Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Zašto se u Srpskoj crkvi ne izostavljaju jektenije za oglašene ispred „Iže Heruvimi“?

 

PITANJE: Poznato je da se u Grčkoj pravoslavnoj crkvi, na Liturgiji Svetog Jovana Zlatousta i Svetog Vasilija Velikog, ne čita jektenija za oglašene i dve male za verne pred Heruvimsku pesmu.

Ako su opravdani razlozi za to izostavljanje, zašto se tako ne postupa i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi?

 

ODGOVOR: U jednom ranijem odgovoru[1] rečeno je da su dve male jektenije, pred Heruvimskom pesmom, ostatak velike jektenije, koja je u starini čitana na tom mestu, pred proskomidijom vršenom tada za vreme pevanja ove himne.[2]

U staro vreme, naime, proskomidija je vršena na Liturgiji kad odu katihumeni.[3] Verni su tada predavali đakonima svoj prinos hleba i vina, a ovi su ih postavljali u proskomidiji na za to određene stolove. Kad sveštenik nad njima pročita molitvu „Bože, Bože naš…“, đakoni su odvajali potrebnu količinu ovog hleba i vina, odnosili na Časnu trapezu, da bi molitvama i sveštenodejstvima tokom Liturgije bili „predloženi“, i po završetku njihovog potpunog osvećenja, na kanonu evharistije, postali „prineseni i osvećeni Časni darovi“, tj. Telo i Krv Hristova. Onda se pristupalo završnom činu, kome je cela Liturgija namenjena – pričešću sveštenika i vernih.

Za vreme prenosa darova na Časnu trapezu, pevani su psalmi sa završetkom „Aliluja“. Od VI veka, umesto psalama, uvedena je Heruvimska pesma, koja se takođe završava sa: „Aliluja“.

Kad je krštavanje neznabožaca u Vizantijskom carstvu uglavnom završeno, red katihumena prestao je da postoji, a sem toga nisu, kao ranije, svi prisutni na Liturgiji bili spremni da se pričeste, proskomidija se razvila u poseban čin – vađenje Agneca i čestica iz prosfora. Tada se ceo ovaj čin pomera i u IX veku počinje da se vrši pred Liturgiju. Velika jektenija, pak, čitana pred Heruvimskom pesmom prenosi se na početak Liturgije, ali u nekim krajevima ostaje i na starom mestu.[4] Vremenom pred Heruvikom ona je podeljena na dva dela i sa dve molitve za verne, kako nalazimo i u našim starim rukopisima.

No i tada je proskomidija već preneta ispred Liturgije, ipak je bivalo da su pojedine preostale porodice neznabožaca pristupale hrišćanstvu i za krštenje spremale se katihizacijom, te su jektenija i molitva za oglašene čitane i dalje, prisutni oglašeni pristupali „pod ruku“ (na blagoslov episkopa) i na poziv đakonov: „Oglašeni, izidite“ izlazili iz crkve, a ostajali samo verni. Kad je hrišćanstvo počelo da se širi kod neznabožačkih naroda srednje i severne Evrope, katihizacija je tu obavezno vršena, a takođe čitanje jektenije i molitve za oglašene, što je ostalo do današnjeg dana. U crkvenoslovenskim Služebnicima, kao i na srpskom govornom jeziku, i jektenija i molitva za oglašene štampaju se redovno u Zlatoustovoj i Vasilijevoj Liturgiji. Štampaju se i danas, a u Liturgiji Pređeosvećenih Darova štampa se i jektenija kao i moliva za „prosvećene“, oglašene koji su neposredno pred krštenjem. Sve ove jektenije i molitve štampaju se u savremenim grčkim Ieratikonima i Liturgikonima, zvaničnog i privatnog izdanja, ali ih grčki sveštenici većinom ne čitaju.

Tokom vremena, već od vizantijskog doba pa sve do sada, javljalo se više puta pitanje o umesnosti redovnog čitanja jektenije i molitve za oglašene na Liturgiji. Na jedno takvo pitanje, u XV veku, odgovara Sveti Simeon Solunski: „Znam da ovde neki vole da spore: Kako mi govorimo da katihumeni iziđu, kad katihumena nema? Kao što se i u drugom varaju, ne znajući Pisma ni Tajana Crkve, to je i u ovome takođe. Jer u Crkvi uvek ima katihumena. To su najpre sva nekrštena deca vernih koja su po rođenju primili sveštene molitve, a još nisu postala verna, niti savršena krštenjem. Ona su katihumeni. Dakle, za njih se uvek molimo, a u Svetoj Četrdesetnici za one koji se pripremaju za prosvećenje i činimo molitve i prozbe.

Drugo, imamo katihumene one koje drže bezbožnici, a koji, imajući veru u srce, trude se da se oslobode od bezbožnika i priđu Crkvi. I još one koji su prišli i katihumeni su, ali nisu savršeni Svetim Mirom.

Treće, katihumeni su nam oni koji su pali u krivici, ili ubistvo, ili koji drugi teški greh. Njima nije dozvoljeno da se pričeste Svetim Tajnama, nego im se samo dozvoljava slušanje svetih reči“.[5]

Odgovor Svetog Simeona Solunskog mora se imati svagda u vidu. Ne samo za naše sadašnje prilike, kada se jedan broj odraslih javlja za krštavanje i priprema katihizacijom za njega, pa su jektenija i molitva za katihumene sasvim aktuelni. Ovu jekteniju i molitvu smatram da treba čitati i u Grčkoj, i u drugim pravoslavnim zemljama, zauvek u Crkvi postojeće katihumene, decu pravoslavnih roditelja, koja su odmah po rođenju pomenuta u molitvama „po vnjega roditi ženje otroča“, jer je za njih primljena vodica nad kojom je sveštenik pročitao ove molitve. A pogotovo za decu znamenovanu „vo osmij den roždenija svojego“, kad su i primila ime i tako ušla u broj prijavljenih za krštenje. Na taj bi način jasni stav Svetog Simeona Solunskog ostao u važnosti kod sviju pravoslavnih, kao što i treba da bude.[6]

No kad je već reč o izostavljanju, a videsmo da se to sa jektenijom za oglašene ne bi moglo učiniti, smatram da bi se sa više umesnih razloga moglo razmotriti izostavljanje dveju malih jektenija i molitava za verne pred Heruvimskom pesmom.

Napomenuli smo ranije, da je po prenošenju vršenja proskomidije ispred Liturgije a velike jektenije na njen početak, velika jektenija, u nekim krajevima, čitana i na starom mestu, pred Heruvimskom pesmom. Tu je vremenom podeljena na dva dela, od kojih su nastale dva male jektenije i dve molitve za verne.[7]

Ako bi trebalo da se nešto u Liturgiji izostavi, izostavljanje ovih dveju malih jektenija ne bi bilo na uštrb vernih za koje se i pre molilo i sada moli u velikoj jekteniji, mada ona nije pred Heruvikom, nego na početku Liturgije.

Po ovoj istoj stvari, sa razlogom smatram da bi se još pre mogli pozabaviti pitanjem izostavljanja prozbene jektenije koja se sada čita pred „Oče naš“. Ona se, naime, u Liturgiji Svetog Jovana Zlatousta i Vasilija Velikog uzima dvaput. Prvi put dolazi posle Heruvimske pesme, a drugi put pred „Oče naš“. Takođe se ova jektenija uzima i na Liturgiji Pređeosvećenih Darova, pa u Činu venčanja prvobračnih i drugobračnih, kao i na večernji i jutrenji, ali u svima ovim činovima samo jedanput.

Obratimo li se dubljoj starini, videćemo da se prozbena jektenija uzima i na Liturgiji Svetog Jakova, brata Gospodnjeg, takođe jedanput i to posle čitanja Evanđelja i odlaska katihumena.

U Liturgijama heterodoksnih crkava, koje su se u starini odvojile od Pravoslavlja, najkraći oblik ove jektenije postoji u jermenskoj, čije se tri prozbe („Čas ovaj svete žrtve, i današnji dan u miru da provedemo, od Gospoda molimo; Anđela mira i čuvara duša naših molimo; Veliku i moćnu silu presvetog krsta, na pomoć nam, od Gospoda molimo“), takođe navode posle čitanja Evanđelja i odlaska katihumena.[8] Na istom ovom mestu nalaze se slične četiri prozbe – sa završetkom „Prosim“, na koje narod odgovara: „Od Tebje Gospode“ – u malabarskoj (nestorijanskoj) Liturgiji.[9]

U Liturgiji osme knjige Apostolskih Ustanova nema uopšte prozbene jektenije, dok se ona navodi i na večernji i na jutrenji, koje ovaj stari hrišćanski spis izlaže. Navodeći ovu činjenicu, prof. Skabalanovič veli: „Sledstveno ova jektenija je stvorena za ove službe“.[10] Ako je to tako, onda znači da je ona tokom vremena odatle prešla u sve navedene Liturgije i Čin venčanja.

Ali kako je došlo do toga da se ova jektenija upotrebljava dvaput u Zlatoustovoj i Vasilijevoj Liturgiji?

Za objašnjenje ove činjenice profesor P. Trembelas navodi dve mogućnosti. Jedna je veli, u tome što je gotovo u svima istočnim Liturgijama, po osvećenju darova, bilo litanijsko čitanje diptiha, tj. kataloga, spiskova vernih, nazvanih tako što su bili u obliku dveju pločica, jednom sa imenima živih a drugom upokojenih vernih. Kad se sa čitanja naglas diptiha prešlo na čitanje tajno, nastala je, veli, potreba da se, umesto nestale litanije, uvede njena zamena u čitanju prozbi ove jektenije.[11]

Druga je mogućnost u preuzimanju ove jektenije iz Liturgije Pređeosvećenih Darova. Kako u njoj nema kanona evharistije, prozbena jektenija iza velikog vhoda našla se pred čitanjem molitve Gospodnje. Iz pisma Svetog Vasilija Velikog Kesariji Patrikiji izlazi da je u nekim krajevima, zbog vernih kojima je bilo malo da se pričešćuju samo dvaput sedmično, subotom i nedeljom, Pređeosvećena Liturgija vršena sredom i petkom i van Velikog posta. Otud je onda bilo lako da ova jektenija uđe pred „Oče naš“ i u dve pune Liturgije.[12]

Navodeći obe ove mogućnosti, prof. Trembelas zaključuje: „Nije isključeno dejstvo oba ova uzroka da se jektenija doda ovde“.[13]

Profesor M. Skabalanovič za prozbenu jekteniju veli da je dopuna sugube jektenije, u kojoj se moli za ličnosti, a u prozbenoj za njihove potrebe, te se na večernji, jutrenji i posle Heruvike na Liturgiji ona i počinje tako: „Dopunimo (Ispolnim, Plirosomen) molitvu svoju Gospodu“. Ona se, veli, javlja „i završnom (jektenijom) na službi“.[14]

Možda je i ova poslednja činjenica podejstvovala da se prozbena jektenija upotrebi po drugi put na Liturgiji, i nađe na ovom mestu i ostane do danas.

No bilo kako bilo, smatram da svi navedeni razlozi sada nemaju takav značaj da ova jektenija ne bi mogla na ovom mestu izostati. Pre svega pominjanje Svetih vrši sveštenik po završetku osvećenja Časnih Darova još za vreme pevanja „I molimtisja Bože naš“, a imena živih i upokojenih iz diptiha čita sveštenik i đakon za vreme pevanja „Dostojno“, ili irmosa praznika. Propisi o tome nalaze se u savremenim grčkim Ieratikonima, u crkvenoslovenskim i Služebnicima na savremenom srpskom jeziku.[15]

Pominjanje iz diptiha vrši se, dakle, i završava ne za vreme čitanja prozbene jektenije, nego umnogome još pre nego što se ona počne čitati. To jasno potvrđuje prozba: „Pomenuvši sve Svete, opet i opet u miru Gospodu se pomolimo“, tj. da čitanje diptiha pre ove jektenije nema neke određene veze sa diptisima.

S druge strane, u vreme neposredne pripreme za pristupanje Sv. Pričešću – o čemu u ovim prozbama nema direktno ni reči – njen izostanak ovde ne bi stvorio neku suštinsku prazninu, niti poremetio ovaj deo Liturgije. Ovo utoliko pre što se u molitvi pred „Oče naš“, koja na svaki način ostaje, obraća Spasitelju da nas udostoji „da se pričestimo Nebeskim Tvojim i strašnim Tajnama“. I u molitvi glavopriklonjenja obraćamo mu se: „A ti, Vladiko, svetinje koje su pred nama, razdeli svima nama na dobro…“ U molitvi, pak, pred uzdizanje i razlamanje Agneca, molimo Ga: „I udostoj nas da nam Svojom moćnom rukom predaš Prečisto Telo Svoje i Prečasnu Krv, a preko nas i svemu narodu“.

Još sa manje opravdanja, da ova jektenija treba da ostane ovde, bio bi razlog da je ona završna i na Liturgiji, kao što je na večernji i jutrenji. Iza nje, naime, postoji ceo Čin pričešćivanja sa molitvama, pesmama, i zaista završnom jektenijom: „Primivši Božanske, Svete, Prečiste… Hristove Tajne“.

Prema svemu tome, ova bi jektenija mogla u celini izostati iza prozbe: „Zastupi, spasi…“, i odmah reći: „Izmolivši jedinstvo vere…“, zatim poziv za čitanje molitve Gospodnje i vršenje ostalog čina pristupanja Svetom Pričešću.

 

Glasnik, septembar 1993.

 


NAPOMENE:

[1] Na pitanje: Zašto se u maloj jekteniji pred drugom molitvom za verne: „Paki i mnogaždi…“ u Liturgiji Sv. Jovana Zlatousta, navode nekolike prozbe velike jektenije? Patrijaršijski Glasnik, 1991. godina, br. 7, str. 130.

[2] I sada na Heruvici kad arhijerej služi, završava on proskomidiju (pominjući žive i upokojene koje hoće, sebe i služeće sveštenstvo) a koju je sveštenik počeo u svoje vreme izvadivši Agnec, česticu za Presvetu Bogorodicu i devet činova Svetih (Up. Arhijerejski činovnik, Moskva 1874, l. 29, b).

[3] Up. Patrijaršijski Glasnik, 1978, str. 227.

Kad se nad tim darovima pročita molitva „Bože, Bože naš, nebesnij hljeb, pišču vsemu miru…”, ceo ovaj prinos biva osveštan i već odvojen od obične hrane, te od njega nisu mogli jesti ni katihumeni, nego samo verni.

[4] To vidimo i iz rukopisa Sinajske biblioteke br. 1040, XII vek. U njemu se izlaže prelazna praksa za početak Liturgije Sv. Vasilija da se govori jektenija: „U miru… Za višnji mir…“ (tj. veliku jekteniju). A pred Heruvimskom pesmom Zlatoustove Liturgije naređuje se čitanje pune velike jektenije. (A. Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 1901, 133.)

[5] Sv. Simeon Solunski, Izloženje o sv. hramu, gl. 74, Minj, P.G.T. 155, k. 725-727.

[6] Ako bi se ipak smatralo neumesnim, kad u crkvi nisu prisutni katihumeni, da se upućuje poziv: „Oglašeni, pomolite se Gospodu“, kao i poziv: „Oglašeni, glave svoje Gospodu priklonite“, smatram da bi se ovo moglo izostaviti, a sve ostale prozbe čitati. Takođe bi mogle, u molitvi za oglašene biti izostavljene reči: „ …koji su priklonili glave svoje Tebi“. Isto tako reči u prozbi: „Vi koji ste oglašeni iziđite, oglašeni iziđite, da niko od oglašenih ne ostane…“ mogu se izostaviti, a prozbu početi ovako: „Verni, pomenuvši oglašene, opet i opet u miru Gospodu se pomolimo“.

[7] Sada se nalaze četiri prozbe velike jektenije u drugoj od ove dve male jektenije, a u našim i grčkim rukopisima, nalaze se ostale prozbe velike jektenije i u prvoj maloj jekteniji. (Up. Patrijaršijski Glasnik 1991, 130.)

[8] M. Skabalanovič, Tolkovij Tipikon, Vipusk II, Kijev 1913, str. 160.

[9] Skabalanovič, isto.

[10] Nav. delo, 161, 152.

[11]E Tris Liturgie, Atina 1935, 126.

[12] Isto.

[13] Isto.

[14] M. Skabalanovič, nav. delo, 158.

[15] Up. Služebnik, Beograd 1974, 150-151, 154; na govornom srpskom jeziku, Beograd 1986, str. 106-107; Ieratikon, Atina 1951, str. 89-90, kao i u starim rukopisima bar od XII veka.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *