Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Kako služiti Liturgiju bez pojca?

 

PITANJE: Dešava se da sveštenik služi Svetu Liturgiju bez pojca. Kako da postupi kad istovremeno treba da se peva npr. „Iže heruvimi“ i čita molitva „Niktože dostojin“ ili „Iže obščija sija…“ i pevaju Blažena? Jer naš narod u većini jedva zna da odgovara „Gospodi, pomiluj“ i „Amin“, a kamoli duže pesme: Heruviku i Pričasten, pogotovo Blažena.

 

ODGOVOR: Ovaj problem ne javlja se samo kod nas. Iz pitanja upućenih J. Fundulisu, prof. Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Solunu, vidi se da je on aktuelan i u Grčkoj crkvi, da se i onde sveštenici „mnogo puta nalaze u nuždi da sami vrše i dužnost pojca“. Postoje male parohije u udaljenim selima gde crkva i selo nemaju čoveka koji bi mogao bar približno, kao što se kaže, da „saslužuje svešteniku“.[1] A tako je svakako i u drugim Crkvama. Sve je teže naći pojce i u većim mestima, a kamoli po selima.

Po duhu crkvenih propisa, sveštenik ne bi mogao da služi Svetu Liturgiju bez prisustva i učešća u njoj naroda jer je Liturgija Tajna Tela i Krvi Hristove, koja se služi ne kao neki apstraktan čin, „uopšte“, nego za duhovne potrebe konkretnog naroda, tj. sviju članova Crkve.[2] A taj narod, od početka je aktivno učestvovao na bogosluženju odgovarajući na molitve i prozbe sveštenika, kao što pokazuje Prva poslanica Korinćanima Svetog apostola Pavla (14, 16). Početkom drugog veka, u pismu Plinija Mlađeg caru Trajanu, pominje se naizmenično pevanje hrišćana Hristu kao Bogu.[3] A slično tome veli i Sveti Jovan Zlatoust: „U starini skupljahu se svi i pojahu zajednički. Ovo činimo i sada“.[4] Stoga, u starim rukopisima Liturgije, počevši od vremena Svetog Justina Mučenika[5], posle molitava i vozglasa sveštenika, stoji da na njih odgovara narod (laos: ljudije).

Uza sve to, već vrlo rano pominje se u Crkvi red čataca i pojaca, te 33. kanon Trulskog sabora propisuje da Sveto Pismo u crkvi ne može čitati ko bilo, nego samo postavljeni čteci. A 15. kanon Laodikijskog sabora naređuje pak da „osim kanoničkih pojaca, koji na amvon staju i iz knjige pevaju, niko drugi da ne peva u crkvi“.[6] Smisao ove zabrane, razume se, nije u tome da se onemogući narodu da učestvuje u pojanju, uz kanoničke pojce, kad oni započnu pojedine pesme, kako primećuje Milaš,[7] nego u tome da se izbegne nered u crkvi, „razuzdana vika“ i izvođenje crkvenih pesama na način koji priliči pozorištu, a ne crkvi. Već Kliment Aleksandrijski († 217. god.) napominje da pevanje u crkvi treba da služi „ukrašavanju i obrazovanju naravi“. A tome ne mogu poslužiti sve vrste melodija. Stoga on, prvi od crkvenih učitelja, savetuje: „Mi treba da izabiramo one melodije koje su prožete bestrasnošću i celomudrijem. A melodije koje raznežavaju i raslabljuju dušu ne mogu biti u saglasnosti s našim muškim i velikodušnim načinom mišljenja i raspoloženja“.[8] Ovaj princip zastupa i 75. kanon Trulskog sabora, veleći da se pri pojanju u crkvi ne sme upotrebljavati „neuredna vika i prisiljavanje prirode na krikove, niti vršiti išta što nije saglasno i prilično crkvi, nego s velikom pažnjom i skrušenjem prinositi ove pesme Bogu koji vidi sakriveno“.[9] Svagda treba da imamo u vidu da se „hramovi Božji nazivaju domovi molitve: stoga, oni koji se mole treba da se mole Bogu sa suzama i smernošću, ne na razuzdan i bestidan način“.[10] Kao opšte pravilo za crkveno pojanje svagda mogu da nam služe reči Blaženog Jeronima da „sluga Božji mora pevati tako da bi prijatne bile reči koje on izgovara, a ne glas njegov“.[11] U Vizantiji, osobito u Carigradu i pojedinim velikim gradovima carstva, bilo je mnoštvo pojaca koji sačinjavaju dva hora, lika. Ali se do danas, i kod nas u nekim mestima može videti da ceo prisutni narod peva u crkvi odgovarajući na jektenije, pa čak zna i „Jedinorodnij Sine“, Heruviku i Pričasno. Učestvovanje u pesmi sviju prisutnih vernih daje veličanstven utisak, uzdiže duhovno i vuče za sobom i ostale prisutne.

No, pitanje je kako postupiti u prilikama gde nema pojca, a prisutni verni ne mogu u tome da pomognu?

„Učiteljno izvjestije“, govoreći o licima za pomaganje svešteniku prilikom bogosluženja, osobito, Svete Liturgije, veli da ako sveštenik bude sam vršio i te dužnosti da će uniziti Božanske Tajne i smrtno sagrešiti.[12] U normalnim prilikama sigurno da je ovakav stav ispravan. Ali u sadašnjim uslovima, malih skupina vernih, malog broja sveštenika, zbog čega se u mnogim mestima ne može služiti redovno, nego povremeno, neminovno se moraju činiti izvesna odstupanja, koja bi inače bila nedopustiva. Ipak, u sedištu parohije sveštenik ne bi smeo da dopusti da mu na bogosluženju nema ko reći „Gospodi, pomiluj“, ili „Amin“. Ako ne može koga drugog, ali bi svakako mogao poučiti svoju suprugu, popadiju, a onda svoju decu da znaju odgovarati barem na Liturgiji. Oni bi mu mogli pomoći i kad pođe u koju manju, filijalnu crkvu, da ne mora biti sam i pojac, i crkvenjak i sveštenik.

No ako se ipak desi da sveštenik mora služiti Svetu Liturgiju bez pojca,[13] u tom slučaju najbolje će biti da čita naglas molitve koje sada čita tajno (a u starini su se čitale glasno), npr. po Velikoj jekteniji molitvu: „Gospodi Bože naš, jegože deržava…“, „Gospodi Bože naš, spasi ljudi Tvoja…“, „Bože svjatij iže vo svjatih počivajaj“ (pa kad bude kadio da pri tom peva „Svjatij Bože…“); molitvu oglašenih i dve vernih; po molitvi „Niktože dostojin…“ kadeći da peva Heruviku. Pri postavljanju diskosa i putira na Časnu trapezu govori glasno „Blagoobraznij Josif“ i dr. Simvol vere i Oče naš čita sam glasno, a kanon evharistije, od „Blagodarim Gospoda!“ pa do kraja („I dažd nam jedinjemi usti…“) treba da govori glasno i one njegove delove koje inače govori tajno, izostavljajući pesmu „Dostojno i pravedno jest…“. Pri tom pesmu „Svjat, svjat, svjat Gospod…“, kao i „Tebe pojem…“ treba takođe da pročita u nastavku prethodećih im molitava. Umesto Pričasna treba govoriti glasno molitvu pred pričešće: „Verujem, Gospode, i ispovedam…“, kao i molitvu po pričešću: „Blagodarim tja, Vladiko čelovjekoljubče…“, a takođe „Voskresenije Hristovo vidjevše…“ i ostale pri spuštanju čestica u putir.

Može se, dakle, vršiti Sveta Liturgija i bez pojca, „jer to nužda nameće, ali je neophodno nužan narod, ma u najmanjem broju da prisustvuje Liturgiji, i uz ohrabrenje i pomoć sveštenika uzme učešća u njoj što može više i bolje“.[14] Kao najprikladnije i najefikasnije, i u sadašnjim prilikama i svagda, ostaje obaveza savesti i pastirskog staranja sveštenika da se potrude svim silama kako bi se bar neko od vernih poučio da može odgovarati na Svetoj Liturgiji.[15]

 

Glasnik, oktobar 1979.

 


NAPOMENE:

[1] Apantisis is liturgikas aporias, Atina 1967, I, 93.
Još ranije, na margini jednog rukopisnog Evhologija iz 15. veka, nalazimo dodatak: „Ako nemaš pojca da peva polako, pevaj Heruviku; reci najpre molitvu, zatim vozglas“ (A. Dmitrijevskij, Evhologija, Kijev 1901, 609).

[2] Up. J. Ziziulas, I enotis tis ekklisias en ti thia evharistia ke episkopo, Atina 1965, 53; dr A. Jevtić, Evharistija u Istočnoj crkvi, u Teološki pogledi 1974, br. 4, str. 209, l. 11.

[3] Up. M. Skabalanovič, Tolkovij tipikon, Kijev 1910, I, 47.

[4] Bes. 36. na 1 Kor., Tvorenija, v russkom perevodje, S. Peterburg 1904, T. X, 376.

[5] I Apolog., 65, 67, Vivliothiki ton Ellinon pateron, izd. Apost. diakonia, Atina 1955, T. III, 197, 198.

[6] N. Milaš, Pravila, N. Sad 1896, I, 516; II, 80.

[7] N. d. II, 81. Tako veli i kanonist T. Valsamon: „A da učestvuju i lajici u pevanju u crkvi ne zabranjuje se“ (V. Tumačenje 15. kanona Laodikijskog sabora, Atinska sintagma, Atina 1853, T. III, 185).
„Pevanje svega toga počinjao je pojac pred oltarom, a za njim je sledio narod otpevajući izvesne stihove“ (Skabalanovič, Tolkovij tipikon, Kijev 1919, I, 330).

[8] M. Skabalanovič, n. d. I, 113.

[9] Milaš, n. d. I, 561, 562; Pidalion, izd. Astir, Atina 1970, 285, 286.

[10] T. Valsamon, n. d. T. II, 479.

[11] Milaš, n. d. 561-563.

[12] Sosudi svjaščeni k služeniju…, Služebnik, izd. Sv. arh. sin., Beograd 1962, 478.

[13] Kao što se i meni više puta dešavalo da služim, kao episkop, ne samo bez ijednog sveštenika i đakona, nego i bez pojca. U normalnim prilikama to ne bi odgovaralo, jer Sv. Simeon Solunski kaže: „U znak časti arhijerejskog čina, arhijerej treba da ima pri služenju više prezvitera i đakona, pošto predstavlja Gospoda s učenicnma Njegovim“ (Odgovor 38. na pitanje Gavrila mitr. pentapoljskog, Minj. P. G. T. 155, s. 885, 888). Ali za posebne prilike i potrebe, Sv. Simeon veli da sa liturgičkog stanovišta „ne smeta uopšte da sveštenodejstvuje sam arhijerej bez prezvitera ili đakona“ (isto).

[14] J. Fundulis, n. d. I, 97, 98.

[15] Može nekome pasti na um da bi se u nedostatku pojaca sveštenik mogao poslužiti magnetofonom, koji bi tako podesio da tačno odgovara na sveštenikove prozbe reprodukcijom nekog prvoklasnog hora. To bi ne samo ispunilo prazninu koja nastaje kad na sveštenikove prozbe nema ko da odgovara, nego bi i vernim priredilo visoki estetski muzički doživljaj. Taj put je za Pravoslavnu crkvu neprihvatljiv. Molitva u njoj mora biti živa.
I kad se ona vrši od živih članova mehanički, bez učešća srca i uma, ili da u nedostatku pravoslavnih, odgovara na Liturgiji Jevrejin ili neznabožac ili jeretik i šizmatik, ona je neprihvatljiva, a kamoli kad bi bila ne od živih ljudi, nego od mrtvih naprava, instrumenata. Zbog toga nikad u njoj nije prihvaćena instrumentalna muzika. Ma kako neskladno pojanje, ali iskreno od živih prisutnih vernika, ma oni nemali sluha, ako oni čine najbolje što mogu i umeju, Crkva će prihvatiti njihovo pevanje, jer ga i Bog prihvata.
Ali neće nikada prihvatiti mrtvi mehanizam umesto živog glasa, jer bi to značilo „češanje po ušima“, po reči Sv. ap. Pavla (2 Tim. 4, 3). A za to se u crkvu, na Liturgiju i bogosluženje uopšte ne može dolaziti. Upotreba magnetofona može se dozvoliti samo van bogosluženja u didaktičke svrhe.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *