Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

О наглашавању појединих речи кроз појање на богослужењу

 

ПИТАЊЕ: Био сам у патријаршијској капели на једној Литургији и чуо да се поједине речи црквених песама не певају на уобичајени начин, па ни онако како је у Мокрањчевом „Општем појању“ и „Осмогласнику“. Ty се нарочито наглашавају неке речи: „Господи, помилуј“, „Буди имја Господње“ и друге. У Саборној цркви, на пример, чуо сам, на полијелеју, док се свуда пева „Јако во вјек милост јего…“ са дугоузлазним нагласком на првом слогу речи „милост“, да се инсистира да буде дугосилазни нагласак на другом слогу те речи, итд.

Зар нема ништа важније него да се троше енергије и време на ситницама, а сектанти нам, због неактивности свештеника и њихових ценовника, одводе верне у своје стадо?

 

ОДГОВОР: Нисам мислио да би правилније наглашавање појединих речи, при појању у Цркви, могло пробудити нечију „силу и господство“ да о томе потражи објашњење. Но кад је питање већ постављено, нема се куда него да се на њега одговори.

Свакако да су се у животу појединих делова Цркве од почетка јављала питања од мањег и већег значаја. Међу њима, питање разумевања онога што се на богослужењима чита и пева никада није било на периферији општег интереса и значаја. Већ из казивања Светог апостола Павла види се јасно да рећи неразумљиву реч значи – „говорити у ветар“. Због тога он вели да у цркви више воли рећи „пет речи умом својим“ – што, по тумачењу Светог Василија Великог, значи на језику разумљивом слушаоцима – „него хиљаду речи језиком“, тј. на језику слушаоцима неразумљивом (1 Кор. 14, 9, 19). Основни значај разумевања молитава и песама је у томе да њихов смисао и поруку верни схвате и тиме се духовно оснаже и уздигну.

О томе се у Цркви увек водило рачуна, па су се у сваком народу преводили Свето Писмо и богослужбени текстови на његов говорни језик, и на томе језику проповедана му је наука Христова.

Тако је било и у нашем народу. Опште разумљиви старословенски језик употребљаван је у Цркви вековима. Но кад је током времена застарео и развојем говорног језика постао неразумљив, код појединих словенских народа он је мењан, добијајући црте говорног народног језика. Тако је код нас Срба дошло до српско-словенске рецензије у доба Светог Саве; код Руса до руско-словенске, која је завладала и код нас примањем црквених књига из Русије у XVIII веку. У тим књигама наведени су нагласци на свакој речи. Код Руса и Бугара ти се нагласци држе строго. Код нас пак Срба, и поред инсистирања Захарија Орфелина у Буквару 1767, нису прихваћени ни руски нагласци ни умекшавања сугласника. По речима професора Павла Ивића, „то једноставно није било могуће јер се противило структури штокавског гласовног система. Тако је српски изговор рускословенског остао јасно различит од руског. Српска верзија рускословенског у ствари је нека врста српске „редакције“ тог језика; он се ту појављује прилагођен могућностима фонетике српскога језика“.[1] Поред тога, „бележење акцентуације рускословенског језика српске фонетске рецензије никако није нормирано“.[2] Отуд бива да иста реч, у истом тексту, на једном месту има акценат на једном слогу, затим онда на другом слогу, чак и на трећем.[3] Временом се дошло до таквог наглашавања које уопште не води рачуна о разумевању садржине песама.

Треба схватити да наведени погрешни начин наглашавања речи, при читању и певању црквених текстова, није био одувек, него га је особито устројило „ђаче самоуче“, познати начин учења читања и певања по нашим манастирима и црквама из доба турског ропства, особито пред његов крај.

Какво је стање било почетком 18. века, у доба митрополита Мојсија Петровића и Вићентија Јовановића „у нашој церкви, како в чтенији, тако и в пјенији во свјаких разумјенији церковних“ (како у читању, тако и у певању и у сваком знању црквеном), показује извештај митрополитског егзарха Максима Рајковића из 1733. године, који наводи за неке свештенике да знају „простачки појати“; за неке да знају „српски појати“, за неке да „не знају ништа појати“.[4]

Овакво стање у нашој Цркви још је погоршано преласком са српскословенског на рускословенски језик. Заиста, „замена српске редакције руском осетно је удаљила црквени језик код Срба од народног, чинећи га тежим, затворенијим за масу непросвећених“.[5] У њему су многе речи српскословенске редакције, дотле разумљиве, измењене фонетски у рускословенском језику, постале неразумљиве. Пошто те неразумљиве нису постале разумљивијим како било да се нагласе, „ђаче самоуче“ није обраћало пажњу ни да правилно наглашава оне разумљиве, јер оне нису могле помоћи да се разуме смисао реченице у којима су све остале речи биле неразумљиве.

Уместо труда око разумевања смисла певаних црквенословенских текстова, пошло се путем проширивања и украшавања мелодија, како осмогласног, тако поготово великог појања. Отишло се, дакле, правцем супротним од онога који су указали Свети Оци. Наиме, јасно нам је да су људи при постанку добили осећање мелодија и хармоније. И у цркви, да мелодија чини певану садржину песме свечанијом, пријатнијом, приближавајући је уму и срцу. „Све то, у првом реду, ради славе Божје, а затим и ради назидања верних“.[6] Али мелодија певаног текста подиже душу верних онда „кад се уз спољашњи склад (хармонију) може разумети и унутрашња садржина јој, како би се појало и срцем и умом“.[7] Блажени Јероним је тај став изразио речима: „Слуга Христов мора појати тако да би пријатне биле речи које он изговара, а не глас његов“.[8]

На тај принцип указивано је код нас и раније: „Стихиру, дакле, коју појемо треба разумјети… битни је услов згодно употријебити нагласак ријечи… Јер невјешт пијевац мисли да је главно у пјенију мелодија, те извија, цифра… а ријечи стихирне Бог те пита како изговара, и шта говори, ове су му споредна ствар. Дакле, код њега не зависи мелодија од стихире, већ стихира од мелодије“.[9]

На ту примарну потребу разумевања певаног текста, указују и данас еминентни познаваоци црквене музике: „Сматрамо да би требало настојати (свим средствима) да појци, хорски певачи и верници, пре свега, разумеју певани текст… ђацима богословија и студентима факултета улити љубав и одговорност према црквеном појању, истичући лепоту мелодија, теолошки садржај песама, неизмеран историјски и културни значај нашег црквеног појања као саставног дела наше свеукупне духовне баштине…“.[10]

Сматрам да је то главни разлог што се у Православној цркви није прихватила инструментална музика. Заиста, какву би корист имао хришћанин од најлепше мелодије при певању, нпр. Молитве Господње, или Символа вере, ако он не схвати и не прихвати њихове истине дате за спасење душа и живот вечни.

Према томе, при појању у Цркви треба имати на уму да је улога мелодије да олакша усвајање казивања, смисла текста који се пева, а не да она ту може имати самосталан, независан значај. Схватити, дакле, да није добро да се увођењем компликованих, тежих мелодија потискују једноставнији и благи напеви у којима могу да учествују сви верни. Још имати у виду да би такав поступак увек значио и потискивање интереса за боље разумевање певаног текста.

Нису само код нас Срба првобитне једноставне црквене мелодије прошириване, него је слично било и код Грка. У суштини византијско грчко појање остало је до данас једногласно, монодијско, ма колико појаца у њему учествовало. Пратња, уколико бива, само је хорско брујање на једну ноту (грчки „исократима“).[11] Али је током времена дошло до његовог проширивања и компликованог китњастог стила певања.[12]

Не само то него се није одолело ни искушењу да се не певају надуго и нашироко китњасте мелодије речима без смисла (слоговима „те-ре-рем“).[13] Сада се у Грчкој цркви певање те-ре-рем слогова већином употребљава на свеноћном бденију великих празника. Чини ми се да ће један од разлога да оно нестане, ако не и најважнији, бити потреба да се засићена пажња верних одмори од дугог читања и певања текстова догматске и богословско-теоријске садржине, а при томе верни да остану будни.

У том циљу, код нас, а и код Грка, мислим да би било боље певати песме које се односе на празник, прикладне и пријатне мелодије, а лаке и познате садржине, које пажњу не замарају, нпр. из Лире владике Николаја.

Кад је дошло време да се црквене мелодије ставе у ноте, већ одомаћено без смисла наглашавање бива фиксирано радом Стевана Мокрањца и других музичара, који су их бележили онако како су чули од појединих појаца. Тако се оне певају и данас. То су прихватили и богослови и свештеници, иако се црквенословенски језик учи у богословијама и на Богословском факултету. А не би требао да буде, јер мелодијски акценат код нас није тако круто одређен да буде на неком слогу речи, као код Грка, него много еластичније. Нема тешкоће да се реч фонетски и по значењу иста као у савременом говорном језику може и у црквенословенском код нас нагласити, како се наглашава у савременом језику. Није се стигло до озбиљнијег одступања од механичког понављања навикнутог певања, које не води рачуна о бољем разумевању текста, и зато правилнијем наглашавању речи да би их и појци и верни у цркви разумели и своју веру продубили и утврдили.

Не само то него се тај начин појања држи и при појању богослужбених текстова и служби Светих, које имамо на савременом српском језику. Сада стојимо пред неминовношћу да се у наведеном циљу, како речи правилним наглашавањем, тако и сложене реченице, логичким одвајањем и истицањем појединих њихових делова, такође упроштавањем китњастих фигура, трила, у појединим гласовима, дође до остваривања отачког принципа да мелодије помогну бољем разумевању и лакшем прихватању садржине певаног текста. Тај задатак је сада не само пред свима свештеницима и појцима него и пред свима вернима, који треба да на богослужењу активно учествују, одговарају на јектеније и молитве, као што је било у старини, а не да буду пасивни статисти. Особито је то задатак наставника појања у богословијама и на Богословском факултету.

Поред већ реченог, да укажемо и на овај разложан савет: „Сваки стих, свака реченица, свака реч мора се певати тако да смисао текста не буде нејасан или промењен. Неправилно дисање при појању, пресецање стихова на недозвољеном месту, лош нагласак – све то мора да се избегне“.[14]

Зашто би, дакле, настојање да се чита и пева што разумљивије и јасније било нешто рђаво? Зар у црквенословенском језику, који се употребљава у Цркви, нема мноштво неразумљивих речи и чтецима и појцима, а камоли верницима? Од какве би то користи било, и оне речи у томе језику које су лексички, гласовно, и по значењу потпуно исте са таквим речима у савременом српском језику, да рђавим наглашавањем и оне буду неразумљиве? Један такав стручњак као што је др Петар Ђорђић, професор црквенословенског језика на нашем Богословском факултету пре II светског рата, јасно казује: „Разумљиво је што се речи црквенословенског језика акцентују исто као и у српском језику када су оне мање или више идентичне са српским као: Бог, Отец, Господ, Свјати Боже, Богородице Дјево радујсја, приди…итд“.[15] Супротан поступак, рђаво наглашавање, поред свега тога, не одговара ни заповести Светог Писма „појте разумно“ (грчки: „Псалате синетос“, Пс. 46, 8), него делује сасвим супротно, разумевање још више замрачује. По којим би то онда мерилима настојање да се са таквим поступањем већ једном прекине значило ситничарско трошење снаге и времена на стварима ништавним?

Свакако да ће, поред свега наведеног, још дуго бити опирања да се напусти уврежени начин наглашавања без смисла и певања, без обзира на разумевање певаног текста, а задржи досадашњи начин. Са тим се мора рачунати. Но то не треба да обесхрабри оне који схватају отачки принцип, него да га мирно, ненаметљиво, али истрајно уводе у живот наше Цркве.

У циљу упоређења како бива и како би требало да буде, износимо неколико примера:

Пева се овако:

 

А треба овако:

 

На крају да изнесемо и то каквог духовног стања треба да буду они који певају у Цркви, а поготово појац који је примио црквени благослов и који је рукопроизведен у тај чин. И они, особито он „мора бити истински хришћанин, који не само да разуме шта пева него уз то да поседује стварну побожност, смерност, духовну трезвеност и разборитост, а уз то да је свестан високог циља коме је одређен да служи…“[16] на духовну корист и своју и својих ближњих.

 

Гласник, август 1996.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Професор Павле Ивић, Српскословенски књижевни језик, у „Историја српског народа“, издање СКЗ Београд 1986, IV, стр. 78. Једнако о томе говори проф. Петар Ђорђић, да је код нас „српска редакција рускословенског језика… Јасно је, према томе, да код нас постоји разлика између црквеног језика у књигама и ван књига, у њихову читању“ (Карактеристика савременог изговора нашег црквеног језика, Богословље 1932, 236).

[2] Димитрије Стефановић и Димитрије Е. Стефановић, Прилог проучавању односа између места мелодијског и језичког акцента у српском народном појању на примерима Осмогласника Ст. Мокрањца, САНУ, књ. LXXVII, Одељење историјских наука, стр. 401.

[3] Исто, стр. 403.

[4] Др Лазар Мирковић, Литургија I, Београд 1965, стр. 273.

[5] П. Ивић, исто.

[6] Др Лазар Мирковић, н. д. 262.

[7] Исто.

[8] Уп. Никодим Милаш, Правила Православне цркве с тумачењима, Н. Сад 1895, Т. I, стр. 562.

[9] Гаврило Бољарић и Никола Таушановић, Српско православно пјеније по карловачком старом начину… 1887. г., свеска II, стр. IV, V.

[10] Димитрије Стефановић, Црквено појање и црквена музика, у Зборник Матице српске за сценске уметности и музику, Нови Сад 1994. г., стр. 29.

[11] Милорад Лазић, Етос византијског црквеног појања, Теолошки погледи, 1984, стр. 240. И јеврејско певање у синагогама такође је унисоно, но са наглашеном драматичношћу. Унисоно је певање и нашег народа у планинским крајевима Босне, Херцеговине, Црне Горе, са пратњом на један тон.

[12] Уп. Љубица Рајковић-Петронијевић, Стара српска музика у периоду од IX до XV века, Теолошки погледи, 1978. г., стр. 247.

[13] Наводе се разни разлози, објашњења и оправдања зашто се до тога дошло. Прво, рационални, тј. да су отпевани сви предвиђени текстови , па да не би настало ћутање у цркви до наставка даљег чина у богослужењу, довитљиво се дошло до импровизације пријатних арија.

Друго, богословски – „сматра се да су речи те-ре-рем напев успаванке коју је Св. Богородица певала малом Христу (као што код Срба певају мајке деци: ну-на-нина)“; треће, да је до тога дошло кад се осетила потреба да наше молитвено обраћање Богу буде непосредније, без речи (Милорад Лазић, н. д. стр. 240). Наводи се и мишљење да је певање наведених слогова „коришћено за свечане службе, када је музика била важнија од текста“ (Љубица Рајковић-Петронијевић, н. д. 247).

[14] Проф. П. Ђорђић, н. д. стр. 245.

[15] Др Константин Каварнос, Црквена музика, прев. Јелисавета Вујковић, Теолошки погледи 1978.г., стр. 84.

[16] Др Константин Каварнос, н. д. 88.

 

Comments are closed.