Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Како се читају молитве верних у току изговарања јектенија?

 

ПИТАЊЕ: У Служебницима на савременом српском језику, издање Светог Архијерејског Синода од 1986. г., молитве Литургије верних Светог Јована Златоуста штампане су непосредно пред возгласима, док су у црквенословенским Служебницима оне наведене усред јектенија. Због тога сада, поједини свештеници који служе на говорном језику читају ове молитве кад до њих дођу и траже да појци не певају велико „Господи, помилуј“, него велико „Тебје Господи“ (стр. 96, 107). Други се, пак, држе старе праксе и читају те молитве док се пева велико „Господи, помилуј“, после прозбе „Да нас избави од сваке опасности…“, онако како се певало до сада при употреби црквенословенског Служебника.

Који су разлози да те молитве нису остале на месту на коме су у црквенословенским Служебницима? Кад их сада треба читати и при томе шта и како певати?

 

ОДГОВОР: Ради јаснијег сагледавања постављеног питања мораћемо се мало вратити у старије доба, размотрити садржај тадашњег богослужења и настанак молитава и јектенија о којима је реч.

У апостолско доба, богослужење се састојало из псалама, химни и песама духовних (Колош. 3, 16). Поред Псалтира, читани су одељци из других старозаветних и новозаветних књига који су одмах и тумачени у беседи. Доцније се особито проширују молитве, како их видимо у Литургији која се приписује Клименту Римском, затим у Литургији осме књиге Апостолских Установа, а и данас у Литургији Светог Јакова брата Господњег. Те молитве читали су епископи и свештеници. Ђакони су учествовали, у прво доба, у служењу при трпезама вечера љубави, проповедању Еванђеља и крштавању (Д. ап. 8, 35-38), а доцније као помоћници при доношењу Еванђеља, Апостола и свештених сасуда из сасудохранилишта; одабирали су од прилога хлеба и вина потребну количину за Свету Евхаристију и преносили на Часну трапезу, а по завршетку богослужења односили сасуде и књиге у сасудохранилиште. У II в. ђакони се јављају већ и у молитвеном чину богослужења, читају Апостол и Еванђеље, а затим помажу старим и слабим свештеницима и при читању молитава.[1]

Како је већ раније примећено да се при дугом читању пажња слушалаца замара, одређено је да се после неколико псалама читање прекине, да би се пажња освежила певањем појединих стихова, у чему је и народ учествовао. Тако се поступало и при читању молитава. Биће да су у томе велику улогу одиграли ђакони, који су врло рано почели да укратко објављују важније делове појединих молитава, са позивом вернима да на њих одговарају дужим и краћим стиховима, чиме им је поред учествовања у молитви и пажња освежавана.[2]

Већ крајем I века видимо у Првој посланици Коринћанима Светог Климента Римског молитву која не само садржи многе прозбе садашње велике јектеније, него се и назива јектенија („ектени и деисин“). Свакако да је она тада била употребљавана у Римској цркви. У њој се моли Господу да смирене помилује, жалосне заштити, болесне уздигне, ослободи заробљене, дарује једномислије и мир, владајућим здравље, мир и благостојаније. Завршава се узгласом Богу да све ово исповедамо кроз „Архијереја и заступника нашег Исуса Христа, Којим Теби слава и величје и сада и у родове родова, и у векове векова. Амин!“.[3]

У IV пак веку, у „Тестаменту Господа нашег Исуса Христа“, ђаконске молитве садрже прозбе: „Помолимо се Господу Богу…, за мир са неба; за епископа, свештенике, ђаконе; за верни народ; за оне на власти; за упокојене; за верне у тамницама; за путнике и који плове по мору“, итд.[4] А слично налазимо у VIII књизи Апостолских Установа из IV-V века. На тај се начин од дугих молитава дошло до садашњих јектенија, које у кратким прозбама садрже исто што и молитве од којих су постале. Читање јектенија предузели су ђакони, а њихове славословне завршетке, с изразитим прослављањем Бога, говорио је епископ, или свештеник.

Није требало дуго да се примети како у читању јектенија учествује ђакон и народ, а свештеник остаје некако недејствен. Да би и он у томе учествовао, настају краће молитве које за то време он чита тајно. Но за нашу је ствар од значаја да се ове молитве у свима нашим српскословенским Служабницима, рукописним и из старих штампарија, које сам имао у рукама, налазе на истом месту као и у штампаним црквенословенским, тј. молитве велике и двеју малих јектенија на почетку Литургије, непосредно су пред одговарајућим возгласима. Молитва прилежног молења налази се иза друге или прве прозбе сугубе јектеније; две молитве верних су иза прве прозбе (или још испред ње) одговарајућих јектенија. Молитва по преносу дарова – „другог приношења“ („Господи Васедржитељу…“), као и молитва пре Оче наш („Тебје предлагајем…“) налазе се иза прозбе „О јеже избавити се нам…“.[5] У грчким рукописима је исто тако.[6]

Разлог за стављање молитава усред јектенија свакако је у томе, као што рекосмо, да би за време док ђакон чита јектенију, свештеник могао прочитати одређену молитву, па по завршетку јектеније и молитве рећи узглас. У свима старим Евхологијима и Служабницима предвиђено је, наиме, служење Свете Литургије са ђаконом, као што је и у савременим црквенословенским и нашем на српском говорном језику.

Тако је исто било у савременим грчким Евхологијима и приватних и званичних издања, све до 1977. године. Тада, у Евхологиону званичног издања Грчке цркве, све су поменуте молитве штампане на крају јектенија, непосредно пред возгласима, с образложењем да су возгласи завршетак не јектенија него молитава. Ако стоји оно што смо рекли о настанку јектенија, да су оне у ствари издвојене прозбе старих молитава, а ове су се свагда завршавале узгласима, онда се овај став не би могао прихватити. То поготово што и данас, не само на вечерњи и јутрењи, него и у чиновима појединих Светих Тајни (крштењу, венчању, јелеосвећењу) постоје јектеније које се завршавају узгласима, а да при томе нема молитава које би свештеник требало да прочита пред узгласом.

Оно што може оправдати, или макар објаснити стављање наведених молитава на крај јектенија, и чиме се руководила Комисија Светог Архијерејског Синода, то је намера да се постигне уједначеност те да се све молитве, у целој Литургији, нађу на истом месту. Имао се при томе узор у грчком Евхологиону, где је тај принцип спроведен доследно, као што рекосмо. Ако на Литургији учествује и ђакон, овим поступком не доводи се у питање како да поступи свештеник. Док ђакон говори јектенију он треба да чита молитву, без обзира што се она налази не усред јектеније него на њеном крају.

Међутим, друга је ствар кад свештеник служи без ђакона, а то је не само у свим селима, него готово и у свим градовима код нас. Тада настаје питање како поступити? У пракси се поступа на три начина, од којих су два поменута у постављеном питању. Први је онај досадашњи, да молитву свештеник чита тајно после прозбе „О избавитисја нам…“, а појци за то време да певају велико „Господи, помилуј“. Други је да свештеник чита молитву кад на крају јектеније до ње стигне, а појци би при томе певали велико „Тебје Господи“. Трећи, који се већином употребљава у Грчкој, јесте читање наглас молитве о којој је реч. За то време свакако нема потребе да се пева ни велико „Господи, помилуј“ ни „Тебје Господи“.

Од сва три ова начина сматрам да први начин литургички одговара најбоље. Молитве се читају тајно као и до сада, а за то време пева се велико „Господи, помилуј“, што сасвим одговара садржини прозби ових молитава (да Господ прими жртву хвале, за наше грехе и народна незнања; од нас који Га призивамо свим срцем; да нам дарује своју благодат и да се Дух Његов усели у нас – молитва по преносу дарова на Часну трапезу. Да нас удостоји да се причестимо са чистом савешћу, на опроштење грехова, приопштење Светог Духа, наслеђе Царства Небескога, не на суд или осуду – молитва пред „Оче наш“).

Други поступак не задовољава, јер се „Тебје Господи“ не односи на наведене прозбе свештених молитава. „Тебје Господи“ је молитвени одговор на молитву главоприклоњења, или на помен Свете Богородице и свију Светих, са позивом да себе и ближње и сав живот свој предамо Христу Богу. А ове молитве нису ни једно ни друго, садржај им је сасвим друкчији.

Ни трећи поступак, произношење наглас молитава читаних тајно кроз толике векове, сматрам да није саветан. Изнели смо како су ове молитве настале и зашто су читане тајно. Да се управо оне почну читати наглас сада, а толике друге на Литургији читају тајно, поготово молитве канона евхаристије, свакако би то морало да се размотри пажљиво са свих страна. Разлози који су учинили да се у доба Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста скраћују молитве Литургије Светог Јакова брата Господњег, а затим да се скраћене читају тајно, како би и народ у то време узео учешћа певањем одређених стихова, сматрам да ти разлози нису изгубили важност ни данас. Ово поготово ако би остало да се, кад служи ђакон, ове молитве читају тајно, а при служењу без њега говоре наглас.[7]

Што се тиче молитве по причешћу, „Благодарим Ти, Владико човекољубиви…“ она представља посебно питање. У Служебнику је стављена пред узглас „Јер си ти освећење наше…“, по угледу на грчки Иераткион из 1977, у коме је, рекосмо, усвојен принцип да су узгласи завршетак молитава, не јектенија.[8] У ранијим издањима, у приватним и званичног издања Грчке цркве, ова молитва се налази као у црквенословенском, пре узгласа „Со страхом Божијим и вјероју приступите“.[9]

Сматрам да би у нашем Служебнику на говорном језику (1986. год.), литургички било боље да је ова молитва стављена иза објашњења да по причешћу верних свештеник оставља путир на Часну трапезу, како би ђакон спустио у њега преостале честице са дискоса. Док ђакон спушта честице, свештеник би, окренувши се народу, читао наглас благодарствену молитву, а после ње благословио народ уз речи: „Спаси, Боже, народ твој…“. Ако не би било причешћа верних, читао би је као и до сада одмах пошто се причести сам, остали служећи свештеници и ђакони. Ово своје мишљење покушаћу да образложим мало детаљније.

Молитва по причешћу показује највише колебања како по месту где се наводи, тако и по ознаци да се чита тајно, или без те ознаке. Према главном тексту Златоустове Литургије код Гоара, наводи се она, са примедбом „тајно“, иза возгласа „Всегда ниње и присно и во вјеки вјеков. Амин“. „И одмах говори тајно молитву: „Благодаримо ти, Владико..“. А ђакон ставши на обичном месту говори: „Прости приимше…“.“[10] У Василијевој Литургији молитва је на истом месту, али без ознаке „тајно“. По Барберинском кодексу, из VIII-IX века, у Златоустовој Литургији вели се: „И по причешћу свију, док ђакон говори молитву, јереј тајно: „Благодаримо ти, Владико…“ узгласно: „Јер си ти освећење наше“.“[11]

По рукописима код А. Дмитријевског, у пергаментном свитку Патмоске библиотеке бр. 709, из 1260. г., после причешћа свију, свештеник односи Света на Часну трапезу, „клања се трипут и говори молитву: „Благодаримо ти Владико…“.“[12] По пергаментном свитку Синајске библиотеке бр. 1020, ХII-ХШ век, после „Спаси Боже народ твој…“, свештеник говори молитву: „Благодарим ти Господе Боже…“. Исто је тако и у пергаментном свитку Есфигменског манастира на Атосу, из 1306. г., као и у рукописном Евхологиону Синајске библиотеке бр. 986, XV век.[13] По рукопису Светогробске библиотеке у Цариграду бр. 425, XVI век, док ђакон спушта остале честице с дискоса у путир, сагнувши се јереј се моли: „Благодарим ти, Владико…“, а тако исто по Кутлумушком рукопису бр. 341, XVII век.[14]

Према старијим рукописима које наводи проф. П. Трембелас, молитва по причешћу наводи се по завршетку причешћа верних, а пре „Прости приимше…“.[15] У већини, пак, млађих рукописа ова се молитва наводи по причешћу свештеника, пре позива верним „Со страхом Божијим…“.[16]

У нашим, српским рукописима молитва по причешћу такође се наводи различито. По дечанском пергаментном рукопису бр. 120, XIV в., узевши путир свештеник се обраћа народу „глагољет тај(но): Са страхом Божијим и са вероју. Вазгласно: Приступите. Таже благословит људе ва себе глагољет: Спаси Боже људе твоје, и вазвраштајет Свети путир на Свете трпезе. Таже молитву по причаштенији тај(но): Благодарим те, Владико…“.[17] На истом месту је ова молитва и у Литургији Светог Василија Великог, такође са ознаком „тајно“. У пергаментном рукопису бр. 121, XIV в. и у Златоустовој и у Василијевој Литургији ова је молитва наведена на истом месту, али без ознаке „тајно“.

Но, већ у неким рукописима XIV в., у Златоустовој Литургији она се наводи по причешћу свештеника и ђакона, кад ђакон „узима метлицу“ и са дискоса „васкупљајет“ (у бр. 121 „сабирајет“) честице у путир, а свештеник „сему бивајему“, моли се „Благодарим те, Владико…“. У рукописима XV в. и млађим, ова се молитва редовно наводи на томе месту. Иза ње долази примедба да се причесте верни који су за то спремни, али о молитви по њиховом причешћу нема помена. Међутим, у свим тим рукописима, у Литургији Светог Василија Великог, молитва при причешћу редовно се наводи не по причешћу свештеника, него по причешћу верних: „И тако причаштајут се људије, аште кто хоштет. И рек благословљај иереј: Спаси Боже људе своје…“ оставља путир на Часну трапезу „молит се: Благодарим те, Владико…“.[18]

Разматрањем свију ових разлика долазимо до закључка да је ова молитва првобитно читана одмах пошто се сви, тј. клир и одмах у наставку народ причесте (мета то пантас металавин). Читана је наглас, а после ње ђакон је говорио јектенију: „Прости приимше…“, јер се тада није певало ни „Благословен грјадиј во имја Господње…“,[19] ни „Видјехом свјет истиниј“, ни „Да испољнатсја уста наша…“.[20] Од VIII-IX века постоје писмена сведочанства да се молитва по причешћу чита тајно „док ђакон чита молитву“ тј. Ортхи металавонтес…[21]

Читање ове молитве тајно настало је свакако кад се народ већ није причешћивао на свакој Литургији. Ово читање „тајно“ било је у исто време као и док је читана гласно, тј. док је ђакон спуштао честице у путир и пре него што је уведено певање „Благословен грјадиј…“, а и доцније кад је овај стих (односно још раније „Бог Господ и јависја нам“) већ ушао у употребу. Ознака „тајно“ у ствари значи да ју је свештеник читао полугласно да би је и ђакон чуо, јер он при спуштању честица није читао молитву „Воскресеније Христово видјевше“, ни остале.[22]

Као што напоменусмо, у Литургији Светог Василија Великог ова се молитва редовно наводи, и у рукописима и у црквенословенским штампаним издањима Служебника, по примедби о причешћу верних. У Златоустовој Литургији, тек у штампаним црквенословенским Служебницима она се наводи по причешћу свештеника и ђакона, по спуштању честица у путир, иза молитве „Воскресеније Христово видјевше“ и других, а пре узгласа „Со страхом Божијим и вјероју приступите“.

Низ благодарствених молитава по Светом Причешћу, независних од молитве о којој је било реч, и које се штампају у грчким и црквенословенским, као и нашем Служебнику, на говорном језику, биће да су настале у Грчкој, па преведене на црквенословенски после времена Петра Могиле, јер се у његовом Служебнику не налазе. Колико сам могао да сагледам, јављају се најпре у Служебнику печерског издања из 1696. г. Од њих седам штампаних у том Служебнику, пет се штампају у доцнијим издањима и у Грчкој и код Руса и код нас.

 

Гласник, август 1991.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Уп. Вас. Мустакис, „Диаконос”, у Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1964, Т. IV, к. 1159.

[2] Из Литургија хришћанских народа на периферији Истока, где је Чин Литургије и других чинова најмање мењан кроз векове до данас (Абисинци, Копти, Персијанци), ђакони говоре дуге перифразе свештеничких молитава, на које народ одговара целим молитвама, а не кратким узвицима: „Господе, помилуј“, „Подај Господе“ итд. (уп. М. Скабаланович, Толковиј Типикон, Кијев 1913, вип. II, 79).

[3] Исто, 77, 78.

[4] Исто, 87-90.

[5] Тако је исто у Литургији Василијевој и Пређеосвећених Дарова у Служабницама Патријаршијске библиот. у Београду: бр. 227, XIV в.; бр. 108, XV в.; бр. 117, 214, 238, XVI в.; бр. 4, XVII в.; бр. 255, штамп. Бож. Вуковића из 1519. г. Дечанске библиотеке: пергаментни рукопис бр. 119, 120, 121, XIV в.; на хартији бр. 130, XIV в.; бр. 127, XIV-XVI в.; бр. 131 из 1453. г.; бр. 132, XV в.; бр. 129, XV-XVI в.; бр. 134, XVI в. Молитва прилежног молења у Дечанском бр. 130, XIV век, налази се иза прозбе „О благоверном…“.

[6] У Евхологиону Синај. библиотеке бр. 973 из 1153. г., и молитве на великој и две мале пред антифонима, свештеник чита пре возгласа и ђаконових прозби „Заступи спаси… Пресвјатују, Пречистују“ (А. Дмитријевскиј, Евхологиа, Кијев 11901, стр. 83). Исто се тако наводе молитве за катихумене и две верних (стр. 84), молитва по преносу дарова (стр. 84) (Интересантно да свештеник чита ову молитву „ке сфрагизон та дора“, стр. 84, и молитву пред „Оче наш“ (стр. 85). А исто се тако казује и у пергаментном свитку исте библиот. бр. 1020, ХII-ХШ в., за све наведене молитве (стр. 140, 141, 142, 144). У овом рукопису налази се и молитва приљежног мољења по првој прозби сугубе јектеније (стр. 141).

Код Гоара молитва приљежног молења је по прозби „Ипер тон евсевестатон“. Молитве по преносу дарова и пред „Оче наш“ иза прозбе „Ипер ту ристхине имас“ – Евхологион, Венеција 1730, 56, 59, 64. Код. П. Трембеласа: Молитва прилежног молења је по трећој прозби сугубе јект., но по старијим рукописима налази се иза прозбе за цара – Визант. музеј у Атини бр. 6, XII в., Народна библиотека Атина бр. 394 и 7123, XII в.; бр. 393, XIII-XIV в.; бр. 769, XV в. (Е трис литургие, Атина 1935, 59). Молитва по Великом входу и пред „Оче наш“ по прозби „О јеже избавитисја нам“ – Исто, 87, 125.

[7] Aкo пастирски разлози укажу да верне треба упознати са садржином молитава које свештеник чита тајно, сматрам да је боље да се они с њима упознају изван Литургије, него да се читају наглас.

[8] Примедба под текстом, стр. 107.

[9] При руци су ми издања Иератикона Св. Синода, Атина 1951, 1968, 1971. г.; Литургикон монаха Модеста, Јерусалим 1956; Микрон Евхологион Евстатија Скарпа, изд. Саливеру, без године изд. Такође превода са грчког на српски др Јустина Поповића Литургије Св. Јована Златоуста 1922, и епископа бачког Иринеја (Ћирића), Недеља Педесетнице, Нови Сад 1941.

[10] Стр. 67.

[11] Гоар, 85. То што се каже да је молитва по причешћу читана „тајно“ док ђакон чита молитву, тј. јектенију „Прости приимше“, у ствари значи да је молитва по причешћу читана непосредно после причешћа, јер се тада није певало ни „Благословен грјадиј“, ни „Видјехом свјет истиниј“, ни „Да исполњатсја…“.

[12] Евхологиа, н. д. 158.

[13] Исто, 145, 269, 613.

[14] Исто, 825.

[15] Визант. музеја у Атини, бр. 61, XII в.; бр. 137, XV в.; бр. 134, XVI в.; Народна библиотека у Атини бр. 713, XII в.; бр. 685, 877, XV в.; бр. 798, 784 XVI в.

[16] Народна библиотека у Атини бр. 703, XVI в.; бр. 756, XVI-XVII в.; бр. 759, 772, 784, 878, XVI в.; Трембелас, н. д. 146.

[17] Л. 37, б.

[18] Патријаршијска библиотека Београд, рукопис бр. 108, XV в.; бр. 117, 214, 238, XVI в.; као и из штампарије Бож. Вуковића 1519. г.,бр. 4, 216, XVII в.; Дечански бр. 129, 131, 132, XV в.; бр. 134, XVI в.

[19] Овај се стих помиње тек у XVII в., а стих „Бог Господ и јависја нам“ у ХII-ХШ веку. – П. Трембелас, н. д. 191, 149. „Видјехом свјет истиниј“ не налази се ни у Служебнику Петра Могиле, ни Печарском из 1696. г., него: „Ис полла ети деспота“.

[20] Пасхална Хроника сведочи да се овај тропар почео певати на том месту у време цариградског патријарха Сергија 624. г.: „Пошто се сви причесте Св. Тајнама, кад се при певању клирика остављају у сасудохранилиште часне рипиде, дискоси и путири и други свештени сасуди…, певајући последњи стих причасна, говори се и овај тропар: „Да се испуне уста наша хваљења твога, Господе…“.“ (Трембелас, н. д. 147).

[21] Трембелас, н. д. 146.

[22] Њих редовно нема ни у грчким ни у нашим рукописима. Нема их ни у Служебнику Петра Могиле из 1639. г., ни у печерском издању Служебника из 1696. г. Јављају се тек у издањима XVIII в. Постоје у московском Служебнику штампаном 1730. године.

 

Comments are closed.