Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Зашто се у Српској цркви не изостављају јектеније за оглашене испред „Иже Херувими“?

 

ПИТАЊЕ: Познато је да се у Грчкој православној цркви, на Литургији Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог, не чита јектенија за оглашене и две мале за верне пред Херувимску песму.

Ако су оправдани разлози за то изостављање, зашто се тако не поступа и у Српској православној цркви?

 

ОДГОВОР: У једном ранијем одговору[1] речено је да су две мале јектеније, пред Херувимском песмом, остатак велике јектеније, која је у старини читана на том месту, пред проскомидијом вршеном тада за време певања ове химне.[2]

У старо време, наиме, проскомидија је вршена на Литургији кад оду катихумени.[3] Верни су тада предавали ђаконима свој принос хлеба и вина, а ови су их постављали у проскомидији на за то одређене столове. Кад свештеник над њима прочита молитву „Боже, Боже наш…“, ђакони су одвајали потребну количину овог хлеба и вина, односили на Часну трапезу, да би молитвама и свештенодејствима током Литургије били „предложени“, и по завршетку њиховог потпуног освећења, на канону евхаристије, постали „принесени и освећени Часни дарови“, тј. Тело и Крв Христова. Онда се приступало завршном чину, коме је цела Литургија намењена – причешћу свештеника и верних.

За време преноса дарова на Часну трапезу, певани су псалми са завршетком „Алилуја“. Од VI века, уместо псалама, уведена је Херувимска песма, која се такође завршава са: „Алилуја“.

Кад је крштавање незнабожаца у Византијском царству углавном завршено, ред катихумена престао је да постоји, а сем тога нису, као раније, сви присутни на Литургији били спремни да се причесте, проскомидија се развила у посебан чин – вађење Агнеца и честица из просфора. Тада се цео овај чин помера и у IX веку почиње да се врши пред Литургију. Велика јектенија, пак, читана пред Херувимском песмом преноси се на почетак Литургије, али у неким крајевима остаје и на старом месту.[4] Временом пред Херувиком она је подељена на два дела и са две молитве за верне, како налазимо и у нашим старим рукописима.

Но и тада је проскомидија већ пренета испред Литургије, ипак је бивало да су поједине преостале породице незнабожаца приступале хришћанству и за крштење спремале се катихизацијом, те су јектенија и молитва за оглашене читане и даље, присутни оглашени приступали „под руку“ (на благослов епископа) и на позив ђаконов: „Оглашени, изидите“ излазили из цркве, а остајали само верни. Кад је хришћанство почело да се шири код незнабожачких народа средње и северне Европе, катихизација је ту обавезно вршена, а такође читање јектеније и молитве за оглашене, што је остало до данашњег дана. У црквенословенским Служебницима, као и на српском говорном језику, и јектенија и молитва за оглашене штампају се редовно у Златоустовој и Василијевој Литургији. Штампају се и данас, а у Литургији Пређеосвећених Дарова штампа се и јектенија као и молива за „просвећене“, оглашене који су непосредно пред крштењем. Све ове јектеније и молитве штампају се у савременим грчким Иератиконима и Литургиконима, званичног и приватног издања, али их грчки свештеници већином не читају.

Током времена, већ од византијског доба па све до сада, јављало се више пута питање о умесности редовног читања јектеније и молитве за оглашене на Литургији. На једно такво питање, у XV веку, одговара Свети Симеон Солунски: „Знам да овде неки воле да споре: Како ми говоримо да катихумени изиђу, кад катихумена нема? Као што се и у другом варају, не знајући Писма ни Тајана Цркве, то је и у овоме такође. Јер у Цркви увек има катихумена. То су најпре сва некрштена деца верних која су по рођењу примили свештене молитве, а још нису постала верна, нити савршена крштењем. Она су катихумени. Дакле, за њих се увек молимо, а у Светој Четрдесетници за оне који се припремају за просвећење и чинимо молитве и прозбе.

Друго, имамо катихумене оне које држе безбожници, а који, имајући веру у срце, труде се да се ослободе од безбожника и приђу Цркви. И још оне који су пришли и катихумени су, али нису савршени Светим Миром.

Треће, катихумени су нам они који су пали у кривици, или убиство, или који други тешки грех. Њима није дозвољено да се причесте Светим Тајнама, него им се само дозвољава слушање светих речи“.[5]

Одговор Светог Симеона Солунског мора се имати свагда у виду. Не само за наше садашње прилике, када се један број одраслих јавља за крштавање и припрема катихизацијом за њега, па су јектенија и молитва за катихумене сасвим актуелни. Ову јектенију и молитву сматрам да треба читати и у Грчкој, и у другим православним земљама, заувек у Цркви постојеће катихумене, децу православних родитеља, која су одмах по рођењу поменута у молитвама „по вњега родити жење отроча“, јер је за њих примљена водица над којом је свештеник прочитао ове молитве. А поготово за децу знаменовану „во осмиј ден рожденија својего“, кад су и примила име и тако ушла у број пријављених за крштење. На тај би начин јасни став Светог Симеона Солунског остао у важности код свију православних, као што и треба да буде.[6]

Но кад је већ реч о изостављању, а видесмо да се то са јектенијом за оглашене не би могло учинити, сматрам да би се са више умесних разлога могло размотрити изостављање двеју малих јектенија и молитава за верне пред Херувимском песмом.

Напоменули смо раније, да је по преношењу вршења проскомидије испред Литургије а велике јектеније на њен почетак, велика јектенија, у неким крајевима, читана и на старом месту, пред Херувимском песмом. Ту је временом подељена на два дела, од којих су настале два мале јектеније и две молитве за верне.[7]

Ако би требало да се нешто у Литургији изостави, изостављање ових двеју малих јектенија не би било на уштрб верних за које се и пре молило и сада моли у великој јектенији, мада она није пред Херувиком, него на почетку Литургије.

По овој истој ствари, са разлогом сматрам да би се још пре могли позабавити питањем изостављања прозбене јектеније која се сада чита пред „Оче наш“. Она се, наиме, у Литургији Светог Јована Златоуста и Василија Великог узима двапут. Први пут долази после Херувимске песме, а други пут пред „Оче наш“. Такође се ова јектенија узима и на Литургији Пређеосвећених Дарова, па у Чину венчања првобрачних и другобрачних, као и на вечерњи и јутрењи, али у свима овим чиновима само једанпут.

Обратимо ли се дубљој старини, видећемо да се прозбена јектенија узима и на Литургији Светог Јакова, брата Господњег, такође једанпут и то после читања Еванђеља и одласка катихумена.

У Литургијама хетеродоксних цркава, које су се у старини одвојиле од Православља, најкраћи облик ове јектеније постоји у јерменској, чије се три прозбе („Час овај свете жртве, и данашњи дан у миру да проведемо, од Господа молимо; Анђела мира и чувара душа наших молимо; Велику и моћну силу пресветог крста, на помоћ нам, од Господа молимо“), такође наводе после читања Еванђеља и одласка катихумена.[8] На истом овом месту налазе се сличне четири прозбе – са завршетком „Просим“, на које народ одговара: „Од Тебје Господе“ – у малабарској (несторијанској) Литургији.[9]

У Литургији осме књиге Апостолских Установа нема уопште прозбене јектеније, док се она наводи и на вечерњи и на јутрењи, које овај стари хришћански спис излаже. Наводећи ову чињеницу, проф. Скабаланович вели: „Следствено ова јектенија је створена за ове службе“.[10] Ако је то тако, онда значи да је она током времена одатле прешла у све наведене Литургије и Чин венчања.

Али како је дошло до тога да се ова јектенија употребљава двапут у Златоустовој и Василијевој Литургији?

За објашњење ове чињенице професор П. Трембелас наводи две могућности. Једна је вели, у томе што је готово у свима источним Литургијама, по освећењу дарова, било литанијско читање диптиха, тј. каталога, спискова верних, названих тако што су били у облику двеју плочица, једном са именима живих а другом упокојених верних. Кад се са читања наглас диптиха прешло на читање тајно, настала је, вели, потреба да се, уместо нестале литаније, уведе њена замена у читању прозби ове јектеније.[11]

Друга је могућност у преузимању ове јектеније из Литургије Пређеосвећених Дарова. Како у њој нема канона евхаристије, прозбена јектенија иза великог входа нашла се пред читањем молитве Господње. Из писма Светог Василија Великог Кесарији Патрикији излази да је у неким крајевима, због верних којима је било мало да се причешћују само двапут седмично, суботом и недељом, Пређеосвећена Литургија вршена средом и петком и ван Великог поста. Отуд је онда било лако да ова јектенија уђе пред „Оче наш“ и у две пуне Литургије.[12]

Наводећи обе ове могућности, проф. Трембелас закључује: „Није искључено дејство оба ова узрока да се јектенија дода овде“.[13]

Професор М. Скабаланович за прозбену јектенију вели да је допуна сугубе јектеније, у којој се моли за личности, а у прозбеној за њихове потребе, те се на вечерњи, јутрењи и после Херувике на Литургији она и почиње тако: „Допунимо (Исполним, Плиросомен) молитву своју Господу“. Она се, вели, јавља „и завршном (јектенијом) на служби“.[14]

Можда је и ова последња чињеница подејствовала да се прозбена јектенија употреби по други пут на Литургији, и нађе на овом месту и остане до данас.

Но било како било, сматрам да сви наведени разлози сада немају такав значај да ова јектенија не би могла на овом месту изостати. Пре свега помињање Светих врши свештеник по завршетку освећења Часних Дарова још за време певања „И молимтисја Боже наш“, а имена живих и упокојених из диптиха чита свештеник и ђакон за време певања „Достојно“, или ирмоса празника. Прописи о томе налазе се у савременим грчким Иератиконима, у црквенословенским и Служебницима на савременом српском језику.[15]

Помињање из диптиха врши се, дакле, и завршава не за време читања прозбене јектеније, него умногоме још пре него што се она почне читати. То јасно потврђује прозба: „Поменувши све Свете, опет и опет у миру Господу се помолимо“, тј. да читање диптиха пре ове јектеније нема неке одређене везе са диптисима.

С друге стране, у време непосредне припреме за приступање Св. Причешћу – о чему у овим прозбама нема директно ни речи – њен изостанак овде не би створио неку суштинску празнину, нити пореметио овај део Литургије. Ово утолико пре што се у молитви пред „Оче наш“, која на сваки начин остаје, обраћа Спаситељу да нас удостоји „да се причестимо Небеским Твојим и страшним Тајнама“. И у молитви главоприклоњења обраћамо му се: „А ти, Владико, светиње које су пред нама, раздели свима нама на добро…“ У молитви, пак, пред уздизање и разламање Агнеца, молимо Га: „И удостој нас да нам Својом моћном руком предаш Пречисто Тело Своје и Пречасну Крв, а преко нас и свему народу“.

Још са мање оправдања, да ова јектенија треба да остане овде, био би разлог да је она завршна и на Литургији, као што је на вечерњи и јутрењи. Иза ње, наиме, постоји цео Чин причешћивања са молитвама, песмама, и заиста завршном јектенијом: „Примивши Божанске, Свете, Пречисте… Христове Тајне“.

Према свему томе, ова би јектенија могла у целини изостати иза прозбе: „Заступи, спаси…“, и одмах рећи: „Измоливши јединство вере…“, затим позив за читање молитве Господње и вршење осталог чина приступања Светом Причешћу.

 

Гласник, септембар 1993.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] На питање: Зашто се у малој јектенији пред другом молитвом за верне: „Паки и многажди…“ у Литургији Св. Јована Златоуста, наводе неколике прозбе велике јектеније? Патријаршијски Гласник, 1991. година, бр. 7, стр. 130.

[2] И сада на Херувици кад архијереј служи, завршава он проскомидију (помињући живе и упокојене које хоће, себе и служеће свештенство) а коју је свештеник почео у своје време извадивши Агнец, честицу за Пресвету Богородицу и девет чинова Светих (Уп. Архијерејски чиновник, Москва 1874, л. 29, б).

[3] Уп. Патријаршијски Гласник, 1978, стр. 227.

Кад се над тим даровима прочита молитва „Боже, Боже наш, небесниј хљеб, пишчу всему миру…”, цео овај принос бива освештан и већ одвојен од обичне хране, те од њега нису могли јести ни катихумени, него само верни.

[4] То видимо и из рукописа Синајске библиотеке бр. 1040, XII век. У њему се излаже прелазна пракса за почетак Литургије Св. Василија да се говори јектенија: „У миру… За вишњи мир…“ (тј. велику јектенију). А пред Херувимском песмом Златоустове Литургије наређује се читање пуне велике јектеније. (А. Дмитријевскиј, Евхологиа, Кијев 1901, 133.)

[5] Св. Симеон Солунски, Изложење о св. храму, гл. 74, Мињ, П.Г.Т. 155, к. 725-727.

[6] Ако би се ипак сматрало неумесним, кад у цркви нису присутни катихумени, да се упућује позив: „Оглашени, помолите се Господу“, као и позив: „Оглашени, главе своје Господу приклоните“, сматрам да би се ово могло изоставити, а све остале прозбе читати. Такође би могле, у молитви за оглашене бити изостављене речи: „ …који су приклонили главе своје Теби“. Исто тако речи у прозби: „Ви који сте оглашени изиђите, оглашени изиђите, да нико од оглашених не остане…“ могу се изоставити, а прозбу почети овако: „Верни, поменувши оглашене, опет и опет у миру Господу се помолимо“.

[7] Сада се налазе четири прозбе велике јектеније у другој од ове две мале јектеније, а у нашим и грчким рукописима, налазе се остале прозбе велике јектеније и у првој малој јектенији. (Уп. Патријаршијски Гласник 1991, 130.)

[8] М. Скабаланович, Толковиј Типикон, Випуск II, Кијев 1913, стр. 160.

[9] Скабаланович, исто.

[10] Нав. дело, 161, 152.

[11]Е Трис Литургие, Атина 1935, 126.

[12] Исто.

[13] Исто.

[14] М. Скабаланович, нав. дело, 158.

[15] Уп. Служебник, Београд 1974, 150-151, 154; на говорном српском језику, Београд 1986, стр. 106-107; Иератикон, Атина 1951, стр. 89-90, као и у старим рукописима бар од XII века.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.