Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Првенство служашчих свештеника на Светој Литургији

 

ПИТАЊЕ: У намесништву којем припадам, архијерејски намесник-протојереј, при богослужењу, заузима место које му припада, тј. иза протојереја старијих по производству. Међутим, у другом намесништву видео сам да архијерејски намесник, на богослужењу, увек началствује, мада служе и протојереји старији од њега по производству.

Који од ове двојице протојереја-архијерејских намесника поступа правилно?

 

ОДГОВОР: По одлуци Архијерејског Сабора бивше Краљевине Србије, о положају намесника према свештенству свога среза (намесништва), наређено је „да намесници, као управна лица и органи духовне власти, првенствују но с тим да ово првенство имају само над свештенством среза свог“.[1] Сличну наредбу прописала је и Бугарска православна црква: „Ако у служењу узима учешћа архијерејски намесник, он првенствује без обзира на старешинство по рукоположењу и почасне чинове (офикији) других“.[2]

Међутим, 1957. г. Архијерејски Сабор Српске православне цркве је донео „Правилник о одликовањима, чиновима и рангу свештенослужитеља“,који у чл. 9. и 10. прописују: „Старешинство, односно ранг свештенослужитеља одређује се према дану рукоположења и према чиновима… Протојереј, игуман и протосинђел су старији од синђела, протонамесника, јереја и јеромонаха, а међу њима старији је онај који је раније произведен. Архимандрит је старији од свих свештенослужитеља у презвитерском степену“.[3] Овим прописом укинута је горња одлука из 1894. г. и од тада треба поступати на овај начин.

Свакако да прећи са праксе, која је постојала више од 60 година, није свима било лако већ и због навике, а камоли сујете која је увек жива и присутна у нама и по којој: Шта ће рећи свет?; Да се не подсмехну млађи? итд. Зато да нас не чуди што је неки, особито од старије генерације, архијерејски намесник наставио и даље да начелствује на богослужењу и после 1957. г. Старијим по производству протојерејима свакако је било непријатно да га опомињу на нови пропис, поготово што би то значило да првенство траже за себе, не да његов став исправе, него да себе узвисе, и тако то остаде и даље.

С обзиром на заповест Господњу да се не отимамо и не присвајамо себи прва места и почасти (Лк. 17, 7-11), као и речи Светог апостола Павла: „Чашћу чините једни друге већим од себе“ (Рим. 12, 10), сматрам да су ови старији протојереји поступили еванђелски. Поготово ће то бити ако су, ставивши себе у положај у коме се нашао намесник, који је годинама началствовао, а сада треба да се повуче са тога места, па штедећи његову осетљивост, без речи осуђивања прихватили да он и даље чиноначелствује. Поступак заиста достојан сабраће, православних свештеника.

Но још би пре требало очекивати од протојереја-архијерејског намесника да поступи еванђелски, јер је њему више дано па се с правом од њега више очекује и тражи (Лк. 12, 48). Требало би да он одмах схвати смисао нове наредбе и према њој поступи. Да размисливши, себи и другима каже: Друго је административно, управно руковођење, оно је ствар овога века, а друго богослужење, ствар вечна. Ту стојимо пред самим Христом Богом, пред Којим имамо једно исто свештенство, па ако игде треба да осетимо смиреност, то је овде!

Ако би се десило, кад је стигла наредба од 1957. г., да га старији протојереј и остали свештеници, пред сам почетак Литургије, замоле да он и даље чиноначелствује, да не би долазило до расправљања у олтару, пред Часном трапезом, могао би да попусти и учини тако. Но, после Литургије, по изласку из цркве, требало би да каже свештеницима: „Братије, ја послушах вас и поступих по вашој жељи, но убудуће да послушамо, и ја и ви, одлуку највише власти наше Помесне цркве. Немојте од мене тражити и очекивати да поступам против одлука претпостављених власти, јер како ћу ја моћи очекивати да ви слушате мене као архијерејског намесника, ако ја покажем непослушност према епископу, поготово према нашој највишој власти, према Архијерејском Сабору“! Ако тако поступите, све ће доћи на своје место, заиста све ће бити благообразно и уредно, као што тражи апостол Павле (1 Кор. 14, 40). Какву ће духовну корист имати овакви свештеници, а какву верни који буду имали овакве пастире и учитеље!

Колика ће пак штета бити, особито за млађе свештенике и верне, ако између архијерејског намесника и старијих протојереја дође до несугласица око првенства, како се дешавало понекад, те је Архијерски Сабор и био побуђен да донесе одлуку 1894. г. велећи да се „до данас на више места порађале размирице између намесника и свештенства… Јер намесници, као среске духовне старешине, хтели су првенство и у цркви и ван цркве, а старији по рукоположењу свештеници ово нису хтели дозвољавати“.[4] Жалосно је видети свештенике са седим брадама који нису научили азбуку хришћанства и савладали у себи сујету макар толико да не расправљају о тако мало важној ствари, као што се подвлачи у примедби бугарског Служебника: „Свештенослужитељи на сваки начин треба да пред Господњим престолом избегавају спорове о првенству, или о месту, сећајући се увек заповести Спаситељеве: „Ко је међу вама већи, нека буде као млађи и старешина ко слуга“ (Лк. 22, 26), утолико пре што првенство ништа не додаје достојанству пастира, и обратно, немање првенства ни мало га не унижава“.[5] Непослушност према наредби највише духовне власти не може значити ништа друго до гордост, а бити с гордошћу и у исто време са Богом немогуће је, јер се Бог гордим противи, а смиреним даје благодат (1 Пет. 5, 5), и понижава оне који се сами узносе (Лк. 8, 14).

Борба са сујетом у себи је тешки подвиг и до краја живота мораћемо с њом да се носимо. Према излагању Светог Јована Лествичника, она се јавља под најразличитијим видовима и приликама, и прикрада се као мрачна сенка пратећи сваку врлину: „Сујетан сам кад постим; када разрешавам пост, да људи не сазнају за моје уздржање, опет сам сујетан, јер сматрам себе мудрим. Сујета ме побеђује кад се обучем у сјајну одећу, али и кад се оденем у дроње – и тада сам сујетан. Поражен сам кад проговорим, а заћутим ли – опет ме то сујета побеђује. Како год бациш на земљу овај тророжац, један шиљак остаје увек уперен горе“.[6] Зато и отимање за последња места, као и за прва, може да буде исто тако знак гордости, тј. да се покажемо колико ми слушамо реч Христову: „Седи на последње место“, и боримо се да је испунимо. Очигледно да је мотив гордости и сујете жеља да пред људима изгледамо велики и славни, да нас они хвале и преузносе, а окретање главе од речи Господњих: „Тешко вама кад стану сви људи добро говорити о вама“ (Лк. 6, 26). Праву борбу са духом гордости и сујете у себи води онај који само жели да Богу угоди и Бога прослави, знајући да га права слава, која је од Бога, неће мимоићи, јер је Он обећао: „Прославићу оне који мене прослављају“ (1 Цар. 2, 30). А друге славе, ни у овом ни у оном свету, Он нити тражи, нити му треба.

 

Гласник, март 1985.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] С. бр. 46, од 8. VIII 1894. Уп. Зборник правила, уредаба и наредаба Архијерејског Сабора Православне цркве у Краљевини Србији, Београд 1900, стр. 83.

[2] Служебник, Софија 1928, стр. 389. Првенство на саборном богослужењу, ради благообразности и реда, грчки Типик Г. Виолаки-а вели да се остварује на један од два начина: „Иако су сви једнаки и дужни да једни друге поштују и уважавају, али се стаје или по почасним чиновима (оффикиа), или по старешинству хиротоније“ (изд. М. Саливеру, Атина 1913, стр. 432).

[3] Уп. Гласник 1957. г., бр. 6, стр. 124, 125.

[4] Н. д. стр. 83

[5] Служебник, н. д. стр. 389, 390.

[6] Лествица, прев. Д. Богдановић, Београд 1963, 127.

 

Comments are closed.