Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Da li po osvećenju na Liturgiji sve čestice na diskosu postaju Telo Hristovo?

 

PITANJE: Skoro sam prisustvovao razgovoru teologa o Svetom Pričešću. Jedni su zastupali mišljenje da po osvećenju, na Liturgiji, sve čestice na diskosu postaju Telo Hristovo. Stoga je bespredmetno insistirati da se pričešćivanje vrši samo Agnecom, a ne česticom Sv. Bogorodice i svima ostalima.

Drugi su bili suprotnog gledišta govoreći da se u Učiteljnom izvjestiju određeno naređuje da se pričešće sveštenika i vernih vrši samo od Agneca, a ne i od ostalih čestica na diskosu.

Kakvo je, dakle, stvarno stanovište Pravoslavne crkve?

 

ODGOVOR: U Patrijaršijskom Glasniku još pre nekoliko godina[1] iznet je istorijski put kako se, na Liturgiji, od osvećenja celih hlebova, za pričešće sveštenstva i vernih, došlo do sadašnjeg načina vađenja Agneca i čestica. U staro doba, naime, svi verni su se trudili da žive sveto i nazivani su svetim (2 Kor. 1, 1; Filip. 4, 21, 22; Kol. 1, 2). Oni su se pričešćivali na svakoj Liturgiji znajući reč Hristovu: „Koji jede moje Telo i pije moju Krv ima život večni; i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan“ (Jov. 6, 54). Iz želje, dakle, da Svetim Pričešćem ostvare najprisnije jedinstvo sa Gospodom, time život večni, i jedinstvo između sebe: „Jer jedan je hleb, jedno smo telo mnogi, pošto se svi od jednog hleba pričešćujemo“ (1 Kor. 10, 17). Nismo celo telo, nego delovi tela, potrebni jedni drugima i zavisni jedni od drugih.

No kad je dobijanjem slobode, pod carem Konstantinom, prilazilo Crkvi mnoštvo neznabožaca, jedni iskreno, drugi povučeni njihovim primerom, iz oportunizma – jer je hrišćanka mati careva, mnoštvo ljudi na vlasti – visina hrišćanskog života je opala. Svetom Pričešću jedni su pristupali po navici kao i do tada, redovno, ali ne sa pređašnjim strahopoštovanjem, držeći u svemu svetost života. Drugi su pak, moralno osetljivi, pristupali pričešću posle ozbiljnijeg truda oko svoje duhovne pripreme: prilježnije molitve, čitanja Svetog Pisma, ispovesti. U doba Svetog Jovana Zlatousta ta razlika je već opšte uočljiva, te na postavljeno pitanje da li se treba često, ili retko pričešćivati, on odgovara: „Ni često, ni retko, nego ako si dostojan svagda, ako si nedostojan nikada“.

Svakako da ni Sveti nisu sebe smatrali dostojnim Pričešća, te najveće Tajne naše vere, već uvek darom milosti Božje. Ali su se trudili da budu što dostojniji, imajući stalno na umu kako reči Gospodnje o neophodnosti pričešćivanja, tako i opomenu Svetog apostola Pavla: „Koji jede ovaj Hleb i pije čašu Gospodnju nedostojno, biće kriv Telu i Krvi Gospodnjoj (1 Kor. 11, 27).

U daljem toku vremena sve manji broj vernih nastoji da pristupa redovno Svetom Pričešću. U doba Svetog Teodora Studita (IX vek) već nema potrebe da se za Sveto Pričešće upotrebljava ceo hleb, te on pominje upotrebu koplja na proskomidiji. U tumačenju pak Liturgije, koje se pripisuje patrijarhu carigradskom Germanu I, pominje se crtanje kopljem krsta po prosfori, a zatim isecanje i vađenje Agneca.[2] Po patmoskom rukopisu iz HŠ veka, odmah po postavljanju Agneca na diskos, ulivanju vina i vode u putir (Svetog sjedinjenja), jerej uzima zvezdicu i stavlja iznad Agneca, što posredno kazuje da se tada druge čestice nisu vadile.[3]

U tumačenju patrijarha Germana I ništa se ne veli šta se čini sa hlebom iz koga je ta čestica izvađena. Ali treba imati u vidu da su po propisu VIII knjige Apostolskih Ustanova, svi hlebovi koje su verni prineli za Sveto Pričešće, po pročitanoj molitvi „Bože, Bože naš, koji si poslao nebesni hleb…“, već imali značaj osveštanih, te ih nisu mogli jesti ni katihumeni, nego samo verni. Utoliko je pre hleb iz kojeg je isečen Agnec, ne samo pomenutom molitvom, nego činjenjem krsta kopljem i isecanjem Agneca bio osveštan, te je svakako u cilju osvećenja davan kao „antidor“ (umesto Pričešća) prisutnim vernim koji se nisu pričestili.

Još docnije, došlo se do toga da su verni pristupali Svetom Pričešću samo u vreme četiri godišnja posta, te je na Liturgiji za pričešće samo sveštenika vađen manji Agnec. Nasuprot tome, antidora je trebalo sve više, te su, pored prosfore iz koje je izvađen Agnec, osveštane i druge, uz prizivanje časnog krsta, Svete Bogorodice i činova Svetih.[4] Sve do XIV veka, dakle, nema pomena da se, sem Agneca, vade druge čestice i stavljaju na diskos.

Tek se u Diataksisu patrijarha carigradskog Filoteja pominje vađenje čestica Svete Bogorodice, drugih Svetih, kao i živih i upokojenih vernih. No u vreme pričešća Diataksis jasno upućuje da se Sveti Agnec podiže, razlama uz reči: „Lomi se i razdrobljava jagnje Božje…“, na četiri čestice, koje se na diskosu postavljaju krstoobrazno, pa se jednom od njih pričešćuje sveštenik i đakon i po pričešću pročitaju molitvu: „Blagodarimo Ti čovekoljubivi Gospode…“. Onda đakon stavlja ostale čestice Svetog Agneca u putir i ako ima pričasnika, pričešćuje ih sveštenik kašičicom.[5]

U docnije vreme, kako po grčkim rukopisima tako i po većini naših, koje sam razmotrio, molitva po pričešću se navodi posle poziva: „Sa strahom Božjim i verom pristupite“, te u grčkom rukopisu XV veka ova molitva ima natpis: „Molitva po pričešću svih“.[6]

Kad je već nastalo vađenje čestice za Svetu Bogorodicu, činove Svetih, za verne žive i upokojene, sveštenik je, po pričešću vernih, blagosiljao ih, ostavljao putir na Časnu trapezu, da bi đakon onda stavio i te čestice u putir, a sveštenik za to vreme sa dveri čitao svima navedenu molitvu o pričešću.[7]

No pored svih ovih navoda iz liturgičkih tekstova, Sveti Simeon Solunski (XV vek) direktno kazuje da se na Svetoj Liturgiji čestice u čast i spomen Svete Bogorodice i ostalih Svetih „ne pretvaraju ni u Telo Gospodnje, ni u tela svetih, nego su samo darovi i prinosi i žrtve“.[8] Pa dalje veli ovako: „A treba da se zna da prilikom pričešćivanja strašnim Tajnama sveštenik treba da pazi, te da ne uzima od čestica nego od Gospodnjega Tela i da pričešćuje one koji prilaze. Jer, ako sjedinjenjem sa Presvetom Krvlju sve to i jeste postojalo jedno, te pričešćivanje Krvlju Gospodnjom biva i ukoliko se neko pričesti česticom. Ipak, budući da je potrebno da se svaki verni pričesti i od Tela i od Krvi Hristove zajedno, neka onome ko prilazi sveštenik daje Pričešće, uzimajući kašičicom i Telo Gospodnje, zajedno sa Krvlju.

Istina je, doduše, da su se sve čestice, unete u putir, pripojile Telu Hristovom i Krvi Njegovoj, tako da se pričasnik pričešćuje Telom i Krvlju uzimajući ujedno i pripojene čestice, ali je ipak bolje, po mome mišljenju, paziti i uzimati kašičicom od Božanskoga Tela“.[9]

Na pitanje kakvu korist imaju oni za koje su čestice prinesene, Sveti Simeon odgovara: „Postoji objašnjenje Otaca… da prinesene čestice daju veliku korist, jer predstavljaju lica za koja se prinose, i žrtve su za njih koja se prinosi Bogu, kao što jerej, kad ih prinosi, tako veli: „Primi Gospode ovu žrtvu“. Čestice pak, „koje se prinose za Svete, u njihovu su slavu i čast, uzdizanje u dostojanstvu, primanje božanskog prosvetljenja, božanske blagodati. A one (prinesene) za verne upokojene – za oproštaj greha i dobijanje božanske blagodati. Za žive, samo ako sa pokajanjem koriste život – za oslobođenje od muka, oproštaj greha, nadu u život večni. Svetima, dakle, biva uznošenje kroz božansko sveštenodejstvo, a vernima, kao što je rečeno, ukazuje se božanska blagodat“.[10]

Još podrobnije objašnjenje da se na Svetoj Liturgiji osvećuje i postaje Telo Hristovo samo Agnec i da njime treba da se pričešćuju sveštenstvo i verni, ne od čestica, postoji u jednom rukopisu dela Svetog Simeona iz XV veka. Tu je pored navedenog poslednjeg odeljka (Istina je doduše…) Sveti Simeon na margini svojom rukom dodao opširne dopune. Potreba ovih dopuna biće da je, kako veli prof. J. Fundulis, ili zbog toga da se pojasni ovo kazivanje, ili da se reči „kako ja mislim“ ne shvate kao da je njegovo mišljenje nedovoljno osnovano na predanju Crkve, jer bi se time mogli ohrabriti oni koji misle da se čestice (na diskosu) pretvaraju u telo Hristovo. Sa druge strane da sveštenici, iz nemarnosti, ne bi pričešćivali verne samo česticama, a ne Agnecom.

Evo zašto se čestice, koje se prinose u čast Svetih i za milosrđe prema živim i upokojenim, ne pretvaraju u Telo Hristovo:

  1. Na proskomidiji se prinosi „u spomen Gospoda“ samo jedan hleb. Iz njega se vadi (Agnec) i biva „sjedinjenje putira“ (ulivanja vina i vode). Zatim se iz drugih hlebova vade i prinose čestice (ovo je pravi poredak).
  2. Kad se radi o vršenju Pređeosvećene, prinose se i drugi hlebovi prema broju Pređeosvećenih, vade se Agneci, biva sjedinjenje, a onda se prinose čestice. Samo se Agneci prinose u spomen Gospoda.
  3. Samo se hleb koji se podiže i iz koga se vadi Agnec komada i deli kao antidor. Druge prosfore, iz kojih se vade čestice Svetih, ne nazivaju se antidorom (ovo je stari, pravilni poredak. Sveti Simeon navodi da se delio kao antidor i hleb iz koga je izvađena Bogorodičina čestica, „u njenu čast“).
  4. Pri svršavanju (teliosin), tj. pri osvećenju, jerej govori: „I učini ovaj hleb…“, a ne hlebove, pošto na diskosu postoje i čestice. Kada pak na diskosu ima više Agneca, zbog vršenja Pređeosvećenih, tada kaže „hlebove ove“ (prema postojećoj praksi, ovaj izraz govori se svagda u jednini. Sveti Simeon ima u vidu drugo predanje koje se na to odnosi).
  5. Pri podizanju, sveštenik podiže samo Agnec, a ne čestice.
  6. U slučaju da ima više Agneca (predviđanjem vršenja više Pređeosvećenih), podiže sve Agnece, ne čestice.
  7. Kad razdrobi hleb, stavlja u putir njegov gornji deo, a ne čestice.
  8. Pričešćuje sebe i daje đakonima deliće Agneca, ne od čestica.
  9. Za vršenje Pređeosvećene čuva ceo hleb (Agnec), a ne čestice.
  10. Slično na Veliki Četvrtak ostavlja se kao zalog (parakatathiki) (pričešće za bolne) osvećeni hleb – Agnec, a ne čestice.
  11. Na hirotoniji prezvitera, arhijerej daje kao zalog, u ruku novorukopoloženog ceo hleb, a ne česticu govoreći: „Primi ovaj zalog…“.
  12. Najzad, iz hleba predloženja, iz koga se vadi Agnec, vadi ga svagda jerej. Čestice pak, vadili su u nekim mestima i đakoni (Reč je o najstarijem običaju, što Sveti Simeon zabranjuje).

Ovo su osnovni dokazi Svetog Simeona Solunskog, navedeni kao dopune, njegovom rukom, u prvobitnom tekstu Dijaloga, veli prof. Fundulis.[11]

Na ponovljeno pitanje o osvećenju čestica, prof. Fundulis navodi zvaničnu odluku Svetog Sinoda Vaseljenske patrijaršije, koju carigradski patrijarh Pajsije I (1651-1652 i 1654-1655 g.) upućuje moskovskom patrijarhu Nikonu, odgovarajući mu na 27 postavljenih pitanja. U odgovoru na prvo od njih, „Poredak Svete Liturgije koji se po običaju drži na celom Istoku“, kaže se: „Po Svetom pričešću (misli: sveštenoslužitelja), đakon uzima diskos, i govoreći vaskrsne himne, tj. „Vaskrsenje Hristovo videvše…“, „Blistaj se, blistaj se…“, „O Pasha velika…“, skuplja ostale (delove) tela (tj. Agneca) i spušta ih sa diskosa u putir, zajedno sa svima česticama Svetih, i ljudi živih i upokojenih.

Zbog ovoga nas mnogo kore Latini da mešamo ljude se oboženim Telom Hristovim. No neporočna Pravoslavna crkva naša nema krivice niti pada pod takvu osudu, jer nikad nije moguće da bude goli i mali čovek Bog po prirodi, kao što posta pretvoreni (metavlithis) hleb Duhom Svetim. Jer iako se sjedini sa Isusom i spojiše se (esmiksusi) ovo oboje u jedno, kao što biva kad se čovek pričesti Svetom Tajnom, ali ne prelazi čovek u Boga, nego samo prima božansku blagodat od Hrista, a čovek ostaje čovek, iako prima božansku blagodat.

Stoga treba da pazi jerej da ne da kome hrišćaninu da se pričesti od čestica, da ne padne u idolatriju. A misao naše Crkve, zbog koje stavlja čestice ljudi u putir, jeste da grehe pominjanih spere Časnom Krvlju Gospoda. To je isto kao da je Sveti Jovan, kad je stajao pod krstom, doveo nekoga grešnika ispod rana Isusovih, gde je kapala krv, da ga opere njome. Pošto onaj čovek tada ne bi postao Hristos po prirodi, nego samo očišćen i opran od greha Krvlju Hristovom. Stoga mnogi u našoj eparhiji, znajući ovo mišljenje, kad stavljaju čestice u putir govore, posle vaskrsnih molitava, ove reči: „Speri, Gospode, grehe ovde spomenutih, Krvlju Tvojom časnom, molitvama Tvojih Svetih“. Ako, dakle, dobro i svi to govore, smatrajući da Krv Hristova ima tu moć da čisti prestupe i da to vrši Njegovom moći, govorili mi to, ili ne govorili, u tome stoji sva moć sveštenodejstva“.[12]

Ovaj stav neosporno je sasvim na gledištu Svetog Simeona Solunskog i jasno potvrđuje čvrsto stanovište Pravoslavne crkve da čestice na diskosu ne postaju Telo Hristovo i da se njima ne pričešćuju ni sveštenici ni verni.

Suprotno tome, gledište da bi vađenje čestica, pominjanje Svetih i vernih pri tome, stavljanje njihovo pored Agneca na diskosu bilo sasvim neshvatljivo, i pozivanje pri tome na reči Svetog apostola Pavla (1 Kor. 10, 17), neće biti da to dokazuju. Smatram da se iz njih vidi da u Svetom Pričešću dolazimo u najprisnuju zajednicu sa Gospodom Isusom, a time i do zajednice sa ostalim vernima, postajemo „jedno telo mnogi, pošto se svi od jednog hleba pričešćujemo“. To kazuju i reči Gospodnje: „Koji jede moje Telo i pije moju Krv u meni prebiva i ja u njemu; i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan“ (Jov. 6, 56). Bez te zajednice sa Hristom svakako ne bismo mogli doći ni u zajednicu jedni sa drugima. Nesumnjivo da to kazuju i reči Svetog Jovana Damaskina: „Pričešće se zove i jeste zaista što se preko njega mi sjedinjujemo sa Hristom…, preko Njega se sjedinjujemo i jedni sa drugima, pošto bivamo satelesnici (sisomi) sa Hristom“.[13]

Ta zajednica vernih preko Svetog Pričešća ostvarivana je vekovima pre nego što su se počele vaditi čestice. Ona se ostvaruje i sada na isti način i ostvarivaće se i u Carstvu Nebeskom neposrednijim pričešćem, gledanjem lica Njegovog, po reči Svetog Jovana Damaskina.[14]

Tvrđenje da to što spira grehe pominjanih (pri vađenju čestica) nije dodir (epafi) njihov sa Agnecom (na kraju Liturgije), nego utelovljenje njihovo s Njim (Hristom, tj. postajanje čestica Telom Hristovim tokom Liturgije. prim. moja), smatram da je teološki pokušaj nalaženja dubljeg smisla njihovog vađenja, a ne dogmatsko-liturgička stvarnost. Jer kad bi tako bilo, kad bi došlo do „utelovljenja“, jedinstva sa Hristom vernih koji nisu pomenuti na proskomidiji, ni izvađene čestice za njih, ako ne na kraju Liturgije pri njihovom pričešću Telom i Krvlju Hristovom?

Stoga je, kao što i pre rekosmo, stanovište Svetog Simeona Solunskog, da se jedinstvo sa Hristom, a onda i jednih sa drugima, ostvaruje potpuno pristupanjem Svetom Pričešću na kraju Liturgije, teološki i liturgički shvatljivije. A isto tako spiranje greha pominjanih pri vađenju čestica živih i upokojenih da biva njihovim stavljanjem u putir.

Naglašavanje pak krsne žrtve Hristove pri sipanju čestica u putir, kao i pri njihovom vađenju na proskomidiji, svakako da biva u smislu da je ta strana Njegovog iskupiteljskog podviga bila za oslobođenje od praroditeljskog greha i za Svetu Bogorodicu, sve Svete i sve ljude do kraja sveta. Takođe za oproštenje ličnih grehova sviju ljudi, pokajnika uopšte, te živih i upokojenih pomenutih pri vađenju čestica na proskomidiji. Na to je zaista potrebno ukazivati sada u Crkvi vojinstvujućoj, kad su ljudi još u borbi sa zlom i gresima. U Crkvi pak toržestvujućoj, u eshatonu, gde će biti samo Sveti u slavi, naglašavati tu stranu spasenja krsnom žrtvom nije više od takve potrebe.

Prema shvatanju Svetog Simeona Solunskog kao i iznetom odgovoru carigradskog Svetog Sinoda ruskom patrijarhu Nikonu, u crkvenoslovenskim Služebnicima određeno se veli da delove Svetog Agneca NI i KA jerej deli na male čestice, koliko će biti dovoljno za pričešće vernih. A onda direktno: „A od čestice Presvete Bogorodice, ili devet činova Svetih, ili drugih koje su na sv. diskosu, nikako da koga pričestiš…“.[15] I u Služebniku zvaničnog prevoda na govorni srpski jezik[16] veli se da, po pričešću sveštenika i đakona, sveštenik „lomi dva ostala dela Svetog Agneca (NI i KA) na čestice, kako bi svima pričasnicima bilo dovoljno, pa ih meće u Svetu čašu…“.

U grčkom Ieratikonu, izdanja Svetog Sinoda 1977.g., po pričešću jereja i đakona, đakon stavlja u putir „delove Svetog Tela [ostatak (čestice) HS, NI i KA], koje deli na male delove sa kojima treba da se pričeste verni…“.[17] Dalje se kaže: „Ako nema vernih spremnih za pričešće Svetinja, (đakon) stavlja u Sveti putir sve [tj. čestice Bogorodice, Svetih i za duše (vernih)] sa strahom i svakom pažnjom…“.[18] U mnogim drugim Ieratikonima, sinodskog i privatnog izdanja, govori se samo o pričešću jereja i đakona, bez primedbe o pričešćivanju vernih.

Kod liturgičkih pisaca novijeg vremena, redovno se veli da se jerej i đakon pričešćuju česticama Svetog Agneca, a ukoliko pominju pričešće vernih, da se od Agneca pričešćuju i oni. To se kazuje bilo direktno uz napomenu da česticama Svete Bogorodice, devet činova Svetih i ostalim ne može niko biti pričešćen,[19] bilo indirektno, izlaganjem da se tek po pričešću vernih stavljaju u putir čestice Svete Bogorodice i ostale.[20]

Između većine grčkih savremenih liturgičkih pisaca, koji ne slede izlaganja Ieratikona iz 1977. g. i ne pominju pričešće vernih, izdvaja se prof. dr Jovan Fundulis, koji se direktno pozabavio pitanjem zašto se i sveštenstvo i verni pričešćuju od Svetog Agneca, a ne drugim česticama na diskosu. Pri tome on opširno navodi razlaganje Svetog Simeona Solunskog, a takođe u toj stvari jednako stanovište Teodora Kampanijskoga, Gavrila Filadelfijskog i prepodobnog Nikodima Agiorita.

Pored toga, od posebnog značaja je što prof. Fundulis pri tome ukazuje na shvatanje pojedinih rimokatoličkih bogoslova i sabora, kao i na odluku pape Benedikta XIV, iz polovine HVŠ veka, koji o unijatskoj Liturgiji kazuje da se sve čestice na diskosu, a ne samo Agnec, pretvaraju po osvećenju, u Telo Hristovo.[21]

*

Kao zaključak mogli bismo reći ovako:

U prvo doba, od prinosa vernih za Sveto Pričešće, đakoni su odvajali onoliko hlebova koliko je bilo potrebno za pričešće svih klirika i vernih, prenosili ih na Časnu trapezu, a takođe potrebnu količinu vina, što je onda na Liturgiji osvećenjem postojalo Telo i Krv Hristova.

Kad je došlo do vađenja Agneca iz prosfore, samo je on osvećivan na Liturgiji za Sveto Pričešće, a ne i ostale prosfore koje su bile „uzdizane“ i blagosiljane za antidor.

Kad se pored Agneca počela vaditi i stavljati na diskos čestica za Svetu Bogorodicu, devet činova Svetih, za žive i upokojene članove Crkve, osvećivan je tokom Liturgije samo Agnec i vino u putiru. Sveštenstvo i verni su se samo Agnecom pričešćivali kao Telom Hristovim i vinom kao Krvlju Njegovom. Tako biva i danas. Mišljenje da na diskosu, ne samo Agnec, nego sve čestice tokom Liturgije postaju Telo Hristovo, ne pripada Pravoslavnoj crkvi.

 

Glasnik, jul 1996.

 


NAPOMENE:

[1] Glasnik 1974, str. 184-186.

[2] Up. Glasnik 1974. str. 184.

[3] U tu svrhu još Nantski sabor, u Galiji (VII vek), naređuje da sveštenik pripremi molitvom deliće hleba, da bi ih verni nepričešćeni uzimali kao blagoslov nedeljom i praznikom (I. Dmitrijevski, Izjasnjenije na božestvenuju liturgiju, S. Peterburg 1884, 294).

[4] Glasnik 1974, 184.

[5] P. Trembelas, E tris Liturgie, Atina 1955, 146.

[6] Up. Patrijaršijski Glasnik 1979, 46, 47.

[7] Up. J. P. Minj, P. G. T. 155, k. 280, 281.

[8] Isto, k. 284-285.

[9] Isto, k. 748.

[10] Isto k. 7 i 8.

[11] Efimerios, 1-15, 1994.

[12] Efimerios, 15/6, 1995, str. 148.

[13] U članku: Mitropolitu Pergamu Ioanni: „Evharistia kvasilia tu Theu“, Sinaksi, triminiea, ekdosi stin Orthodoksia, str. 95.

[14] Up. Glasnik SPC 1985, str. 291.

[15] Služebnik, S. Peterburg 1911, 162-163.

[16] Beograd 1986, 117.

[17] Str. 189.

[18] Str. 190.

[19] Dr Lazar Mirković, Liturgika II, 2, Bgd. 1966, 116; prot. Vasilije Nikolajević, Praktični sveštenik, II, Zemun 1910, 45; dr Justin Popović, prevod Liturgije Svetog Jovana Zlatoustog, Beograd 1978, 72, 73; dr Irinej (Ćirić) Nedelja Svete Pedesetnice, Ujvidek 1942, 332; dr Dimitrije Staniloje, Duhovnost i zajednica u Pravoslavnoj liturgiji, prev. ep. Mitrofon, Bgd. 1992, 396.

[20] Kiprijan Kern, Evharistija, Pariz 1947, 318; K. Nikoljskij, Posobije k izučeniju Ustava, S. Peterburg, 18-94, 494, 495.

[21] J. Fundulis, Apantisis is liturgikas aporias, V. Atina 1970, 161, 162.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *