Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Kada ce uzima „Amin“ na Velikom vhodu i na Litiji velike večernje­?

 

PITANJE: Na Velikom vhodu, kad sveštenik kaže: „Vsjeh eac pravoslavnih hristijan… i vo vjeki vjekov“, neki odgovaraju „Amin“, a neki bez „Amin“ odmah pevaju „Jako da carja…“. Takođe, na Litiji praznične večernje, neki prekidaju sveštenika pri čitanju molitve i na svaku prozbu govore „Amin“: „blagoprijatnu sotvori molitvu našu – Amin; daruj nam ostavljenije pregrješenij naših – Amin …“ a neki ne. Šta je pravilno, a šta nepravilno?

 

ODGOVOR: Reč Amin (Amѝn) potiče iz jevrejskog jezika i nalazi se kako u Starom, tako i u Novom Zavetu, sa značenjem prideva, priloga, ili imenice: istinit, veran, siguran; zaista, sigurno; istina.[1] U ovom osnovnom značenju nalazi se reč „Amin“ prevedena u starim prevodima. Simah, Teodotion i – u nekim slučajevima – Sedamdesetorica (LXX) prevode je grčkom rečju „alithos“ – zaista. Na drugim mestima LXX -orica je prevode na grčki „genito“ – neka bude, a tako isto Sveti Justin Mučenik, Sveti Kirilo Jerusalimski i Vulgata (ali samo u psalmima, dok je na drugim mestima ostavlja u jevrejskom obliku, ne prevodeći je).[2]

U Starom Zavetu susrećemo reč „Amin“ prvi put u 3. Mojs. 5, 23, takođe u 5. Mojs. 27, 15, 26, a zatim često u drugim starozavetnim knjigama;[3] u 3. Mojs. 5, 22 javlja se ona udvojena. Pored potvrđivanja, ovom se rečju kod Jevreja i zaklinjalo. Sudija je izgovarao formulu zakletve, a zaklinjani je govorio „Amin“, ili „Ti kaza“.[4]

U Novom Zavetu dolazi ova reč kako prevedena, na grčkom, u značenju „da“, „zaista“, najpre kod Mateja 5, 18 i dalje u nekoliko stihova, tako i neprevedena na više mesta i kod drugih evanđelista; kod Jovana se javlja udvojena.

Kad god je trebalo da obesnaži mogućnost sumnje, zbog neobičnosti ideja koje je izlagao, Gospod stavlja reč „Amin“ na početku besede, kao uvod, utvrđujući njome svoje sopstvene reči. Na ovaj način ne uzima se ni u Starom Zavetu, ni kod ravina, ni kod apostola. Oni je upotrebljavaju za potvrdu blagoslova ili prokletstva, molitve ili zakletve koje je izricao neko drugi. Razumljivo, Gospod nije imao potrebe da svoje reči potvrđuje čijim drugim, „nego učaše sa svakom vlašću, kao onaj koji jedini ima istinu i otkriva je“,[5] upravo koji je sam istina.

U drugim novozavetnim knjigama nalazi se reč „Amin“ često u poslanicama apostola Pavla,[6] uvek na kraju nekog molitvenog vozglasa (sem u 2. Kor. 1, 20, gde ima smisao neosporne istine). Takođe, ona dolazi u Otkrivenju Jovanovom u istom smislu.[7] U gl. 3, 14 pak Gospod veli za samog sebe da je „Amin, svedok verni i istiniti“, tj. „da u samom sebi ima potvrdu svojih reči, da je sam istina“.[8]

Pored Svetog Pisma, od početka se ova reč upotrebljava i u hrišćanskom bogosluženju, o čemu imamo svedočanstvo već kod apostola Pavla. Iz 1. Kor. 14, 16 vidi se da je blagodarstvenu molitvu, koju je glasno govorio sveštenoslužitelj, narod potvrđivao rečju „Amin“. Sasvim isto bilo je i u vreme Svetog Justina Mučenika, koji, izlažući u Apologiji (gl. 65, 3-4) Svetu Liturgiju, veli: „Kad starešina… završi molitve i blagodarenje, sav narod se saglašava govoreći „Amin“. A „Amin“ na jevrejskom jeziku znači „neka bude“.“

Slično nalazimo i kod Svetog Kirila Jerusalimskog koji upućuje verne da po molitvi „Oče naš…“ kažu „Amin“ „potvrđujući sa „Amin“, što znači „neka bude“, ono što se iznosi u molitvi koju nas je Gospod naučio.[9] Istom rečju potvrđivali su hrišćani svoju veru u pričešće Telom i Krvlju Hristovom, kao što svedoče Apostolske Ustanove („I episkop davaše prinos govoreći: Telo Hristovo, a onaj koji prima govoraše „Amin“… I pijući govoraše „Amin“.“)[10], i Sveti Kirilo Jerusalimski („Zatim, pošto se pričestiš Telom Hristovim odlazi govoreći „Amin“.“). Stoga Blaženi Jeronim duhovito naziva reč „Amin“ pečatom molitava, a Teodorit objašnjava: „Prost čovek, posle vozglasnih molitava, odgovarajući „Amin“, biva učesnik nagrade moljenja nimalo manje od onog koji je na skupu izgovara“ (tj. sveštenika).[11] Tako veli i N. Kavasila: „Jer čim on (sveštenik) uzglasi ovo slavoslovlje, svi verni kažu „Amin“, i uzviknuvši ovu reč usvajaju sav njegov uzglas“.[12]

Na svim ovim mestima Svete Liturgije i danas se kazuje „Amin“, a sem toga i u mnogim drugim slučajevima, kako na Liturgiji tako i na ostalim bogosluženjima. To osobito važi za vozglase kojima se završavaju jektenije i većinom molitve. Prvobitno vozglasima su se završavale molitve koje su se na tom mestu čitale, a sad kad su one zamenjene jektenijama, ili se čitaju tajno, „vozglasi stoje u vezi sa prozbama jektenija ukazujući i na mogućnost njihova ostvarenja ili u slavi Božjoj, ili Njegovoj moći, ili dobroti“. Osim toga, vozglas „vraća našu misao od nevolja i briga, kojim su ispunjene prozbe jektenija, proslavljanju Boga, što se javlja jedinim ciljem sveta i našim“.[13] Takođe, pri recitovanju reči Gospodnjih i kad god je trebalo da potvrdi svoju veru, saglasnost i učestvovanje u rečenoj istini, narod je to činio rečju „Amin“.[14] Pa ne samo verni, nego i sveštenici kad služe Svetu Liturgiju obavezni su u mnogo slučajeva da kazuju „Amin“. Na Liturgiji Zlatoustovoj i Vasilijevoj govori se Amin preko 70 puta, od toga sveštenici govore na proskomidiji 18 puta, a na samoj Liturgiji i o njenom završetku, pri svlačenju odežda, 29 puta; verni 25 puta. Na Pređeosvećenoj Liturgiji govori se „Amin“ 30 puta, i to sveštenici 12, a verni 18 puta.

Ako razmotrimo po sadržini sve ove slučajeve na Liturgiji gde dolazi „Amin“, videćemo da se ono u apsolutnoj većini – od 72 u 67 slučajeva – upotrebljava za potvrdu istovetnosti svoje vere sa dogmatskom istinom koja se iznosi,[15] a samo u 5 slučajeva, posle 4 molitve koje imaju prozbeni karakter ili karakter blagoslova. U tri od ove četiri molitve iskazuje se proslavljanje Boga kao glavna stvar, a prozba se dodaje: „Da i ti s nami slavjat…“; „Ispolnjenije zakona i prorokov…“; „Blagoslovenije Gospodnje na vas…“. U četvrtom slučaju, molitvenom blagoslovu koji sveštenik upućuje đakonu: „Da pomjanet tja Gospod Bog vo Carstviji Svojem, vsegda…“, biće da prvi deo potiče iz starine, a da je „vsegda, ninje i prisno…“ dodato docnije, bez mnogo razmišljanja i smisla. To zaključujemo i iz toga što se ovaj molitveni blagoslov, bez „vsegda, ninje i prisno…“, navodi u Služebniku kad ga đakon upućuje svešteniku: „Da pomjanet Gospod Bog svjaščenstvo tvoje vo Carstviji Svojem“. Sličan primer imamo u molitvi za blagosiljanje trpeze i onoj za blagosiljanje hleba i vina u novijem činu „Blagoslovenija i rjezanija kolača“ na dan naše Slave. Dok se u prvoj molitvi priziva Hristos da blagoslovi jelo i piće, budući da je svet svagda, sada i uvek… te od Njega potiče svako osvećenje i blagoslov, dotle se pri blagosiljanju na Slavi moli Gospod da Svojim Svetim Duhom blagoslovi hleb i vino svagda, sada i uvek… Na prvi pogled jasno se vidi koliko je blagoslov trpeze jasniji i liturgički tačniji od drugog. Moleći blagoslov za „uvek i u vekove vekova“ ovom hlebu i vinu, sastavljač kao da je zaboravio da se o hlebu treba moliti samo za danas. Isto se može reći i za slučaj blagoslova đakonu. Treba se moliti svagda da ga se Gospod seti, a jedna molitva da ga se Gospod seća „svagda i u vekove“ izgleda kao da potiče iz želje da sebe oslobodimo svagdašnje molitve za njegovo dobro i Božji blagoslov.

Sve ovo što je izneto o upotrebi reči „Amin“ u Starom i Novom Zavetu, osobito kako ju je upotrebljavao Gospod Isus, a takođe na kojim mestima se upotrebljava ona na Svetoj Liturgiji, ukazuje nam da je osnovno njeno značenje ovde potvrđivanje izvesnosti i saglasnosti sa iznetom dogmatskom istinom, a retko ima smisao molitve. Pošto se u rečima sveštenikovim na Velikom vhodu izražava prozba – da se Gospod seti sviju članova crkve[16] –  nije dakle potrebno tada govoriti „Amin“.

Pored toga, u Služebniku, na odgovarajućem mestu, ne nalazimo da je navedena reč „Amin“.[17] Tako je isto nema ni na večernji na molitvi litije: „Vladiko mnogomilostive…“. A to znači da je tada ne treba ni govoriti. Mora se imati poverenja da Crkva zna kad treba i šta treba da se čini ili govori. Dodavati nešto mimo nje, ili protivno onom što ona naređuje, ne znači drugo do samovolju i uzdizanje sebe i svoga mišljenja iznad nje. Jasno je da to ne može biti dobro. Kao pravilo, dakle, moramo držati propis[18]: „U svetoj Pravoslavnoj crkvi ne postupa se drukčije, nego onako kako piše“.

 

Glasnik, novembar 1973.

 


NAPOMENE:

[1] P. Trembelas, Ipomnima isto kata Ioanin evangelion, Atina 1954, str. 84; A. Petrovskij, u Pravosl. bogoslovskaja enciklopedija A. P. Lopuhina, Peterburg 1900, T. I, 610.

[2] A. Petrovskij, isto.

[3] 1 Dnevn. 16, 8, 36; Neem. 8, 6; Ps. 40, 14, 70, 19; 88, 53; 105, 48; Isa. 65, 16; Jerem. 11, 5 itd.

[4] N. Milaš, Pravila Pravosl. crkve s tumačenjima, N. Sad 1896, II, 388; Trembelas, Ipomnima is to kata Mateon evangelion, Atina 1951, str. 94. U takvom smislu tumače je i neki Oci. Tako Sv. Grigorpje Niski veli: „Slušaj Gospoda koji se zaklinje: „Amin, amin kažem vam, primiće platu svoju“.“ Takođe Sv. Epifanije: „Gospod govoreći u svom Evanđelju: „Amin, amin zaklinje se zakletvom“.“ (Vidi A. Petrovskij, n. d. 611.).

[5] Trembelas, Ipomnima… kata Ioanin, str. 84; D. Moraitis, u Triskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1963, T. II, 351.

[6] Kor. 14, 16; 2. Kor. 1, 20; Gal. 1, 5; Ef. 3, 21; Filip. 4, 20.

[7] Otkr. 1, 6-7; 3, 14; 7, 12; 19, 4; 22, 20.

[8] P. Braciotis, I Apokalipsis, Atina 1950, str. 111.

[9] Tajanstv. katiheze, knj. V, gl. 16.

[10] Knj. VIII, gl. 13, 15.

[11] Navedeno prema: I. Dmitrijevskij, Istoričeskoje, dogmatičeskoje i tainstvenoje izjasnjenije božanstvennoj liturgiji, S. Peterburg 1884, str. 127.

[12] N. Kavasila, Is tin thian liturgian, Solun 1974, 94.

[13] Skabalanovič, Tolkovij Tipikon, Kijev 1913, II, 98.

[14] L. Mirković, Liturgika, Beograd 1965, str. 199; G. Deboljskij, Popečenije pravoslavnoj cerkvi o spaseniji mira, S. Peterburg 1894, str. 63.

[15] Najveći broj dolazi iza vozglasa (23 puta) i molitava koje se završavaju vozglasima (8 puta); zatim iza proslavljanja Sv. Trojice u malom slavoslavlju (13 puta). Amin dolazi i u crkvenom pesništvu kad se na kraju izražava slavljenje Boga ili Sv. Bogorodice: Strašno tvoje roždestvo Bogorodice, Mati Hristova, tjemže tja ublažajem čistaja i proslavljajem čestno, rodove rodov vo vjeki. Amin (22. apr. Bogorodičan 9. pesma kanona) na jutrenju.
„Troičeski vospojim vjerni, Slavjašče beznačalnago Oca i Sina i Duha pravago, jedinstvenoje suščestvo jedino, juže tregubo da vospojim: Svjat, svjat, svjat jesi vo vjeki. Amin“ (Troičan 7. pesma kan. jutrenje 30. nov.). „Slava tvojemu smotreniju, čest, hvala, velikoljepije i ninje i vo vjeki. Amin“ (I ninje hvalitnih stihira 23. dec.); u vreme epikleze i pričešća (11 puta), blagoslova vhoda, gornjeg prestola i teplote (4 puta); prilikom recitovanja reči „Gospodnjih primite, jadite i pijte ot njeja vsi“ (2 puta); Simvola vere (1 put) i otpusta (2 puta).

[16] Pogotovo što o tim pominjanjima – sem poslednjeg – „bilo od sveštenika na sredini crkve, bilo od arhijereja na Carskim dverima, ne govori nijedan rukopis, te iz ovog ćutanja možemo zaključiti da je počelo ulaziti u liturgičku upotrebu na kraju XVIII veka“ (Trembelas, E tris liturgie, Atina 1935, str. 82.).

[17] Doduše, u Mokranjčevom Opštem pojanju, Beograd 1935, str. 199-210, navedena je reč „Amin“ pred „Jako da carja“. Ali Mokranjac nije bio bogoslov, nego je zabeležio tekst onako kako je čuo od pojedinih pojaca, koje su u ovom slučaju na „Amin“ povlačile reči „i vo vjeki vjekov“.

[18] Tipik, Čisti ponedeljak.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *