Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Kako se čitaju molitve vernih u toku izgovaranja jektenija?

 

PITANJE: U Služebnicima na savremenom srpskom jeziku, izdanje Svetog Arhijerejskog Sinoda od 1986. g., molitve Liturgije vernih Svetog Jovana Zlatousta štampane su neposredno pred vozglasima, dok su u crkvenoslovenskim Služebnicima one navedene usred jektenija. Zbog toga sada, pojedini sveštenici koji služe na govornom jeziku čitaju ove molitve kad do njih dođu i traže da pojci ne pevaju veliko „Gospodi, pomiluj“, nego veliko „Tebje Gospodi“ (str. 96, 107). Drugi se, pak, drže stare prakse i čitaju te molitve dok se peva veliko „Gospodi, pomiluj“, posle prozbe „Da nas izbavi od svake opasnosti…“, onako kako se pevalo do sada pri upotrebi crkvenoslovenskog Služebnika.

Koji su razlozi da te molitve nisu ostale na mestu na kome su u crkvenoslovenskim Služebnicima? Kad ih sada treba čitati i pri tome šta i kako pevati?

 

ODGOVOR: Radi jasnijeg sagledavanja postavljenog pitanja moraćemo se malo vratiti u starije doba, razmotriti sadržaj tadašnjeg bogosluženja i nastanak molitava i jektenija o kojima je reč.

U apostolsko doba, bogosluženje se sastojalo iz psalama, himni i pesama duhovnih (Kološ. 3, 16). Pored Psaltira, čitani su odeljci iz drugih starozavetnih i novozavetnih knjiga koji su odmah i tumačeni u besedi. Docnije se osobito proširuju molitve, kako ih vidimo u Liturgiji koja se pripisuje Klimentu Rimskom, zatim u Liturgiji osme knjige Apostolskih Ustanova, a i danas u Liturgiji Svetog Jakova brata Gospodnjeg. Te molitve čitali su episkopi i sveštenici. Đakoni su učestvovali, u prvo doba, u služenju pri trpezama večera ljubavi, propovedanju Evanđelja i krštavanju (D. ap. 8, 35-38), a docnije kao pomoćnici pri donošenju Evanđelja, Apostola i sveštenih sasuda iz sasudohranilišta; odabirali su od priloga hleba i vina potrebnu količinu za Svetu Evharistiju i prenosili na Časnu trapezu, a po završetku bogosluženja odnosili sasude i knjige u sasudohranilište. U II v. đakoni se javljaju već i u molitvenom činu bogosluženja, čitaju Apostol i Evanđelje, a zatim pomažu starim i slabim sveštenicima i pri čitanju molitava.[1]

Kako je već ranije primećeno da se pri dugom čitanju pažnja slušalaca zamara, određeno je da se posle nekoliko psalama čitanje prekine, da bi se pažnja osvežila pevanjem pojedinih stihova, u čemu je i narod učestvovao. Tako se postupalo i pri čitanju molitava. Biće da su u tome veliku ulogu odigrali đakoni, koji su vrlo rano počeli da ukratko objavljuju važnije delove pojedinih molitava, sa pozivom vernima da na njih odgovaraju dužim i kraćim stihovima, čime im je pored učestvovanja u molitvi i pažnja osvežavana.[2]

Već krajem I veka vidimo u Prvoj poslanici Korinćanima Svetog Klimenta Rimskog molitvu koja ne samo sadrži mnoge prozbe sadašnje velike jektenije, nego se i naziva jektenija („ekteni i deisin“). Svakako da je ona tada bila upotrebljavana u Rimskoj crkvi. U njoj se moli Gospodu da smirene pomiluje, žalosne zaštiti, bolesne uzdigne, oslobodi zarobljene, daruje jednomislije i mir, vladajućim zdravlje, mir i blagostojanije. Završava se uzglasom Bogu da sve ovo ispovedamo kroz „Arhijereja i zastupnika našeg Isusa Hrista, Kojim Tebi slava i veličje i sada i u rodove rodova, i u vekove vekova. Amin!“.[3]

U IV pak veku, u „Testamentu Gospoda našeg Isusa Hrista“, đakonske molitve sadrže prozbe: „Pomolimo se Gospodu Bogu…, za mir sa neba; za episkopa, sveštenike, đakone; za verni narod; za one na vlasti; za upokojene; za verne u tamnicama; za putnike i koji plove po moru“, itd.[4] A slično nalazimo u VIII knjizi Apostolskih Ustanova iz IV-V veka. Na taj se način od dugih molitava došlo do sadašnjih jektenija, koje u kratkim prozbama sadrže isto što i molitve od kojih su postale. Čitanje jektenija preduzeli su đakoni, a njihove slavoslovne završetke, s izrazitim proslavljanjem Boga, govorio je episkop, ili sveštenik.

Nije trebalo dugo da se primeti kako u čitanju jektenija učestvuje đakon i narod, a sveštenik ostaje nekako nedejstven. Da bi i on u tome učestvovao, nastaju kraće molitve koje za to vreme on čita tajno. No za našu je stvar od značaja da se ove molitve u svima našim srpskoslovenskim Služabnicima, rukopisnim i iz starih štamparija, koje sam imao u rukama, nalaze na istom mestu kao i u štampanim crkvenoslovenskim, tj. molitve velike i dveju malih jektenija na početku Liturgije, neposredno su pred odgovarajućim vozglasima. Molitva priležnog molenja nalazi se iza druge ili prve prozbe sugube jektenije; dve molitve vernih su iza prve prozbe (ili još ispred nje) odgovarajućih jektenija. Molitva po prenosu darova – „drugog prinošenja“ („Gospodi Vasedržitelju…“), kao i molitva pre Oče naš („Tebje predlagajem…“) nalaze se iza prozbe „O ježe izbaviti se nam…“.[5] U grčkim rukopisima je isto tako.[6]

Razlog za stavljanje molitava usred jektenija svakako je u tome, kao što rekosmo, da bi za vreme dok đakon čita jekteniju, sveštenik mogao pročitati određenu molitvu, pa po završetku jektenije i molitve reći uzglas. U svima starim Evhologijima i Služabnicima predviđeno je, naime, služenje Svete Liturgije sa đakonom, kao što je i u savremenim crkvenoslovenskim i našem na srpskom govornom jeziku.

Tako je isto bilo u savremenim grčkim Evhologijima i privatnih i zvaničnih izdanja, sve do 1977. godine. Tada, u Evhologionu zvaničnog izdanja Grčke crkve, sve su pomenute molitve štampane na kraju jektenija, neposredno pred vozglasima, s obrazloženjem da su vozglasi završetak ne jektenija nego molitava. Ako stoji ono što smo rekli o nastanku jektenija, da su one u stvari izdvojene prozbe starih molitava, a ove su se svagda završavale uzglasima, onda se ovaj stav ne bi mogao prihvatiti. To pogotovo što i danas, ne samo na večernji i jutrenji, nego i u činovima pojedinih Svetih Tajni (krštenju, venčanju, jeleosvećenju) postoje jektenije koje se završavaju uzglasima, a da pri tome nema molitava koje bi sveštenik trebalo da pročita pred uzglasom.

Ono što može opravdati, ili makar objasniti stavljanje navedenih molitava na kraj jektenija, i čime se rukovodila Komisija Svetog Arhijerejskog Sinoda, to je namera da se postigne ujednačenost te da se sve molitve, u celoj Liturgiji, nađu na istom mestu. Imao se pri tome uzor u grčkom Evhologionu, gde je taj princip sproveden dosledno, kao što rekosmo. Ako na Liturgiji učestvuje i đakon, ovim postupkom ne dovodi se u pitanje kako da postupi sveštenik. Dok đakon govori jekteniju on treba da čita molitvu, bez obzira što se ona nalazi ne usred jektenije nego na njenom kraju.

Međutim, druga je stvar kad sveštenik služi bez đakona, a to je ne samo u svim selima, nego gotovo i u svim gradovima kod nas. Tada nastaje pitanje kako postupiti? U praksi se postupa na tri načina, od kojih su dva pomenuta u postavljenom pitanju. Prvi je onaj dosadašnji, da molitvu sveštenik čita tajno posle prozbe „O izbavitisja nam…“, a pojci za to vreme da pevaju veliko „Gospodi, pomiluj“. Drugi je da sveštenik čita molitvu kad na kraju jektenije do nje stigne, a pojci bi pri tome pevali veliko „Tebje Gospodi“. Treći, koji se većinom upotrebljava u Grčkoj, jeste čitanje naglas molitve o kojoj je reč. Za to vreme svakako nema potrebe da se peva ni veliko „Gospodi, pomiluj“ ni „Tebje Gospodi“.

Od sva tri ova načina smatram da prvi način liturgički odgovara najbolje. Molitve se čitaju tajno kao i do sada, a za to vreme peva se veliko „Gospodi, pomiluj“, što sasvim odgovara sadržini prozbi ovih molitava (da Gospod primi žrtvu hvale, za naše grehe i narodna neznanja; od nas koji Ga prizivamo svim srcem; da nam daruje svoju blagodat i da se Duh Njegov useli u nas – molitva po prenosu darova na Časnu trapezu. Da nas udostoji da se pričestimo sa čistom savešću, na oproštenje grehova, priopštenje Svetog Duha, nasleđe Carstva Nebeskoga, ne na sud ili osudu – molitva pred „Oče naš“).

Drugi postupak ne zadovoljava, jer se „Tebje Gospodi“ ne odnosi na navedene prozbe sveštenih molitava. „Tebje Gospodi“ je molitveni odgovor na molitvu glavopriklonjenja, ili na pomen Svete Bogorodice i sviju Svetih, sa pozivom da sebe i bližnje i sav život svoj predamo Hristu Bogu. A ove molitve nisu ni jedno ni drugo, sadržaj im je sasvim drukčiji.

Ni treći postupak, proiznošenje naglas molitava čitanih tajno kroz tolike vekove, smatram da nije savetan. Izneli smo kako su ove molitve nastale i zašto su čitane tajno. Da se upravo one počnu čitati naglas sada, a tolike druge na Liturgiji čitaju tajno, pogotovo molitve kanona evharistije, svakako bi to moralo da se razmotri pažljivo sa svih strana. Razlozi koji su učinili da se u doba Svetog Vasilija Velikog i Svetog Jovana Zlatousta skraćuju molitve Liturgije Svetog Jakova brata Gospodnjeg, a zatim da se skraćene čitaju tajno, kako bi i narod u to vreme uzeo učešća pevanjem određenih stihova, smatram da ti razlozi nisu izgubili važnost ni danas. Ovo pogotovo ako bi ostalo da se, kad služi đakon, ove molitve čitaju tajno, a pri služenju bez njega govore naglas.[7]

Što se tiče molitve po pričešću, „Blagodarim Ti, Vladiko čovekoljubivi…“ ona predstavlja posebno pitanje. U Služebniku je stavljena pred uzglas „Jer si ti osvećenje naše…“, po ugledu na grčki Ieratkion iz 1977, u kome je, rekosmo, usvojen princip da su uzglasi završetak molitava, ne jektenija.[8] U ranijim izdanjima, u privatnim i zvaničnog izdanja Grčke crkve, ova molitva se nalazi kao u crkvenoslovenskom, pre uzglasa „So strahom Božijim i vjeroju pristupite“.[9]

Smatram da bi u našem Služebniku na govornom jeziku (1986. god.), liturgički bilo bolje da je ova molitva stavljena iza objašnjenja da po pričešću vernih sveštenik ostavlja putir na Časnu trapezu, kako bi đakon spustio u njega preostale čestice sa diskosa. Dok đakon spušta čestice, sveštenik bi, okrenuvši se narodu, čitao naglas blagodarstvenu molitvu, a posle nje blagoslovio narod uz reči: „Spasi, Bože, narod tvoj…“. Ako ne bi bilo pričešća vernih, čitao bi je kao i do sada odmah pošto se pričesti sam, ostali služeći sveštenici i đakoni. Ovo svoje mišljenje pokušaću da obrazložim malo detaljnije.

Molitva po pričešću pokazuje najviše kolebanja kako po mestu gde se navodi, tako i po oznaci da se čita tajno, ili bez te oznake. Prema glavnom tekstu Zlatoustove Liturgije kod Goara, navodi se ona, sa primedbom „tajno“, iza vozglasa „Vsegda ninje i prisno i vo vjeki vjekov. Amin“. „I odmah govori tajno molitvu: „Blagodarimo ti, Vladiko..“. A đakon stavši na običnom mestu govori: „Prosti priimše…“.“[10] U Vasilijevoj Liturgiji molitva je na istom mestu, ali bez oznake „tajno“. Po Barberinskom kodeksu, iz VIII-IX veka, u Zlatoustovoj Liturgiji veli se: „I po pričešću sviju, dok đakon govori molitvu, jerej tajno: „Blagodarimo ti, Vladiko…“ uzglasno: „Jer si ti osvećenje naše“.“[11]

Po rukopisima kod A. Dmitrijevskog, u pergamentnom svitku Patmoske biblioteke br. 709, iz 1260. g., posle pričešća sviju, sveštenik odnosi Sveta na Časnu trapezu, „klanja se triput i govori molitvu: „Blagodarimo ti Vladiko…“.“[12] Po pergamentnom svitku Sinajske biblioteke br. 1020, HII-HŠ vek, posle „Spasi Bože narod tvoj…“, sveštenik govori molitvu: „Blagodarim ti Gospode Bože…“. Isto je tako i u pergamentnom svitku Esfigmenskog manastira na Atosu, iz 1306. g., kao i u rukopisnom Evhologionu Sinajske biblioteke br. 986, XV vek.[13] Po rukopisu Svetogrobske biblioteke u Carigradu br. 425, XVI vek, dok đakon spušta ostale čestice s diskosa u putir, sagnuvši se jerej se moli: „Blagodarim ti, Vladiko…“, a tako isto po Kutlumuškom rukopisu br. 341, XVII vek.[14]

Prema starijim rukopisima koje navodi prof. P. Trembelas, molitva po pričešću navodi se po završetku pričešća vernih, a pre „Prosti priimše…“.[15] U većini, pak, mlađih rukopisa ova se molitva navodi po pričešću sveštenika, pre poziva vernim „So strahom Božijim…“.[16]

U našim, srpskim rukopisima molitva po pričešću takođe se navodi različito. Po dečanskom pergamentnom rukopisu br. 120, XIV v., uzevši putir sveštenik se obraća narodu „glagoljet taj(no): Sa strahom Božijim i sa veroju. Vazglasno: Pristupite. Taže blagoslovit ljude va sebe glagoljet: Spasi Bože ljude tvoje, i vazvraštajet Sveti putir na Svete trpeze. Taže molitvu po pričašteniji taj(no): Blagodarim te, Vladiko…“.[17] Na istom mestu je ova molitva i u Liturgiji Svetog Vasilija Velikog, takođe sa oznakom „tajno“. U pergamentnom rukopisu br. 121, XIV v. i u Zlatoustovoj i u Vasilijevoj Liturgiji ova je molitva navedena na istom mestu, ali bez oznake „tajno“.

No, već u nekim rukopisima XIV v., u Zlatoustovoj Liturgiji ona se navodi po pričešću sveštenika i đakona, kad đakon „uzima metlicu“ i sa diskosa „vaskupljajet“ (u br. 121 „sabirajet“) čestice u putir, a sveštenik „semu bivajemu“, moli se „Blagodarim te, Vladiko…“. U rukopisima XV v. i mlađim, ova se molitva redovno navodi na tome mestu. Iza nje dolazi primedba da se pričeste verni koji su za to spremni, ali o molitvi po njihovom pričešću nema pomena. Međutim, u svim tim rukopisima, u Liturgiji Svetog Vasilija Velikog, molitva pri pričešću redovno se navodi ne po pričešću sveštenika, nego po pričešću vernih: „I tako pričaštajut se ljudije, ašte kto hoštet. I rek blagoslovljaj ierej: Spasi Bože ljude svoje…“ ostavlja putir na Časnu trapezu „molit se: Blagodarim te, Vladiko…“.[18]

Razmatranjem sviju ovih razlika dolazimo do zaključka da je ova molitva prvobitno čitana odmah pošto se svi, tj. klir i odmah u nastavku narod pričeste (meta to pantas metalavin). Čitana je naglas, a posle nje đakon je govorio jekteniju: „Prosti priimše…“, jer se tada nije pevalo ni „Blagosloven grjadij vo imja Gospodnje…“,[19] ni „Vidjehom svjet istinij“, ni „Da ispoljnatsja usta naša…“.[20] Od VIII-IX veka postoje pismena svedočanstva da se molitva po pričešću čita tajno „dok đakon čita molitvu“ tj. Orthi metalavontes…[21]

Čitanje ove molitve tajno nastalo je svakako kad se narod već nije pričešćivao na svakoj Liturgiji. Ovo čitanje „tajno“ bilo je u isto vreme kao i dok je čitana glasno, tj. dok je đakon spuštao čestice u putir i pre nego što je uvedeno pevanje „Blagosloven grjadij…“, a i docnije kad je ovaj stih (odnosno još ranije „Bog Gospod i javisja nam“) već ušao u upotrebu. Oznaka „tajno“ u stvari znači da ju je sveštenik čitao poluglasno da bi je i đakon čuo, jer on pri spuštanju čestica nije čitao molitvu „Voskresenije Hristovo vidjevše“, ni ostale.[22]

Kao što napomenusmo, u Liturgiji Svetog Vasilija Velikog ova se molitva redovno navodi, i u rukopisima i u crkvenoslovenskim štampanim izdanjima Služebnika, po primedbi o pričešću vernih. U Zlatoustovoj Liturgiji, tek u štampanim crkvenoslovenskim Služebnicima ona se navodi po pričešću sveštenika i đakona, po spuštanju čestica u putir, iza molitve „Voskresenije Hristovo vidjevše“ i drugih, a pre uzglasa „So strahom Božijim i vjeroju pristupite“.

Niz blagodarstvenih molitava po Svetom Pričešću, nezavisnih od molitve o kojoj je bilo reč, i koje se štampaju u grčkim i crkvenoslovenskim, kao i našem Služebniku, na govornom jeziku, biće da su nastale u Grčkoj, pa prevedene na crkvenoslovenski posle vremena Petra Mogile, jer se u njegovom Služebniku ne nalaze. Koliko sam mogao da sagledam, javljaju se najpre u Služebniku pečerskog izdanja iz 1696. g. Od njih sedam štampanih u tom Služebniku, pet se štampaju u docnijim izdanjima i u Grčkoj i kod Rusa i kod nas.

 

Glasnik, avgust 1991.

 


NAPOMENE:

[1] Up. Vas. Mustakis, „Diakonos”, u Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1964, T. IV, k. 1159.

[2] Iz Liturgija hrišćanskih naroda na periferiji Istoka, gde je Čin Liturgije i drugih činova najmanje menjan kroz vekove do danas (Abisinci, Kopti, Persijanci), đakoni govore duge perifraze svešteničkih molitava, na koje narod odgovara celim molitvama, a ne kratkim uzvicima: „Gospode, pomiluj“, „Podaj Gospode“ itd. (up. M. Skabalanovič, Tolkovij Tipikon, Kijev 1913, vip. II, 79).

[3] Isto, 77, 78.

[4] Isto, 87-90.

[5] Tako je isto u Liturgiji Vasilijevoj i Pređeosvećenih Darova u Služabnicama Patrijaršijske bibliot. u Beogradu: br. 227, XIV v.; br. 108, XV v.; br. 117, 214, 238, XVI v.; br. 4, XVII v.; br. 255, štamp. Bož. Vukovića iz 1519. g. Dečanske biblioteke: pergamentni rukopis br. 119, 120, 121, XIV v.; na hartiji br. 130, XIV v.; br. 127, XIV-XVI v.; br. 131 iz 1453. g.; br. 132, XV v.; br. 129, XV-XVI v.; br. 134, XVI v. Molitva priležnog molenja u Dečanskom br. 130, XIV vek, nalazi se iza prozbe „O blagovernom…“.

[6] U Evhologionu Sinaj. biblioteke br. 973 iz 1153. g., i molitve na velikoj i dve male pred antifonima, sveštenik čita pre vozglasa i đakonovih prozbi „Zastupi spasi… Presvjatuju, Prečistuju“ (A. Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 11901, str. 83). Isto se tako navode molitve za katihumene i dve vernih (str. 84), molitva po prenosu darova (str. 84) (Interesantno da sveštenik čita ovu molitvu „ke sfragizon ta dora“, str. 84, i molitvu pred „Oče naš“ (str. 85). A isto se tako kazuje i u pergamentnom svitku iste bibliot. br. 1020, HII-HŠ v., za sve navedene molitve (str. 140, 141, 142, 144). U ovom rukopisu nalazi se i molitva prilježnog moljenja po prvoj prozbi sugube jektenije (str. 141).

Kod Goara molitva prilježnog molenja je po prozbi „Iper ton evsevestaton“. Molitve po prenosu darova i pred „Oče naš“ iza prozbe „Iper tu risthine imas“ – Evhologion, Venecija 1730, 56, 59, 64. Kod. P. Trembelasa: Molitva priležnog molenja je po trećoj prozbi sugube jekt., no po starijim rukopisima nalazi se iza prozbe za cara – Vizant. muzej u Atini br. 6, XII v., Narodna biblioteka Atina br. 394 i 7123, XII v.; br. 393, XIII-XIV v.; br. 769, XV v. (E tris liturgie, Atina 1935, 59). Molitva po Velikom vhodu i pred „Oče naš“ po prozbi „O ježe izbavitisja nam“ – Isto, 87, 125.

[7] Ako pastirski razlozi ukažu da verne treba upoznati sa sadržinom molitava koje sveštenik čita tajno, smatram da je bolje da se oni s njima upoznaju izvan Liturgije, nego da se čitaju naglas.

[8] Primedba pod tekstom, str. 107.

[9] Pri ruci su mi izdanja Ieratikona Sv. Sinoda, Atina 1951, 1968, 1971. g.; Liturgikon monaha Modesta, Jerusalim 1956; Mikron Evhologion Evstatija Skarpa, izd. Saliveru, bez godine izd. Takođe prevoda sa grčkog na srpski dr Justina Popovića Liturgije Sv. Jovana Zlatousta 1922, i episkopa bačkog Irineja (Ćirića), Nedelja Pedesetnice, Novi Sad 1941.

[10] Str. 67.

[11] Goar, 85. To što se kaže da je molitva po pričešću čitana „tajno“ dok đakon čita molitvu, tj. jekteniju „Prosti priimše“, u stvari znači da je molitva po pričešću čitana neposredno posle pričešća, jer se tada nije pevalo ni „Blagosloven grjadij“, ni „Vidjehom svjet istinij“, ni „Da ispolnjatsja…“.

[12] Evhologia, n. d. 158.

[13] Isto, 145, 269, 613.

[14] Isto, 825.

[15] Vizant. muzeja u Atini, br. 61, XII v.; br. 137, XV v.; br. 134, XVI v.; Narodna biblioteka u Atini br. 713, XII v.; br. 685, 877, XV v.; br. 798, 784 XVI v.

[16] Narodna biblioteka u Atini br. 703, XVI v.; br. 756, XVI-XVII v.; br. 759, 772, 784, 878, XVI v.; Trembelas, n. d. 146.

[17] L. 37, b.

[18] Patrijaršijska biblioteka Beograd, rukopis br. 108, XV v.; br. 117, 214, 238, XVI v.; kao i iz štamparije Bož. Vukovića 1519. g.,br. 4, 216, XVII v.; Dečanski br. 129, 131, 132, XV v.; br. 134, XVI v.

[19] Ovaj se stih pominje tek u XVII v., a stih „Bog Gospod i javisja nam“ u HII-HŠ veku. – P. Trembelas, n. d. 191, 149. „Vidjehom svjet istinij“ ne nalazi se ni u Služebniku Petra Mogile, ni Pečarskom iz 1696. g., nego: „Is polla eti despota“.

[20] Pashalna Hronika svedoči da se ovaj tropar počeo pevati na tom mestu u vreme carigradskog patrijarha Sergija 624. g.: „Pošto se svi pričeste Sv. Tajnama, kad se pri pevanju klirika ostavljaju u sasudohranilište časne ripide, diskosi i putiri i drugi svešteni sasudi…, pevajući poslednji stih pričasna, govori se i ovaj tropar: „Da se ispune usta naša hvaljenja tvoga, Gospode…“.“ (Trembelas, n. d. 147).

[21] Trembelas, n. d. 146.

[22] Njih redovno nema ni u grčkim ni u našim rukopisima. Nema ih ni u Služebniku Petra Mogile iz 1639. g., ni u pečerskom izdanju Služebnika iz 1696. g. Javljaju se tek u izdanjima XVIII v. Postoje u moskovskom Služebniku štampanom 1730. godine.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *