Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Prvenstvo služaščih sveštenika na Svetoj Liturgiji

 

PITANJE: U namesništvu kojem pripadam, arhijerejski namesnik-protojerej, pri bogosluženju, zauzima mesto koje mu pripada, tj. iza protojereja starijih po proizvodstvu. Međutim, u drugom namesništvu video sam da arhijerejski namesnik, na bogosluženju, uvek načalstvuje, mada služe i protojereji stariji od njega po proizvodstvu.

Koji od ove dvojice protojereja-arhijerejskih namesnika postupa pravilno?

 

ODGOVOR: Po odluci Arhijerejskog Sabora bivše Kraljevine Srbije, o položaju namesnika prema sveštenstvu svoga sreza (namesništva), naređeno je „da namesnici, kao upravna lica i organi duhovne vlasti, prvenstvuju no s tim da ovo prvenstvo imaju samo nad sveštenstvom sreza svog“.[1] Sličnu naredbu propisala je i Bugarska pravoslavna crkva: „Ako u služenju uzima učešća arhijerejski namesnik, on prvenstvuje bez obzira na starešinstvo po rukopoloženju i počasne činove (ofikiji) drugih“.[2]

Međutim, 1957. g. Arhijerejski Sabor Srpske pravoslavne crkve je doneo „Pravilnik o odlikovanjima, činovima i rangu sveštenoslužitelja“,koji u čl. 9. i 10. propisuju: „Starešinstvo, odnosno rang sveštenoslužitelja određuje se prema danu rukopoloženja i prema činovima… Protojerej, iguman i protosinđel su stariji od sinđela, protonamesnika, jereja i jeromonaha, a među njima stariji je onaj koji je ranije proizveden. Arhimandrit je stariji od svih sveštenoslužitelja u prezviterskom stepenu“.[3] Ovim propisom ukinuta je gornja odluka iz 1894. g. i od tada treba postupati na ovaj način.

Svakako da preći sa prakse, koja je postojala više od 60 godina, nije svima bilo lako već i zbog navike, a kamoli sujete koja je uvek živa i prisutna u nama i po kojoj: Šta će reći svet?; Da se ne podsmehnu mlađi? itd. Zato da nas ne čudi što je neki, osobito od starije generacije, arhijerejski namesnik nastavio i dalje da načelstvuje na bogosluženju i posle 1957. g. Starijim po proizvodstvu protojerejima svakako je bilo neprijatno da ga opominju na novi propis, pogotovo što bi to značilo da prvenstvo traže za sebe, ne da njegov stav isprave, nego da sebe uzvise, i tako to ostade i dalje.

S obzirom na zapovest Gospodnju da se ne otimamo i ne prisvajamo sebi prva mesta i počasti (Lk. 17, 7-11), kao i reči Svetog apostola Pavla: „Čašću činite jedni druge većim od sebe“ (Rim. 12, 10), smatram da su ovi stariji protojereji postupili evanđelski. Pogotovo će to biti ako su, stavivši sebe u položaj u kome se našao namesnik, koji je godinama načalstvovao, a sada treba da se povuče sa toga mesta, pa štedeći njegovu osetljivost, bez reči osuđivanja prihvatili da on i dalje činonačelstvuje. Postupak zaista dostojan sabraće, pravoslavnih sveštenika.

No još bi pre trebalo očekivati od protojereja-arhijerejskog namesnika da postupi evanđelski, jer je njemu više dano pa se s pravom od njega više očekuje i traži (Lk. 12, 48). Trebalo bi da on odmah shvati smisao nove naredbe i prema njoj postupi. Da razmislivši, sebi i drugima kaže: Drugo je administrativno, upravno rukovođenje, ono je stvar ovoga veka, a drugo bogosluženje, stvar večna. Tu stojimo pred samim Hristom Bogom, pred Kojim imamo jedno isto sveštenstvo, pa ako igde treba da osetimo smirenost, to je ovde!

Ako bi se desilo, kad je stigla naredba od 1957. g., da ga stariji protojerej i ostali sveštenici, pred sam početak Liturgije, zamole da on i dalje činonačelstvuje, da ne bi dolazilo do raspravljanja u oltaru, pred Časnom trapezom, mogao bi da popusti i učini tako. No, posle Liturgije, po izlasku iz crkve, trebalo bi da kaže sveštenicima: „Bratije, ja poslušah vas i postupih po vašoj želji, no ubuduće da poslušamo, i ja i vi, odluku najviše vlasti naše Pomesne crkve. Nemojte od mene tražiti i očekivati da postupam protiv odluka pretpostavljenih vlasti, jer kako ću ja moći očekivati da vi slušate mene kao arhijerejskog namesnika, ako ja pokažem neposlušnost prema episkopu, pogotovo prema našoj najvišoj vlasti, prema Arhijerejskom Saboru“! Ako tako postupite, sve će doći na svoje mesto, zaista sve će biti blagoobrazno i uredno, kao što traži apostol Pavle (1 Kor. 14, 40). Kakvu će duhovnu korist imati ovakvi sveštenici, a kakvu verni koji budu imali ovakve pastire i učitelje!

Kolika će pak šteta biti, osobito za mlađe sveštenike i verne, ako između arhijerejskog namesnika i starijih protojereja dođe do nesuglasica oko prvenstva, kako se dešavalo ponekad, te je Arhijerski Sabor i bio pobuđen da donese odluku 1894. g. veleći da se „do danas na više mesta porađale razmirice između namesnika i sveštenstva… Jer namesnici, kao sreske duhovne starešine, hteli su prvenstvo i u crkvi i van crkve, a stariji po rukopoloženju sveštenici ovo nisu hteli dozvoljavati“.[4] Žalosno je videti sveštenike sa sedim bradama koji nisu naučili azbuku hrišćanstva i savladali u sebi sujetu makar toliko da ne raspravljaju o tako malo važnoj stvari, kao što se podvlači u primedbi bugarskog Služebnika: „Sveštenoslužitelji na svaki način treba da pred Gospodnjim prestolom izbegavaju sporove o prvenstvu, ili o mestu, sećajući se uvek zapovesti Spasiteljeve: „Ko je među vama veći, neka bude kao mlađi i starešina ko sluga“ (Lk. 22, 26), utoliko pre što prvenstvo ništa ne dodaje dostojanstvu pastira, i obratno, nemanje prvenstva ni malo ga ne unižava“.[5] Neposlušnost prema naredbi najviše duhovne vlasti ne može značiti ništa drugo do gordost, a biti s gordošću i u isto vreme sa Bogom nemoguće je, jer se Bog gordim protivi, a smirenim daje blagodat (1 Pet. 5, 5), i ponižava one koji se sami uznose (Lk. 8, 14).

Borba sa sujetom u sebi je teški podvig i do kraja života moraćemo s njom da se nosimo. Prema izlaganju Svetog Jovana Lestvičnika, ona se javlja pod najrazličitijim vidovima i prilikama, i prikrada se kao mračna senka prateći svaku vrlinu: „Sujetan sam kad postim; kada razrešavam post, da ljudi ne saznaju za moje uzdržanje, opet sam sujetan, jer smatram sebe mudrim. Sujeta me pobeđuje kad se obučem u sjajnu odeću, ali i kad se odenem u dronje – i tada sam sujetan. Poražen sam kad progovorim, a zaćutim li – opet me to sujeta pobeđuje. Kako god baciš na zemlju ovaj trorožac, jedan šiljak ostaje uvek uperen gore“.[6] Zato i otimanje za poslednja mesta, kao i za prva, može da bude isto tako znak gordosti, tj. da se pokažemo koliko mi slušamo reč Hristovu: „Sedi na poslednje mesto“, i borimo se da je ispunimo. Očigledno da je motiv gordosti i sujete želja da pred ljudima izgledamo veliki i slavni, da nas oni hvale i preuznose, a okretanje glave od reči Gospodnjih: „Teško vama kad stanu svi ljudi dobro govoriti o vama“ (Lk. 6, 26). Pravu borbu sa duhom gordosti i sujete u sebi vodi onaj koji samo želi da Bogu ugodi i Boga proslavi, znajući da ga prava slava, koja je od Boga, neće mimoići, jer je On obećao: „Proslaviću one koji mene proslavljaju“ (1 Car. 2, 30). A druge slave, ni u ovom ni u onom svetu, On niti traži, niti mu treba.

 

Glasnik, mart 1985.

 


NAPOMENE:

[1] S. br. 46, od 8. VIII 1894. Up. Zbornik pravila, uredaba i naredaba Arhijerejskog Sabora Pravoslavne crkve u Kraljevini Srbiji, Beograd 1900, str. 83.

[2] Služebnik, Sofija 1928, str. 389. Prvenstvo na sabornom bogosluženju, radi blagoobraznosti i reda, grčki Tipik G. Violaki-a veli da se ostvaruje na jedan od dva načina: „Iako su svi jednaki i dužni da jedni druge poštuju i uvažavaju, ali se staje ili po počasnim činovima (offikia), ili po starešinstvu hirotonije“ (izd. M. Saliveru, Atina 1913, str. 432).

[3] Up. Glasnik 1957. g., br. 6, str. 124, 125.

[4] N. d. str. 83

[5] Služebnik, n. d. str. 389, 390.

[6] Lestvica, prev. D. Bogdanović, Beograd 1963, 127.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *