Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Треба ли свештеник на Светој Литургији да руком указује на Свете Дарове на „Примите и јадите…“?

 

ПИТАЊЕ: На Литургији, при изговарању Господњих речи: „Примите, јадите…“ и „Пијте от њеја вси…“, свештеници код нас указују руком на Свете Дарове. Зашто, кад они тада у ствари још нису Тело и Крв Христова, него су, по речима Светог Василија Великог, „мјестообразнаја“? А ни у Грчкој цркви свештеници не указују руком у тој прилици.

 

ОДГОВОР: Одговарајући на ПИТАЊЕ: Треба ли на речи „Твоја от Твојих…“ с подигнутим дискосом и путиром чинити знак крста над антиминсом?“,[1] указали смо да је на православном богослужењу не само речима, него и покретима и свештенорадњама теже приказати поједине моменте из икономије нашег спасења: Господњег страдања, Васкрсења, Тајне вечере, итд., како би се побожности покренуло цело биће човечје, а не само његов ум. Тако већ у Литургији Светог апостола Јакова, при наведеним речима, видимо да је свештеник узимао у руке хлеб, а затим чашу, представљајући тако речи претходне молитве: „Пријем хлеб во свјатија и пречистија… своја руки… и показав Тебје, Богу и Оцу“ (Ke лавон тон артон леги: Лавон артон епи тон агион ке ахрантон… Ке лавон то потирион леги: Осавтос мета то дипнисе лавон потирион…).[2] У одговарајућој молитви Литургије Светог Василија Великог стоји: „Пријем хлеб на свјатија своја и пречистија руки, показав (анадиксас) Тебје Богу и Оцу, благодарив, благословив…“. Исти израз употребљава он помињући ово место Литургије у својој књизи о Духу Светом: „Речи призивања при показивању (епи ти анадикси) евхаристије и путира благослова…“.[3]

Као што смо навели у поменутом одговору, Спаситељ је, дакле, показао хлеб и вино Богу и Оцу, иако реч „показав“ не постоји у еванђелском тексту, него је у Василијеву Литургију преузета из Јаковљеве, а у ову је ушла из Светог Предања, као и многе друге, према сведочанству Светог Василија Великог.[4] Како је у Јаковљевој Литургији свештеник, изговарајући речи које је Господ изговорио, вршио и радњу коју је Он при томе вршио (узео хлеб), тако је – свакако у истом циљу – на Василијевој и Златоустовој, при тим речима, свештеник чинио акт показивања Светих Дарова. У Марковој пак Литургији и народ је учествовао у овом, те је на ђаконов позив „Пружите“ (ектинате), подизао руке у знак молитве.[5]

У старим грчким и нашим рукописима налазимо директне потврде за гест показивања Дарова свештеника и ђакона. Истина, у најстаријим сачуваним Евхологионима[6] нема о овом показивању никаквог помена, али се из тога не може закључити да се тада на Дарове није указивало, него само то да ћутање ових рукописа потиче отуд што они, сем текста литургијских молитава, дају мало објашњења и упутстава свештенику и ђакону; обично су у њима само кратки натписи над молитвама.[7] У идућем периоду упутства су већ чешћа и из њих видимо да је ђакон, у знак показивања, подизао руку с орарем пред Светим Даровима: „Кад јереј узглашава: „Узмите, једите…“, узевши ђакон у десну руку орар стаје с источне стране Свете трапезе и подиже га (орар) пред Светим Даровима. Слично и на Свети путир кад јереј каже: „Пијте из њега сви…“.“[8] Подобно упутство даје и грчки рукопис Ватиканске библиотеке бр. 373 из XV в., који у Василијевој Литургији вели: „Јереј узглашава: „Даде светим својим ученицима и апостолима“. Ђакон узевши орар стоји, подигавши га пред Даровима, и говори на крају узгласа „Амин“. Слично подиже опет орар, а јереј: „Даде светим својим“. И опет ђакон „Амин“…“[9]

Први грчки рукопис у коме се прописује да ђакон и јереј указују руком на Свете Дарове у ове време, колико нам је познато,[10] јесте Диатаксис патријарха Филотеја Ватопедске библиотеке бр. 133 из 1346-1375 год.: „А кад јереј узглашава: „Примите, јадите…“ узевши ђакон свој орар, показује и он са јерејем Свети дискос. Такође и кад јереј показује путир говорећи: „Пијте из њега сви…“ показује и ђакон и с њим слично Свети путир…“.[11] Исти поступак наводи се у Ватиканском грчком рукопису бр. 1213 из XVI в.: „ „Примите, јадите…“, „Пијте от њеја вси…“. Док то јереј узглашава, на први узглас, као означавајући оно што говори (ос ен схимати логиас), пружа јереј своју руку према Светом дискосу; исто тако и према путиру на други узглас“.[12] И код Гоара употребљени рукописи казују исто: „А ђакон узевши свој орар показује са јерејем и он Свети дискос, слично и Свети путир“.[13] У седам грчких рукописа од XVI до XVIII в., које наводи проф. Трембелас, налазимо исти поступак: „И исправивши се пружа своју десну руку наузнако (свештеник) према светим и указује на њих, не дотичући их. Слично показује и ђакон и сви који литургишу“.[14]

Биће, дакле, да је ђакон, као и у другим важним моментима Литургије, најпре подизао руку с орарем док је свештеник говорио „Примите, јадите…“ и „Пијте от њеја вси…“. Доцније пак, при тим речима, он је указивао с орарем на дискос, затим на путир. Но већ у доба патријарха Филотеја то чини и јереј, можда најпре на „Пијте от њеја вси…“ (као што стоји у неким рукописима и савременим штампаним Служебницима), а онда и на „Примите јадите…“.

Од наших старих рукописа у једнима не налазимо никаквог упутства на овом месту.[15] У већини пак других, које сам по овом питању размотрио, налази се исто упутство јереју и ђакону као и у Филотејевом Диатаксису. Дечански рукописни Служабник бр. 122 из XIV-XV в. нпр. вели: „Такожде показујета с(ве)таја оба, иереј же и диакон“, а тако је и у другим.[16]

Свакако се овако поступало и у Руској цркви у старини док се исто упутство налази у Кипријановом рукопису Филотејевог Диатаксиса с краја XIV в.: „Примите, јадите… Диакон же прикасајет с(ја) својему урареви и показујет и он такожде с урарем к с(вја)т(о)му потирју“.[17] У старом штампаном Служебнику кијевопечарске лавре из 1639. г. упутство је са више детаља: „Сему же глагољему, диакон преклоњ и сам главу своју, держа и орар треми персти деснија руки показујет иереју с(вја)т(иј) дискос… показујет иереју с(вја)т(иј) потир“. Доцније пак штампани Служебник у истој лаври 1692. г. не наводи никакво упутство на овом месту.

У савременим црквенословенским Служебницима предвиђа се исти поступак за свештеника и ђакона као у старим рукописима: „Примите, јадите.. кад се то говори ђакон показује свештенику Свети дискос држећи и орар трима прстима деснице“. Слично и кад говори свештеник: „Пијте од њеја вси… показује с њим ђакон Свети путир“. Архијерејски чиновник предвиђа исти поступак за архијереја: „И по молитви архијереј скида митру и меће омофор. И показујући десном руком дискос – слично и протођакон показује, држећи и орар трима прстима десне руке – архијереј говори: „Примите, јадите…“.“[18]

Руски и наши литургички писци сви редом знају за акт показивања при изговарању речи „Примите, јадите…“, као што стоји у рукописним и штампаним Служебницима. Архиепископ Венијамин у својој Новој Скрижаљи вели да „…свештеник… пруживши руке показује на њих (Дарове). То чини и ђакон“.[19]

И. Дмитревскиј не само да зна за показивање руком него даје и објашњење зашто се ово врши: „При узглашавању ових речи, свештеник и ђакон показују десницама на дискос и путир, чиме не само означавају 1) које је речи за свако посебно од Дарова лежећих на престолу Спаситељ узгласио на вечери, и које они мислено треба да упућују, него и 2) да би видљивим обраћањем и њима умножили своју пажњу и побожност“.[20]

К. Никољски излаже према Служебнику: „При речима “Примите, јадите…” указује ђакон свештенику дискос десном руком, држећи орар са три прста, а при речима “Пијте от њеја вси…” ђакон показује на сличан начин путир. При томе показује и сам свештеник”. И архијереј кад служи „показује десном руком ка дискосу, потом ка путиру”.[21] С. Булгаков, према Архијерејском чиновнику, наводи слично: „И показујући десном руком ка дискосу… И показујући архијереј ка Светом путиру говори: “Пијте од њеја вси…”.”[22] Е Њестеровскиј у својој Литургици вели: „При произношењу ових речи установљења (Tајне) ђакон указује свештенику десном руком на дискос и путир, држећи орар трима прстима. При томе и сам свештеник указује руком”.[23] Тако је и код проф. Керна: „… кад свештеник говори речи установе Тајне, ђакон орарем показује на Свети Хлеб и на Свету чашу. По аналогији са Архијерејским чиновником, свештеник такође показује руком хлеб и чашу“.[24] А. Маљцев говори такође о показивању Дарова: „Ђакон показује десном руком, у којој држи орар, на Свети Хлеб… ђакон показује, на горњи начин, на чашу“. Још вели да Дарове показује и епископ.[25]

У Литургији проф. Л. Мирковића читамо: „Ђакон орарем – а према обичају и свештеник – показују десном руком при овим речима на хлеб, односно на путир“, износећи даље објашњење за тај поступак сасвим према Дмитревском.[26] Правилник епископа Мелентија вели да свештеник при речима „Примите, јадите…“ и „Пијте от њеја вси…“ указује „у исто време десницом својом на даре“.[27] Николајевићев Типик говори о овом на сличан начин.

У преводу Свете Литургије Јована Златоуста, проф. др Јустина Поповића, стоји: „Узмите, једите… Кад се ово говори, ђакон држећи орар трима прстима, указује свештенику на Свети дискос; тако исто указује и он на Свети путир кад свештеник говори: „Пијте из њега сви“.“[28] У сличном преводу епископа бачког Иринеја стоји исто, уз примедбу да се ова напомена не налази у грчком.[29]

Грчки савремени Иератикони и Евхологиони немају упутства о показивању Дарова руком. Штавише, у Евхологиону издања Саливеру из Атине, у Литургији Златоустовој, под текстом на стр. 53, показивање руком Дарова у овом моменту проглашава се неправилним, чак неправославним. Дословно се ту вели: „Ове показне заменице „… ово је Тело моје“, и опет: „… ово је Крв моја“, не односе се на предлежеће Дарове, него на оно што је Исус, узевши тада у руке Своје и благословивши, дао својим ученицима. Овде се ове Господње речи понављају историјски (диигиматикос), те следствено сувишно је показивање, и пре је супротно правом схватању (фронима) Источне Христове цркве“.[30]

Можемо прихватити примедбу да ове речи Господње не означавају да су хлеб и вино, који се сада налазе на престолу, већ потпуно Тело и Крв Христова, него да су још „антитипа“, „мјестообразнаја“ по казивању Светог Василија Великог. Али се не бисмо могли сложити са тим да оне означавају само указивање на оно што је било некада на Тајној вечери, него да се односе и на оно што сада бива, у овој Светој Литургији, и то не као на некој позоришној представи, него у стварности Спаситељевог искупитељског дела, које се у садашњој Светој Литургији наставља и продужава да врши и данас и вршиће се до краја света. Свака Света Литургија за нас нити је евоцирање бившег историјског догађаја нити нова жртва, умирање, васкрсење и вазнесење Спаситеља, него она коју је Он извршио продужење, кроз све време! Прихватамо да нас ове речи опомињу да је сам Господ установио Свету Тајну Евхаристије, те се овај хлеб и вино приносе на основу Његове заповести: „Примите, једите…“, „Пијте из ње сви…“. Ово чините за мој спомен (Лука 22, 19, 20). Без њих нити би било Евхаристије као Тајне, нити би се она могла вршити са циљем и смислом у коме је Православна црква врши.[31] Али и да се у делу Његове икономије спасења, у коме се налази и Тајна вечера, односе и на овај садашњи хлеб и вино на Часној трапези. Тако се може схватити и показивање руком, тј. да се сада, пред изговарањем речи Господњих, у исто време и врши и акт показивања који је Он тада учинио. Свакако под утицајем грчких савремених Иератикона, и у бугарском Служебнику[32] нема ништа о показивању ни ђакона, ни свештеника.

Због свега тога, сматрам да не треба инсистирати на школском схватању, насталом умногоме према западном, јуридичком становишту, према коме се свагда тражи баш моменат кад се Тајна извршила и при којим речима (формула Тајне), тј. не треба мислити да су Дарови све до речи: „И сотвори убо хљеб сеј… А јеже в чаши сеј…“ прости хлеб и вино. Свети Димитрије Ростовски расуђује овако: „Но предложени Свети Дари, ако и нису већ пресуштаствљени у Тело Христово, али нису прост хлеб но свет и достојан великог поштовања од нас“.[33] Правилније ће бити схватање, дакле, да је тада само завршни моменат у њиховом освећењу, а не да наједанпут, тек у том тренутку, од обичног хлеба и вина постају Тело и Крв Христова. Првобитно се у Цркви није постављало питање о моменту освећења Дарова. „Цео Канон Евхаристије сматран је евхаристијском формулом, која дејствује поступно“, и тек „схоластичном уму“ – како вели проф. Керн – „нужно је да зна тачан моменат“.[34] По православном поимању, већ на проскомидији, молитвом првог приношења: „Боже, Боже наш…“ цео принос верних издваја се од обичног хлеба и вина и више се не могу употребити као проста храна. Поготово то важи за Агнец, издвојен из просфоре уз прекрштање копљем и изговарање пророчких речи, а исто тако и вино већ уливено у путир. Према Апостолским Установама и Светом Никифору Исповеднику, од целог овако освећеног приноса нису могли окушати не само неверни, него ни оглашени, но само верни.[35] Исто схватање налазимо и код Светог Симеона Солунског који, објашњавајући зашто верни падају на колена на Великом входу, вели да то чине: поштујући божанствене Дарове, иако још нису савршени, али су на проскомидији предложени Богу и јереј је онде принео молитву казујући (прозбу) да буду примљени на вишем жртвенику. Ако дакле још нису савршени, али су припремљени за савршене и посвећени су Богом, и местобразнаја (антитипа) су Господњег Тела и Крви.[36] По преносу на Часну трапезу молио се свештеник опет да се Свети Дух усели у предлежеће Дарове и то је молитва другог приношења.[37] Произношење речи Господњих о установљењу Светог Причешћа такође је неопходно за освећење дарова.[38] А завршни моменат, печат у том освећењу су речи упућене Богу Оцу, да пошаље Бога Духа Светог и учини ове Дарове савршено Телом и Крвљу Бога Сина. Тако се може говорити не о тренутку и формули освећења, него пре о Тајни Евхаристије као целини, у смислу схватања Светог Василија Великог који учи да молитве и дејства која свештеник чини на Литургији имају велики значај за пуноћу Тајне: „Јер се не задовољавамо оним што Апостол и Еванђеље помиње, него и друго говоримо и пре и после, јер то има велику силу за Тајну…“.[39] Исту ову науку налазимо и код Светог Симеона Солунског: „На тај начин, дакле, да хлеб и чаша буду Тело и Крв Христова, верујемо јасно да бива и савршује се преко свештеничких молитава, печатом крста и призивом Светог Духа, и Господњих речи, тј. „Примите, јадите…“ и „Пијте од њеја вси…” и „Сије творите в моје воспоминаније“.[40]

Свим овим дејствима и молитвама Свети Дарови се, дакле, најпре издвајају и постају нешто друго од обичне хране, затим бивају „слика“ Тела и Крви Христове, „предложени“ како вели Свети Симеон Солунски, односно „антитипа“, „мјестообразнаја“, по изразу Светог Василија, да би по призиву Светог Духа и благослову свештеника постали најзад потпуно Тело и Крв Христова.

Од грчких литургичких писаца, као што смо навели, проф. Трембелас износи чињеницу да је ђакон у старини показивао Дарове на „Примите, јадите…“ и „Пијте от њеја вси…“, што потврђују оба Диатаксиса (Евхологиона бр. 662 из XII-XIV в. и Филотејев).[41] Из овог сведочанства, као и из оног што је речено раније, можемо закључити да је указивање руком на Дарове настало много раније од XIV в. и да је поизвод православне мисли, а не утицаја римокатолика. Штавише, можемо ствар поставити управо обрнуто, тј. да је напуштање овог показивања код Грка настало под „утицајем“ римокатолика, односно борбе с њима, са циљем да се јаче нагласи погрешност њиховог учења о претварању Дарова у време рецитовања речи Господњих. Та борба диктирала је да се напусти небитно, што би могло изазвати макар неку асоцијацију с њиховим мишљењем. Тако је дошло до тога да се показивање данас код њих не врши него чак проглашава неправилним.[42]

Свакако да бисмо и ми и Руси, уневши тропар трећег часа у Канон Евхаристије, због потребе јачег наглашавања епиклезе у Литургији, погрешили кад бисмо прогласили неправилним поступак Грка, који у епиклези, како у старини тако ни сада, немају тога тропара.

Другачије ствар стоји са благосиљањем Дарова које се у неким млађим грчким рукописима наводи у време изговарања речи „Примите јадите…“ и „Пијте от њеја вси…“. Може бити да је на тај поступак био неко повучен речима молитве испред „Примите, јадите…“ (у којој се, како у Литургији Јаковљевој, тако и у Василијевој и Златоустовој вели да Господ „благословив, освјатив“ Дарове, даде светим својим ученицима).

Ово утолико пре што се у Литургији Светог Јакова, брата Господњег, јасно вели да при читању молитве анамнезе, непосредно пред рецитовање речи Господњих: „Примите и једите…“ јереј, узевши у руку свети хлеб и запечативши (сфрагисас) говори тајно: „Узевши хлеб у свете, пречисте…“ а потом јереј: „оставивши свети хлеб и узевши чашу у руке, говори тајно: Такође, по вечери узевши путир…“ Тако се казује не само у црквенословенском преводу ове Литургије (Владимирова 1938, л. 21a, 216) него и њеном грчком издању архиепископа атинског Хризостома Пападопула, приређеном према најстаријим рукописима (Месинском из X века и Росанском из XI века).[43] Сем тога, на oвoj се Литургији Свети Дарови више пута благосиљају, и пре и после епиклезе.

Исто овако, при читању молитве анамнезе, у Литургији Светога апостола Марка вели се: „Јереј печатећи Свете (сфрагизон та агиа) говори: Јер је пуно, заиста, небо и земља…“ У Месинском рукопису ове Литургије, иза сваке речи: „Благодарив, благословив, осветив“, стављен је крст „чиме се означава крстообразно печаћење (сфрагисис) Дарова“. Једнако стоји и у александријској Григоријевој Литургији: „Благодарив † благословив † освјатив † преломив даде свјатим својим…“.[44]

Према томе, благосиљање Дарова, на анамнези, није страно Цркви на Истоку, но то не искључује ни утицај Западне цркве како примећује проф. Трембелас.[45]

Доказ за то би била и чињеница што се ови прописи јављају у доцнијим рукописима који потичу из Италије и које је употребио Гоар у свом Евхологиону. Како ту стоји, свештеник треба овако да поступа: „Јереј сагиње главу и дижући десницу своју с побожношћу благосиља Свети Хлеб, говорећи узгласно: „Примите јадите…“. Јереј имајући и руку одозго с побожношћу, и благосиљајући узгласно говори: „Пијте из ње сви…“.“ Као у Златоустовој, овако исто стоји и у Василијевој Литургији.[46] Овакво упутство налази се и у пет грчких рукописа од XVI до XVIII в. које наводи Трембелас у свом делу „Три литургије“. Oд XVII в. налази се исти овај пропис и у руским штампаним Служебницима. Како је доспео онамо?

Још на Флорентијском сабору (1438-1439. г.) папа Евгеније IV је поставио питање о времену претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову. Под притиском римокатолика, комисија коју су сачињавали грчки митрополити Трапезунта, Никеје и Митилене, као и руски кијевски митрополит Исидор, признала је правилним учење Римокатоличке цркве да се „произношењем речи Спаситељевих: „Примите јадите…“ итд. хлеб и вино одмах претварају у Тело и Крв Христову и да се молитва у грчком чину, о претварању која затим следи, односи у ствари на причеснике“.[47] У заштиту православног отачког учења устао је Свети Марко Ефески и написао спис под насловом: „Да се божанствени Дарови не освећују само речима Господњим, него молитвом која за њима следи, и благословом свештеника, силом Светог Духа“.[48] Схоластичко учење о тајнама: материји, форми и интенцији (намери вршиоца тајне) утврђено је на Тридентском сабору (1562. г.). Ово схоластичко учење о тајнама прешло је и у кијевску митрополију, која је била под пољском влашћу, те већ у Стратинском Служебнику из 1604. г. и Виленском из 1617. г., пред речима „Примите, јадите…“ стоји примедба да свештеник „преклонивши с умиљењем главу и подигавши своју десницу, показује на Свети Хлеб и благосиља га говорећи узгласно: „Примите, јадите…“. Онда опет подигавши десницу своју над чашом и благосиља говорећи узгласно: „Пијте от њеја вси…“.“[49] Петар Могила је прихватио чин благосиљања у време изговарања речи „Примите, јадите…“ и „Пијте од њеја вси…“, дометнувши још и „интенцију вршиоца“ говорећи да свештеник треба „со всјаким вниманијем помишљати јеже претворитисја свјатому хљебу в тјело распјатаго Христа Бога нашего, прилагаја к сему и своје произвољеније“.[50]

Кад је Украјина дошла у састав московске царевине (1654. г. у грађанском, а 1685. г. и у црквеном погледу), овај чин је ушао и у Служебнике московских издања. За време патријарха Јоакима (1674-1690. г.) одржан је црквени сабор у Москви 1690. г. који је осудио ово латинско учење о претварању Дарова на речи Спаситељеве, али се није обратила довољна пажња да се благосиљање на те речи изостави из даљих издања Служебника, па је у издању 1693. г. у Василијевој Литургији остала примедба да свештеник благосиља хлеб и вино уз речи: „Даде светим својим ученицима…“. Тек је Московски сабор 1698. г. избацио ове додатке из Служебника, те се у доцнијим издањима више не појављују.[51] У Литургикону А. Маљцева, у Василијевој Литургији тај додатак се налази.[52]

У Архијерејском чиновнику пак неправославни додаци су остали и после, те се прештампавају до данас. Тако у Златоустовој Литургији стоји: „…глагољет архијереј: Примите, јадите… Лик(творит поклон пoja): Амин… Пијте от њеја вси… Лик поклањајасја појет: Амин“, иако је сам патријарх Јоаким наређивао да поклоне тада не треба чинити.[53] Но ови поклони, као што наведосмо, и откривање глава, вршени у православном духу,[54] могу да остану. Али у Литургији Василијевој стоји до данас: „Архијереј приклоњајет главу, воздвиг десницу своју со благовјенијем, благословљајет свјатиј хљеб, возглашајет глагоља: Даде свјатим својим учеником…“.

Свакако да за благосиљање Дарова на овом месту нема разлога, кад ће одмах после тога бити благосиљање на „Твоја от Твојих“, како то тачно образлаже Свети Симеон Солунски: „И да покажемо то јасније, не чини знак крста (не печати) свештеник над Даровима кад говори: „Примите, јадите…“ и „Пијте от њеја вси…“, јер то говори кад износи Оцу о икономији спасења, јер и после тога Василије Велики назива ове (Дарове) антитипа. Доцније, пошто принесе Дарове и каже: „Твоја от Твојих“, и призове благодат Светог Духа, онда печати божанске Дарове и говори: „И сотвори хљеб сеј честноје тјело Христа Твојего“, и печати (благосиља) хлеб; и опет: „А јеже в чаши сеј честнују кров Христа Твојего“, и благосиља (печати) путир; и трећи пут печати обоје заједно и говори: „Преложив Духом Твојим Свјатим…“.“[55]

Поред проф. Трембеласа, од грчких писаца и Јероним Вогиаци помиње указивање на Дарове, те на одговарајућем месту под текстом наводи: „Неки свештеници обичавају да показују Свети дискос и путир, према одредби старих и нових Евхологија“.[56] Проф. Фундулис се о овом питању не изјашњава, барем у оним радовима који су мени дошли до руку.

*

Не треба, дакле, сматрати неправилним, нити сувишним да свештеник и ђакон указују десницама Дарове при изговарању речи „Примите, јадите…“ и „Пијте от њеја вси…“. Јасно сведочанство о том показивању налази се у старим грчким и нашим рукописима бар од XIV в. Неће бити да је ово показивање настало под утицајем римокатоличког учења о трансуптанцијацији хлеба и вина при тим речима Христовим, него обратно – престало се у неким крајевима указивати на Дарове руком кад је дошло до борбе с римском пропагандом и кад је настала потреба јачег наглашавања погрешности њихових учења.

Евхаристијски хлеб и вино, од почетка приношења на проскомидији, поступно постају Тело и Крв Христова, онако како се Тело Његово у утроби Свете Дјеве поступно развијало до рођења, но до призивања Светог Духа и свештениковог благосиљања на „И сотвори хљеб сеј…“, „А јеже в чаши сеј…“, нису потпуно освећени, још су „мјестообразнаја“ Тела и Крви Христове. Наведени призив Светог Духа, и благосиљање при том, у ствари су само завршни моменат у њиховом освећењу и постојању телом и крвљу Христовом.

У духу свега изложеног, сматрамо да свештеник и ђакон треба да почну с показивањем Дарова чим се отпочне говорити „Примите, јадите…“ и „Пијте от њеја вси…“, а не тек доцније на речи „сије јест Tјело моје“, „сија јест Кров моја“.

Рука при овом показивању пружа се с дланом окренутим не сасвим горе, ни доле, него мало унутра, као што обично бива кад се нешто показује.

Такође да, према казивању више грчких рукописа од XVI до XVIII в., показивање Дарова треба да чине „сви који литургишу“[57] свештеници, а не само началствујући.

 

Гласник, јун 1976.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Патр. Гласник бр. 6, јун 1975, стр. 107.

[2] Зборник бр. 573, у Красносељцев, Свједјенија о њекоторих литургических рукописех ватиканској библиотеки, Казањ 1885, 66.

[3] Пидалион, изд. Астир, Атина 1970, 643.

[4] Прав. 91, Н. Милаш, Правила Правосл. цркве с тумачењима, Н. Сад. 1896, II, 434; Пидалион, н. д. 642.

[5] П. Трембелас, Е трис литургие, Атина 1935, 108.

[6] Барберински VIII-IX в.; Криптофератски Висарионов XI в.; Из збирке еп. Порфирија X в.; Румјанцевског музеја бр. 374 Х-Х1 в. (Красносељцев, н. д. 261-290).

[7] Трембелас, н. д. стр. 9 увода.

[8] Грч. рукоп. Москов. синодал. библиот. бр. 381 с краја XIII или поч. XIV в. Уп. Красносељцев, Материали дља историји чинопосљедованија Литургији Св. Иоана Злат., Казањ 1889, 26.

[9] Красносељцев, Материали… 109, 110.

[10] Проф. Трембелас наводи да ђаконово „показивање Часних Дарова, при узглашавању речи установљења“, поред Филотејевог Диатаксиса, сведочи рукописни Евхологион Народне библиотеке у Атини бр. 662 из XII-XIV в., н. д. 108.

[11] Красносељцев, Материали, 64.

[12] Красносељцев, Свједјенија, 135.

[13] Евхологион, Венеција 1730, 61.

[14] Трембелас, н. д. 109.

[15] Тако је нпр. у рукописном пергаментном Служабнику бр. 121 библиот. ман. Дечана из XIV в.; исто тако у рукоп. библиот. ман. Св. Тројице код Пљеваља бр. 86 крај XV в. и бр. 108 крај XV в.; Музеја СПЦ бр. 215 XVI в.; Грујићеве збирке бр. 121.

[16] Исто се казује у рукописима дечанске библиотеке бр. 123 из 1395. г.; бр. 124 из XV в.; бр. 125 XV в.; бр. 126 XV в.; бр. 127 XIV-XVI в.; бр. 129 XV-XVI в. бр. 130 XIV в.; бр. 132 XV в.; бр. 134 XVI в.; Музеја СПЦ: бр. 4 XVII в.; бр. 108 XV в.; бр. 117 XVI в.; бр. 214 XVI в.; бр. 227 XIV в. (Касајет се диакон орару својему показујет им нереови и та с(ве)тоје бљудо… ); бр. 252 из 1686. г. Христофора Рачанина (Показујет с(ве)титељу диакон с(ве)ти дискос, држе и орар треми прсти десници: Подобње и јегда гл(агољ)ет с(вети)т(е)љ: Пијте от њеја споказујет и сам с(ве)титељ с(ве)ти потир…); Збирке проф. Грујића: бр. 50 прва пол. XVI в.; бр. 84 из 1635. г. (Примете јадите… показује с(ве)ти хлеб… Пијте от њеје васи… показује и с(ве)тују чашу); Патријаршијске библиот. у Београду; рукоп. Архиератикон бр. 21 из XVII в. (Примете јадите… сему же гл(агољ)ему с(ве)ти(те)љу, диакон показујет с(ве)ти дискос… Подобње јегда гл(агољ)ет с(ве)ти(ите)љ с(ве)ти потир); Архиератикон бр. 55 из 1716. г. (и показује десној у рукоју ка дискосу. Такоже и архидиакон показује, држе орар треми прсти десније руки. И патриарх гл(агољ)ет: Примете јадите. – Ту се такође вели да сви служећи говоре с патријархом ове речи); Ман. Св. Тројице код Пљеваља бр. 60, прва пол. XVI в.; бр. 67 из 1504. г.; бр. 114, бугар. реценз., средина XIV в.; такође, у старим штампаним Служабницима Божидара Вуковића из 1519. и 1554. год.

[17] Красносељцев, Материали 67; Свједјенија, 187.

[18] Москва 1890, л. 39.

[19] Н. Скрижаљ, С. Петербург 1899, 202.

[20] Историческоје, догматическоје и таинственоје изјасњеније на Божественују литургију, С. Петербург 1884, 225. У даљем разлагању он саветује: „Божанске речи, које је изрекао Спаситељ свештенодејствујући на Тајној вечери, не треба свештеник да говори брзајући и неразговетно, него с крајњом пажњом, побожношћу и поштовањем, тачно и јасно. Јер говорећи јереј их износи као устима самог Христа. А треба их изговарати не прекидајући и не задржавајући, једним дахом, да у ум не би могла ући никаква друга помисао“ (н. д. 226).

[21] Пособије, С. Петербург 1900, 443.

[22] Настољнаја књига, Харков 1900, 821.

[23] Литургика, Курск 1900, II, 73.

[24] Евхаристија, Париз 1947, 227, 228.

[25] Литургикон, Берлин 1902, 128, 233.

[26] Литургика II, 1, Београд 1966, 96. Проф. Мирковић ту вели да свештеник показује Дарове по обичају. Под тим ваљда мисли на показивање Св. Хлеба, јер за показивање путира и савремени црквенословенски штампани Служебници јасно веле да ђакон и свештеник заједно показују Св. путир („споказујет и сам Св. Потир“). А према Арх. чиновнику, епископ показује и Св. Хлеб.

[27] Правилник II, Зајечар 1907, 113.

[28] Београд 1922, 69.

[29] Ујвидек 1942, 319.

[30] Атина без ознаке год. издања.

[31] Уп. проф. Л. Мирковић, Литургика II, 1, 95; П. Трембелас, н. д. 107; К. Керн, н. д. 230.

[32] Софија 1928, г.

[33] Разсужденије о пресушчествљенији свјатјејшеј евхаристији, код Гр. Миркович, О времени пресушчествљенија св. даров, Виљна 1886, X. Мислим да у том смислу треба разумети и упоређење Св. Нила Синајског са царским указом на хартији који је све до потписа царева обична хартија, а тек тада добија вредност, те да тако „и Свете Тајне пре молитве јереја и силаска Светог Духа обичан хлеб (псилон артон ипархин) и обично вино су предлежеће. А после оних страшних призива и доласка поклањајемог, и животворног и благог Духа, нису више обични хлеб (кинон артон) и обично вино положени на Св. трапези, него Тело и Крв Чиста и Часна Христа Бога свију, која чисти од сваке прљавштине оне који са страхом и жељом многом примају“ (Мињ П. Г. Т. 79, 104); или Св. Кирила Јерусалимског: „Јер као што хлеб Евхаристије, по призиву Св. Духа, није више прост хлеб (артос литос) него Тело Христово..“” (Вивлиотхики Елинон патерон, изд. Апост. Диаконие, Атина 1969, Мист. Катих. Ш, 3, Т. 39, 253, 254); или Св. Јована Златоуста: „Као што хлеб, пре но што се освети, ми називамо хлебом, а кад га Божанска благодат освети преко свештеника, то се он више не назива хлебом, него се достојно назива Телом Господњим…“; или Св. Јована Дамаскина: „Хлеб и вино нису слика Тела и Крви Христове (Боже сачувај), него само обожено Тело Господа…Ако су неки и називали хлеб и вино сликом Тела и Крви Госиодње, као што је нпр. говорио богоносни Василије, то су их разумели овде не после освећења, него до освећења…“ (Полноје собраније сочињениј, С. Петербург 1913, 312). Израз антитипа употребљава се још у смислу, не као да не би били заиста Тело и Крв Христова „него што сада преко њих постајемо учесници (метохи) Христовог божанства, а онда духовно самим гледањем“ (Св. Јован Дамаскин, Евдосис акривис тис ортходоксу пистевос, изд. Бонифације Копер, Берлин, 1973, 46).

[34] Н. д. 264. Св. Димитрије Ростовски указује да се Свети нису спорили о времену пресуштаствљења Св. Дарова, него су у то тврдо веровали. „Потрудимо се да и ми томе подражавамо, не препирући се кад бивају Тајне; кад би човек знао кад, не би биле тајне, него јавне“ (н. д. ХХV).

[35] Уп. П. Трембелас, н. д. 19, 157; Архиеп. Венијамин, н. д. 190; Патријаршијски Гласник бр. 5, мај 1973, стр. 123.

[36] О божанственом храму, гл. 78 Мињ П. Г. Т 155, к 729. Овако вели и Св. Димитрије Ростовски: „Ми имамо истинску науку, да још док се врши проскомидија долази већ Дух Свети на Св. Даре не претварајући, но припремајући и спремајући их за пресуштаствљење; и већ предложени хлеб није прост, но свет, наиласком Св. Духа освећен, пресуштаствљењу спремљен, достојан нашег побожног поштовања, које бива побожним клањањем, што и чини јереј и ђакон“ (н. д. XI).

[37] Архиеп. Венијамин, н. д. 190; Л. Мирковић, н. д. 87.

[38] Керн, н. д. 230. Свети Симеон Солунски о томе вели: „Тако да буду хлеб и чаша Тело и Крв Христова, верујемо jacнo да бива свештеним молитвама и свршава се почетком крста и призивом Светог Духа, Господњим речима: „Узмите, једите…“, „Пијте из њега сви…“, и ово чините у мој спомен апостолима и наследницима њихове благодати, једанпут им даровано да могу преко молитава (Евхаристију) вршити“ (О божанственом храму, гл. 87, к. 736).

[39] Св. Василије Велики канон 91, Пидалион, н. д. 643; Н. Милаш, н. д. 434.

[40] О св. храму, н. д. 333.

[41] Н. д. 108.

[42] Но то не значи да бисмо и ми морали следити њихов пример. Друга је ствар ако се нешто чини у православном, а друга у неправославном смислу. У Руској цркви је обичај да се по рецитовању речи Господњих: „Примите јадите…“ и „Пијте от њеја…“ сви клањају, што старообрјадци осуђују, наводећи да је тај поступак забранио руски патријарх Јоаким. Нижегородски епископ Питирим у својој Прашчици разложно закључује да је патр. Јоаким забранио да се клањање врши у римокатоличком смислу – да тада бива трансупстанцијација. Ономе пак „ко се у то време клања не умујући онако како умује супротно римско мудровање, него умује као Источна црква, о таквом клањању патр. Јоаким ништа не рече, и на такве поклонике не положи никакве забране“ (Игум. Варлаам Черњајевскиј, Об измјењенијах в чиње литургији Ј. Златоуст., Василија Великог и Григорија Двојеслова, Кишињев 1860, 352). И Св. Димитрије Ростовски сматра исто тако: „Да ли се саглашавају са Римљанима који се клањају при узглашавању речи Христових? Где је веровање једнако тамо је и клањање једнако, а где је друго веровање тамо је и клањање друго, јер Бог више суди о поклону по вери него по самом приклањању главе“ (н. д. VI).

[43] И Тхиа литургиа ту агиу Иакову аделфотеу, епимелиа архиепископу Атхинон Хрисостому, екдосис огдои 1964, стр. 28, 29.

[44] Трембелас, н. д. 108. Према овоме неки научници закључују да се на Истоку сматрају неопходним за освећење Дарова исто тако речи установе Тајне, као и благосиљање на призиву Св. Духа: „И сотвори убо… А јеже в чаши сеј…“. За овог проф. Трембелас вели да „и са гледишта православних није далеко од истине“. Овакво гледиште потврђује и проф. Ј. Кармирис велећи: „Новији православни богослови правилно сједињују речи установе (Тајне) и призив (Св. Духа) у једну јединствену и нераздељиву целину“ (Трембелас, Догматики, Атина 1961, III, 163).

[45] Н. д. стр. 17 увода.

[46] Н. д. 61, 143.

[47] Гр. Миркович, н. д. 26.

[48] Исто, 28.

[49] Исто 36.

[50] Служебник 1639. г.

[51] Миркович, н. д. 250.

[52] Н. д. 128.

[53] Гр. Миркович, н. д. 251.

[54] И на читање Еванђеља, као речи Господњих, откривају се главе, а и овде се изговарају речи Господње (Иг. Варлам, н. д. 362).

[55] Н. д. 333

[56] И тхиа литургиа, ити иеротелестикон тевхос, Атина 1912, 120.

[57] Трембелас, н. д. 109. Није у праву, дакле, еп. Мелентије кад вели да то треба да чини само началствујући (Правилник I, 113).

 

Comments are closed.