Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Порекло неколико речи за хришћанске и друге појмове у нашем језику

 

Рад на просвећивању словенских народа, коме су Света браћа Кирило и Методије ударила широк и снажан темељ, веома успешно су наставили њихови ученици, најпре у Моравској и Панонији, а кад су те земље морали напустити онда овде, у нашим јужним и западним крајевима. Дошавши до свога писма, своје књиге, Словени добише књига-писмо „дар већи и драгоценији од свег злата и сребра и драгог камења и пролазног богатства“, како се вели у житију Светог Кирила. На тај начин они дођоше у могућност да писмом уместо примитивног рабоша – „црта и реза“ како то назива Црноризац Храбар – боље изразе своје мисли, своју душу, да уђу у број хришћанских народа, а тиме уједно у заједницу светске културе и књижевности, и да у ту општу ризницу унесу и они свој удео.

Но као што је детету да би одрасло и дошло до своје снаге неопходна помоћ старијих, тако смо и ми, Словени, у свом духовном детињству неопходно били упућени на помоћ осталих народа који су под срећнијим околностима успели да раније дођу до писмености и тако пређу из преисторијског у историјски период свога битисања. Трагови те помоћи, књижевне позајмице из старих времена за потребне нове појмове и изразе, које млади, још неразвијени словенски језик није имао, могу се пратити до у садашње доба.

Без неких претензија, ми ћемо овде само да подсетимо и укажемо на неколико таквих израза из којих се може видети да су Света браћа и њихови ученици, дошавши у Моравску и Панонију, затекли онде већ примљене и одомаћене извесне називе створене према латинском и немачком језику. Ове изразе они нису ни хтели, а вероватно ни могли потиснути, него су их преузели и даље пренели. Околности под којима су се нашли у Моравској, на терену римског патријархата, примили су реално, с готовошћу да прихвате и тадашње већ утврђене термине. С друге стране, антагонизам између Грка и Латина, мада је већ постојао, још није био тако велики да би се и око тога правило питање.

Почећемо са речју која изражава основни символ хришћанства, тј. са речју КРСТ. Она није изворно словенска, него је створена према латинској речи „crux“ врло рано, а налазимо је у употреби код свих православних Словена и данас. Код Словена римокатолика у употреби је из давнине реч „криж“, настала свакако од истог латинског израза.

Ни реч ЦРКВА, која означава други основни хришћански појам, није словенског порекла него је изграђена према старонемачкој речи „chirihha”, данас „Kirche“. Том праизвору стоји још ближе облик ЦИРКВА, који се употребљава у нашим северозападним крајевима (нпр. назив места Цирквеница у Приморју, Цирквена у северној Хрватској). Но ни реч „Kirche“ није изворно немачка, него је створена трансформацијом од грчке речи „кириаки“. Тако, ето, у нашем изразу „црква“ имамо у основи, грчку реч, али примљену не директно из блиских нам грчких области, него заобилазним путем. Преко Рима и римских проповедника доспева ова реч најпре Немцима, од ових на исти начин Моравцима, а од њих, преко ученика Свете браће, долази нама, преваливши тако цео круг – са југа на запад, оданде на север, а одатле опет на југ.

Са Запада је примљена и реч OЛTAP. Настала је од латинских речи „alta ara“, што значи: висок, узвишен жртвеник. Свакако, првобитно је тако називана само Часна трапеза, а затим цео одељак храма где се она налази. Назив лепо одговара узвишености бескрвне жртве Тела и Крви Христове која се приноси у олтару, на „узвишеном жртвенику“ – Часној трапези. Не само из практичних разлога, да би верни могли видети радње које се на њој врше, него више ради символичког представљања узвишености те жртве, Часна трапеза је на више места прављена доста високом, као што је код нас нпр. у манастиру Дечанима.

И реч РАКА, која данас значи гроб ископан у земљи где се мртви полаже, постала је метатезом од латинске речи „агса“, што значи ковчег, сандук, мртвачки сандук.

Свакако је истог порекла и реч ПАПЕРТА = притвор цркве, припрата, настала од латинских речи „pars aperta“ = откривен, отворен део, пре него од грчке речи „перипатос“, од које би могла бити изведена реч истог значења ПРИПРАТА.

И данас у живој употреби реч КУМ, КУМА (у Грка, код простог народа „кумпарос“, „кумпара“) вероватно је настала од латинског „compater“, „commater“, духовни отац, духовна мајка.

Исто је тако настао израз старије књижевности МНИХ – калуђер, инок, од грчке речи „монахос“ = усамљеник, али опет заобилазно, преко старонемачког „Munich“ (отуд потиче и назив немачког града Munchen). Тек је доцније, утицајем Свете Горе и живих веза са Грцима, та реч добила облик МОНАХ, непосредније према наведеној грчкој речи.

Од латинске речи „pagus“, што значи село, и придева изведеног од ње „paganus“ = сеоски, прост, неваспитан, настала је реч ПАГАН, ПОГАНИН, који налазимо већ код Црнорисца Храбра, у његовом Сказанију о словенским писменима, у смислу: незнабожац, идолопоклоник. Одмах у почетку читамо онде: „Прежде убо Словене не имехон книг-слова н’ чртами и резами чтехон и гатаахон, погани сонште“.

И реч ЦАР је са Запада, примљена из романске језичке области. Првобитно је гласила „цѣсарь“, потпуно према познолатинској речи „caesar“. Но због нагласка на последњем слогу, већ у средњем веку сажета је у „цьсарь“, да би најзад дошло до данашњег облика цар. Од те речи настао је и наш назив Цариград, у старини Цѣсарградь, наместо грчког Константинуполис.

Могли бисмо напоменути да смо име наших једноверних суседа Грка, у старини Грькь, Грьчинь, примили не од њих – јер они себе називају Јелинима, Хеллинес, а у византијско доба назвали су се Ромеи, Ромајои (под овим су их именом знали и источни народи: Персијанци, Арапи, Турци) – него од западних народа. Ови су пак то име преузели од Римљана. Према Грекос, првобитном називу становника око Додоне, старог пророчишта Зевсовог југоисточно од Јањине, Римљани су од старине тако почели називати све Јелине. У неким се нашим рукописима налазе оба назива, и Јелини и Грци, тако нпр. код Црнорисца Храбра. Но Јелинима он назива старе, незнабожачке Грке (Јелини погани), а Грцима савремене.

Од речи које се данас више не налазе у књижевној употреби, али су се употребљавале у старини, а дошле су са Запада, да наведемо реч КЛЕВРѢТЬ, изведену од латинског „collibertus“ = слуга, ослобођени роб, дословно: роб који је ослобођен истовремено са другим робом. И данас слушамо у Еванђељу 11. недеље о милостивом господару и немилостивом слузи (Мт. 18, 28): „Изшедъ же рабъ той ωбрѣте единаго клевретъ своихъ“.

Ту спада и реч КОМКАТИ СЕ, КОМКАЊЕ, што значи причестити се, причешће. Она се још понегде употребљава (код простог народа на Овчем Пољу и Брегалници, нпр.), а налази се и у рукописним и старим штампаним књигама (имамо је нпр. у Требнику Божидара Вуковића из 1538. год., где се налази „Молитва комкати са хотеште“). Та реч је изведена од латинских речи „communicare“ и „communio“ = заједница, учешће, а доцније је замењена словенским преводом истог значења: причестити се, причешће, која је потпуно завладала.

Још само да наведемо назив МИСА, који се данас употребљава код римокатолика за ознаку Свете Литургије, а спочетка је употребљаван понекад и код нас, те се као „меша“, „мьса“ и „миса“ налази у старим рукописима, док није надвладала грчка реч „Литургија“, или њен превод – „служба“.

Реч „миса“ је познији латински облик за „missio“, одн. „dimissio“ = отпуштање, слање. Већ од VI и VII в., готово свуда на Западу том речју назива се Света Тајна Евхаристије. Изгледа да је назив настао од ђаконовог позива на Литургији: „Ite, missa est!“ = Идите, отпуштате се! Овим речима, пред почетак Литургије верних, ђакон је позивао оглашене да изађу из цркве. Они, наиме, као и на Истоку, нису могли присуствовати том делу богослужења. Блажени Августин јасно износи да после беседе бива отпуштање катихумена и остајање само верних (Еccе, post sermonem fit missa catechumenis manebunt fideles. Serm. 49). Исто тако, по савршетку новозаветне жртве, ђакон је истим речима објављивао крај богослужења обавештавајући и верне да се могу разићи. О томе напомиње већ Тертулијан (dimissio plebis post transacta solemnia – De anima c. 9). У путопису Етерије реч „миса“ налази се такође у значењу отпуштање (facta oblatione fit missa), али ce употребљава и у значењу Литургије (missa autem… anti solem fit: hoc est oblatio).

Сасвим вероватно, дакле, до назива „миса“ (или плуралом „missae“) за Литургију дошло се синекдохом (initium et finis pro toto).

Има и других речи које су настале на овај начин и наведеним путем дошле до нас из Западне цркве. Што тај број није тако велики, у сравњењу с оним речима које су позајмљене од Грка, разумећемо кад се подсетимо да је прави замах наша књижевност добила тек од

Светог Саве и његових ученика, који су као васпитаници Свете Горе преузели многе изразе непосредно из грчког језика. Тако је утицај латинског језика и Западне цркве, првобитно врло интензиван, умногоме смањен и ослабљен, особито доцније кад је подела на Источну и Западну цркву била већ коначно изведена. Како је наша Црква одлучно стала на страну Православља, разумљиво је да се, чувајући се од утицаја Латина, чувала и од књижевне позјамице од њих, што раније, кад је Црква била једна, није био случај.

Но као што смо видели, неке речи примљене отуд у старини, дуготрајном употребом толико су се утврдиле и одомаћиле да их више није било могуће истиснути. Штавише, оне данас изгледају као потпуно наше, и само детаљније разматрање открива њихово западно порекло, начин на који су нам дошле и биле примљене.

 

Литература:

При изради овог чланка коришћен је:  Fr. Miklosich, Lexicon palaeoslovenico-graeco-latinum, Vindobonae 1862-1865; дp Радослав Грујић, Скопска митрополија, у Споменици храма Свете Богородице у Скопљу, Скопље 1935, стр. 20; Конст. Јиречек, Историја Срба, Београд 1952, I, стр. 45, 98; Сима Ћирковић, Историја Босне, Београд 1964, стр. 36; др Лазар Мирковић, Православна Литургика, Београд 1965, I, стр. 78, 101, 109; Хеортологија, стр. 288; Стојан Новаковић, Примери књижевности и језика старога и српско-словенскога, Београд 1904; Ђ. Трифуновић, Ћирило и Методије, СКЗ, Београд 1964, стр. 103; Thalhofer – Eisenhofer, Handbuch der catholischen Liturgik, Freiburg in Breisgau, 1912, str. 3; дr Ivan Bujanović, Sveti sakramenti po nauku katoličke crkve, Zagreb 1895, I, str. 462.

 

Гласник, јануар 1968.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *