Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Ко вади честице на проскомидији кад више свештеника служи Литургију?

 

ПИТАЊЕ: У Служебнику, на крају проскомидије, налази се упутство: „Ако саборно служе многи свештеници, проскомидију врши само један свештеник и говори изнето, а остали служећи не говоре ништа посебно од проскомидије“. На који ће онда начин они споменути и извадити честицу за себе и остале за које иначе ваде?

 

ОДГОВОР: Наведени пропис штампаног црквенословенског Служебника, а такође Архијерејског чиновника,[1] сматрам да има овај смисао: Само један свештеник, обично најмлађи,[2] говори прописане пророчке речи, исеца и поставља на дискос Агнец, честице за Свету Богородицу, девет чинова Светих, живе и упокојене чланове Цркве. Остали служећи свештеници при томе не треба да говоре ништа, док иначе на Литургији обавезно треба да говоре у себи све молитве; такође при благосиљању Агнеца и путира, што чини началствујући, сви саслужујући свештеници треба да изговарају у себи речи: „И сотвори убо хљеб сеј… А јеже в чаши сеј… Преложив Духом твојим Свјатим“, док их началствујући изговара тихо. Но кад свештеник који проскомидише заврши помињање живих и покојних, остали служећи свештеници могу, по реду, узети копље и просфору и вадити честице за себе, своје сроднике и остале живе и упокојене за које хоће и за које су умољени.[3] Тако се чини у Јерусалиму на гробу Господњем, колико ми је познато и у Грчкој, као и код нас.

Да се тако поступало и у старини, показаће нам ма и кратко разматрање развоја Чина проскомидије, који смо у неколико претходних одговора већ износили.[4] Но неће бити сувишно да га и овде кратко поновимо.

Првобитно је проскомидија вршена по изласку катихумена, пред Велики вход, као што је сада врши архијереј кад служи. Према проф. П. Трембеласу, састојала се из два чина: предложења (протхесис) и приношења (проскомиди). Под предложењем се разуме приношење хлеба и вина од стране верних и предавање ђакону, који их је стављао у проскомидију, а доцније на столове за то ту устројене. На ђаконов позив: „Господу се помолимо!“ верни су се молили за потребе своје и оних за које су принос учинили, за шта се молио и свештеник читајући молитву: „Боже, Боже наш…“ Тиме се освештавао сав овај принос и издвајао од свакодневне хране, те више није био за обичну употребу.

Приношење, проскомидија је била други степен овог Чина, у коме су учествовала само свештена лица. Од свега овог, наиме, приноса ђакони су одвајали и преносили на Часну трапезу потребну количину хлеба и вина за Свето Причешће. Тако је овај одвојени део приноса постајао „Часни Дари“ (јектенија по Великом входу). По сведочанству старих писаца, „спремање дарова и преношење на Часну трапезу вршили су, као што наведосмо, ђакони“.[5]

Доцније, кад се из издвојеног хлеба почео исецати Агнец, а затим остале честице, то су првобитно вршили ђакони, као што сведочи Теодор Андидон, грчки писац из ХII в.: „Ако ово и секу јереји, али у Великој цркви тако свршаваху негда ђакони сечење просфоре“.[6] Тако је било још у ХШ в. и у неким крајевима Русије: „Ђакони су почињали проскомидију и вадили Агнец без свештеника, а ови су после завршавали започето…“, док Владимирски сабор 1274. г. није то забранио с објашњењем да вађење Агнеца и вршење проскомидије припада свештеницима.[7] По грчким и нашим рукописима из XIV-XVI в., иако ђакони не ваде више Агнец, честице за Свету Богородицу и Свете, него то врши свештеник, али је овај, пошто извади честице за живе и покојне, предавао ђакону просфору и копље да сам извади честицу за себе и остале „ихже хоштет“.[8] Кад су, дакле, служећи ђакони вадили честице за себе и друге на проскомидији, излази јасан закључак, иако се не наводи, да су без сваке сумње овако чинили и свештеници кад их је служило више, тј. сваки је за себе и своје вадио честице после проскомидишућег, а после њих чинили су ђакони.

У доба Светог Симеона Солунског, у XV в., ђакони већ више не ваде сами честице. „А сви ђакони“ – вели Свети Симеон – „приносе преко презвитера… јер немају благодат приношења Богу“.[9] Ако је на тој основи прекинута пракса да ђакони ваде честице, није, разуме се, ово право могло бити одузето свештеницима, јер они сви имају „благодат приношења“, него су свакако они и даље тако поступали. Могу, дакле, и данас, кад саборно служе, сваки од њих да вади честице за себе и за друге за које хоће. Тако о том питању расуђује и познати руски литургичар Константин Никољски износећи да је, на питање московског патријарха, да ли, кад он служи, треба један свештеник, или сви служећи да врше проскомидију, Московски сабор 1667. год. одговорио да и при патријарашком и архијерејском служењу проскомидију врши један свештеник. Никољски даље наставља: „Но нема забране осталим служећим свештеницима да сами ваде честице за здравље и упокој“.[10] У прилог свог мишљења он наводи да и Служебник митрополита Петра Могиле, издан у Лвову 1681. г., заступа исти став: „Подобајет вједати и сије, јако ашче случитсја бити собору свјашчеников многих на св. Литургији, первиј от њих једин точију да проскомисајет даже до „И всјех в надежди воскресенија“. Таже от тоље вси до зде прочетше в кратцје, идут једин по јединому и поминајут живих и мертвих јелицјех имут“. Иза њих прилазе и ђакони „јединому презвитеру… онже поминајет диаконом јелико требујут живих и мертвих“.[11] Дословно се овај пропис налази у Служебнику који је издат под надзором и са исправкама Петра Могиле још 40 година раније, 1639. г.[12]

Р. Димитријевић наводи, слично Никољском, да кад најмлађи свештеник проскомидишући „дође до речи: „И всјех в надежди воскресенија“, прилазе и остали свештеници један за другим и лично помињу живе и мртве које имају“.[13]

Сергије Булгаков пак сматра да при саборном служењу, кад најмлађи, или чредни свештеник заврши проскомидију, остали јереји могу га замолити да извади честице за живе и упокојене које они обично помињу. Он је, дакле, на становишту да пропис Служебника о вршењу проскомидије од једног свештеника треба буквално одржати, иако за то нема разлога. На истом становишту стоји и архим. Кипријан Керн. И по његовом мишљењу, јереј који врши проскомидију „помиње записке и вади честице за саслужеће свештенике“.[14] Такав став заузима и бугарски Служебник: „Целу проскомидију свршава чредни свештеник, или најмлађи између њих. Други свештеници не узимају никаквог учешћа у проскомидији, него само одлазе жртвенику и редом казују чредном свештенику имена за здравље и упокој, за које желе да се ваде честице“.[15] До оваквог су става дошли свакако повевши се за мишљењем Булгакова.

Архиепископ Венијамин у својој „Новој скрижаљи“ наводи само да проскомидију врши најмлађи свештеник. О вађењу честица за остале свештенике не говори.[16] Исто налазимо и код епископа Мелентија[17] и у Великом Типику В. Николајевића. Проф. JI. Мирковић у својој Литургици износи само о служењу једног свештеника са ђаконом, а о саборном служењу више свештеника, или са архијерејем, не говори.

Сматрамо, дакле, да је тежиште прописа у Служебнику и Архијерејском чиновнику да при саборном служењу, било више свештеника без архијереја, било са архијерејем, само један – најмлађи, или чредни – врши спремање Агнеца и других честица, уз прописане речи и молитве. Остали не само да не учествују у тим радњама, него и не читају у себи ни пророчке речи, ни молитву „Боже, Боже наш…“, док су иначе на Литургији обавезни да читају све молитве сваки у себи. Ако има времена, могу поредом, узевши копље и просфору, да помињу себе и остале које хоће, вадећи при томе честице и стављајући их на дискос. Могуће је да тако чине и на архијерејској Литургији, изостављајући да помену себе, јер ће их поменути архијереј кад на Херувимској песми буде завршавао проскомидију.

 

Гласник, фебруар 1977.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] И према њему, само један свештеник врши проскомидију, док остали „ничтоже проскомидији глагољушче“ стоје за време часова – док се врши проскомидија – код архијереја (Москва 1890, л. 7 об.).

[2] По Служебнику Петра Могиле из 1639. г., проскомидију је вршио „первиј от њих“ (стр. 223). И по рукописном пергаментном Евхологиону лавре Св. Саве Освећеног, из XIV в., који износи Чин патријарашке Литургије, биће да ју је вршио најстарији, док је проскомидишући говорио и почетни возглас: „Благословено царство…“ (А. Дмитријевскиј, Евхологиа, Кијев 1901, 204).

[3] Тако би могли чинити и на проскомидији пред архијерејску Литургију, како би се скратило помињање имена које врши архијереј при певању Херувимске песме. Истина, у Арх. чиновнику стоји да свештенике, као и имена њихових живих, помиње архијереј. Стога свештеник који врши проскомидију обично вади само Агнец, честице за Св. Богородицу и девет чинова Светих, више ништа, као што се вели и у грчком Иератикону издања Апостолики Диаконие, Атина 1971, стр. 70: „Ако ће служити архијереј, јереј не завршава проскомидију, него после вађења честице Богородичине и Светих покрива св. дискос и св. путир воздухом, ништа не говорећи. А остало говори, и завршава проскомидију, служећи архијереј док се пева Херувика…“. Но у грчком Литургикону, изданом по наређењу архиеп. севастијског Атинагоре и штампаном у Јерусалиму у штампарији „Братства Светог гроба“ 1956. г., вели се слично у примедби да ако служи архијереј свештеник не завршава проскомидију, него „после вађења последње честице упокојених, покрива свете (Дарове) воздухом, а завршава је (проскомидију) архијереј кад се пева Херувимска песма пред Велики вход“ (стр. 65). Исто се овако говори и у бугарском Служебнику, Софија 1928, 86. Могуће је, дакле, да и остали свештеници изваде честице за живе и покојне пред крај проскомидије, а архијереј да помиње само њих на Херувици, што би скратило време тога Чина, који и иначе дуго траје.

[4] В. прим. 17. у архијерејска Лигургија по белешкама поч. еп. бачког Иринеја, Патр. Гласник 1972, стр. 180; Одговор на питање: Треба ли освећивати нафору? Гласник 1973, стр. 123; Одговор на питање: Треба ли вадити честице за Св. анђеле? Гласник 1974, стр. 184.

[5] П. Трембелас, Е трис литургие, Атина 1935, 224; Мансветов, Церковниј устав, Москва 1885, 235; уп. прим. 49 у одговору на питање о вађењу честица за Св. анђеле, Гласник 1974, 188.

[6] Трембелас, исто.

[7] К. Никољскиј, Пособије, С. Петербург 1900, 375.

[8] Уп. Патр. Гласник 1974, стр. 188, где су наведени грчки и србуљски рукописи који то наводе.

[9] Уп. Гласник 1974, 189.

[10] Пособије, 375.

[11] Исто.

[12] Настољнаја књига, Харков 1900, стр. 802 прим. 13, 828.

[13] Питања и одговори, Београд 1982, 41.

[14] Евхаристија, Париз 1947, 154.

[15] Софија 1928, 85, 86.

[16] Н. Скрижаљ, С. Петербург 1899, 161.

[17] Правилник, Зајечар 1907, II, 107; Велики Типик, Београд 1971, 34.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *