Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Треба ли освећивати нафору?

 

 ПИТАЊЕ: Треба ли освећивати нафору? Ако треба, када и којим речима?

 

ОДГОВОР: Одговор на ово питање дат је у Гласнику бр. 7, јул 1972. год., у чланку „Архијерејска Литургија“ по белешкама блаженопочившег епископа бачког Иринеја, у примедби 17, стр. 180.

Како је тамо речено, нити у старим рукописима, нити код писаца који су у старини објашњавали поједине предмете и радње Свете Литургије нема помена о неким посебном освећењу нафоре, него само о њеном дељењу.[1] Али то никако не значи да се нафора, антидор у старини сматрао обичним, неосвећеним хлебом. Напротив, још у IV веку Апостолске Установе[2] и 8. канон Светог Теофила Александријског[3] забрањују да остатке приноса верних – пошто се од њега издвојило потребно за Свето Причешће – употребљавају оглашени, него само клирици и верници, свакако зато што је сматран освећеним. То освећење, како претпоставља проф. Трембелас, бивало је у Чину предложења (Протхесис), који се првобитно разликовао од Чина приношења, проскомидије, и овоме претходио. Молитвом тога Чина „Боже, Боже наш, небесниј хљеб, пишчу всему миру…“ (која се сада чита на крају проскомидије) свештеник је призивао Господа да благослови овај принос, да се сети оних који су га принели и за које су принели, и тиме је он био издвојен од обичне хране и освећен.[4]

Други степен у процесу освећења приноса хлеба, можемо узети да настаје у време кад постепено све већи и већи број верних престаје да приступа Светом Причешћу на свакој Литургији.[5] Због тога престаје потреба да се цео хлеб, цела просфора ставља на дискос (као што је било првобитно) и на Литургији освећује за Свето Причешће. Сада је довољно да се у ту сврху извади из ње само један део, Агнец. Остали пак део просфоре дели се уместо Причешћа (отуда антидор = уместо дарова, Причешћа) за благослов верним који се нису причестили. Благослов је овај хлеб примио на проскомидији тако што је над њим чињен знак крста Светим копљем, уз изговарање одговарајућих старозаветних пророчких стихова. Сасвим одређено сведочанство о овом освећењу остатака просфоре из које је извађен Агнец, имамо код Светог Симеона Солунског који вели: „И освећен је овај хлеб прекрштањем копљем и примањем свештених речи… и примио је божански дар од речи преложења“.[6]

Како се даљим током времена овај процес наставља, те све мање верних бива спремно да приступа редовно Светом Причешћу, у сразмери с тим и Свети Агнец вади се све мањи, а потреба за антидором бива све већа. Кад остатак просфоре из које је извађен Агнец постаје недовољан за антидор, настаје потреба да се уведу и друге просфоре, да се освете и уз делове од агничне просфоре употребе за антидор. Тако долазимо до даљег степена у развоју освећења просфора, за који проф. Трембелас сматра да се вршио призивањем Часног крста, Светих анђела, Свете Богородице и осталих Светих над њим. У доба пре XIV века, свештеници су – пошто изваде Агнец, поставе га на дискос и улију вино и воду у путир – чинили „приношење (проскомидију) осталих просфора“, како се вели у једном рукопису. Ово приношење, сматра проф. Трембелас, било је ради њиховог освећења. Помињање Часног крста не може се иначе објаснити ако претпоставимо да је оно настало у доба кад су се почеле вадити честице из просфора. Као једино решење остаје да то помињање, као и помињање бестелесних сила, потиче из раније праксе – приношења просфора ради њиховог освећења – па је онда остало и доцније кад је настао обичај вађења честица.[7] За сада се не може утврдити кад је почела употреба више просфора.[8] Али према одредби IX Нантског сабора у Галији из VII века, да свештеник припреми с благословом (молитвом) делиће хлеба да би их верни, који се не причесте, узимали као благослов недељом и празником,[9] можемо закључити да је благосиљање ових просфора било у то доба и на Истоку.

Још касније, по мишљењу проф. Фундулиса, настао је обичај да се, заједно с честицом хлеба у част Свете Богородице – Пресветом (Панагиа) – подиже просфора из које је извађен Агнец и која је символички представљала Свету Богородицу.[10] То је вршено на Литургији верних, по освећењу Дарова, док се певало „Достојно“. Како он држи, данашњи општи обичај у Грчкој цркви, крстообразног подизања антидора над Светим Даровима – у наведено време – „није ништа друго до… подизање Пресвете“, унеколико измењено због погрешног схватања. „То погрешно схватање је у томе што се ово подизање сматра благосиљањем, које, да би било потпуније,[11] неки свештеници допуњавају крстообразним благосиљањем руком“.[12] И по бугарском Служебнику свештеник с обе руке узима дискос с нафором и чинећи крст с њиме пред Светим Даровима казује: „Велико имја Св. Тројице Пресвјатаја Богородице помагај нам…“.[13] Да је ово значило освећење нафоре, види се у примедби на стр. 397: „Тој први свештеник благославја нафората“.

Овај обичај прешао је и у нека места код нас. Али се код појединих епископа и свештеника задржало старо схватање да су просфоре (поготово кад је то само једна) освећене на проскомидији речима и радњама вршеним над њима, те се не употребљавају посебна освећевања на Литургији.[14] Биће да је такво схватање заступао и поч. епископ бачки Иринеј. На одговарајућем месту архијерејске Литургије (стр. 180) он вели: „Један чтец доноси од проскомидије просфоре ради благослова да се исеку“. Из смисла ових речи излази да се благослов даје не просфорама, него чтецу да их исече. Приступајући тој радњи, чтец тражи благослов, као што више пута на Литургији ђакон тражи благослов од свештеника, одн. епископа. У једној прилици је поч. патријарх Викентије изнео о том питању слично мишљење. „Све до освећења Дарова“, говорио је, „свештеници су могли, при великом броју имена живих и мртвих, помињати и вадити честице за њих на дискос“.[15] Кад се врши освећење Дарова, престајало се са вађењем честица, па је тек тада могао чтец или црквењак да приступи сечењу просфора. Стога их, по освећењу Дарова, приноси он на служавнику, сагиње главу и моли благослов од свештеника да би приступио томе послу.

Свакако зато што су код Руса просфоре мале, К. Никољски поставља питање: Шта учинити кад у храму буде народа много, антидора мало? И вели да се у „Руководству дља сељских пастиреј“[16] каже да у таквом случају треба друге неупотребљене просфоре, или хлеб осветити богојављенском водицом. Овакав поступак наводи и С. Булгаков,[17] па наставља: „Но друкчије се решава питање по Уставу. По Уставу, ако је недовољно антидора од остатака просфоре из које је извађен Агнец, треба за антидор употребити просфору у част Богородице“. У Номоканону при Великом Требнику (гл. 213) је речено: „… Ашче ли мног јест народ и не довољејет једина просфора за анафору, вложи и Пресвјетаја Богородица целују просфору, а инија да будут мали“. Да би се ово правило Номоканона разумело, Никољски објашњава да на Истоку не ретко због нужде и сиромаштва, уместо пет употребљавају некада две просфоре, а некад једну, на којој има пет печата. У случају да има много народа, поред просфоре из које је извађен Агнец, могла се употребити и друга просфора у част Свете Богородице.[18]

Према свему овоме излази једно: да је сувишно на Литургији освећивати просфоре, како ону из које је извађен Агнец, тако и остале, јер су, по схватању из најдубље старине, оне већ освећене прекрштањем копљем, изговарањем пророчких речи, вађењем честица и призивањем над њима Свете Богородице и Светих, као и молитвом „Боже, Боже наш, небесниј хлеб…“ Никаквих других речи из старине нема за њихово освећење.

Стога кад се – према обичају после освећења Дарова, или на „Оче наш“ – принесу за благослов неисечене или исечене просфоре, благослов треба пре упутити чтецу, или црквењаку који су их принели, него њима. Обичај освећивања просфора на Литургији настао је у новије време, без улажења у суштину ствари, а затим су измишљене и речи за то освећење.[19]

 

Гласник, мај 1973.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Фундулис, Одговори на лигургичке нејасноће, Атина 1970, II, 17 (на грчком).

[2] Као одредба ап. Матије, ту се наводи: „Остатке благослова за Тајну према наређењу епископа или презвитера, нека ђакони поделе клиру…“ (Диатаге тон апостолон, Атина 1955, Т. II, Н. XXXI, стр. 163).

[3] „Што се принесе намјењујући за жртву, пошто се потроши колико је потребно за Тајну, клирици нека подијеле остатак међу собом; али оглашени нека од тога нити једе, нити пије, него само клирици и вијерна браћа што су с њима” (Милаш, Правила Православне цркве с тумачењима, Н. Сад 1896, II, 474).

[4] П. Трембелас, Три Литругије (на грчком), Атина 1935, 18, 19.

[5] Свакако због тога што се неће причестити неки од њих, после читања Св. Писма и проповеди, излажаху из храма, те 9. канон Св. апостола опомиње верне на дужност да остану до краја Литургије и причешћа. Можда је то, да се верни принуде на остајање до краја Литургије, био разлог да се уведе дељење антидора (Милаш, н. д. I, 66).

[6] Фундулис, н. д. 18; О Св. Литургији од Симеона Солунског († 1429), с грчког превео Лазар Мирковић, Богословски Гласник, 1910. год., књ. XVIII, 452.

[7] Н. д. 225. Извесност ове тврдње доказује нам „Одредба (Диатаксис) Божанствене Литургије“, грчког рукописа из ХII-ХIII в., где се вели само да свештеник „узима другу просфору и говори: „Прими, Господе, ову жртву заступништвом Преблагословене Владарке наше Богородице и Приснодјеве Марије“. Онда узима трећу просфору и говори: „Часних небеских сила бесплотних, часних пророка, Претече и Крститеља Јована…“ А на четвртој просфори помиње име Светог који се слави, и на њој, пошто каже име Светог дана, каже: „И свију Твојих Светих…“ Онда помиње које хоће живе и упокојене.“ Реч је, дакле, само о помињању Светих, затим верних живих и упокојених, али не и о вађењу честица. У XIV в. пак, у сличној „Одредби Божанствене Литургије“ патр. Филотеја помињање Светих бива као и у наведеном рукопису, али се на крају додаје да се притом ваде и стављају честице на дискос: „И свештеник узевши у руке другу просфору говори: „У част и помен Преблагословене Владарке наше Богородице…“ и извадивши честицу Св. копљем, меће је слева Св. Хлеба. На трећој просфори говори: „Силом часног и животворног Крста, часних небеских сила бесплотних … и свију Светих Твојих, чијим молитвама…“ И тако извадивши честицу, меће је на исту страну, тј. леву, а доле поставља редом остале.“ Јасно се види како је овде дошло до спајања и саглашавања раније праксе подизања просфора уз призивање имена Светих, и новије – вађење честица (Фундулис, н. д. II, 159; Трембелас, н. д. 234).

[8] К. Керн, Евхаристија, Париз 1947, стр. 158.

[9] И. Дмитревски, Изјасњеније Божественој литургији, С. Петербург 1884, стр. 294; Трембелас, н. д. 157.

[10] Н. д. 20. И преп. Никодим Светогорац вели да је ова просфора „слика утробе Св. Богородице… јер као што из ње изиђе са телом Агнец Божји, тако из просфоре из које бива антидор, вади се (део) који ће тајанствено бити освештан као Агнец“. При томе се он позива на Св. Германа и његове речи: „Духовни благослов и давање других добара хришћанском роду, дељењем хлеба тела Св. Богородице (тј. антидора), бива и верује се“ (Пидалион, изд. „Астир“, Атина 1970, 408).

[11] Можда и да се подвуче важност антидора, који је код народа у Грчкој у веома великом поштовању и цени. Колико је то поштовање, илуструје јасно једна лепа прича, која потиче од Грка из Тракије о подизању славне цркве Аја Софије. Кад је цар Јустинијан одлучио да сазида цркву којој ништа на свету неће бити равно, он позове све познате тадашње градитеље, објасни им шта хоће и потражи да свако од њих сачини модел такве цркве и донесу му на оцену. Но овај због овог, онај због оног, ниједан није одговорио замисли царевој. Једном приликом, примајући антидор од патријарха на крају Литургије, испаде цару парче антидора из руку и он се саже да га подигне. Али антидора нема нигде. Обзирући се овамо-онамо, угледа цар пчелу како с антидором одлете кроз прозор. Свако ко има пчеле – нареди цар – да прегледа кошнице и нађе антидор. Заповест се изврши, и антидор нађе баш протомајстор у једној својој кошници. Наместо саћа беше ту дивна црквица од воска, а на Часној трапези антидор. Цркву је начинила пчела благодаћу антидора. Протомајстор је однесе цару. Задивљен нареди цар да се управо такав подигне храм Божјој Премудрости – Аја Софија (Д. Дукатос: Верска и етичка енциклопедија, Атина 1963, стр. 866, на грчком).

[12] Види Гласник 1972, стр. 180.

[13] Софија 1928, 124.

[14] Весник Срп. Цркве, 1903. г., стр. 655.

[15] На постанак оваквог схватања, у погледу вађења честица до Великог входа и епиклезе, свакако је имала утицаја пракса код Руса (уп. К. Керн, н. д. 153). Такође С. Булгаков, Настољнаја књига, Харков, 1900, 807, п. 27).

[16] 1869. г. Но 7, стр. 358-360.

[17] С. Булгаков, н. д. 841.

[18] Пособије, С. Петербург 1900, 464-465.

[19] Види Р. Димитријевић, Питања и одговори, Београд 1929, питање 89, стр. 36. Интересантно да у одговору на 87. питање Димитријевић наводи правилно мишљење да се благосиљање односи на црквењака да сече нафору, „а просфоре су читањем молитава за време проскомидије већ освећене“ (стр. 36). Али поред свега тога, у одговору 88. и 89. износи и ког момента треба благосиљати нафору на Литургији и којим речима.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *