Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Када ce узима „Амин“ на Великом входу и на Литији велике вечерње­?

 

ПИТАЊЕ: На Великом входу, кад свештеник каже: „Всјех eac православних христијан… и вo вјеки вјеков“, неки одговарају „Амин“, а неки без „Амин“ одмах певају „Јако да царја…“. Такође, на Литији празничне вечерње, неки прекидају свештеника при читању молитве и на сваку прозбу говоре „Амин“: „благопријатну сотвори молитву нашу – Амин; даруј нам остављеније прегрјешениј наших – Амин …“ а неки не. Шта је правилно, а шта неправилно?

 

ОДГОВОР: Реч Амин (Амѝн) потиче из јеврејског језика и налази се како у Старом, тако и у Новом Завету, са значењем придева, прилога, или именице: истинит, веран, сигуран; заиста, сигурно; истина.[1] У овом основном значењу налази се реч „Амин“ преведена у старим преводима. Симах, Теодотион и – у неким случајевима – Седамдесеторица (LXX) преводе је грчком речју „алитхос“ – заиста. На другим местима LXX -орица је преводе на грчки „генито“ – нека буде, а тако исто Свети Јустин Мученик, Свети Кирило Јерусалимски и Вулгата (али само у псалмима, док је на другим местима оставља у јеврејском облику, не преводећи је).[2]

У Старом Завету сусрећемо реч „Амин“ први пут у 3. Мојс. 5, 23, такође у 5. Мојс. 27, 15, 26, а затим често у другим старозаветним књигама;[3] у 3. Мојс. 5, 22 јавља се она удвојена. Поред потврђивања, овом се речју код Јевреја и заклињало. Судија је изговарао формулу заклетве, а заклињани је говорио „Амин“, или „Ти каза“.[4]

У Новом Завету долази ова реч како преведена, на грчком, у значењу „да“, „заиста“, најпре код Матеја 5, 18 и даље у неколико стихова, тако и непреведена на више места и код других еванђелиста; код Јована се јавља удвојена.

Кад год је требало да обеснажи могућност сумње, због необичности идеја које је излагао, Господ ставља реч „Амин“ на почетку беседе, као увод, утврђујући њоме своје сопствене речи. На овај начин не узима се ни у Старом Завету, ни код равина, ни код апостола. Они је употребљавају за потврду благослова или проклетства, молитве или заклетве које је изрицао неко други. Разумљиво, Господ није имао потребе да своје речи потврђује чијим другим, „него учаше са сваком влашћу, као онај који једини има истину и открива је“,[5] управо који је сам истина.

У другим новозаветним књигама налази се реч „Амин“ често у посланицама апостола Павла,[6] увек на крају неког молитвеног возгласа (сем у 2. Кор. 1, 20, где има смисао неоспорне истине). Такође, она долази у Откривењу Јовановом у истом смислу.[7] У гл. 3, 14 пак Господ вели за самог себе да је „Амин, сведок верни и истинити“, тј. „да у самом себи има потврду својих речи, да је сам истина“.[8]

Поред Светог Писма, од почетка се ова реч употребљава и у хришћанском богослужењу, о чему имамо сведочанство већ код апостола Павла. Из 1. Кор. 14, 16 види се да је благодарствену молитву, коју је гласно говорио свештенослужитељ, народ потврђивао речју „Амин“. Сасвим исто било је и у време Светог Јустина Мученика, који, излажући у Апологији (гл. 65, 3-4) Свету Литургију, вели: „Кад старешина… заврши молитве и благодарење, сав народ се саглашава говорећи „Амин“. А „Амин“ на јеврејском језику значи „нека буде“.“

Слично налазимо и код Светог Кирила Јерусалимског који упућује верне да по молитви „Оче наш…“ кажу „Амин“ „потврђујући са „Амин“, што значи „нека буде“, оно што се износи у молитви коју нас је Господ научио.[9] Истом речју потврђивали су хришћани своју веру у причешће Телом и Крвљу Христовом, као што сведоче Апостолске Установе („И епископ даваше принос говорећи: Тело Христово, а онај који прима говораше „Амин“… И пијући говораше „Амин“.“)[10], и Свети Кирило Јерусалимски („Затим, пошто се причестиш Телом Христовим одлази говорећи „Амин“.“). Стога Блажени Јероним духовито назива реч „Амин“ печатом молитава, а Теодорит објашњава: „Прост човек, после возгласних молитава, одговарајући „Амин“, бива учесник награде мољења нимало мање од оног који је на скупу изговара“ (тј. свештеника).[11] Тако вели и Н. Кавасила: „Јер чим он (свештеник) узгласи ово славословље, сви верни кажу „Амин“, и узвикнувши ову реч усвајају сав његов узглас“.[12]

На свим овим местима Свете Литургије и данас се казује „Амин“, а сем тога и у многим другим случајевима, како на Литургији тако и на осталим богослужењима. То особито важи за возгласе којима се завршавају јектеније и већином молитве. Првобитно возгласима су се завршавале молитве које су се на том месту читале, а сад кад су оне замењене јектенијама, или се читају тајно, „возгласи стоје у вези са прозбама јектенија указујући и на могућност њихова остварења или у слави Божјој, или Његовој моћи, или доброти“. Осим тога, возглас „враћа нашу мисао од невоља и брига, којим су испуњене прозбе јектенија, прослављању Бога, што се јавља јединим циљем света и нашим“.[13] Такође, при рецитовању речи Господњих и кад год је требало да потврди своју веру, сагласност и учествовање у реченој истини, народ је то чинио речју „Амин“.[14] Па не само верни, него и свештеници кад служе Свету Литургију обавезни су у много случајева да казују „Амин“. На Литургији Златоустовој и Василијевој говори се Амин преко 70 пута, од тога свештеници говоре на проскомидији 18 пута, а на самој Литургији и о њеном завршетку, при свлачењу одежда, 29 пута; верни 25 пута. На Пређеосвећеној Литургији говори се „Амин“ 30 пута, и то свештеници 12, а верни 18 пута.

Ако размотримо по садржини све ове случајеве на Литургији где долази „Амин“, видећемо да се оно у апсолутној већини – од 72 у 67 случајева – употребљава за потврду истоветности своје вере са догматском истином која се износи,[15] а само у 5 случајева, после 4 молитве које имају прозбени карактер или карактер благослова. У три од ове четири молитве исказује се прослављање Бога као главна ствар, а прозба се додаје: „Да и ти с нами славјат…“; „Исполњеније закона и пророков…“; „Благословеније Господње на вас…“. У четвртом случају, молитвеном благослову који свештеник упућује ђакону: „Да помјанет тја Господ Бог во Царствији Својем, всегда…“, биће да први део потиче из старине, а да је „всегда, ниње и присно…“ додато доцније, без много размишљања и смисла. То закључујемо и из тога што се овај молитвени благослов, без „всегда, ниње и присно…“, наводи у Служебнику кад га ђакон упућује свештенику: „Да помјанет Господ Бог свјашченство твоје во Царствији Својем“. Сличан пример имамо у молитви за благосиљање трпезе и оној за благосиљање хлеба и вина у новијем чину „Благословенија и рјезанија колача“ на дан наше Славе. Док се у првој молитви призива Христос да благослови јело и пиће, будући да је свет свагда, сада и увек… те од Њега потиче свако освећење и благослов, дотле се при благосиљању на Слави моли Господ да Својим Светим Духом благослови хлеб и вино свагда, сада и увек… На први поглед јасно се види колико је благослов трпезе јаснији и литургички тачнији од другог. Молећи благослов за „увек и у векове векова“ овом хлебу и вину, састављач као да је заборавио да се о хлебу треба молити само за данас. Исто се може рећи и за случај благослова ђакону. Треба се молити свагда да га се Господ сети, а једна молитва да га се Господ сећа „свагда и у векове“ изгледа као да потиче из жеље да себе ослободимо свагдашње молитве за његово добро и Божји благослов.

Све ово што је изнето о употреби речи „Амин“ у Старом и Новом Завету, особито како ју је употребљавао Господ Исус, а такође на којим местима се употребљава она на Светој Литургији, указује нам да је основно њено значење овде потврђивање извесности и сагласности са изнетом догматском истином, а ретко има смисао молитве. Пошто се у речима свештениковим на Великом входу изражава прозба – да се Господ сети свију чланова цркве[16] –  није дакле потребно тада говорити „Амин“.

Поред тога, у Служебнику, на одговарајућем месту, не налазимо да је наведена реч „Амин“.[17] Тако је исто нема ни на вечерњи на молитви литије: „Владико многомилостиве…“. А то значи да је тада не треба ни говорити. Мора се имати поверења да Црква зна кад треба и шта треба да се чини или говори. Додавати нешто мимо ње, или противно оном што она наређује, не значи друго до самовољу и уздизање себе и свога мишљења изнад ње. Јасно је да то не може бити добро. Као правило, дакле, морамо држати пропис[18]: „У светој Православној цркви не поступа се друкчије, него онако како пише“.

 

Гласник, новембар 1973.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] П. Трембелас, Ипомнима исто ката Иоанин евангелион, Атина 1954, стр. 84; А. Петровскиј, у Правосл. богословскаја енциклопедија А. П. Лопухина, Петербург 1900, T. I, 610.

[2] А. Петровскиј, исто.

[3] 1 Дневн. 16, 8, 36; Неем. 8, 6; Пс. 40, 14, 70, 19; 88, 53; 105, 48; Иса. 65, 16; Јерем. 11, 5 итд.

[4] Н. Милаш, Правила Правосл. цркве с тумачењима, Н. Сад 1896, II, 388; Трембелас, Ипомнима ис то ката Матеон евангелион, Атина 1951, стр. 94. У таквом смислу тумаче је и неки Оци. Тако Св. Григорпје Ниски вели: „Слушај Господа који се заклиње: „Амин, амин кажем вам, примиће плату своју“.“ Такође Св. Епифаније: „Господ говорећи у свом Еванђељу: „Амин, амин заклиње се заклетвом“.“ (Види А. Петровскиј, н. д. 611.).

[5] Трембелас, Ипомнима… ката Иоанин, стр. 84; Д. Мораитис, у Трискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1963, Т. II, 351.

[6] Кор. 14, 16; 2. Кор. 1, 20; Гал. 1, 5; Еф. 3, 21; Филип. 4, 20.

[7] Откр. 1, 6-7; 3, 14; 7, 12; 19, 4; 22, 20.

[8] П. Брациотис, И Апокалипсис, Атина 1950, стр. 111.

[9] Тајанств. катихезе, књ. V, гл. 16.

[10] Књ. VIII, гл. 13, 15.

[11] Наведено према: И. Дмитријевскиј, Историческоје, догматическоје и таинственоје изјасњеније божанственној литургији, С. Петербург 1884, стр. 127.

[12] Н. Кавасила, Ис тин тхиан литургиан, Солун 1974, 94.

[13] Скабаланович, Толковиј Типикон, Кијев 1913, II, 98.

[14] Л. Мирковић, Литургика, Београд 1965, стр. 199; Г. Дебољскиј, Попеченије православној церкви о спасенији мира, С. Петербург 1894, стр. 63.

[15] Највећи број долази иза возгласа (23 пута) и молитава које се завршавају возгласима (8 пута); затим иза прослављања Св. Тројице у малом славослављу (13 пута). Амин долази и у црквеном песништву кад се на крају изражава слављење Бога или Св. Богородице: Страшно твоје рождество Богородице, Мати Христова, тјемже тја ублажајем чистаја и прослављајем честно, родове родов во вјеки. Амин (22. апр. Богородичан 9. песма канона) на јутрењу.
„Троически воспојим вјерни, Славјашче безначалнаго Оца и Сина и Духа праваго, јединственоје сушчество једино, јуже трегубо да воспојим: Свјат, свјат, свјат јеси во вјеки. Амин“ (Троичан 7. песма кан. јутрење 30. нов.). „Слава твојему смотренију, чест, хвала, великољепије и ниње и во вјеки. Амин“ (И ниње хвалитних стихира 23. дец.); у време епиклезе и причешћа (11 пута), благослова входа, горњег престола и теплоте (4 пута); приликом рецитовања речи „Господњих примите, јадите и пијте от њеја вси“ (2 пута); Символа вере (1 пут) и отпуста (2 пута).

[16] Поготово што о тим помињањима – сем последњег – „било од свештеника на средини цркве, било од архијереја на Царским дверима, не говори ниједан рукопис, те из овог ћутања можемо закључити да је почело улазити у литургичку употребу на крају XVIII века“ (Трембелас, Е трис литургие, Атина 1935, стр. 82.).

[17] Додуше, у Мокрањчевом Општем појању, Београд 1935, стр. 199-210, наведена је реч „Амин“ пред „Јако да царја“. Али Мокрањац није био богослов, него је забележио текст онако како је чуо од појединих појаца, које су у овом случају на „Амин“ повлачиле речи „и во вјеки вјеков“.

[18] Типик, Чисти понедељак.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.