Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Неки свештеници на Литургији после „Свјатиј Боже“, окрећу се северу уз речи: „Благословен грјадиј…“, затим југу уз речи: „Благословен јеси…“. Да ли је то правилно?

 

ПИТАЊЕ: Пошто прочитају „Свјатиј Боже“ на Литургији, неки свештеници окрећу се северу, према проскомидији, и говоре: „Благословен градиј…“, а затим југу уз речи: „Благословен јеси на престоље…“, остајући пред Часном трапезом. Други пак при томе одлазе горњем престолу. Како у овом случају треба поступити?

 

ОДГОВОР: У нашим садашњим служебницима јасно стоји да на позив ђаконов: „Повели Владико!“, обојица, свештеник и ђакон одлазе горњем месту. И свештеник одлазећи говори: „Благословен грјадиј во имја Господње“. Ђакон: „Благослови Владико горњиј престол“. А свештеник: „Благословен јеси на престоље…“. Тако се исто казује у Архијерејском чиновнику, тј. да на ђаконов позив архијереј полази уз речи „Благословен грјадиј…“, и пошто ђакон укаже „орарем горњеје мјесто, за свјатоју трапезоју“, архијереј говори „Благословен јеси…“.

Овако се поступало и у старини. Рукописни Служабник манастира Дечана бр. 123, из XIV века, вели да свештеник и ђакон, кад чују да се пева „Слава и ниње“, говоре и сами: „Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни помилуј нас – тришти – твореште купно и поклоњенија три пред светоју трапезоју. Таже глагољет дијакон ка свештенику: Повели владико. И отходит[1] на седалиште. Глагољет же свештеник идиј: Благословен греди ва име Господње. И паки дијакон: Благослови владико вишњеје седалиште. Свештеник же: Благословен јеси иже на престоље слави царствија твојего седеј всегда ниња и присно и ва веки.“ Исти овакав поредак износи и десетак других рукописа овог манастира од XIV до XVI века, као и они из Музеја Патријаршије у Београду које сам прегледао. Пергаментни рукопис манастира Дечана бр. 120, као и српско-словенски рукопис Ватиканске библиотеке бр. 9,[2] одлазак горњем месту описују на исти начин, само су речи које свештеник при томе говори унеколико другачије: „Дијакон… Повели владико. Поп: Повељенијем Господњим небеса утврдише се. Дијакон: Благослови владико светоје седалиште… Поп: Благословен седеј на престоље царствија.“

Исти такви прописи налазе се и у старим грчким рукописима које наводи Гоар у свом Евхологиону[3] и проф. Трембелас у делу „О три литургије“.[4] Горњи престо помиње већ Јевсевије Кесаријски у својој Историји. А седишта с једне и друге стране његове назива Свети Григорије Богослов „другим престолима“ (девтери тхрони). Код других страних писаца називају се „свештено сапрестоље“ (иерон синтронон).[5] У прво доба свештенослужитељи су узлазили на сапрестоље одмах на почетку Литургије, при уласку у храм; одатле су упућивали „мир“ народу, а по завршетку читања Светог Писма и проповеди силазили. Кад је почетак Свете Лигургије доцније унеколико измењен, свештеници су одлазили на сапрестоље пред читањем Апостола. Силазили су да приме Еванђеље од ђакона, кад га прочита, и наставе даљи чин службе.[6] Пропис у рукописном Диатаксису патријарха Филотеја († 1376. г.) дословно је једнак са данашњим нашим Служебницима сем нешто краће реченице благослова: „Благословен јеси сједјај на престоље царствија твојего всегда…“.[7] У доцнијим преписима одредба је с више детаља: „А кад крене да узађе на сапрестоље, целива (патријарх) и архијереји и јереји најпре Св. Трапезу“. После дијалога с ђаконом, који је исти са садашњим, вели се: „И одмах патријарх седа на сапрестоље, а архијереји и јереји с његове обе стране“.[8]

Свештенослужитељи одлазе на сапрестоље да би одавде упутили благослов мира,[9] затим да би онде седели и могли надгледати ред и пажњу с којом верни слушају читање Апостола и Еванђеља.[10] По угледу на седење у синагогама при читању Светог Писма, седели су при томе и први хришћани, али се Црква с тиме није слагала. „Борба је решена тако да је стајање усвојено при читању Еванђеља, а седење при осталом“.[11] У Руској и нашој Цркви тако поступају свештеници и сада, тј. за време читања Апостола седе, епископ на горњем месту, а свештеници на сапрестољу.[12]

О одласку свештенослужитеља на сапрестоље и седење онде говори се на исти начин и код новијих литургичких писаца: И. Дмитревског, Никољског, Булгакова, К. Керна, Мирковића, Фундулиса, а такође код старих. Свети Симеон Солунски вели: „Потом бива узлазак на свештено сапрестоље и седење (на њему), што представља слику Исуса Христа који је сео с десне стране Оца“.[13] У Мистичкој теорији, која се приписује патријарху Герману, вели се да свештенослужитељи седе на горњем месту „а седење означава да је Син Своје Тело, које је носио, и овцу коју је узео на рамена – што представља омофор – узнео изнад сваког началства и власти и господства горњих сила и принео Богу и Оцу“.[14] На мистички смисао овог одласка указује и архиеп. Венијамин (објашњењем узетим из Гоара): „Христос, обећани у почетку речима пророка у антифонима, затим показани свету свечаним изношењем и уздизањем Еванђеља, и најзад у трисветој песми препознати од својих љубљених ученика, сад се објављује речима: „Благословен грјадиј во имја Господње“ као Заступник и Цар који иде да заузме Своје Царство. Зато свештеник, а особито архијереј који изображава самог Христа, да покаже то заузимање, или седење с десне стране Бога и Оца, одлази на горње место“.[15]

Поред свега тога, у неким местима код нас свештеници поступају друкчије. На позив ђаконов: „Повели Владико!“ окрећу се проскомидији, пружају руке и говоре: „Благословен грјадиј…“. Онда се окрећу јужној страни и говоре: „Благословен јеси на престоље…“ остајући при томе пред Часном трапезом и не померајући се горњем месту. Проф. Фундулис казује да у Грчкој, сем неких епископа у „новим областима“, тј. у северним епархијама, свуда[16] свештеници одлазе проскомидији уз изговарање наведених речи. За овакво поступање проф. Мирковић вели да „није правилно“, и да свештеници који тако чине „греше“, а проф. Фундулис каже да је „без смисла“.[17]

Како је дошло до овакве праксе? Највероватније објашњење је оно које даје проф. Фундулис: „За време турске власти, због подизања малих храмова без горњег места (тј. са Часном трапезом уза сами зид апсиде – Е.П.) овај је пропис (о одлажењу горњем месту) почео постепено да слаби, најзад је његов смисао заборављен и остао као један пропис Типика и без смисла одлазак проскомидији…“[18] и у храмовима где горње место постоји. Потврда за ово било би и указивање проф. Трембеласа на чињеницу да се на такву праксу наилази у појединим рукописима од XVI века: „Онда одлази катедри, тј. проскомидији… Онда говори ђакон, гледајући св. предложењу: „Повели…“. И опет ђакон показује Св. трпезу и говори: „Благослови Владико…“.“[19] У неким грчким и нашим рукописима предвиђа се случај да се Часна трапеза налази уза зид апсиде, па се даје упутство како тада да се поступи: „Јереј же стоје сазади светије трапези, аште имат мес(то). Аште ли же ни – спреди, зре ка западом“.[20]

Да наведемо и средње становиште које налазимо у Правилнику епископа Мелентија. Према њему, „свештеник указујући обема рукама према проскомидији, полугласно говори: „Благословен грјади во имја Господње“, окрене се Престолу и пролази јужном страном Св. престола ка горњем месту такође полугласно говорећи: „Благословен јеси на престоље…“.[21] Исти такав став заузима бугарски Служебник (Софија 1928. г.). И по њему свештеник „одлази жртвенику“, клања се онде уз наведене речи, а тако се исто клања пред горњим местом.

У светлу изнетих података, у овој разнообразности уочава се јасно правилност, и саобразност духу историјског развитка и символике Свете Литургије, која се налази у наведеним прописима нашег савременог Служебника, тј. да свештеник и ђакон треба да одлазе горњем месту, при чему свештеник говори: „Благословен грјадиј…“, а кад дође до њега: „Благословен јеси…“; Кад појци заврше „Свјатиј Боже“, ђакон долази дверима и говори „Вонмем“ и остало пред читањем Апостола. После подељивања мира, свештеник седа не на горње место, где може седети само епископ кад служи, него с његове јужне стране, и диже се по прочитању Апостола. Проф. Фундулис са одобравањем подвлачи: „Овај пропис држе данас потпуно православне словенске цркве“.[22]

На крају неће бити сувишно рећи неколико речи и о томе како свештеник треба да благослови горње место. Да ли то бива само изговарањем речи „Благословен јеси на престоље…“, или при томе треба да начини и руком знак крста?

Директног одговора не налазимо како у прописима савременог Служебника тако и оних из старине. Према ономе како ту ствар излаже проф. К. Керн, благослов свештеников бива само речима „Свештеник благосиља горње место речима: „Благословен јеси…“.“[23] Слично излази и из излагања Никољскоги Булгакова. Према Литургици проф. Мирковића: „Свештеник стојећи пред њим (горњим престолом) и благосиљајући га говори: „Благословен јеси…“.“[24] И кад сам га о томе директно питао, рекао је да горње место треба благословити руком. Сматрам да је овај став проф. Мирковића правилан. На Литургији, и другим чинодејствима, свештеник руком благосиља у многим приликама и предмете и лица. Тако он, уз одговарајуће молитве, благосиља одежде, Мали вход, ђакона пред читањем Еванђеља, јело и пиће на трпези, воду у Тајни Крштења и у Великом водоосвећењу итд. Може, дакле, благословити тако и горње место. Један рукопис код Гоара указује да је тако било и у старини. У њему се вели да свештеник тада „благосиљајући говори: „Благословен јеси…“.“ А тај исти израз употребљава и при благосиљању Малог входа (и јереј благосиљајући говори); ђакона пред читање Еванђеља (а он благосиљајући говори: „Бог молитвама“); такође ђаконова стихара (и благосиљајући говори: „Благословен Бог…“). Слично је и у другом рукопису који наводи Красносељцев: „Свештеник благосиљајући њега (горњи престо) говори: „Благословен јеси…“.“[25]

Оно што овде доводи у недоумицу то су речи благослова које свештеник тада говори: „Благословен јеси на престоље слави царствија твојего…“. Али ако узмемо у обзир да он не благосиља престо Божји, још мање самог Господа, него горње место, на које треба да узиђе сам и седи са саслужитељима, онда ће нам ствар бити разумљивија. Аналогију имамо нпр. са благосиљањем епитрахиља, или појаса, уз изговарање сличних речи: „Благословен Бог…“. Па и у оним случајевима где директно изгледа да се наш благослов упућује Богу („Благосиљај душо моја Господа…“ Пс. 102, 103), није ту Псалмопевац у супротности са ставом апостола Павла да увек виши благосиља нижег, а не обратно (Јевр. 7, 7). Него речи „благосиљати“ треба разумети овде у њеном етимолошком значењу. Ово је наиме сложеница настала дословним преводом са грчког: ев-логео, ев-логиа, што дословно значи добро говорити. А добро говорити о неком у ствари значи хвалити га, славити.[26] Тако, дакле, ми од Бога увек молимо и очекујемо благослов, а речи: „Благослови душе моја Господа!“ у ствари значе: Слави душо моја Господа. Зато оне не би могле бити сметња за благосиљање горњег места.

 

Гласник, март 1974.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] У рукопису бр. 129, XIV в. „отходет“.

[2] Наводно из XII в. Но како се у јектенијама моли: „О благоверњем и богохранимем цари нашем…“; „О архиепископе нашем…“, пpe ће бити да је из XIV в.

[3] Венеција 1730, стр. 63, 80, 154.

[4] Е трис литургие, Атина 1935, 7, 45.

[5] Л. Мирковић, Литургика I, Београд 1965, 100, 101; И. Дмитревскиј, Историческоје, догматическоје и таинственоје изјасњеније Божественој литургији, С. Петербург 1884, 164.

[6] И. Фундулис, Ано катедра, у Тхрискевгики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1962, Т. I, 1006.

[7] Н. Красносељцев, Материали дља историји чинопосљедованија литургији Св. Ј. Златоустаго, Казањ, 1889, 54.

[8] Фундулис, н. д. 1006.

[9] Који је у Барберинском кодексу (из IХ-Х в.) развијен у целу молитву: „Владико Господе Боже сила, спаси народ Твој и чувај га у миру силом Твог Сина, с Којим си благословен у векове векова“ (Фундулис, н. д. 1007; Гоар, н. д. 83).

[10] И. Дмитревскиј, н. д. 163.

[11] M. Скабаланович, Толковиј Типикон, Кијев, 1910, II, 187. На ову наредбу, да се Еванђеље слуша стојећи, ђакон нас и сада опомиње: „Прости (тј. стојећи) услишим Свјатаго Евангелија…“.

[12] У неким местима епископ и свештеници одлазе на сапрестоље и после входа на Вел. вечерњи и Пређеосвећеној литургији, упућујући оданде благослов мира и седећи слушају паримије. То је правилно и треба га држати, јер се тако поступало и у старини (уп. Фундулис, н. д. 1007).

[13] Мињ, Т. 153, с. 293.

[14] Мињ, Т. 98, с. 409.

[15] Новаја Скрижаљ, С. Петербург 1899, 175.

[16] Као што сам имао прилике да видим у већини цркава, на горњем месту оне имају велико Распеће, пред којим гори кандило, тако да не могу онамо да улазе и седе. Али ни у катедралној цркви архиепископије у Атини, где горњи престо и сапрестоље постоји, нисам ни на једној Литургији видео да би епископ или свештеник онамо пошао и седео. У једном издању грчког Литургикона одређено се прописује одлазак проскомидији: „Затим каже ђакон јереју: „Повели, Владико!“. И одлазе Св. Предложењу. И јереј приклонивши главу пред њим (предложењем) каже: „Благословен који иде у име Господње“. Онда долазе Св. трапези и ђакон каже: „Благослови, Владико, горњи престо“, а јереј приклонивши главу каже: „Благословен јеси на престоље…“ (Изд. монаха Модеста, Јерусалим 1956, стр. 72-73). Но у Иератикону, званичног издања Грчке цркве, стоји као што је и у нашим Служебницима, по позиву ђакона: „Повели, Владико!“ И одлазе катедри. И јереј одлазећи говори: „Благословен који иде…“ (Изд. Апостолики диакониа, Атина 1971, стр. 79), али тако не чине.

[17] Литургика II, Београд 1966, 73; Фундулис, н. д. 1007.

[18] Н. д. 1007.

[19] Н. д. 46.

[20] Рукоп. дечански бр. 130 из XIV в.; А. Дмитријевскиј, Евхологија, Кијев 1901, 608; Рукопис Синајске библиотеке бр. 986, XV в.

[21] Правилник, помоћна богослужбена књига, Зајечар 1907, II, 62.

[22] Н. д. 1007.

[23] Евхаристија, Париз 1947, 175.

[24] Н. д. 73.

[25] Гоар, н. д. 80; Красносељцев, Материали , Казањ 1889, 105.

[26] Уп. Миклошић, Лексикон… Виндобоне 1865; П. Скок, Етимологијски рјечник, Загреб 1971.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *