Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Како служити Литургију без појца?

 

ПИТАЊЕ: Дешава се дa свештеник служи Свету Литургију без појца. Како дa поступи кад истовремено треба да се пева нпр. „Иже херувими“ и чита молитва „Никтоже достојин“ или „Иже обшчија сија…“ и певају Блажена? Јер наш народ у већини једва зна да одговара „Господи, помилуј“ и „Амин“, а камоли дуже песме: Херувику и Причастен, поготово Блажена.

 

ОДГОВОР: Овај проблем не јавља се само код нас. Из питања упућених Ј. Фундулису, проф. Православног богословског факултета у Солуну, види се да је он актуелан и у Грчкој цркви, да се и онде свештеници „много пута налазе у нужди да сами врше и дужност појца“. Постоје мале парохије у удаљеним селима где црква и село немају човека који би могао бар приближно, као што се каже, да „саслужује свештенику“.[1] А тако је свакако и у другим Црквама. Све је теже наћи појце и у већим местима, а камоли по селима.

По духу црквених прописа, свештеник не би могао да служи Свету Литургију без присуства и учешћа у њој народа јер је Литургија Тајна Тела и Крви Христове, која се служи не као неки апстрактан чин, „уопште“, него за духовне потребе конкретног народа, тј. свију чланова Цркве.[2] А тај народ, од почетка је активно учествовао на богослужењу одговарајући на молитве и прозбе свештеника, као што показује Прва посланица Коринћанима Светог апостола Павла (14, 16). Почетком другог века, у писму Плинија Млађег цару Трајану, помиње се наизменично певање хришћана Христу као Богу.[3] А слично томе вели и Свети Јован Златоуст: „У старини скупљаху се сви и појаху заједнички. Ово чинимо и сада“.[4] Стога, у старим рукописима Литургије, почевши од времена Светог Јустина Мученика[5], после молитава и возгласа свештеника, стоји да на њих одговара народ (лаос: људије).

Уза све то, већ врло рано помиње се у Цркви ред чатаца и појаца, те 33. канон Трулског сабора прописује да Свето Писмо у цркви не може читати ко било, него само постављени чтеци. А 15. канон Лаодикијског сабора наређује пак да „осим каноничких појаца, који на амвон стају и из књиге певају, нико други да не пева у цркви“.[6] Смисао ове забране, разуме се, није у томе да се онемогући народу да учествује у појању, уз каноничке појце, кад они започну поједине песме, како примећује Милаш,[7] него у томе да се избегне неред у цркви, „разуздана вика“ и извођење црквених песама на начин који приличи позоришту, а не цркви. Већ Климент Александријски († 217. год.) напомиње да певање у цркви треба да служи „украшавању и образовању нарави“. А томе не могу послужити све врсте мелодија. Стога он, први од црквених учитеља, саветује: „Ми треба да изабирамо оне мелодије које су прожете бестрасношћу и целомудријем. А мелодије које разнежавају и раслабљују душу не могу бити у сагласности с нашим мушким и великодушним начином мишљења и расположења“.[8] Овај принцип заступа и 75. канон Трулског сабора, велећи да се при појању у цркви не сме употребљавати „неуредна вика и присиљавање природе на крикове, нити вршити ишта што није сагласно и прилично цркви, него с великом пажњом и скрушењем приносити ове песме Богу који види сакривено“.[9] Свагда треба да имамо у виду да се „храмови Божји називају домови молитве: стога, они који се моле треба да се моле Богу са сузама и смерношћу, не на разуздан и бестидан начин“.[10] Као опште правило за црквено појање свагда могу да нам служе речи Блаженог Јеронима да „слуга Божји мора певати тако да би пријатне биле речи које он изговара, а не глас његов“.[11] У Византији, особито у Цариграду и појединим великим градовима царства, било је мноштво појаца који сачињавају два хора, лика. Али се до данас, и код нас у неким местима може видети да цео присутни народ пева у цркви одговарајући на јектеније, па чак зна и „Јединородниј Сине“, Херувику и Причасно. Учествовање у песми свију присутних верних даје величанствен утисак, уздиже духовно и вуче за собом и остале присутне.

Но, питање је како поступити у приликама где нема појца, а присутни верни не могу у томе да помогну?

„Учитељно извјестије“, говорећи о лицима за помагање свештенику приликом богослужења, особито, Свете Литургије, вели да ако свештеник буде сам вршио и те дужности да ће унизити Божанске Тајне и смртно сагрешити.[12] У нормалним приликама сигурно да је овакав став исправан. Али у садашњим условима, малих скупина верних, малог броја свештеника, због чега се у многим местима не може служити редовно, него повремено, неминовно се морају чинити извесна одступања, која би иначе била недопустива. Ипак, у седишту парохије свештеник не би смео да допусти да му на богослужењу нема ко рећи „Господи, помилуј“, или „Амин“. Ако не може кога другог, али би свакако могао поучити своју супругу, попадију, а онда своју децу да знају одговарати барем на Литургији. Они би му могли помоћи и кад пође у коју мању, филијалну цркву, да не мора бити сам и појац, и црквењак и свештеник.

Но ако се ипак деси да свештеник мора служити Свету Литургију без појца,[13] у том случају најбоље ће бити да чита наглас молитве које сада чита тајно (а у старини су се читале гласно), нпр. по Великој јектенији молитву: „Господи Боже наш, јегоже держава…“, „Господи Боже наш, спаси људи Твоја…“, „Боже свјатиј иже во свјатих почивајај“ (па кад буде кадио да при том пева „Свјатиј Боже…“); молитву оглашених и две верних; по молитви „Никтоже достојин…“ кадећи да пева Херувику. При постављању дискоса и путира на Часну трапезу говори гласно „Благообразниј Јосиф“ и др. Символ вере и Оче наш чита сам гласно, а канон евхаристије, од „Благодарим Господа!“ па до краја („И дажд нам једињеми усти…“) треба да говори гласно и оне његове делове које иначе говори тајно, изостављајући песму „Достојно и праведно јест…“. При том песму „Свјат, свјат, свјат Господ…“, као и „Тебе појем…“ треба такође да прочита у наставку претходећих им молитава. Уместо Причасна треба говорити гласно молитву пред причешће: „Верујем, Господе, и исповедам…“, као и молитву по причешћу: „Благодарим тја, Владико человјекољубче…“, а такође „Воскресеније Христово видјевше…“ и остале при спуштању честица у путир.

Може се, дакле, вршити Света Литургија и без појца, „јер то нужда намеће, али је неопходно нужан народ, ма у најмањем броју да присуствује Литургији, и уз охрабрење и помоћ свештеника узме учешћа у њој што може више и боље“.[14] Као најприкладније и најефикасније, и у садашњим приликама и свагда, остаје обавеза савести и пастирског старања свештеника да се потруде свим силама како би се бар неко од верних поучио да може одговарати на Светој Литургији.[15]

 

Гласник, октобар 1979.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Апантисис ис литургикас апориас, Атина 1967, I, 93.
Још раније, на маргини једног рукописног Евхологија из 15. века, налазимо додатак: „Ако немаш појца да пева полако, певај Херувику; реци најпре молитву, затим возглас“ (А. Дмитријевскиј, Евхологија, Кијев 1901, 609).

[2] Уп. Ј. Зизиулас, И енотис тис екклисиас ен ти тхиа евхаристиа ке епископо, Атина 1965, 53; др А. Јевтић, Евхаристија у Источној цркви, у Теолошки погледи 1974, бр. 4, стр. 209, л. 11.

[3] Уп. М. Скабаланович, Толковиј типикон, Кијев 1910, I, 47.

[4] Бес. 36. на 1 Кор., Творенија, в русском переводје, С. Петербург 1904, Т. X, 376.

[5] I Аполог., 65, 67, Вивлиотхики тон Еллинон патерон, изд. Апост. диакониа, Атина 1955, Т. III, 197, 198.

[6] Н. Милаш, Правила, Н. Сад 1896, I, 516; II, 80.

[7] Н. д. II, 81. Тако вели и канонист Т. Валсамон: „А да учествују и лајици у певању у цркви не забрањује се“ (В. Тумачење 15. канона Лаодикијског сабора, Атинска синтагма, Атина 1853, Т. III, 185).
„Певање свега тога почињао је појац пред олтаром, а за њим је следио народ отпевајући извесне стихове“ (Скабаланович, Толковиј типикон, Кијев 1919, I, 330).

[8] М. Скабаланович, н. д. I, 113.

[9] Милаш, н. д. I, 561, 562; Пидалион, изд. Астир, Атина 1970, 285, 286.

[10] Т. Валсамон, н. д. Т. II, 479.

[11] Милаш, н. д. 561-563.

[12] Сосуди свјашчени к служенију…, Служебник, изд. Св. арх. син., Београд 1962, 478.

[13] Као што се и мени више пута дешавало да служим, као епископ, не само без иједног свештеника и ђакона, него и без појца. У нормалним приликама то не би одговарало, јер Св. Симеон Солунски каже: „У знак части архијерејског чина, архијереј треба да има при служењу више презвитера и ђакона, пошто представља Господа с ученицнма Његовим“ (Одговор 38. на питање Гаврила митр. пентапољског, Мињ. П. Г. Т. 155, с. 885, 888). Али за посебне прилике и потребе, Св. Симеон вели да са литургичког становишта „не смета уопште да свештенодејствује сам архијереј без презвитера или ђакона“ (исто).

[14] Ј. Фундулис, н. д. I, 97, 98.

[15] Може некоме пасти на ум да би се у недостатку појаца свештеник могао послужити магнетофоном, који би тако подесио да тачно одговара на свештеникове прозбе репродукцијом неког првокласног хора. То би не само испунило празнину која настаје кад на свештеникове прозбе нема ко да одговара, него би и верним приредило високи естетски музички доживљај. Тај пут је за Православну цркву неприхватљив. Молитва у њој мора бити жива.
И кад се она врши од живих чланова механички, без учешћа срца и ума, или да у недостатку православних, одговара на Литургији Јеврејин или незнабожац или јеретик и шизматик, она је неприхватљива, а камоли кад би била не од живих људи, него од мртвих направа, инструмената. Због тога никад у њој није прихваћена инструментална музика. Ма како нескладно појање, али искрено од живих присутних верника, ма они немали слуха, ако они чине најбоље што могу и умеју, Црква ће прихватити њихово певање, јер га и Бог прихвата.
Али неће никада прихватити мртви механизам уместо живог гласа, јер би то значило „чешање по ушима“, по речи Св. ап. Павла (2 Тим. 4, 3). А за то се у цркву, на Литургију и богослужење уопште не може долазити. Употреба магнетофона може се дозволити само ван богослужења у дидактичке сврхе.

 

Comments are closed.