казују то исто: М(о)л(и)тва о верних по прострени(ји) антимиса.[15] У исто време прописује се развијање антиминса и у савременом грчком Лигургиариону, где по возгласу „Да и ти с нами…“, стоји: „Тада јереј развија на Светој трпези илитон, а ђакон говори: Јелици оглашени изидите…“,[16] као и у Микрон евхологион.[17] Примедба о развијању антиминса – илитона на том месту налази се и у Иератикону, званичног издања Грчке цркве, као и у црквенословенском штампаном Служебнику: „И простирајет антиминс свјашченик“.[18] Овако стоји и у преводу Златоустове Литургије др Јустина Поповића и епископа бачког Иринеја.[19]

Неки рукописи наводе да се антиминс развија нешто раније – пре возгласа „Да и ти с нами“: „И раширивши илитон узглашава јереј: Да и ти с нами…“.[20] И у осам рукописа Атинске народне библиотеке такође: „Онда тако јереј распростире илитон говорећи: Да и ти с нами…“.[21] Од наших рукописа, у бр. 84, из 1635. г., Грујићеве збирке стоји на маргини према јектенији за оглашене: „Развивајет се антимис“. Црквенословенски штампани Архијерејски чиновник вели да се антиминс распростире „вњегда глагољетсја сеј возглас“ (тј. Да и ти с нами…).[22] Бугарски савремени Служебник предвиђа развијање антиминса отприлике у то исто време, тј. између молитве главоприклоњења и возгласа „Да и ти с нами“,[23] као и проф. др Јустин Поповић у новом преводу све три Литургије.[24]

Има рукописа који развијање антиминса стављају још раније – у време изговарања возгласа сугубе јектеније, или непосредно после тога. Тако Служабник Музеја СПЦ бр. 227, XIV в., казује: „Иереј вазглаш „Јако милостив…“ и развивајет антиминс. Диакон: Помолите се оглашени…“, а тако је и у 9 рукописа манастира Дечана,[25] као и у Служабнику Винценца Вуковића из 1554. г., и П. Могиле из 1635. г.: „Јако милостив… и развивајет иереј антимис“.[26]

Још унапред, у време читања сугубе јектеније, помера се време развијања антиминса код појединих руских писаца. К. Никољскиј вели: „Обично при молитви прилежног молења… коју јереј прочита тајно, распростире јереј илитон и три стране антиминса“.[27] Булгаков, поред тога што наводи речи Служебника: „Да и ти с нами“, после којих се – вели – јасно казује „простирајет антиминс свјешченик“, даље наставља: „Но код нас се антиминс не развија у то време, него се у овом случају држи пракса архијерејског служења, при коме се антиминс обично раскрива после речи јектеније: „Јешче о Свјатјем Правитељствујушчем Синодје…“. Архијереј с јерејима развија „Плат“ (илитон) и три стране антиминса…, а горња се развија у време возгласа „Да и ти с нами…“.“[28] Готово истим речима говори о томе проф. К. Керн.[29] Једнако о томе говори Е. Њестеровскиј: „После јектеније и тајне молитве за оглашене, свештеник узглашава: „Да и ти с нами славјат“, и при томе возгласу простире антиминс (обично раскрива горњи део, а три друга дела раскрива на претходној сугубој јектенији, на прозби за месног епископа)“.[30] Слично и прот. А. Маљцев.[31] Код нас о развијању антиминса у то време говори Р. Димитријевић.[32]

Од наших писаца, проф. др Лазар Мирковић вели да се три стране антиминса откривају за време читања јектеније за оглашене, а четврта горња, за време возгласа „Да и ти с нами“.[33] Тај поступак хвали и проф. Керн велећи: „Српска пракса држи се тачније Служебника…“.[34] Јован Ивковић говори о нашој пракси и вели да се за време јектеније оглашених отворе три стране, а четврта код возгласа „Да и ти…“.[35] Такође Василије Николајевић: „Треба, дакле, за време јектеније за оглашене да се отворе три стране, а четврта горња – при возгласу „Да и ти…“, те онда уједно при речима: „Отца и Сина“ прекрсти губом антиминс, и исту остави с десне стране антиминса у горњи део“,[36] а слично вели и у великом Типику.[37] Према еп. Мелентију, изгледа да се цео антиминс открива за време јектеније за оглашене, а при возгласу „Да и ти с нами“ само чини знак крста губом над њим.[38] Говорећи као о већ утврђеној пракси о развијању антиминса за време јектеније за оглашене, изгледа да и хаџи Теофило Стевановић сматра да се цео антиминс тада открива.[39]

Ако оставимо казивање руских писаца о развијању антиминса по молитви приљежног молења на сугубој јектенији, јер потиче из новијег времена, немајући потврде не само у старини, него ни у новијим рукописима, онда видимо да се антиминс развија од возгласа сугубе јектеније до иза возгласа јектеније за оглашене. Тако се код нас углавном развијање антиминса и врши, почиње при читању јектеније за оглашене, а завршава се откривањем последње, горње стране, на возглас „Да и ти с нами“, после чега се, пошто се сасвим открије, узима антиминсна губа, и уз речи „Оца и Сина и Свјатаго Духа“, чини њоме крст над антиминсом, па се потом губа целива и оставља на десну страну антиминса.[40] Овако се казује и у млађим рукописима: „Пријем губу и творит јеју крст на антимиси. И целовав полагајет ва десном краји антимиса, горе“.[41]

Проф. Мирковић вели да се откривање антиминса почиње на прозбу: „Огласит их словом истини“.[42] Сматрам да је то рано и да је боље почети развијање антиминса на идућу прозбу: „Откријет им Евангелије правди“, као што вели и епископ Мелентије.[43] Такође ће нас, ако се заборавимо, и сама реч подсетити на откривање, јер онда иде све равномерно: на остале две прозбе открива се преостала бочна, и доња страна антиминса, на позив за приклоњење главе чита се молитва за оглашене, а на возглас „Да и ти с нами…“ открива се коначна горња страна антиминса. У погледу времена кад се склапа антиминс, ту сагласност и једнообразност, колико знам, постоји – свештеници у апсолутној већини склапају га по преносу Дарова, при јектенији: „Прости приимше“, тако да се над већ склопљеним антиминсом и илитоном, уз возглас „Јако ти јеси освјашченије наше…“, начини знак крста Еванђељем, а затим се оно полаже на склопљени антиминс и илитон.

Примедбе о том савијању антиминса, које налазимо у рукописима, углавном су сагласне. Најстарија се налази у грч. свитку Синај. ман. бр. 1020, из ХII-ХШ в.: „Свештеник савија илитон док ђакон говори изван (олтара): „Прости приимше…“.“[44] Исто се тако казује у рукопису Народне библиотекеу Атини бр. 662, такође из ХII-ХШ в.: „Ден вес…“. А јереј, док се то говори, савивши илитон, узглашава: „Јако ти јеси освјашченије…“,[45] као и у Морелианском рукопису из Атоно-Пантелејмоновог ман. бр. 986, XV в.[46] У свитку Патмоског ман. бр. 709, из 1260. г., примедба је слична: „И врнувши се, савија илитон говорећи: Прости приимше“,[47] затим у рукоп. Патријарш. библиот. у Јерусалиму бр. 362 (607), XIV в.: „А патријарх, пошто се савије илитон, узглашава: „Јако ти јеси освјашченије…“.“[48]

Исто овако вели се и у рускословенском рукописном Служебнику библиотеке С. Петербуршке духовне академије бр. 541, XV в.: „Иереј же сему гл(агоље)му (тј. јектенији Прости приимше…) согнув антиминс…“,[49] а тако је и у једном црквенослов. рукопису Патријаршијске библиотеке у Београду.[50]

Једнако се казује и у нашим рукописима, нпр. у Дечанском пергаментном Служабнику бр. 119, XIV в.: „Дан вас савршен… Иереј же сему г(лаго)љему сагнув антимис вазгласајет: Јако ти јеси ос(ве)штеније наше…“. Готово од речи до речи налазимо тако и у многим другим рукописима.[51]

У неким рукописима казивање о савијању антиминса толико се везује с возгласом „Јако ти јеси…“ да изгледа да се обоје врши истовремено: „Јереј савија илитон и узглашава (систели то илитон ке екфони): „Јако ти јеси…“.“[52] Но, како се према дечанском пергаментном Служабнику бр. 120, већ у XIV в. полагало Еванђеље на склопљени антиминс при том возгласу, а према грч. атоно-пантелејмонском рукопису бр. 986, XV в., јереј је целивао Еванђеље, полажући га на склопљени илитон – антиминс, јасно је да све те радње није могуће вршити истовремено, те ће бити да је ту реч о склапању антиминса наведена уопштено, а не да се склапање не може вршити за време јектеније, него баш при изговарању возгласа.

Што се тиче разлика које постоје у погледу самог начина савијања антиминса, на које је указано у постављеном питању, свакако да се оне не односе на његову горњу и доњу страну, јер су, сматрам, сви сагласни да се најпре савија горња, а затим доња страна. Несагласност настаје тек кад се дође до савијања бочних страна, десне и леве.

Упутства која би се на то односила у рукописима не налазимо. Нема их ни код старијих писаца: архиеп. Венијамина, И. Дмитревског, па ни К. Никољског. Она се јављају тек код новијих, али неуједначена и чак потпуно супротна, па није чудо што се та разлика уочава и у пракси, те једни свештеници поступају на један, други на други начин. Говорећи о склапању антиминса, на крају Златоустове Литургије, С. Булгаков први напомиње да свештеник савија „најпре његову горњу, па доњу, затим леву бочну и најзад десну бочну страну“.[53] Сасвим исто упутство даје митрополит крфски Методије Контостанос: „Треба да се савије на троје, савивши најпре горњи део, затим доњи на њега, а потом бочно лева, па најзад десна страна“.[54] Ово би упутство било сасвим одређено кад бисмо знали шта ови писци схватају под изразом десно и лево, да ли гледано од антиминса нама, или од нас антиминсу? Слична неодређеност јавља се и код оних писаца који наизглед јасније веле да се после горње и доње стране савија „десно на лево“, па „лево на десно“.

Да би се појаснила ова нејасност, неки писци при том казују да антиминс треба тако савијати да он савијен лежи на престолу као књига. Тако нпр. Јован Живковић: „По себи се разуме да се антиминс има савити на тај начин да се прво привије горња страна на средњу, па доња, затим десна на лево и коначно лева на десно, да стоји као затворена књига“.[55] Исто објашњење налазимо и у Литургици проф. Мирковића: „Овде отвара свештеник с десна на лево десну страну антиминса као књигу“.[56] Упутство проф. Мирковића не оставља никакву недоумицу, јер јасно наводи како „десну страну антиминса“, а мало даље „леву страну антиминса“, тако и „с десна на лево“ и „с лева на десно“ у односу на нас. Поред тога, упућује на сличност са отварањем књиге.

Навевши ово као одговор на постављено питање, на томе би се могли зауставити, кад не би поједини свештеници и у Грчкој, код нас и код Руса тврдили да израз „као књига“ означава не нашу него јеврејску књигу. На том становишту, јеврејске књиге, стоји и проф. К. Керн, велећи: „Антиминс, а такође илитон који га обавија, треба да буду савијени на подобије јеврејске или арапске (семитске) књиге, тј. горњи део савијеног антиминса треба да је његова десна страна, за њом се открива лева, потом доња и најзад горња“.[57]

Неће бити да израз „као књига“, као терминус техникус потиче из старине. Али, ако би се ипак нашло да је употребљаван и у раније доба, онда он може да значи само „као грчка и наша књига“, а никако „јеврејска“. Наиме, не само код Јевреја него и код Египћана и других народа, све до IV в. по Христу, дужи списи писани на папирусу редовно су у облику свитка. Такве су свакако биле књиге Мојсијеве, и остале у старозаветном канону. Такав је облик имала и књига, написана с обе стране, и пружена с неба пророку Језекиљу да је поједе (Јез. 2, 9). Постоје и свици од пергамента.[58] Али, како се пергамент не савија тако лако као папирус, то се рано пронашао нови начин за његову употребу, тј. четвртаст комад пергамента пресавијао се по средини на два једнака листа; више таквих табака, уметнутих једних у друге, сачињавали су свеске, више свезака је онда заједно ушивано и тако је настала савремена књига. До овог проналаска, већ на почетку нове ере, дошао је један римски писац. Хришћани у Риму брзо су прихватили овај начин писања, јер је књига много практичнија од свитка како за читање, тако и за проналажење неког потребног одељка или стиха. Тако док су код Јевреја старозаветни списи писани само у облику свитка (па се и данас за употребу у синагогама издају у том облику, и тек су се по проналаску штампарије у XV в. почели издавати у облику књиге), сви најстарији сачувани текстови Новог Завета на грчком језику (као и старозаветни у грч. преводу) писани су на пергаменту у облику кодекса књиге: Кодекс Синаитикус, IV в., кодекс Ватиканус, IV в., кодекс Александринус, V в. итд.[59]

Према томе, дакле, пошто текстове на јеврејском језику у облику књиге имамо тек од XVI в., новозаветне већ од IV века, а вести о савијању и развијању антиминса – илитона бар од IX в., то је очигледно, ако се и у старини говорило да антиминс лежи на престолу „као књига“, да то може значити само као наша, а не јеврејска књига.

Према овоме уједно бива јасно да под речју „десно“ и „лево“ може доћи у обзир само оријентација у односу на антиминс, шта је њему, управо гледано од њега према нама десно, а шта лево. Односно, по савијању горње и доње стране, треба савити његову леву страну (где су на лику положеног тела Христовог ноге), а најзад десну (где му је глава).[60]

По себи се разуме да склапање и развијање илитона бива на исти начин као и антиминса. Али би ваљало рећи нешто о времену кад се илитон треба да развије. Без сумње да би о илитону, у оном смислу шта он код нас данас значи и чему служи, узалуд било тражити обавештења у рукописима. Њих тамо нема, нити може бити,[61] него на њих наилазимо тек у штампаним црквенословенским Служебницима и код неких писаца. Еп. Мелентије вели да илитон треба развијати одмах по завршетку проскомидије, пред возглас „Благословено Царство…“.[62] Сматрам да је то сувише рано. Није од значаја да се на „Благословено Царство…“ начини баш крст Еванђељем, над самим антиминсом, при развијеном илитону.[63] Према одредбама из старине о развијању антиминса, видимо да је принцип да се то распростирање врши непосредно пред полагање на њега Светих Дарова. Тај исти принцип треба применити и на илитон у савременом смислу речи, тј. треба га развити непосредно пред распростирање антиминса. Тачност тога потврђује примедба у Служебнику П. Могиле из 1635. г.: „Иереј распростирајет илитон и антиминс в њем сушчиј“ (Стр. 271.). О распростирању илитона непосредно пред распростирање антиминса говори и игуман Варлаам: „… у почетку Литургије верних распростиру се на престолу илитон и антиминс“. Такође С. Булгаков: Свештеник „развија плат (илитон) и три стране антиминса“,[64] као и прот. А. Маљцев: „При овим речима раскрива свештеник илитон и открива обе бочне стране и доњи део антиминса“ (Маљцев, н. д. 151.).

Стога, сматрам да најбоље поступају они свештеници који илитон распростиру одмах по прочитању Еванђеља кад се оно постави (ако може усправно да стоји, или положи) на Часној трапези између антиминса и дарохранилнице. Тако ће антиминс бити слободан да се на идућој јектенији и он распростре. Биће да је у Руској цркви распростирање антиминса, на сугубој јектенији, и дошло тако што се првобитно тада распростирао илитон, па је тај чин повукао да се одмах настави с распростирањем антиминса.

Сведе ли се укратко одговор на постављено питање, може се рећи:

  1. Илитон се распростире пошто се Еванђеље, по прочитању, стави између антиминса и дарохранилинице. Распрострт он треба да је испод антиминса.
  2. Три стране атиминса открију се на јектенији за оглашене, почевши од прозбе: „Откријет им евангелије правди“, а последња, горња, при возгласу: „Да и ти с нами…“, при чему се антиминс прекрсти губом и ова, пошто се целива, ставља на десну, горњу страну антиминса. Савија се на јектенији „Прости приимше“, а на возглас „Јако ти јеси освјашченије наше“ чини Еванђељем крст над савијеним антиминсом и илитоном.
  3. Савијен антиминс на трапези треба да лежи „као књига“, али наша, не јеврејска.

 

Гласник, август 1981.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] У Русији су сачувани антиминси из XIV в. који имају петље „науголники“, постављене ради њиховог причвршћивања за индитију. Ове петље код антиминса XIV-XV в. налазе се с њихове доње, а код оних XV-XVII в. с горње стране. Кад су се одлуком Руског црквеног сабора од 1354. г., уместо пришивања, почели антиминси стављати у илитон и развијати на Литургији, што казују и примедбе Служебника из 1655. г., 1658. г. и Сабора 1666/67. г., нестало је и науголника. Но док су се у местима око Кијева у XVII в. антиминси свуда развијали и савијали, у местима око Москве они су пришивани све до XVII в. (Петровскиј, Богослов. енциклопедија Лопухина, Петроград 1900, Т. I, к. 803).

[2] О диаконос аплон то илитон леги: Ои катихумени проелтхете (Красносељцев, Свједјенија о њекоторих литургических рукописјах ватиканској библиотеки Казањ 1885, 288). О томе да реч илитон може означавати антиминс, а реч антиминс – илитон, в. Гласник 1980, бр. 12, стр. 290.

[3] Тавта де легонтос, и ен вимати иакони ифаплуси то илитон (А. Дмитријевскиј, Евхологиа, Кијев 1901, 309).

[4] П. Трембелас, Е трис литургие, Атина 1935, 65.

[5] Литургички коментар, П. Г. Т. 87, к. 4000.

[6] Мета тин ефонисин, ламвани о иеревс то илитон ке ката то синитхес ексаплони (Евхологион, Венеција 1730, 57, 74, 138).

[7] Красносељцев, н. д. 134.

[8] Дмитријевскиј, н. д. 146.

[9] Патријаршијска библиотека у Београду, бр. 103.

[10] Стр. 271.

[11] Бр. 120, XIV в.; бр. 135, крај XVI в.

[12] Рускословенски рукописи Ватиканске библиот. бр. 14, XVI-XV в., Красносељцев, Свједјенија 164.

[13] Евхологион Синај. библиот. бр. 958, X в., Дмитријевскиј н. д. 20. Исто је тако у рукоп. Московске син. библиот. бр. 279, XIV в., Красносељцев, н.д. 298; Ватиканске библиотеке бр. 1228, XV в. и бр. 1170, из 1583. г. Исто, стр. 141, 147; Патмоске библиот. бр. 105, XIII в.: Евхи пистон проти ту Мегалу Василију, мета то аплотхине то илитон (Дмитријевскиј, н. д. 160).

[14] Н. д. 84, 138.

[15] Музеј СПЦ у Београду бр. 108, XV-XVII в.; бр. 117, XVI в.; бр. 215, XVI в.; М(о)л(и)тва о верних прва по простренији андимиса; Збирке проф. Грујића бр. 50, XVI в.; Божидара Вуковића из 1554. г. (антиминса). Овој молитви верних „по распростренији илитона“, у Западној Амвросијанској литургији одговара „орацио супер синдонем“. Синдон пак означава „ланени покривач којим је олтар (трапеза) прекривен“ (Линтеум тегмен кво модо алтаре коопертум ест) (Трембелас, н. д. 66).

[16] Изд. монаха Модеста, Јерусалим 1956, 78.

[17] Изд. Саливеру, Атина, без год. издања, стр. 187.

[18] Апост. диакониа 1977, 116.

[19] Београд 1922, 49; Недеља Св. Педесетнице, Ујвидек 1941, 307.

[20] Криптофератски рукоп., Гоар, н. д. 87; а тако је и по главном тексту Пређеосв. Литургије, где по молитви оглашених стоји: „Овде јереј разастире илитон као на Хризостомовој и Василијевој Литургији“ (Гоар, н. д. 171).

[21] Бр. 749, 752, 757, 766, XVI в.; бр. 770, 773, XVII в.; бр. 763, 765, XVIII в. (Трембелас, н. д. 65).

[22] Москва 1721, стр. 53.

[23] Софија 1928, 102.

[24] Божанствене Литургије, Београд 1978, стр. 42, 99, 161.

[25] Бр. 119, XIV в., 121, XIV в.; 125, XV в.; 127, XIV-XVI в.; 128, XV в.; 129, XV-XVI в.; 130, XIV в.; 132, XV в., 134, XVI в.

[26] Литургија Пређеосвећених Дарова, стр. 635.

[27] Пособије к изученију Устава богослуженија правосл. Церкви, С. Петербург 1900, 428.

[28] Харков 1900, 816.

[29] Али оно што Булгаков наводи као „праксу архијерејског служења“, проф. Керн наводи „по аналогији с Чиновником архијерејскаго свјашченослуженија“ и при јерејској служби антиминс се развија у време сугубе јектеније… (Евхаристија, Париз 1947, 186), иако у Арх. чиновнику, на том месту нема ни речи о развијању антиминса.

[30] Литургика, ч. II, Курск, 1900, 65.

[31] Лигургикон, Берлин 1902, 105.

[32] Питања и одговори, Београд 1929, 34.

[33] Литургика, Београд 1966, II, 1, 78.

[34] Н. д. 178.

[35] Кад и како се развија и савија Антиминс на Св. Литургији? У Богословски Гласник 1904. г. књ. VI, 124.

[36] Практични свештеник, Н. Сад 1907, I, 14.

[37] Београд 191, 36.

[38] Правилник, Зајечар 1907, II, 66.

[39] Обредословље, Београд 1895, I, 171.

[40] Јер ће доцније, по причешћу свештенослужитеља, требати да се њоме отру евентуално прионуле честице Св. хлеба са длана над дискосом, а затим са дискоса над путиром, па треба да је при дискосу.

[41] Патр. библиот. у Београду бр. 55, из 1716. г.

[42] Н. д. 78.

[43] Н. д. 66. И по прот. Маљцеву, при речима те прозбе открива се четврта страна антиминса (н. д. 108).

[44] А. Дмитријевскиј, н. д. 146.

[45] Трембелас, н. д. 15.

[46] Гоар, н. д. 77; Дмитријевскиј, н. д. 614.

[47] Дмитријевскиј, н. д. 158.

[48] Исто 317.

[49] Игумеи Филарет, Чин литургији Св. Иоанна Злат. по изложенију старопечатних, новоисправљенаго и древљеписмених Служебников, Москва 1899, 77.

[50] Бр. 169, из 1706. г.: „Прости приимше… Сеј јектенији г(лаго)љемјеј слагајет с(вја)тјејшиј патриарх со сослужашчими антиминс“.

[51] Дечанским бр. 123, из 1395. г.; 124, XV в., 127, XIV-XVI в. (Сему бившу); 130, XIV в.; 131, из 1453. г.; 132, XV в. (Сему бивајему); 133, XVI в.; Музеј СПЦ бр. 108, XV в. Х(рист)у Б(ог)у предадим. Иереј же сему г(лаго)љему, сагнув антимис вазглашаје)т: Јако ти јеси…; бр. 117, XVII в.; 214, XVI в.; 215, XVI в.; Грујићеве збирке бр. 50, XVI в.; 84, из 1635. г.

[52] Москов. син. библиот. бр. 381, крај XIII поч. XIV в. (Красносељцев, Материали Казан 1889, 29).

[53] Настољнаја књига, Кијев 1913, 911.

[54] Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1963, Т. II, 873.

[55] Кад и како се развија и савија антиминс на Св. литургији? Богослов. Гласник 1904. књ. VI, 124.

[56] Н. д. 78.

[57] Н. д. 186. Проф. Керн је неправилно навео „његова (антиминса) десна страна“ и „лева“ према како излази, на семитској књизи.

[58] Рукописи старозаветних и других књига, на јеврејском језику, пронађени 1947. г. у пећинама крај Мртвог мора, сви су у облику свитка и писани на пергаменту (уп. др Милош Ердељан, Новопронађени свици старозаветних и других књига у близини Јерихона, Зборник Прав. Богосл. факултета 1950, I, 193-198; др Иво Багарић, Кумран или Бетлехем? Кршћ. садашњост, Загреб 1975, 20.

[59] Уп. проф. В. Иоанидис, Исагоги ис тин Кенин Диатхикин, Атина 1960, 514, 533-536; Е. Хаузер, Развој књиге, превео с немачког Р. Ракић, Гласник 1973, стр. 261.

[60] О томе нам посредно казује чудесни догађај који се десио у селу Медна код Мркоњић Града 1981. године.
У IV недељу Часног поста, при свршетку Литургије, кад је свештеник пренео Часне дарове на проскомидију и узео горњи крај антиминса да га савије, осети да се овај помера. Он га пусти, и антиминс се, лелујајући савије, па се онда на исти начин развије. Свештеник и црквени одборник, који му је у олтару помагао, стоје запањени. Црквени одборник који је стајао код певнице уђе у олтар да види зашто свештеник не завршава Литургију. Антиминс се опет савије и развије. Онда уђе у олтар председник Црквеног одбора, који је био за певницом и антиминс се и трећи пут савије на очиглед њих четворице.
За то време у цркви је био тајац. Народ је мислио да је свештенику позлило кад одборници улазе у олтар „Ни сам не знам како сам завршио Св. Литургију и нисам могао ништа да кажем присутнима и народу шта је било, него сам то рекао тек на Велики Четвртак“, пише свештеник. Али су председник и одборници, који су чудо видели, говорили народу, који се као и свештеник питао какав смисао има овај чудесни догађај.
Извештај о томе догађају, епископ бањалучки Јефрем је упутио Св. Арх. Сабору, који је препоручио епископима и свештенству да указују вернима да је Господ у Цркви својој (Мт. 28, 20)… те да најозбиљније саображавају свој живот према вољи Божјој, како би милост Његова и помоћ била и са нама као што је била са прецима нашим (Син. бр. 1290 од 26. маја 1981.)

[61] Уп. Гласник 1980, стр. 290-297.

[62] Н. д. II, 55.

[63] Према излагању еп. Мелентија, изгледа да се илитон, пошто се развије, уједно склони од антиминса („Илитон се одвије и стави на крај Св. престола, где стоји до свршетка Св. Литургије, када се опет њиме завије.“). До оваквог става писац је, без сумње, дошао сматрајући да је сва функција илитона у томе да чува антиминс од прљања и хабања. Међутим, првобитно су на илитон постављани дискос и путир, те Св. Симеон Солунски наређује да се он у тој функцији, макар и символички, пришивен за антиминс, сачува и даље (уп. Гласник 1980. стр. 295)

[64] Од измјењенијах в чиње литургији Иоанна Злат., Василија Вел. и Григорија Двојеслова, Кишињев 1860, 234.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *