Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Када се Царске двери отварају за Мали и Велики вход?

 

ПИТАЊЕ: Отварање Царских двери, за Мали и Велики вход, по црквенословенском Служебнику бива одмах по возгласу малих јектенија пред oвe чинове; по Мирковићевој Литургици и Николајевићевом Типику, за Мали вход се отварају двери на „Блажени јесте“, а по Обредословљу Хаџи Теофила Стевановића на „Радујтесја“. За Велики вход слажу се Хаџи Теофило и Николајевићев Типик, те се по њима оне отварају пошто свештеник прочита молитву „Никтоже достојин“ и с ђаконом трипут Херувимску песму, уз трократно клањање. Тада, по Николајевићевом Типику, узима ђакон кадионицу и кади, а по Обредословљу Хаџи Теофила кади свештеник. По Литургици Мирковићевој, ђакон отвара Царске двери одмах по уласку у олтар, онда узима кадионицу и кади, а свештеник за то време чита молитву „Никтоже достојин“.

Кад се, дакле, двери управо отварају? Да ли је oвaj поступак адиафоран и препуштен вољи сваког свештеника и ђакона да чине како хоће?

 

ОДГОВОР: Да употпунимо скалу разлика у погледу времена отварања двери за Мали и Велики вход, навешћемо да бугарски Служебник о отварању двери за Мали вход вели уопштено (и кад служи сам свештеник и кад служи са ђаконом) да бива за време Блажена.[1] И Дебољски о том входу казује уопштено: „За вход се отварају Царска врата…“.[2] По С. Булгакову: „За Мали вход с Еванђељем Царске двери се отварају после мале јектеније и возгласа „Јако благ“.“[3] Слично и проф. К. Керн: „По завршетку треће јектеније (мале) отварају се Царска врата ради вршења Малог входа с Еванђељем“.[4] Еп. Мелентије се слаже с Хаџи Теофилом о отварању двери за Мали вход.[5] Ако служи више свештеника без ђакона, према њему, двери отвара најмлађи између њих; ако служи ђакон, у исто време отвара двери он са свештеником.[6] Архиепископ Венијамин и К. Никољски уопште не помињу отварање двери за Мали вход.

Архиепископ Венијамин нема напомене ни о отварању двери за Велики вход. Никољски и Булгаков, према Служебнику, веле да се за тај вход двери отварају одмах по возгласу „Јако да под державоју Твојеју…“.[7] Проф. Керн наводи поредак дејстава на Херувимској песми, по Служебнику, овако: 1. Отварање Царских врата, 2. Читање молитве „Никтоже достојин“ од стране свештеника, 3. За то време ђакон кади (а свештеник, кад служи без ђакона, кади по прочитању молитве), 4. Свештеник и ђакон читају „Иже Херувими“ уз три поклона, 5. Одлазак жртвенику. Он наводи и друкчији поредак по грчком Служебнику венецијанске редакције: 1. Читање молитве, 2. Читање Херувимске песме, 3. Кађење, које врши свештеник, 4. Одлазак жртвенику (н. д. 194). Такав поредак је и по Иератикону званичног издања Грчке цркве, без помена о отварању двери.[8]

У грчким рукописима нема помена о отварању двери за Мали вход. Филотејев Диатаксис, у рукопису из XIV в., вели да на Блажена, „кад појци дођу на Славу, јереј и ђакон долазе пред Свету трапезу и чине заједно поклон. Онда јереј, узевши Св. Еванђеље, даје га ђакону и тако излазећи северном страном врше Мали вход“.[9] И код Гоара у главном тексту поступак је овакав исти.[10]

Ни за Велики вход не помиње се отварање двери у старијим грчким рукописима. Тек у оним од XVI в. налази се упутство да по молитви „Никтоже достојин“ и трократном клањању уз читање химне „Иже Херувими“, „ђакон отворивши Свете двери, кади крстообразно икону Христову и Богородичину и према народу“.[11]

Наши пак рукописи, и старији и млађи, немају примедбе о отварању двери ни за Мали ни за Велики вход. Мали вход излажу већином по Филотејевом Диатаксису: „Појемим блаженам или антифону, јегда же придут на Славу појуштеи, приходита иереј же и диакон пред с(ве)тују трапезу и творита поклоњенија вакупе… Таже вазам иереј с(ве)тоје ев(ан)г(е)лије даст диакону. И тако изш(а)дше от северније страни творет мали вход“.[12]

Ни за Велики вход ниједан наш рукопис који сам прегледао нема примедбе о отварању двери, него већином по Филотејевом Диатаксису веле: „Херувику же певајему ваходит диакон ва с(ве)ти олтар и вазам кадилницу са тимиамом, пришад ка иереју и вазам обичноје над кадилом бл(аго)с(ло)веније кадит с(ве)тују трапезу крстаобразно около, с(ве)тилиште все и иереја и по том сам стајет о левују јего…“.[13] Такође без примедбе о отварању двери, слично се указује и у Служебнику Петра Могиле из 1639. године.

Објашњење откуд то да се примедбе о отварању двери налазе тако доцкан, као и у многим другим случајевима, пружиће нам стара пракса Цркве, којој ћемо се и обратити.

До ХШ в., вели проф. Фундулис, реч „вход“, „вход патријарха“, „вход архијереја“, „вход са Еванђељем“, „чинити вход“ итд. употребљавала се само за ознаку садашњег Малог входа. У старини, овај вход је у ствари био свечани „улазак народа са јерархом у храм“, по изразу Светог Максима Исповедника.[14] У сасудохранилишту, које је било у предворју храма, свештеници су облачили одежде и, ако је било одређено да се чита Еванђеље узимали и њега, стајали пред улазним, западним вратима храма, по молитви благословили „вход светих“ (тј. верних), и пошто се отворе врата сви улазили у храм.[15] У доцније време, овај свечани улазак мало по мало нестаје, поготово кад је вршење проскомидије у VIII в. пренето на почетак Литургије, и сасудохранилиште из предворја пренето у олтар, те свештеници раније улазили у храм, облачили се и вршили проскомидију. Тада назив „вход“ прелази на преношење Еванђеља из сасудохранилишта на амвон ради читања, и улазак свештенства у олтар, где су седели или стајали за време читања Апостола и Еванђеља. Тај поредак до данас је очувала архијерејска Литургија, кад архијереј, на Малом входу, први пут улази у олтар, одлази на горње место са клиром и одатле прати читање Св. Писма и проповеди.

Данашњи пак Велики вход, пренос дарова из проскомидије на престо, до V в., по речима проф. П. Трембеласа, у Цркви беше непознат.[16] Тај пренос вршен је дотле сасвим једноставно – ђакон је одабирао потребну количину хлеба и вина и из проскомидије ћутке, кроз олтар, преносио на престо.[17] Од V пак века овај пренос постаје све свечанији, у њему узимају учешћа свештеници и ђакони, као и нижи клирици, и врши се ван олтара, кроз лађу цркве. Епископ је остајао као пре у олтару и примао дарове. Убрзо овај пренос добија назив входа, што посредно закључујемо из казивања Светог Максима Исповедника, који Мали вход назива „првим входом“, чиме свакако напомиње постојање и другог.[18]

Развој једног и другог входа ишао је у супротном правцу; Велики је бивао све свечанији, у њему узима учешћа и византијски цар са својом пратњом, те је надишао вход са Еванђељем. Овај је онда добио назив „мали“, а онај „велики“. Томе је у прилог ишло и симболичко тумачење које је Малом входу придавало значење Христове појаве на Јордану (Софроније, Герман, Теодор Андидон), или прво јављање Христа свету (Свети Максим Исповедник), „јављање Христа свету… кад се почео показивати“ (Кавасила); најзад Његово васкрсење и вазнесење (Свети Симеон Солунски). А Велики вход је символизовао славније и важније догађаје: Његово дело до смрти (Софроније); свечани улазак у Јерусалим (Софроније, Герман, Теодор Андидон, Кавасила); пренос Његовог тела са Голготе у гроб (Герман); најзад Његов славни други долазак (Свети Симеон Солунски).[19]

Из изложеног постаје нам јасно да у најстаријим текстовима нема речи о отварању двери за Велики вход, јер се у почетку није ни излазило изван олтара. Доцније, кад је он почео да се изводи свечаније, са изласком из олтара у цркву, текстови су задуго чували стару праксу, без примедаба о новом стању и друкчијем извођењу, поготово у оним текстовима који су излагали архијерејску Литургију на којој су двери већ биле отворене. То су, сматрам, главни разлози што се примедбе о отварању двери у грчким рукописима налазе тако доцкан.

Исто се може рећи и за Мали вход. Док је он био заједнички улазак клира и народа у храм, отварање црквених врата вршили су, свакако, вратари, остијарији, а не виши клирици. Кад је он постао вход само клирика с Еванђељем у олтар, текстови су остали при старој пракси. Тек у новије време, у црквенословенским штампаним Служебницима долази примедба о отварању двери, за коју проф. Трембелас вели: „Веома озбиљна разлика је израз: Овде се отварају Св. двери за Мали вход“,[20] а које такође нема у старијим издањима Служебника, ни код старијих писаца, епископа Венијамина и Никољског.

Што се тиче баш момента када двери за Велики и Мали вход треба да се отворе, видели смо да црквенословенски Служебник примедбу о томе ставља не одређено, него уопштено, одмах по возгласу „Јако да под державоју…“. Зато су поједини писци били принуђени да јој нађу одређеније место. Битно је у целој ствари, како разложно примећује проф. Керн, да „Мали вход треба да се сврши до завршетка трећег антифона, тј. тако прорачунато да би на последње речи антифона свештеник (или ђакон) био готов да произнесе речи: „Премудрост, прости!“[21] Према овом принципу, сматрам да је најбоље поступити по примедби проф. Мирковића и двери отворити на „Блажени јесте“, јер ће онда све остало тећи равномерно, тј. на „Радујтесја“ усправити Еванђеље, на „Слава“ поклонити се трипут и узети га, односно предати ђакону, обићи Часну трапезу до проскомидије, а на „И ниње“ изаћи из олтара и доћи до Царских двери. На Литургији која почиње вечерњем, и Пређеосвећеној кад је прописано читање Еванђеља, двери се отварају као и обично на Великој вечерњи, тј . кад се почне певати „Слава“ на „Господи возвах“, а излази из олтара на „И ниње“.

Што се тиче Великог входа, ако служи свештеник са ђаконом, такође сматрам да је поредак описан у Литургици проф. Мирковића најбољи, тј. да ђакон, по уласку у олтар, отвара са свештеником двери (при чему се мало поклоне верним). Потом ђакон узима кадионицу и на благослов свештеника почиње кађење. Свештеник за то време чита молитву „Никтоже достојин“. Кад ђакон заврши кађење а свештеник молитву, обојица пред Часном трапезом читају трипут Херувимску песму. Свештеник, с подигнутим рукама, обично чита до „Јако да царја“, а ђакон „Јако да царја“, и притом се по једанпут клањају; онда целивају положени на антиминс крст, антиминс и трапезу и одлазе у проскомидију.

Кад служи сам свештеник без ђакона, по прочитању молитве „Никтоже достојин“, он треба да отвори двери, узме кадионицу и окади све по реду, остави кадионицу па прочита Херувимску песму трипут, уз по један поклон, онда целива крст, антиминс и престо па одлази у проскомидију.

Кад је већ реч о Малом входу, да кажемо нешто и о томе како треба носити Свето Еванђеље на входу. Код нас је уобичајено да га било ђакон, било свештеник носи уздигнуто до висине чела. Булгаков пак, позивајући се на Типик вели да „свештеник, кад служи без ђакона, треба да носи Еванђеље „при својим прсима“, тј. прислонивши га уз груди (Устав 2. гл.), управо на начин како му се наређује да га износи ради целивања на јутрењи. „Само собом је разумљиво“ – вели он даље – „да при чињењу крста с Еванђељем при входу треба да га уздигне с обе руке“.[22] Исто тако, треба да носи Еванђеље и ђакон „у рукама, прислонивши га уз груди, а придржава га само левом руком при возгласу „Благослови Владико свјатиј вход“, при чему треба да показује десном руком… При чињењу њиме крста, на узглас „Премудрост прости!“, треба да унеколико подиже руке с Еванђељем“.[23] Готово истим речим говори о начину ношења Еванђеља јерејем и ђаконом и проф. К. Керн.[24] Од наших писаца, да се Еванђеље носи прислоњено уз груди, казују проф. Мирковић и епископ Мелентије, а такође В. Николајевић.[25]

Да Еванђеље треба носити прислоњено уз груди вели се и у једном грчком рукопису код Гоара: „И узевши јереј свештено Еванђеље, ставља га на груди (ститхи) ђаконове, и излазе“.[26] Исто тако, у једном рукопису код Дмитријевског, из XV-XVI в., вели се да, пред читање, кад од свештеника прими Еванђеље, „држећи га ђакон на грудима, као обично… излази на Св. двери…“.[27]

Сматрам, дакле, да је овај начин ношења Еванђеља бољи, поготово што тако треба да га износи свештеник на јутрењи ради целивања.

Такође се код нас, при обиласку с Еванђељем око престола, ђакон и свештеник клањају престолу, о чему говоре и проф. Мирковић и епископ Мелентије.[28] Но епископ Мелентије напомиње да то клањање треба да се „врши олако и то само главом, а не и целом половином горњега тела својега, јер би се у овом, противном случају морао с Јеванђељем поклонити, а то не сме бити пошто оно тада (а и свагда) представља Господа Исуса Христа“.[29] Тај разлог, што по речима Светог Јована Златоуста, „оно што су рекли Свети слике су (иконес) њихових душа“, што преподобни Никодим Светогорац односи и на Еванђеље, велећи да су „и речи Св. Еванђеља слике (иконес) душе и срца Господа“,[30] због чега се њему првенствено указује поштовање и целива пре крста и трапезе, треба да нас руководи и у овој прилици. Биће да је проф. Мирковић ово клањање навео што се оно код нас одомаћило, а не што би литургички било неопходно. Сматрам да је ушло у праксу из навике клањања престолу при кађењу, и обиласку око њега на входу вечерње. Но, ако је клањање при кађењу прописано и правилно, при ношењу Еванђеља, било на грудима, било уздигнуто, нити је прописано, нити правилно.

 

Гласник, октобар 1980.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Софија 1928, 91, 376.

[2] Попеченије Православној церкви о спасенији мира, С. Петербург 1894, 236.

[3] Настољнаја књига, Харков 1900, 809.

[4] Евхаристија, Париз 1947, 168.

[5] Правилник, Зајечар 1907, стр. 57, 87, 108.

[6] Н. д. 92, 111.

[7] Пособије, С. Петербург 1900, 431; Настољнаја књига 797.

[8] Изд. Апостолики диакониа, Атина 1971. и 1977, стр. 86, 118.

[9] Пантелејмоновог манастира у Светој Гори бр. 6277-770, Трембелас, Е трис литургие, Атина 1935, стр. 9.

[10] Евхологион, Венеција 1730, 54.

[11] Народ. библиот. у Атини бр. 749, 752, 766, XVI в.; бр. 770, 773, XVII в.; бр. 763, 765, XVIII в.; Трембелас, н. д. 78.

[12] Дечански пергаментни Служабник бр. 119, XIV в., л. 5, б. Исто је тако и у бр. 120, XIV в., али нема примедбе да се излази на северне двери. У овом рукопису налази се примедба да ђакон, по Малом входу, ушавши у олтар, „вазам кадилницу покадит с(ве)тују трапезу. И приходит ка свештенику г(лаго)ље: Пом(о)ли се о мње ка Г(оспод)у о Г(оспод)и ч(ас)ниј о(т)че. Исто је тако у рукописима бр. 121, XIV в., бр. 122,123, XIV-XV в.; бр. 124 из 1395. г.; бр. 125, 126, 128, 132, XV в.; бр. 130, XIV в.; бр. 134 и 135, XVI в.; такође у рукописима Музеја СПЦ у Београду бр. 227, XIV в., бр. 108, XV в., бр. 117, 214, 215, XVI в., Божидара Вуковића из 1554, бр. 4, XVII в., бр. 252, XVIII в.

[13] Дечански Служабници бр. 119, 123, 125, 126, 129, 130, 132, 134; Музеја СПЦ, бр. 227, 108, 238, бр. 4, 215, 117; Грујићеве збирке бр. 50 и 84, XVII в.; Бож. Вуковића из 1519. и 1554. г.

[14] Ј. Фундулис, Апантиси ис литургикас апориас, Атина 1970, II, 126.

[15] Исто.

[16] Отуда га и нема у Коитској литургији, Уп. Литургикон планон еленхос, Атина 1954, 6.

[17] Е трис литургие, 18.

[18] Фундулис, н. д. 125.

[19] Према Фундулис, н. д. 127-128.

[20] Е трис литургие, 35. Ова примедба налази се и у енглеском преводу Служебника учињеном према словенском.

[21] Н. д. 168.

[22] Н. д. 809.

[23] Исто.

[24] Н. д. 168, 169.

[25] Литургика, стр. 69; Правилник, 58; Практични свештеник, Н. Сад 1907, I, 55.

[26] Н. д. 80.

[27] Евхологиа, Кијев 1901, 606. Ту налазимо и интересантну појединост да „пошто чтеци поставе своје руке један другом на рамена, ђакон распростире „влатион“ (прекривач којим се прекрива Еванђеље на Часној трапези) преко њихових руку и ставља Св. Еванђеље“ (исто).

[28] Литургика, 69; Правилник, 58, 87.

[29] Н. д. 58.

[30] Пидалион, изд. Астир, Атина 1970, 319.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *