Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Да ли по освећењу на Литургији све честице на дискосу постају Тело Христово?

 

ПИТАЊЕ: Скоро сам присуствовао разговору теолога о Светом Причешћу. Једни су заступали мишљење да по освећењу, на Литургији, све честице на дискосу постају Тело Христово. Стога је беспредметно инсистирати да се причешћивање врши само Агнецом, а не честицом Св. Богородице и свима осталима.

Други су били супротног гледишта говорећи да се у Учитељном извјестију одређено наређује да се причешће свештеника и верних врши само од Агнеца, а не и од осталих честица на дискосу.

Какво је, дакле, стварно становиште Православне цркве?

 

ОДГОВОР: У Патријаршијском Гласнику још пре неколико година[1] изнет је историјски пут како се, на Литургији, од освећења целих хлебова, за причешће свештенства и верних, дошло до садашњег начина вађења Агнеца и честица. У старо доба, наиме, сви верни су се трудили да живе свето и називани су светим (2 Кор. 1, 1; Филип. 4, 21, 22; Кол. 1, 2). Они су се причешћивали на свакој Литургији знајући реч Христову: „Који једе моје Тело и пије моју Крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јов. 6, 54). Из жеље, дакле, да Светим Причешћем остваре најприсније јединство са Господом, тиме живот вечни, и јединство између себе: „Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једног хлеба причешћујемо“ (1 Кор. 10, 17). Нисмо цело тело, него делови тела, потребни једни другима и зависни једни од других.

Но кад је добијањем слободе, под царем Константином, прилазило Цркви мноштво незнабожаца, једни искрено, други повучени њиховим примером, из опортунизма – јер је хришћанка мати царева, мноштво људи на власти – висина хришћанског живота је опала. Светом Причешћу једни су приступали по навици као и до тада, редовно, али не са пређашњим страхопоштовањем, држећи у свему светост живота. Други су пак, морално осетљиви, приступали причешћу после озбиљнијег труда око своје духовне припреме: приљежније молитве, читања Светог Писма, исповести. У доба Светог Јована Златоуста та разлика је већ опште уочљива, те на постављено питање да ли се треба често, или ретко причешћивати, он одговара: „Ни често, ни ретко, него ако си достојан свагда, ако си недостојан никада“.

Свакако да ни Свети нису себе сматрали достојним Причешћа, те највеће Тајне наше вере, већ увек даром милости Божје. Али су се трудили да буду што достојнији, имајући стално на уму како речи Господње о неопходности причешћивања, тако и опомену Светог апостола Павла: „Који једе овај Хлеб и пије чашу Господњу недостојно, биће крив Телу и Крви Господњој (1 Кор. 11, 27).

У даљем току времена све мањи број верних настоји да приступа редовно Светом Причешћу. У доба Светог Теодора Студита (IX век) већ нема потребе да се за Свето Причешће употребљава цео хлеб, те он помиње употребу копља на проскомидији. У тумачењу пак Литургије, које се приписује патријарху цариградском Герману I, помиње се цртање копљем крста по просфори, а затим исецање и вађење Агнеца.[2] По патмоском рукопису из ХШ века, одмах по постављању Агнеца на дискос, уливању вина и воде у путир (Светог сједињења), јереј узима звездицу и ставља изнад Агнеца, што посредно казује да се тада друге честице нису вадиле.[3]

У тумачењу патријарха Германа I ништа се не вели шта се чини са хлебом из кога је та честица извађена. Али треба имати у виду да су по пропису VIII књиге Апостолских Установа, сви хлебови које су верни принели за Свето Причешће, по прочитаној молитви „Боже, Боже наш, који си послао небесни хлеб…“, већ имали значај освештаних, те их нису могли јести ни катихумени, него само верни. Утолико је пре хлеб из којег је исечен Агнец, не само поменутом молитвом, него чињењем крста копљем и исецањем Агнеца био освештан, те је свакако у циљу освећења даван као „антидор“ (уместо Причешћа) присутним верним који се нису причестили.

Још доцније, дошло се до тога да су верни приступали Светом Причешћу само у време четири годишња поста, те је на Литургији за причешће само свештеника вађен мањи Агнец. Насупрот томе, антидора је требало све више, те су, поред просфоре из које је извађен Агнец, освештане и друге, уз призивање часног крста, Свете Богородице и чинова Светих.[4] Све до XIV века, дакле, нема помена да се, сем Агнеца, ваде друге честице и стављају на дискос.

Тек се у Диатаксису патријарха цариградског Филотеја помиње вађење честица Свете Богородице, других Светих, као и живих и упокојених верних. Но у време причешћа Диатаксис јасно упућује да се Свети Агнец подиже, разлама уз речи: „Ломи се и раздробљава јагње Божје…“, на четири честице, које се на дискосу постављају крстообразно, па се једном од њих причешћује свештеник и ђакон и по причешћу прочитају молитву: „Благодаримо Ти човекољубиви Господе…“. Онда ђакон ставља остале честице Светог Агнеца у путир и ако има причасника, причешћује их свештеник кашичицом.[5]

У доцније време, како по грчким рукописима тако и по већини наших, које сам размотрио, молитва по причешћу се наводи после позива: „Са страхом Божјим и вером приступите“, те у грчком рукопису XV века ова молитва има натпис: „Молитва по причешћу свих“.[6]

Кад је већ настало вађење честице за Свету Богородицу, чинове Светих, за верне живе и упокојене, свештеник је, по причешћу верних, благосиљао их, остављао путир на Часну трапезу, да би ђакон онда ставио и те честице у путир, а свештеник за то време са двери читао свима наведену молитву о причешћу.[7]

Но поред свих ових навода из литургичких текстова, Свети Симеон Солунски (XV век) директно казује да се на Светој Литургији честице у част и спомен Свете Богородице и осталих Светих „не претварају ни у Тело Господње, ни у тела светих, него су само дарови и приноси и жртве“.[8] Па даље вели овако: „А треба да се зна да приликом причешћивања страшним Тајнама свештеник треба да пази, те да не узима од честица него од Господњега Тела и да причешћује оне који прилазе. Јер, ако сједињењем са Пресветом Крвљу све то и јесте постојало једно, те причешћивање Крвљу Господњом бива и уколико се неко причести честицом. Ипак, будући да је потребно да се сваки верни причести и од Тела и од Крви Христове заједно, нека ономе ко прилази свештеник даје Причешће, узимајући кашичицом и Тело Господње, заједно са Крвљу.

Истина је, додуше, да су се све честице, унете у путир, припојиле Телу Христовом и Крви Његовој, тако да се причасник причешћује Телом и Крвљу узимајући уједно и припојене честице, али је ипак боље, по моме мишљењу, пазити и узимати кашичицом од Божанскога Тела“.[9]

На питање какву корист имају они за које су честице принесене, Свети Симеон одговара: „Постоји објашњење Отаца… да принесене честице дају велику корист, јер представљају лица за која се приносе, и жртве су за њих која се приноси Богу, као што јереј, кад их приноси, тако вели: „Прими Господе ову жртву“. Честице пак, “које се приносе за Свете, у њихову су славу и част, уздизање у достојанству, примање божанског просветљења, божанске благодати. А оне (принесене) за верне упокојене – за опроштај греха и добијање божанске благодати. За живе, само ако са покајањем користе живот – за ослобођење од мука, опроштај греха, наду у живот вечни. Светима, дакле, бива узношење кроз божанско свештенодејство, а вернима, као што је речено, указује се божанска благодат“.[10]

Још подробније објашњење да се на Светој Литургији освећује и постаје Тело Христово само Агнец и да њиме треба да се причешћују свештенство и верни, не од честица, постоји у једном рукопису дела Светог Симеона из XV века. Ту је поред наведеног последњег одељка (Истина је додуше…) Свети Симеон на маргини својом руком додао опширне допуне. Потреба ових допуна биће да је, како вели проф. Ј. Фундулис, или због тога да се појасни ово казивање, или да се речи „како ја мислим“ не схвате као да је његово мишљење недовољно основано на предању Цркве, јер би се тиме могли охрабрити они који мисле да се честице (на дискосу) претварају у тело Христово. Са друге стране да свештеници, из немарности, не би причешћивали верне само честицама, а не Агнецом.

Ево зашто се честице, које се приносе у част Светих и за милосрђе према живим и упокојеним, не претварају у Тело Христово:

  1. На проскомидији се приноси „у спомен Господа“ само један хлеб. Из њега се вади (Агнец) и бива „сједињење путира“ (уливања вина и воде). Затим се из других хлебова ваде и приносе честице (ово је прави поредак).
  2. Кад се ради о вршењу Пређеосвећене, приносе се и други хлебови према броју Пређеосвећених, ваде се Агнеци, бива сједињење, а онда се приносе честице. Само се Агнеци приносе у спомен Господа.
  3. Само се хлеб који се подиже и из кога се вади Агнец комада и дели као антидор. Друге просфоре, из којих се ваде честице Светих, не називају се антидором (ово је стари, правилни поредак. Свети Симеон наводи да се делио као антидор и хлеб из кога је извађена Богородичина честица, „у њену част“).
  4. При свршавању (телиосин), тј. при освећењу, јереј говори: „И учини овај хлеб…“, а не хлебове, пошто на дискосу постоје и честице. Када пак на дискосу има више Агнеца, због вршења Пређеосвећених, тада каже „хлебове ове“ (према постојећој пракси, овај израз говори се свагда у једнини. Свети Симеон има у виду друго предање које се на то односи).
  5. При подизању, свештеник подиже само Агнец, а не честице.
  6. У случају да има више Агнеца (предвиђањем вршења више Пређеосвећених), подиже све Агнеце, не честице.
  7. Кад раздроби хлеб, ставља у путир његов горњи део, а не честице.
  8. Причешћује себе и даје ђаконима делиће Агнеца, не од честица.
  9. За вршење Пређеосвећене чува цео хлеб (Агнец), а не честице.
  10. Слично на Велики Четвртак оставља се као залог (паракататхики) (причешће за болне) освећени хлеб – Агнец, а не честице.
  11. На хиротонији презвитера, архијереј даје као залог, у руку новорукоположеног цео хлеб, а не честицу говорећи: „Прими овај залог…“.
  12. Најзад, из хлеба предложења, из кога се вади Агнец, вади га свагда јереј. Честице пак, вадили су у неким местима и ђакони (Реч је о најстаријем обичају, што Свети Симеон забрањује).

Ово су основни докази Светог Симеона Солунског, наведени као допуне, његовом руком, у првобитном тексту Дијалога, вели проф. Фундулис.[11]

На поновљено питање о освећењу честица, проф. Фундулис наводи званичну одлуку Светог Синода Васељенске патријаршије, коју цариградски патријарх Пајсије I (1651-1652 и 1654-1655 г.) упућује московском патријарху Никону, одговарајући му на 27 постављених питања. У одговору на прво од њих, „Поредак Свете Литургије који се по обичају држи на целом Истоку“, каже се: „По Светом причешћу (мисли: свештенослужитеља), ђакон узима дискос, и говорећи васкрсне химне, тј. „Васкрсење Христово видевше…“, „Блистај се, блистај се…“, „О Пасха велика…“, скупља остале (делове) тела (тј. Агнеца) и спушта их са дискоса у путир, заједно са свима честицама Светих, и људи живих и упокојених.

Због овога нас много коре Латини да мешамо људе се обоженим Телом Христовим. Но непорочна Православна црква наша нема кривице нити пада под такву осуду, јер никад није могуће да буде голи и мали човек Бог по природи, као што поста претворени (метавлитхис) хлеб Духом Светим. Јер иако се сједини са Исусом и спојише се (есмиксуси) ово обоје у једно, као што бива кад се човек причести Светом Тајном, али не прелази човек у Бога, него само прима божанску благодат од Христа, а човек остаје човек, иако прима божанску благодат.

Стога треба да пази јереј да не да коме хришћанину да се причести од честица, да не падне у идолатрију. А мисао наше Цркве, због које ставља честице људи у путир, јесте да грехе помињаних спере Часном Крвљу Господа. То је исто као да је Свети Јован, кад је стајао под крстом, довео некога грешника испод рана Исусових, где је капала крв, да га опере њоме. Пошто онај човек тада не би постао Христос по природи, него само очишћен и опран од греха Крвљу Христовом. Стога многи у нашој епархији, знајући ово мишљење, кад стављају честице у путир говоре, после васкрсних молитава, ове речи: „Спери, Господе, грехе овде споменутих, Крвљу Твојом часном, молитвама Твојих Светих“. Ако, дакле, добро и сви то говоре, сматрајући да Крв Христова има ту моћ да чисти преступе и да то врши Његовом моћи, говорили ми то, или не говорили, у томе стоји сва моћ свештенодејства“.[12]

Овај став неоспорно је сасвим на гледишту Светог Симеона Солунског и јасно потврђује чврсто становиште Православне цркве да честице на дискосу не постају Тело Христово и да се њима не причешћују ни свештеници ни верни.

Супротно томе, гледиште да би вађење честица, помињање Светих и верних при томе, стављање њихово поред Агнеца на дискосу било сасвим несхватљиво, и позивање при томе на речи Светог апостола Павла (1 Кор. 10, 17), неће бити да то доказују. Сматрам да се из њих види да у Светом Причешћу долазимо у најприснују заједницу са Господом Исусом, а тиме и до заједнице са осталим вернима, постајемо „једно тело многи, пошто се сви од једног хлеба причешћујемо“. То казују и речи Господње: „Који једе моје Тело и пије моју Крв у мени пребива и ја у њему; и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јов. 6, 56). Без те заједнице са Христом свакако не бисмо могли доћи ни у заједницу једни са другима. Несумњиво да то казују и речи Светог Јована Дамаскина: „Причешће се зове и јесте заиста што се преко њега ми сједињујемо са Христом…, преко Њега се сједињујемо и једни са другима, пошто бивамо сателесници (сисоми) са Христом“.[13]

Та заједница верних преко Светог Причешћа остваривана је вековима пре него што су се почеле вадити честице. Она се остварује и сада на исти начин и оствариваће се и у Царству Небеском непосреднијим причешћем, гледањем лица Његовог, по речи Светог Јована Дамаскина.[14]

Тврђење да то што спира грехе помињаних (при вађењу честица) није додир (епафи) њихов са Агнецом (на крају Литургије), него утеловљење њихово с Њим (Христом, тј. постајање честица Телом Христовим током Литургије. прим. моја), сматрам да је теолошки покушај налажења дубљег смисла њиховог вађења, а не догматско-литургичка стварност. Јер кад би тако било, кад би дошло до „утеловљења“, јединства са Христом верних који нису поменути на проскомидији, ни извађене честице за њих, ако не на крају Литургије при њиховом причешћу Телом и Крвљу Христовом?

Стога је, као што и пре рекосмо, становиште Светог Симеона Солунског, да се јединство са Христом, а онда и једних са другима, остварује потпуно приступањем Светом Причешћу на крају Литургије, теолошки и литургички схватљивије. А исто тако спирање греха помињаних при вађењу честица живих и упокојених да бива њиховим стављањем у путир.

Наглашавање пак крсне жртве Христове при сипању честица у путир, као и при њиховом вађењу на проскомидији, свакако да бива у смислу да је та страна Његовог искупитељског подвига била за ослобођење од прародитељског греха и за Свету Богородицу, све Свете и све људе до краја света. Такође за опроштење личних грехова свију људи, покајника уопште, те живих и упокојених поменутих при вађењу честица на проскомидији. На то је заиста потребно указивати сада у Цркви војинствујућој, кад су људи још у борби са злом и гресима. У Цркви пак торжествујућој, у есхатону, где ће бити само Свети у слави, наглашавати ту страну спасења крсном жртвом није више од такве потребе.

Према схватању Светог Симеона Солунског као и изнетом одговору цариградског Светог Синода руском патријарху Никону, у црквенословенским Служебницима одређено се вели да делове Светог Агнеца НИ и КА јереј дели на мале честице, колико ће бити довољно за причешће верних. А онда директно: „А од честице Пресвете Богородице, или девет чинова Светих, или других које су на св. дискосу, никако да кога причестиш…“.[15] И у Служебнику званичног превода на говорни српски језик[16] вели се да, по причешћу свештеника и ђакона, свештеник „ломи два остала дела Светог Агнеца (НИ и КА) на честице, како би свима причасницима било довољно, па их меће у Свету чашу…“.

У грчком Иератикону, издања Светог Синода 1977.г., по причешћу јереја и ђакона, ђакон ставља у путир „делове Светог Тела [остатак (честице) ХС, НИ и KA], које дели на мале делове са којима треба да се причесте верни…“.[17] Даље се каже: „Ако нема верних спремних за причешће Светиња, (ђакон) ставља у Свети путир све [тј. честице Богородице, Светих и за душе (верних)] са страхом и сваком пажњом…“.[18] У многим другим Иератиконима, синодског и приватног издања, говори се само о причешћу јереја и ђакона, без примедбе о причешћивању верних.

Код литургичких писаца новијег времена, редовно се вели да се јереј и ђакон причешћују честицама Светог Агнеца, а уколико помињу причешће верних, да се од Агнеца причешћују и они. То се казује било директно уз напомену да честицама Свете Богородице, девет чинова Светих и осталим не може нико бити причешћен,[19] било индиректно, излагањем да се тек по причешћу верних стављају у путир честице Свете Богородице и остале.[20]

Између већине грчких савремених литургичких писаца, који не следе излагања Иератикона из 1977. г. и не помињу причешће верних, издваја се проф. др Јован Фундулис, који се директно позабавио питањем зашто се и свештенство и верни причешћују од Светог Агнеца, а не другим честицама на дискосу. При томе он опширно наводи разлагање Светог Симеона Солунског, а такође у тој ствари једнако становиште Теодора Кампанијскога, Гаврила Филаделфијског и преподобног Никодима Агиорита.

Поред тога, од посебног значаја је што проф. Фундулис при томе указује на схватање појединих римокатоличких богослова и сабора, као и на одлуку папе Бенедикта XIV, из половине ХVШ века, који о унијатској Литургији казује да се све честице на дискосу, а не само Агнец, претварају по освећењу, у Тело Христово.[21]

*

Као закључак могли бисмо рећи овако:

У прво доба, од приноса верних за Свето Причешће, ђакони су одвајали онолико хлебова колико је било потребно за причешће свих клирика и верних, преносили их на Часну трапезу, а такође потребну количину вина, што је онда на Литургији освећењем постојало Тело и Крв Христова.

Кад је дошло до вађења Агнеца из просфоре, само је он освећиван на Литургији за Свето Причешће, а не и остале просфоре које су биле „уздизане“ и благосиљане за антидор.

Кад се поред Агнеца почела вадити и стављати на дискос честица за Свету Богородицу, девет чинова Светих, за живе и упокојене чланове Цркве, освећиван је током Литургије само Агнец и вино у путиру. Свештенство и верни су се само Агнецом причешћивали као Телом Христовим и вином као Крвљу Његовом. Тако бива и данас. Мишљење да на дискосу, не само Агнец, него све честице током Литургије постају Тело Христово, не припада Православној цркви.

 

Гласник, јул 1996.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Гласник 1974, стр. 184-186.

[2] Уп. Гласник 1974. стр. 184.

[3] У ту сврху још Нантски сабор, у Галији (VII век), наређује да свештеник припреми молитвом делиће хлеба, да би их верни непричешћени узимали као благослов недељом и празником (И. Дмитријевски, Изјасњеније на божественују литургију, С. Петербург 1884, 294).

[4] Гласник 1974, 184.

[5] П. Трембелас, Е трис Литургие, Атина 1955, 146.

[6] Уп. Патријаршијски Гласник 1979, 46, 47.

[7] Уп. Ј. П. Мињ, П. Г. Т. 155, к. 280, 281.

[8] Исто, к. 284-285.

[9] Исто, к. 748.

[10] Исто к. 7 и 8.

[11] Ефимериос, 1-15, 1994.

[12] Ефимериос, 15/6, 1995, стр. 148.

[13] У чланку: Митрополиту Пергаму Иоанни: „Евхаристиа квасилиа ту Тхеу“, Синакси, триминиеа, екдоси стин Ортходоксиа, стр. 95.

[14] Уп. Гласник СПЦ 1985, стр. 291.

[15] Служебник, С. Петербург 1911, 162-163.

[16] Београд 1986, 117.

[17] Стр. 189.

[18] Стр. 190.

[19] Др Лазар Мирковић, Литургика II, 2, Бгд. 1966, 116; прот. Василије Николајевић, Практични свештеник, II, Земун 1910, 45; др Јустин Поповић, превод Литургије Светог Јована Златоустог, Београд 1978, 72, 73; др Иринеј (Ћирић) Недеља Свете Педесетнице, Ујвидек 1942, 332; др Димитрије Станилоје, Духовност и заједница у Православној литургији, прев. еп. Митрофон, Бгд. 1992, 396.

[20] Кипријан Керн, Евхаристија, Париз 1947, 318; К. Никољскиј, Пособије к изученију Устава, С. Петербург, 18-94, 494, 495.

[21] Ј. Фундулис, Апантисис ис литургикас апориас, В. Атина 1970, 161, 162.

 

Comments are closed.