Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Treba li na proskomidiji vaditi čestice za Svete anđele?

 

PITANJE: Ne bi li trebalo i kod nas vaditi čestice na proskomidiji za Svete anđele, kao što se čini u Grčkoj i Bugarskoj crkvi?

 

ODGOVOR: Ovo pitanje postavljalo se i ranije i sada,[1] jer se drukčije postupa kod nas, Rusa i Rumuna u toj stvari, nego kod Grka i Bugara, a drukčiji su i propisi Služebnika kod nas i kod njih. U grčkim savremenim Evhologijima veli se za treću prosforu: „Onda, uzimajući treću prosforu, vadi česticu iz nje i stavlja je s leve strane Sv. Hleba, blizu njega, prema Bogorodičinoj čestici, i počinjući prvi red govori: U čast i spomen prevelikih činonačalnika Mihaila i Gavrila i sviju Nebeskih Sila bestelesnih. Onda vadeći drugu česticu govori: Časnog i slavnog proroka, Preteče i Krstitelja Ioana…“.[2] I po bugarskom Služebniku (Sofija 1928. g.) vadi se prva od devet čestica „v čest i pamjat vseveličajših činonačalnikov Mihaila i Gavrila i vsjeh nebesnih sil besplotnih“. Po našim Služebnicima, iz te se prosfore vadi prva čestica za Svetog Jovana Krstitelja, druga za ostale proroke, a anđeli se uopšte ne pominju. U prevodu pak Liturgije Svetog Jovana Zlatousta na savremen jezik, od dr Justina Popovića,[3] stoji da se iz treće prosfore vadi čestica za Svete arhanđele i anđele doslovno onako kako stoji u grčkom, sa koga je prevod i učinjen. Isto je tako i u prevodu poč. Irineja Ćirića, biv. episkopa bačkog.[4] Prof. Mirković, u svojoj Liturgici,[5] veli da se iz treće prosfore vadi čestica za spomen Svetog Jovana Preteče, a u primedbi pod tekstom, da se u grčkom činu Liturgije prva čestica iz treće prosfore vadi „u čast i spomen Mihaila i Gavrila i sviju Sila Nebesnih…“. Zaista je šteta, kako veli paroh koji je postavio gornje pitanje, što prof. Mirković, kao najpozvaniji, nije dao nikakvo objašnjenje o ovoj razlici između grčkog i crkvenoslovenskog Služebnika. Pitanje je tako ostalo otvoreno, pa sada, i bez odgovora najpoznatijih, moramo se prihvatiti njegovog rešenja.

*

Da bismo došli do pravilnog zaključka na postavljeno pitanje, ukratko ćemo ga razmotriti sa dogmatskog, kao i liturgijsko-istorijskog stanovišta.

Po učenju Pravoslavne crkve, Sveta Liturgija kao žrtva ista je ona žrtva koju je Gospod Isus Hristos prineo na krstu, ne nova ili neka druga, nego nastavak prinošenja, do kraja sveta one iste. Kao što veli Sveti Jovan Zlatoust: „Zar mi ne prinosimo (žrtvu) svaki dan? Prinosimo, dakle, i činimo pomen Njegove smrti. A ova je jedna, a ne mnoge… Istu prinosimo uvek, ne sada drugu ovcu, sutra drugu, nego uvek istu. Tako da je jedna žrtva“.[6] Razlika je samo u tome što je ona bila krvna, ova beskrvna; ona prineta jednog istorijskog trenutka i na jednom mestu, ova se prinosi svagda i po celom svetu.[7]

Gospod Isus je pretrpeo stradanje i smrt radi spasenja svih ljudi, kao što su i Njegovo ovaploćenje i rođenje, proročka služba i sva ikonomija spasenja bili radi njih. Sam On kaže da je došao da traži i nađe izgubljeno (Mt. 18, 11), a takvi su svi ljudi; da će dati telo svoje za život sveta (Jn. 6, 51); i da je Bog tako zavoleo svet da je i Sina Svoga Jedinorodnog dao da nijedan koji ga veruje ne pogine nego da ima život večni (Jn. 3, 16). Tako su učili i apostoli: „Jer je jedan Bog i jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Isus Hristos, koji sebe dade u otkup za sve“ (1 Tim. 2, 5-6); „Ako jedan umre za sve, to dakle svi umreše. A Hristos umre za sve, da koji žive, ne žive sebi nego onome koji je za njih umro i vaskrsao“ (2 Kor. 5, 14-15); „Hristos Isus dođe u svet da spase grešnike“ (1 Tim. 1, 15). To isto posvedočava i Nikeo-carigradski simvol vere u svom 3. i 4. članu: „Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s nebesa i ovaplotio se od Duha Svetog i Marije Djeve i postao čovek. I koji je raspet za nas“. Ova nauka nalazi se i u delima Svetih Otaca i učitelja Crkve. Tako Sveti Atanasije Veliki kaže: „Za sav svet je to (telo Svoje) dobrovoljno predao“;[8] Sveti Grigorije Niski: „Nezlobivi, bezgrešni, nepristupni nečistoti… telesno se prineo Bogu i Ocu za sve ljude“;[9] Sveti Jovan Damaskin: „On umre primajući za nas smrt, i za nas prinosi Sebe na žrtvu Ocu“.[10]

Spasiteljevo iskupiteljsko delo nije bilo za anđele, kao što podvlači i Sveti apostol Pavle: „Jer se ne prima anđela, nego se prima semena Avramova“ (Jevr. 2, 16). Svetim anđelima koji su ostali Bogu verni iskupljenje nije bilo potrebno, kao što ne bi bilo potrebno ni nama da nismo pali u greh.[11] Za zle pak duhove, demone, iskupljenje ne bi bilo od koristi, jer ga ne bi hteli usvojiti. Pošto su se svesno i dragovoljno, svim bićem opredelili za večno bogoborstvo, oni su gordošću toliko ogrezli u zlu da im više nema ni pokajanja ni popravke, te su, po rečima Svetog Justina Mučenika, „neizmenjivo zli“. A po Svetom Kirilu Jerusalimskom, „đavo ima volju koja se ne može pokajati“.[12] Pad za njih, po Svetom Jovanu Damaskinu, znači isto što i smrt za ljude, „jer posle pada za njih nema pokajanja, kao što ga nema ni za ljude posle smrti“.[13] Znači, posle pada, a zatim nagovora na greh čoveka, oni su svoju volju tako utvrdili u zlu da se već više ne mogu pokajati i poželeti dobro, kao što su se, s druge strane, dobri anđeli tako utvrdili u dobru da već više ne mogu zgrešiti ni poželeti zlo.

Žrtva Hristova, dakle, bila je za ljude, jer njihov pad u greh nije bio dubok do te mere da se ne mogu pokajati, koristiti Hristovim iskupljenjem i spasti se. Kao što, po Svetom Jovanu Damaskinu, kaže prof. Trembelas: „Onaj ko je zgrešio pod uticajem drugog više je dostojan opravdanja i opraštanja od onog koji je zgrešio „od sebe“, kao što je zgrešio đavo izmislivši zlo i smišljeno ušavši u njega“.[14] Iskupiteljsko delo Hristovo bilo je ne samo za Adama, nego i za sve njegove potomke do kraja sveta, pa i za Svetu Bogorodicu i sve Svete, jer su i oni začeti i došli na svet s prvorodnim grehom.[15] U hodatajstvenoj molitvi „Jakože biti pričaščajuščimsja…“, posle osvećenja Darova na Liturgiji, podrobno se nabraja za koga se ova služba Bogu prinosi: Za praoce, oce, patrijarhe, proroke, apostole, propovednike, uzdržnike… osobito za Presvetu, Preblagoslovenu… i uvek devojku Mariju… za Sv. Jovana Proroka… Svetog čiji se pomen slavi toga dana, i sve Svete; za upokojene u nadi na život večni; za žive: klir i sve verne. Anđeli se tu ne pominju.[16]

Ali Sveta Evharistija, beskrvna žrtva Tela i Krvi Hristove, ima ne samo karakter izmirenja s Bogom i oproštenja grehova, nego i zahvalni i molbeni.[17] Stoga, kad Pravoslavna crkva na Liturgiji pominje svoje žive i upokojene članove, čini to drukčije nego pominjući Svete. Svete ne pominje „s ciljem da za njih umilostivljava Boga, nego da bi njihovim molitvama i zastupništvom pojačala svoje molitve pred Njim za žive i mrtve“.[18] Pominje ih u cilju proslavljanja, „sa osećanjem blagodarnosti zbog njihove blagodati i slave. Crkva ih ističe kao pobednu vojsku, pokazujući da nije uzalud Sin Božji sebe žrtvovao. Ostale pak, osobito grešne, pominje u smislu molbenom, proseći božansku milost za njih“.[19]

U svakom delu Božjem ima uvek više dobra nego što mi to možemo na prvi pogled da sagledamo. Veličinom pojedine strane toga dobra, koju uvidimo, naš um biva toliko ispunjen i zadivljen da ne možemo odmah uočiti i druge, isto tako velike strane njegove.

Tako je i u delu Božanske ikonomije spasenja ljudi. Pored ljudi, Bog u njemu pokazuje staranje za dobro cele svoje tvorevine, oduševljene i neoduševljene. Na pitanje: „Zašto Reč Božja, hoteći da se sjedini sa svojim stvorovima, ne sjedini se sa boljom (jačom) prirodom (velim anđelskom), koja mu je nekako bliža i srodnija, zbog nematerijalnosti, nego ovom našom, propadljivom i materijalnom?“ Sveti Simeon Solunski odgovara ovako: „Zbog razloga vrlo velikog i božanskog. Jer da se je sjedinio sa anđelskom prirodom, samo bi ona imala učešća u sjedinjenju, a ne bi se spasavala, jer je spasena, nego bi se samo uzdigla i uzašla na više, pošto se udostojila zajednice sa Bogom. A sva druga stvorenja ne bi imala koristi nimalo, nego bi ostala u truležnosti, osobito pali čovek, zbog koga su i postala ova stvorenja i kojim su i potpala pod truležnost…

No pošto su stvorenja Božja duhovna i telesna, a samo čovek sastavljen od obojega, iz mislene duše i opipljivog tela, stoga Bog prima samo njega, čoveka, i tako se sjedinjuju potpuno, bezgrešno primivši u sebi, Duhom Svetim, ljudsku prirodu od Sv. Djeve: I uzevši telo sa razumom i voljnom (themtikin) dušom, posredstvom razuma duše sjedinjuje se sa razumnom prirodom anđela, a posredstvom njegovog Sv. Tela (sjedinjuje se) sa opipljivom tvari. Na taj način osvećenje i blagodat prelazi ne samo na čoveka, razumnog po duši i opipljivog po telu, nego stvarno i na sva stvorenja. I razumnost (logiki) anđela i duša sjedinjuje se sa Bogom, i oseća Boga, i učestvuje u zajednici sa Njim i mnogo se prosvetljuje, jer prima srodnu božansku svetlost od Sv. duše Logosa, koja je razumna i logična. Jer sada anđeli po prirodi gledaju ovu Sv. dušu Spasitelja, primaju na nevidljiv način jasno svetlost i ispunjavaju se većom mudrošću primajući od božanskog uma žive Mudrosti. I na srodan način približavaju Mu se i nalaze se pred Njim, i pune se divljenja, i smirivaju se više, sasvim udostojivši se tako velikih (darova). A slično tome i osvećene duše Svetih.

No i opipljiva stvorenja, s našim telima, posredstvom one svete i obožene, ili da kažem bolje, podobne Bogu ploti, koja se žrtvova za nas na krstu, i vaskrse, i primi netruležnost, i prve početke zadobi, i ima besmrtnost, sva stvorenja se nadaju, kao što veli Pavle, na netruležnost, što će i biti kad se javi zajedno s nama netruležni i živi Logos s netruležnom ploti Svojom, u drugom i strašnom dolasku Njegovom“![20]

Treba da uočimo tu mnogostranost i punoću milosti i blagodati Božje koja dejstvuje ne samo u pravcu očišćenja od greha i izbegavanja zla nego isto tako u dostizanju pravednosti i svetosti. I jedno i drugo jednako je delo Božje blagodati i plod iskupiteljskih zasluga Spasiteljevih. Kao što to slikovito izlaže prof. Trembelas: „Bilo da se neko oslobađa okova milošću carevom, ili se proslavlja kao pobednik i pohvalom prima višu čast, ipak se nalazi u položaju primaoca. Milost u Hristu nije samo u opraštanju grehova… nego i u uzdizanju i slavi sa Hristom“.[21] Svedočanstva o pominjanju Svetih u ovom smislu na Luturgiji imamo iz duboke starine. Tako Sveti Kirilo Jerusalimski objašnjava da se ovo pominjanje vrši s ciljem „da Bog njihovim molitvama i zauzimanjem primi naša moljenja“.[22] A Blaženi Avgustin veli: „Pravednost mučenika je savršena… Stoga se Crkva ne moli za njih. Ona se moli za druge upokojene verne, no ona se ne moli za mučenike. Oni su izašli iz ovog sveta tako savršeni da ne treba da pomažemo mi njima, nego su oni naši zastupnici“.[23] Slično veli i Sveti Simeon Solunski: „Do nas je došlo učenje Otaca da od prinesenih čestica ima mnogo koristi. Jer su one umesto lica za koja se prinose, i žrtve su za njih Bogu, kao što kaže sveštenik kad ih vadi: Primi Gospode ovu žrtvu. One, dakle, koje su izvađene za Svete, u njihovu su slavu, i čast, i umnoženje dostojanstva i još veće zadobijanje božanskog prosvećenja. One pak za verne: pokojnim su za oproštenje grehova i dobijanje božanske blagodati; a živim, ako samo provode život u pokajanju, za oslobođenje od nevolja, za oproštenje grehova, za nadu i život večni. Jer od božanskog sveštenodejstva i Svetim biva usavršavanje, i vernim, kao što je rečeno, dobijanje Božanske milosti“.[24] Tako se Sveti pominju i u savremenim Služebnicima. Na kraju njihovog pominjanja na proskomidiji sveštenik završava: „Njihovim molitvama poseti nas Bože“. I pri kraju hodatajstvene molitve, na kanonu Evharistije, pomenuvši Svetu Bogorodicu, Svetog Jovana Krstitelja i sve Svete, sveštenik završava ovu molitvu doslovno istim rečima.

*

Ako razmotrimo postanak i razvitak proskomidije liturgičko-istorijski, videćemo da je s početka to bio sasvim prost čin vršen neposredno pred Velikim vhodom. Po izlasku katihumena, pristupali su verni sa prinosom hleba i vina, stavljali ga na stolove određene za tu svrhu ili predavali đakonu. Posle molitve sveštenika „Bože, Bože naš“, kojom je ovaj prinos blagosiljan, verni su odlazili od proskomidije, a đakoni od prinetog uzimali koliko je potrebno da se pričeste svi verni, stavljali hleb na diskos, a vino u putir, pa ih prenosili na Časnu trapezu radi osvećenja. Tako je nastao Veliki vhod. Sveti Hleb je pred samo pričešće lomljen prema broju pričesnika. Nije bilo ni koplja, ni isecanja Agneca, niti čestica za Svete, za žive i pokojne. Sve ovo javlja se docnije.[25]

U VIII v. Čin proskomidije već je razvijeniji. Sem toga, uočavamo da je sa sredine Liturgije prenet na njen početak, kao što svedoči Sveti Teodor Studit († 826. g.), veleći u tumačenju Liturgije Pređeosvećenih Darova: „Potpuna proskomidija biva u početku“.[26] Zatim, da se vrši u sasudohranilištu, prema rečima Svetog Nikifora Ispovednika: „Ne treba pečatiti (blagosiljati) nad Svetim putirom u molitvi sasudohranilišta“.[27] Najverovatnije da je ovo pomeranje proskomidije na početak Liturgije posledica nestanka oglašenih i pokajne discipline, na šta ukazuju reči Svetog Atanasija Velikog: „Ako su unutra katihumeni, još nije vreme prinosa“.[28] A možda i zbog nereda koji su, verovatno, nastajali pri donošenju i predavanju darova vernih za vreme Liturgije.[29] No i danas, na arhijerejskoj Liturgiji proskomidija se vrši kao u starini, pred sam Veliki vhod. Vrši je arhijerej. U stvari, on je tada samo završava – vadi čestice za žive i upokojene, za sveštenstvo i sebe, pokriva Darove i pročita otpust – dok je vađenje Agneca, čestica za Svetu Bogorodicu i devet činova, kao i ulivanje vina i vode izvršio, pred početak Liturgije, određeni sveštenik.

Pomen upotrebe koplja na proskomidiji takođe nalazimo kod Svetog Teodora Studita.[30] A tumačenje Liturgije koje se pripisuje patrijarhu Germanu pominje crtanje kopljem krsta ozgo po prosfori, a zatim isecanje i vađenje Agneca.[31] Pri tom isecanju i daljem spremanju Agneca, kao pri ulivanju vina i vode u putir, svakako su se vrlo rano počele recitovati proročke reči koje se odnose na stradanje Hristovo: „Jako ovča…, jedin ot vojin…“, a takođe i molitva kadila.[32]

O pomenu Svete Bogorodice i ostalih Svetih ne nalazimo zadugo ništa u rukopisima. Prof. Trembelas ukazuje na četiri stara grčka rukopisa iz HII, HIII i XIV v. (po mišljenju nekih naučnika, ovaj poslednji, u pogledu proskomidije, iznosi praksu IX ili X v.), koji to potvrđuju, zatim na rukopis Vasilija Falaska koji je objavljen kod Goara. Štaviše, prema Patmoskom rukopisu iz HŠ v., odmah po postavljanju Agneca na diskos i ulivanju vina i vode u putir veli se da jerej „uzima zvezdicu i stavlja je iznad Agneca i govori: Javi se zvezda s neba i došavši stade odozgo gde beše dete“, što svakako znači da se čestice ne vade, jer bi inače postavljena zvezdica to samo nepotrebno otežavala.[33] I prof. J. Fundulis veli da mnogi rukopisi sve do XIV v., potvrđuju praksu vađenja samo Agneca i odmah postavljanja zvezdice i daraka.[34] Vađenje ostalih čestica biva tek od XIV v. Najraniji pomen nalazimo u Diataksisu Filoteja, patrijarha carigradskog (1354-1376. g.), zatim kod Svetog Simeona Solunskog.

No u mnogim starim rukopisima, u vezi s prosforama, posle vađenja Agneca nalazimo pomen Časnog Krsta. Kakav bi smisao moglo imati njegovo pominjanje na proskomidiji? Prof. Trembelas veli: „To se ne može ni na kakav način objasniti ako pretpostavimo da se pri tim rečima vadila čestica u ime Časnog Krsta. Ovo pominjanje, kao i „predstateljstvom časnih Nebesnih Sila bestelesnih“, ostalo je iz propisa za prinos prosfora koje je vladalo ranije. Drugim rečima, u doba pre XIV v., po postavljanju Agneca i punjenju putira, sveštenik je vršio prinošenje ostalih prosfora. Ovo je bilo, kao što možemo naslutiti – veli dalje prof. Trembelas – radi osvećenja ostalih prosfora koje su bile potrebne za deljenje antidora vernima u crkvi. Podizahu se, naime, pošto se donesu, i osvećivahu i prinošahu u čast Svete Bogorodice i ostalih Svetih koji su navođeni po imenu“.[35] Prema tome, dakle, biće da je zbog potrebe vernih za antidorom, kad je ostatak prosfore iz koje je izvađen Agnec postao za to nedovoljan, došlo do uvođenja i drugih prosfora. No kako se nad njima nije vršilo prekrštanje kopljem, kako se činilo sa Agničnom – čime je ona, po rečima Svetog Simeona Solunskog, bila osvećena[36] – da bi se i one osveštale, sveštenici su uzimali krajnjim prstima prosforu, podizali je uz molitvu Bogu,[37] da silom Časnog Krsta, zastupništvom Svetih anđela, Svete Bogorodice i svih Svetih primi ovu žrtvu. U tome se, u stvari, sastojalo „prinošenje (proskomidija) ostalih prosfora“, kako se ovaj čin naziva u nekim rukopisima, i time se omogućavalo da uz Agničnu i one budu podeljene vernima kao antidor. Takav postupak iznosi i „Odredba (Diataksis) Božanstvene Liturgije“, grčki rukopis iz HII-HIII v., u kojoj se određuje da sveštenik „uzima drugu prosforu i govori: Primi Gospode ovu žrtvu zastupništvom Preblagoslovene naše Bogorodice… Onda uzima treću prosforu i govori: Časnih Nebeskih Sila bestelesnih, časnog proroka, Preteče i Krstitelja Jovana…“. Rukopisni svitak Patmoske biblioteke iz HŠ v. iste reči navodi za treću prosforu i pomen Svetog Jovana: „Primi, Gospode, ovu žrtvu molitvama časnog proroka, Preteče i Krstitelja Jovana“.[38]

O vađenju čestica tu još nema pomena. U Diataksisu patrijarha Filoteja, kao što rekosmo, pomen Svetih navodi se istim rečima, ali se već određeno kazuje da se pri tome vade čestice: „I sveštenik uzevši u ruke drugu prosforu govori: U čast i spomen Preblagoslovene Vladarke naše Bogorodice… i izvadivši česticu sv. kopljem meće je s leve strane Sv. Hleba. Na trećoj prosfori govori: Silom Časnog i Životvornog Krsta, časnih Nebeskih Sila bestelesnih, i sviju Svetih Tvojih, čijim molitvama poseti nas Bože. I tako izvadivši česticu meće je na istu, tj. levu stranu, a dole postavlja redom ostale“.[39]

Napred navedene reči prof. Trembelasa kazuju nam jasno da se nikako ne bi mogao razumeti smisao pominjanja Časnog Krsta i Nebeskih Sila kad bi pretpostavili da je ovo pominjanje nastalo ne pre, nego tek u vreme kad su se iz prosfora počele vaditi čestice. Jedina pretpostavka koja zadovoljava jeste da je ovo pominjanje nastalo u ranijem periodu, kad je njihovo prizivanje imalo smisao osvećenja prosfora za antidor. U idućem periodu, kad je ušlo u običaj vađenje čestice za Svetu Bogorodicu i ostale Svete, nije se obratila dovoljna pažnja na ovu razliku, nego su neki i pri pominjanju Časnog Krsta takođe vadili česticu. Prema kolebanju navođenja Časnog Krsta i anđela u pojedinim rukopisima vidi se da to nisu činili svi sveštenici. Tako grčki pergamentni svitak manastira Esfigmena iz 1306. g. za treću prosforu ima u tekstu „časnih Nebeskih Sila bestelesnih“, a na margini dodato: „Silom Časnog i Životvornog Krsta“. Isto ovako stoji i u rukopisu br. 108 (s kraja HV v.) manastira Svete Trojice kod Pljevalja. Sličan pergamentni svitak Liturgije Svetog Jovana Zlatousta Patmoske biblioteke iz HŠ v. na trećoj prosfori ne pominje ni Časni Krst, ni anđele, nego samo Svetog Jovana Preteču. Tako isto, rukopis Kutlumuškog manastira iz XVI-XVII v. pominje tri prosfore, pri čemu se na trećoj pominje Preteča i svi Sveti.[40] I u rukopisu Diataksisa patrijarha Filoteja iz 1347-1368. g. ne pominje se, na trećoj prosfori, ni Časni Krst ni Sveti anđeli. A tako nalazimo i u rukopisu ovog Diataksisa koji navodi Goar.[41]

Sveti Simeon Solunski uzima vađenje čestica uz pominjanje anđela kao već utvrđenu praksu, koju zatim i objašnjava, iznoseći prvi u čemu je njen smisao i značaj. „Čestice su, veli, umesto Svetih i u njihov pomen i čast… Ali se čestice ne pretvaraju u Telo Gospodnje, niti u tela Svetih, nego su samo darovi i prinosi u njihovo ime… i od onih koji su za Svete dolazi (osvećenje) nama, kao što to biva preko molitava, kad ih pominjemo, ili kad hramovima, ili moštima njihovim, ili ikonama nešto prinesemo“.[42] On takođe objašnjava zašto se prvo vadi čestica za Svete anđele: „Za njih je potrebno prinositi zato što i oni služahu Tajni ikonomije, što s nama sjedinjeni sačinjavaju jednu Crkvu, što žele da budu posvećeni u Tajne Crkve i što su naši čuvari i pomiritelji pred Bogom“.[43] Pored toga navodi da učestvujući s nama u služenju Svete Liturgije anđeli primaju za to blagodat od Boga: „No i božanstveni anđeli, jer se i oni s nama sjedinjuju, i Tajni saslužujući primaju blagodat“. I rukopis Diataksisa patrijarha Filoteja, štampan kod Trembelasa, pominje Svetog Simeona i ovo njegovo mišljenje: „Nužno je prineti i za bestelesne, pošto su oni prvi poslužili Tajni i kroz nju dobili veću slavu i savršenstvo“.[44]

Treba ovde da naglasimo bitnu razliku i u ovom pogledu između Svetih anđela i ljudi. Anđeli su i pre „punoće vremena“ (Gal 4, 4), i služenja pri događajima ovaploćenja i silaska Sina Božjeg na zemlju, služili Mu i Njegovu Svetu volju u svemu ispunjavali. Oni pri Tajni ovaploćenja, i dalje u Svetoj Liturgiji, samo nastavljaju delo svoje službe i blagodat za to primaju od Boga kao već pravedni i Sveti. Ceo pak ljudski rod, pre dolaska Sina Božjeg na zemlju i Njegovog iskupiteljskog dela, spasonosnih stradanja i vaskrsenja, bio je mrtav zbog greha, u udaljenosti od Boga i neprijateljstvu prema Njemu. I nama tako grešnim, „Bog koji je bogat u milosti“, pruža blagodat svoju, te Hristom Isusom mi, neprijatelji, mirimo se s Bogom (Rim. 5, 10); od dalekih postajemo bliski, „sugrađani sa Svetima i domaći Božji“ (Ef. 2, 5, 19; Kol. 2, 13), od mrtvih postajemo živi, od dece gneva – deca Božja (1 Jn. 3, 12).

Sada možemo jasno sagledati postupnost razvoja ovog čina. Do VIII v. nema pomena ni o vađenju Agneca, ni čestica. Od VIII do HŠ veka vadi se samo Agnec. U tom periodu, pre XIV veka, javlja se „prinošenje ostalih prosfora“ radi njihovog osvećenja za antidor. Pri tome se pominjao Časni Krst, Sveti anđeli, Sveta Bogorodica i ostali Sveti po činovima, ali bez vađenja čestica. Tek u XIV veku nalazimo pomena da se vadi čestica pri pominjanju Svete Bogorodice i stavlja s leve strane Agneca. Pri pomenu Časnog Krsta, Svetih anđela, Svetog Jovana Krstitelja, ostalih proroka, apostola, mučenika i drugih Svetih vadi se jedna čestica i postavlja i ona s leve strane Agneca, do čestice Svete Bogorodice. Isto tako, samo jedna čestica vadi se pri pominjanju ktitora (živih) i sviju upokojenih, ali se ove dve čestice polažu s donje strane agneca. U XV v. pojedini rukopisi izostavljaju pomen Časnog Krsta, a neki i Svetih anđela. Čestica Svete Bogorodice stavlja se tada sa desne strane Agneca, uz proročke reči: „Predsta Carica odesnuje Tebe…“ (Ps. 45, 9), čime se ukazuje „da je ona iznad sviju i najbliža Bogu“.[45] S leve pak strane stavljaju se čestice za Svete, ali ne više jedna za sve, nego po jedna za svaki čin posebno, svega devet čestica. Ispod Agneca stavljaju se čestice pri pojedinačnom pominjanju živih i mrtvih, kao što biva i danas.

Od posebnog bi značaja bilo za nas kad bismo razvoj proskomidije, u stvari koja nas interesuje, mogli pratiti po našim starim rukopisnim Služabnicima. Nažalost, tu se ne može ići daleko, jer oni iz dublje starine nisu sačuvani. Onima pak koji su sačuvani obično nedostaju upravo prvi listovi na kojima je bila proskomidija. Zbog stalne upotrebe ovi su se listovi ne samo brzo habali, nego su, budući na početku knjige, lako otpadali i gubili se. Tako pergamentnom Služabniku manastira Dečana (br. 121 iz XIV v.) nedostaje cela proskomidija sve do molitve „Bože, Bože naš“, a rukopisu br. 120 iz XIV v. izgubljeni početni listovi s proskomidijom dopisani su tek u XVI v. Još stariji od ovih, hilandarski rukopisni svitak iz HŠ v. nema uopšte proskomidije. Krušedolski rukopis iz XIV v.[46] od proskomidije ima tek kraj s pomenom upokojenih. Isto je tako sa srpskoslovenskim svitkom Vatikanske biblioteke br. 9, sa oznakom da je iz XII v. I on nema listova sve do sredine jektenije pred I antifonom.[47] Od ostalih mlađih rukopisa, koje sam imao u rukama i koji sadrže proskomidiju, svi na trećoj prosfori redovno pominju „Siloju Častnago i Životvoreštago Krsta, častnih Nebesnih Sil bespltnih“, pa dalje Svetog Jovanu Preteču i druge Svete, sa završetkom: „ihže molitvami poseti nas Bože“.[48] Većina ih među Svetim jerarsima pominje Svetog Savu „srpskago“, a među prepodobnim „Simeona srpskago“.[49]

Pri tome pominjanju Svetih po našim rukopisima, sveštenik vadi samo jednu česticu i stavlja je s leve strane Agneca, gde je prethodno stavio i česticu za Svetu Bogorodicu. Takođe vadi svega jednu česticu za sve žive i jednu za upokojene članove Crkve, stavljajući ih ispod Agneca. Sve onako, dakle, kao što je to navedeno u Diataksisu patrijarha Filoteja. Verovatno da se i u dečanskom pergamentnom Služabniku br. 121 pominjao, na proskomidiji koja mu sada nedostaje, Časni Krst, ili bar Sveti anđeli, dok on pominje anđele na početku molitve po osvećenju Darova, hodatajstvene: „Svetih Nebeskih Sil“ – nastavljajući dalje kao što ta molitva i danas glasi – „svetago Proroka, Preteče i Krstitelja Ioana…“.[50] Rukopis br. 108 (s kraja XV v.), manastira Svete Trojice kod Pljevalja, ne pominje s koje se strane stavlja čestica Svete Bogorodice.

Docnije, od XVI v., u rukopisima sve ređe nailazimo na pominjanje kako Časnog Krsta, tako i anđela. Dečanski Arhijerejski Služabnik br. 135 (s kraja XVI ili početka XVII v.) navodi za treću prosforu: „Taže prijem tretiju prosforu glagoljet: Častnago i slavnago proroka, Predteči i Krstitelja Ioana“. Isto je tako i u Arhijerejskom Služabniku koji je 1686. g. prepisao Hristifor Račanin i koji je negda pripadao Nikanoru Melentijeviću, episkopu pečujskom (Muzej SPC br. 252), kao i druga tri Arhieratikona iz HVII v.: Muzeja SPC br. 21 i 139, i br. 21 Patrijaršijske biblioteke u Beogradu.

*

U starim ruskim rukopisima sačuvan je Čin proskomidije iz dublje starine nego kod nas. Tako jedan rukopis iz HII v.[51] govori samo o jednoj prosfori i vađenju samo Agneca („Hotja rjezati proskuru prehrestit trišdi nožem i rježa glagoljet se: Jako ovča… Prerjezav krstom (krstoobrazno) glagoljet: Žretsja Agnec Božij… Ljeja vino i vodu v čašu: Kopijem proboden bist v rebra svoja, i izide krov i voda i vidjev svidjeteljstvova, i istino jest sviditeljstvo jego“). Potom dolazi molitva „Bože, Bože naš“ i pokrivanje Darova. Nema ni pominjanja Svete Bogorodice, ni Svetih, ni vađenja čestica. Isto tako je i u rukopisnom Služabniku iz 1380. god. „u kome se sav Čin proskomidije ograničava samo na vađenje Agneca, a o vađenju čestica i broju prosfora nema ni reči“.[52] U drugom rukopisu, s početka HII v., posle propisa o vađenju Agneca pominju se i druge prosfore, ali uopšteno: „i prosfumisav prosfori“,[53] a slično navodi i rukopis HŠ v.: „taže proskumisanije“.[54] No u drugom rukopisu iz HŠ v. dolazi već pomen Svete Bogorodice i Svetih: „I proskumisajet pop glagolja: Primi, Gospodi, prinošenije se v čest i slavu svjatija Vladičici našeja Bogorodici… Svjatih Sil Nebesnih… Predteči i Krstitelja Gospodnja Ioana“.[55] Ovo „proskumisanije“, ili „prosfumisanije“ biće da znači isto ono što u grčkim rukopisima „prinošenje (proskomidija) ostalih prosfora“.

Docnije se već pominje i vađenje čestica, kao što stoji u rukopisu biblioteke tipografije br. 125 iz XIV-XV v., gde se posle dejstva sa Agnecom veli: „Taže priim proskuru vinimaja glagoljet: Primi, Gospodi, prinošenije se v čest i v slavu Presvjatjej Gospoži…“.[56] U pojedinim rukopisima pominju se Nebeske Sile (ovaj navedeni iz XIV-XV v.), kao i Časni Krst.[57] Ali u Služabniku mitropolita Kiprijana iz XV v. nalazimo na trećoj prosfori, kao i danas, samo pomen Svetog Jovana Krstitelja, bez pomena Časnog Krsta i Svetih anđela, a docnije tako biva sve češće. Nikoljski objašnjava: „U nekim ranijim Služebnicima bilo je ukazivano o vađenju čestica u čast bestelesnih. No ovo je ukinuto, jer se čestice polažu oko Agneca za one koji su dobili spasenje kroz Raspetog na krstu Agneca“. A pošto anđeli „nisu imali potrebu u iskupljenju krvlju Gospodnjom, ne pominju se na proskomidiji…“.[58] Kao što se, po Diataksisu patrijarha Filoteja, i kod nas negde vadila samo jedna čestica pri pominjanju sviju Svetih, tako je bilo i u Rusiji. No u štampanim Služebnicima od 1656. g. određuje se: „Čestica Svetih ne polažemo ni više ni manje od devet, na podobije nebeskih činova, jer kao što je tamo (opširno u bogoslovlju Dionisija Aeropagita) razdeljena u devet činova sva njihova vojska, tako je bogolepno i ovde. Isus je isti obojim“.[59] Slično veli i Dmitrevskij: „Zatim se vadi iz treće prosfore devet čestica za Svete… zato što su i sabori Svetih, pred prestolom Agneca, pribrojani likovima anđelskih sila i sačinjavaju s njima jednu Crkvu, toržestvujuću na nebesima“.[60] Na odredbama ovih propisa stoje i naši današnji Služebnici.

*

Kao zaključak i odgovor na postavljeno pitanje mogli bismo, prema svemu iznetom, reći ovako: Pominjanje Svetih na proskomidiji, i Svetoj Liturgiji uopšte, ima dvostruki smisao. Prvo, da je žrtva Hristova, čiji je nastavak Sveta Liturgija, bila i za njih kao ljude, jer su i oni rođeni s praroditeljskim grehom. I drugo, Crkva pominje Svete u cilju njihovog proslavljanja zbog svetosti (koju su takođe blagodaću Hristovom dostigli), i molitve nam priziva da nam pomognu svojim zastupništvom pred Spasiteljem.

Kako iskupiteljski podvig Hristov nije bio za anđele, jer oni ne podležu praroditeljskom grehu, niti su kad pripadali Crkvi zemaljskoj, vojinstvujućoj, ne mogu se pominjati, u odnosu na žrtvu Hristovu, u onom smislu u kom se pominju Sveti iz roda ljudskog. S obzirom na ovu činjenicu, kad se počelo s vađenjem čestica na proskomidiji, kao što smo videli, u pojedinim rukopisima izostaje pomen Svetih anđela. U Ruskoj, Rumunskoj i našoj Crkvi pošlo se tada u pravcu naglašavanja ove strane navedenog pitanja, te se posebna čestica za Svete anđele ne vadi. Ovako je ostalo u ovim Crkvama do današnjeg dana.

Pošto Sveti anđeli učestvuju s nama u služenju beskrvne žrtve Tela i Krvi Hristove, Svete Liturgije, primajući od toga blagodat za veću slavu i savršenstvo i pripadaju Crkvi nebeskoj, toržestvujućoj, a Crkva je cela predstavljena na proskomidiji – kako veli Sveti Simeon Solunski[61] –to je potrebno da i oni ovde budu predstavljeni. Imajući to u vidu, u nekim rukopisima ostao je pomen Svetih anđela kad se počelo s vađenjem čestica. S naglaskom na tu stranu ovog pitanja, u Grčkoj i Bugarskoj crkvi utvrdila se praksa da se prva čestica iz treće prosfore vadi za Svetog Mihaila i Gavrila i sve Nebeske Sile, što je ostalo do danas.

Ova činjenica, da Sveti anđeli pripadaju Crkvi, izražava se na proskomidiji i kod onih pravoslavnih Crkava kod kojih se ne vadi posebna čestica za Svete anđele. Devet anđelskih činova predstavljeni su tajanstveno sa devet čestica, u tri trojna reda, izvađenih za likove Svetih. Time se upravo izražava misao da kao što Boga proslavljaju devet činova Svetih anđela, da Ga tako proslavljaju devet činova Svetih ljudi odnosno da u Crkvi zemaljskoj verni, opravdani žrtvom Spasiteljevom, i uz pomoć Svetih anđela, dostižu onu svetost i slavu koju Sveti anđeli već imaju. Ovim uzdizanjem ljudi nebeskoj visini anđela, i silaskom anđela ljudima da im u tome pomognu, dostiže se puna zajednica jedinstva ljubavi među njima. Tako se, i bez vađenja posebne čestice, na diskosu predstavlja „jedno stado anđela i ljudi“, „jedan zbor neba i zemlje“ u jednoj Crkvi Hristovoj.

No posebno, u smislu ukazivanja poštovanja i molitvenog obraćanja da nam pomognu i zastupe nas pred prestolom Božjim, potrebno je pominjati anđele pri vađenju osme čestice kako u hramovima koji su njima posvećeni tako i na dane njihovog posebnog praznovanja, što se u našoj Crkvi do danas čini.

I bez naročitog podvlačenja, dakle, možemo uočiti da su u ovoj našoj praksi izražene obe strane suštine i smisla vađenja čestica na proskomidiji: 1) opraštanja greha (stoga nevađenje posebne čestice za Svete anđele) i 2) proslavljanje Svetih (otud njihovo pominjanje pri vađenju osme čestice) i 3) da Sveti anđeli sa Svetima pripadaju Crkvi nebeskoj, te nema razloga da pri njoj ne ostanemo.[62]

 

Glasnik, avgust 1974.

 


NAPOMENE:

[1] Vesnik Srpske crkve, 1895, sv. II, str. 176; Vesnik, organ Saveza udruženja prav. sveštenstva, 1968, br. 465, str. 4.

[2] Mikron evhologion, izd. M. Saliveru, Atina; Ieratikon, izd. Apost. Diakonia, Atina 1962.

[3] Beograd 1922, 18, 19.

[4] Nedelja Sv. pedesetnice, Ujvidek 1942, 281.

[5] II posebni deo, Dnevna bogosluženja, Beograd, 1966, 281.

[6] Minj. P. G. T. 63, k. 131; up. Andrucos, Dogmatiki, Atina 1956, 205; Trembelas, Dogmatiki, Atina 1961, III, 144. Smatram da ova istina nije dovoljno jasno izražena kod prof. K. Kerna koji veli: „Svaka je Liturgija novo bogovaploćenje, i novo ponavljanje Golgote“ (Evharistija, Pariz, 1947, IMKA-Pres, 230). Bolje bi, mislim, bilo reći: Svaka je Liturgija nastavak bogovaploćenja, nastavak golgotske žrtve Hristove.

[7] Dr L. Mirković, Liturgika, Dnevna bogosluženja, 33.

[8] Duža beseda o veri, Minj, P. G. T. 26, k. 1260.

[9] Makarije, Dogmatika, S. Peterburg 1883, II, 156.

[10] Isto, 155.

[11] Dr Justin Popović, Dogmatika I, Beograd 1932, 24. Ovaj naš poznati dogmatičar kazuje: „Bog nije postao ni Bogoanđeo, ni Bogoheruvim, ni Bogoserafim, već Bogočovek“ (Pravoslavna crkva i ekumenizam, Solun 1974, 14).

[12] Katiheza IV, 1, kod dr J. Popovića, n. d. 246; Andrucos, n. d. 128; Trembelas, n. d. I, 447.

[13] Dr Justin Popović, n. d. 246.

[14] N. d. II, 2.

[15] Up. Trembelas, n. d. II, 212; dr J. Popović, n. d. II, 257.

[16] Ranije, u nekim rukopisima, nalazio se ovde ne samo pomen anđela nego i Časnog krsta. Tako u Liturgiji Sv. Jovana Zlat., grč. rukop. Sinajske biblioteke br. 973 iz 1153. god., posle molitve „Izrjadno o Presvjatjej…“ veli se: „I odmah govori molitvu: Svetih Nebeskih Sila, Svetog i prečistog Krsta, Sv. Jovana Preteče i Krstitelja“. Isto se tako pominje Časni Krst i Nebeske Sile na Liturgiji Sv. Vasilija Vel., u pergamentnom svitku br. 1020 (HII-HIII v.) iste biblioteke. No u Liturgiji Sv. Vasilija Vel., navedenog svitka br. 973, na tom se mestu ne pominje Časni Krst, nego samo Nebeske Sile, a tako je isto i u pergamentnom svitku Patmoske biblioteke br. 709 iz 1260. g. (A. Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 1901, 84).
Od naših rukopisa, Nebeske Sile na ovom mestu Sv. Liturgije pominje dečanski pergamentni rukopis br. 121, kao i br. 123, zatim rukopisi Muzeja SPC, br. 214 i 215, oba iz XVI v. No u Vasilijevoj Liturgiji, ova tri poslednja rukopisa nemaju tog dodatka. Prema Krasnoseljcevu, ovakav početak hodatajstvene molitve susreće se vrlo retko u nekim rukopisima Liturgija Sv. Vasilija i Jakova, i u jednom kriptoferatskom rukopisu Liturgije Zlatoustove (Svjedjenija o njekotorih liturgičeskih rukopisjeh vatikanskoj biblioteki, Kazanj 1885, 291).
Kako je ova molitva kanona Evharistije nastala nesravnjivo ranije od Čina proskomidije, to je ona poslužila kao uzor za ovaj čin, ili kako veli K. Kern: „Poredak pominjanja na proskomidiji ponavlja, u danom slučaju, hodatajstvenu molitvu“ (n. d. 159). U navedenim rukopisima, ovaj dodatak o Časnom Krstu i anđelima smatram da je dospeo mehaničkim prepisivanjem iz proskomidije. Većina rukopisa ga nema (up. Trembelas, E tris liturgie, Atina 1935, 118).

[17] Mirković, n. d. 41.

[18] Makarije, n. d. II, 424.

[19] Trembelas, Dogmatiki, III, 237.

[20] O Sv. Tajnama, gl. 42, Minj. P. G. T. 155, k. 184, 185.

[21] Isto, 237.

[22] Katiheza V, 9, Minj. P. G. T. 33, k. 1116.

[23] Bes. 285, kod Šmeman, Vedenije v liturgičeskoje bogoslovije, Pariž, IMKA-Pres, 1959, 214.

[24] O božanstvenom hramu, gl. 102, Minj. P. G. T. 155, k. 748.

[25] K. Kern, Evharistija, 157; Trembelas, E tris liturgie, 19, 20.

[26] Minjati, P. G. T. 99, k. 1690.

[27] N. Milaš, Pravila Prav. crkve s tumačenjima, N. Sad 1896, kan. 12, str. 524; Upor. Trembelas, n. d. 19.

[28] Protiv arijana 28, Minj. P. G. T. 25, k. 296.

[29] Triskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1966, k. 653.

[30] O ikonama, Minj. P. G. T. 99, k. 489.

[31] Kepn, n. d. 157.

[32] Trembelas, n. d. 222.

[33] Trembelas, n. d. 222, 224; A. Dmitrijevskij, n. d. 172; J. Fundulis, Apantisis is liturgikas aporias, Atina 1970, II, 159.

[34] Fundulis, n. d. 224, 225.

[35] Trembelas, n. d. 224, 225.

[36] O Sv. Liturgiji od Sv. Simeona Solunskog († 1429), s grčkog preveo Lazar Mirković, Bogosl. Glasnik 1910, knj. XVIII, 452.

[37] Rukopis Vasilija Falaska, Goar, Evhologion, Venecija 1730, 86.

[38] Dmitrijevskij, n. d. I, 172.

[39] Goar, n. d. 58.

[40] Dmitrijevskij, n. d. I, 172, 263, 950.

[41] N. Krasnoseljcev, Materiali, 42; Goar, n. d. 58.

[42] O Sv. Liturgiji, Minj. P. G. T. 155, k. 281.

[43] O Sv. Liturgiji, prevod Mirkovića, n. d. 448.

[44] Trembelas, n. d. 235.

[45] O Sv. Liturgiji, prevod Mirkovića, n. d. 449.

[46] Muzej SPC, br. 227.

[47] N. Krasnoseljcev, Svjedjenija, 152. Takođe Pećkog man. br. 79 (XV v.) i 81 (XVI v.) i man. Sv. Trojice kod Pljevalja: br. 86 (s kraja XV v.); br. 60 (prva pol. XVI v.); br. 114 (Bugarske recenzije iz srednne XIV v.).

[48] Takvi su rukopisi biblioteke man. Dečana br. 120, 123, 125, 129, 130, 132; Pećkog man. br. 82 (XVI v.); br. 80; Bibliot. Muzeja SPC, br. 108 (XV v.), br. 117, 214, 215, 238, (XVI v.), or. 4 (XVII v.); Zbirke prof. Grujića br. 50 (XVII v.); Služabnika Bož. Vukovića iz 1519. i 1554. g.; man. Sv. Trojice kod Pljevalja br. 110 (poč. XV v.); br. 67 (iz 1504 g.); br. 106 (sredina XVI v.).

[49] Muzeja SPC br. 108 (XV v.), br. 117, 214, 238 (XVI v.), br. 252, br. 4 (XVII v.); Dečanski br. 122, 123, 125, 128, 130, 132, 134. Dva od njih – Muzeja SPC br. 215 (XIV v.) i Zbirke prof. Grujića br. 50 (XVII v.) – ne pominju ni Sv. Savu, ni Sv. Simeona, što je i razumljivo, jer su bugarske recenzije; a dva dečanska, br. 126 i 134, pominju samo Sv. Simeona, ne i Sv. Savu. Man. Sv. Trojice kod Pljevalja br. 110, 106, 67 i 108 (s kraja XV v.) pominju obojicu.

[50] Kao interesantno napomenućemo, mada ne spada neposredno ovde, da u većini naših rukopisa postoji odredba da kad sveštenik završi pominjanje živih „ihže imat“ i pokojnih, đakon „vazam i ta prosforu i svetoje kopije“, pominje sebe, zatim žive i mrtve „ihže hoštet“ – Muzeja SPC, br. 227, 108 (XIV v.), Služabnik Božidara i Vincenca Vukovića iz 1519. i 1554. g.; (Rukop. br. 84, iz 1635. g. man. Orahovice, ne pominje da đakon vadi čestice, ali on inače ne uzima u obzir služenje sa đakonom); pominje takođe br. 108 (XV v.), 117, 238, 214 iz XVII v., br. 4, Grujićeve zbirke br. 50; man. Sv. Trojice kod Pljevalja br. 110, 67, 106. Pri tome đakon „takožde polagajet česti ot dolnjeje strani Svetago Hleba, jakože i jerej“. Ovaj propis da đakon vadi čestice za sebe, svoje žive i upokojene, nalazi se u Diataksisu patr. Filoteja (npr. u grč. rukopisu ovog dela iz 1347-1368. g.). Isto tako stoji i u rukopisu br. 435 man. Pangelejmona u Sv. Gori iz XVI v., ali je na margini istom rukom dodato: „Ovo sada ne biva“ – kao ostatak starog Čina proskomidije, koju je u prvo doba uglavnom vršio đakon, dok je sveštenik govorio samo molitvu predloženja. Prema Psevdosofroniju, Agnec je vadio iz celog hleba „đakon, ili sveštenik“. Još određenije o tom učešću đakona u proskomidiji govori Teodor Andidon, grč. pisac nz XII v.: „Ako ovo vade jereji, ali u Velikoj crkvi tako svršavahu negda đakoni sečenje prosfore”. I iz opisa proskomidije Teodora Mopsuestijskog „jasno se vidi da je spremanje Darova i prenošenje na žrtvenik vršio sam đakon“ (Trembelas, E tris liturgie, 224; Mansvetov, Cerkovnij ustav, Moskva 1885, 235). I stari ruski rukopisi znaju za praksu po kojoj je proskomidisanje stvar đakona. Kad počne šesti čas „pop i đakon idu u oltar i, poklonivši se igumanu i obukavši se, đakon proskomidiše“ (Ustav sinodski br. 330-380 iz XII v., I. Mansvetov, n. d. 386). Tako veli i drugi Sinodalni ustav: „I proskomidiše đakon“. A Ustav Sipodalne tipografije br.287 veli: „pop i đakon… oblače se i proskomidišu“ (n. d. 386).
U XV v., u vreme Sv. Simeona Solunskog đakoni već ne vade sami čestice: „A svi đakoni“ – veli on – „prinose preko prezvitera, jer nije običaj da đakoni prinose za sebe“. Sv. Simeon iznosi i razlog za to – jer oni „nemaju blagodat prinošenja Bogu“. Ranije, veli, vadili su đakoni čestice za sebe i u Solunu, a u Sv. Gori vade ih još i sada, ali ovo „nije prema redu i prikladno“ (n. d. 453). Takav stav nalazimo u grč. rukopisu br. 421 (XVI v.), man. Pantelejmona, gde stoji: „I đakon prinosi česticu, kao što treba, preko jereja. Jerej drži prosforu i Sv. koplje, a đakon govori: Pomeni Gospode…“ (Krasnoseljcev, Materiali, 42, 46).
U Rusiji je još u XIII v., Vladimirski sabor 1274. g., zbog toga što su „u nekim novgorodskim crkvama đakoni počinjali proskomidiju i vadili Agnec bez sveštenika, a ovi su posle završavali započeto …“, naredio: „đakoni ne mogu vaditi Agnec, i uopšte ne mogu svršavati proskomidiju. I jedno i drugo pripada sveštenicima“ (K. Nikoljski, Posobije, S. Peterburg 1900, 375). Takav stav ima i 214. pravilo Nomokanona u Vel. Trebniku: „Ako li s tobom liturgiše đakon, on da ne vadi čestice, nego samo sveštenik, po naredbi apostolskoj…“. Pravoslavna crkva stoji na ovom stanovištu i danas.

[51] Sinodalne biblioteke br. 604 (Iguman Filaret, Čin Liturgije Sv. Ioana Zlat. po izloženiju staropečatnih, novoispravljenih i drevnih pismenih Služebnikov, Moskva 1899, 39, 40).

[52] Igum. Varlaam, Ob izmenjenijah v činje liturgij J. Zlatoustoga, Vas. Velikago i Grig. Dvojeslova, Kišinjev 1860, 17.

[53] Isto, 15.

[54] Igum. Filaret, n. d. 36.

[55] Sofijske novgorod. bibliot., kod igumana Varlaama, n. d. 17.

[56] Igum. Filareta, n. d. 38.

[57] Ostroški Služabnik iz 1612. g.: „Posem (jerej) priim prosforu tretiju vzimajet česti vo imja Čestnago Kresta, vo imja Nebesnih Sil, vo imja Čestnago Predteči…“; Igum. Filaret, n. d. 46.

[58] Posobije, 379, 380.

[59] N. d. 379.

[60] I. Dmitrevskij, Istoričeskoje, dogmatičeskoje i tainstvenoje izjavljenije na Božestvennuju Liturgiju, S. Peterburg 1884, 110, 11. Kao što se veli i u crkvenim pesmama: „Tvojim krstom, Hriste, posta jedno stado anđela i ljudi, i u jednom zboru nebo i zemlja veseli se pevajući: Gospode, slava Ti!“ (Oktoih, II stihovnja I gl. u sredu na jutrenji); „Blagoslovena je vojska Cara Nebeskoga, jer ako su na zemlji rođeni i bili strasnotrpci, no trudili su se da dostignu anđelski čin, ne mareći za tela…“ (Oktoih, I na hvalitne, subota V gl.); „Sapričasnici biste anđela, Sv. mučenici, propovedavši hrabro Hrista na sudu…“ (Oktoih, III hvalitne, subota IV gl.); „Ti koji si harmoničnim činom po redu ukrasio duhovni svet nevidljivo, udostoj časnu crkvu da se upodobljava njihovom blagočiniju“ (Okt., II trop. VI p. kan. na jutr. poned. 3 gl.); „Kako da vas nazovem, Sveti? Heruvimima li – jer je na vama počinuo Hristos. Serafimima li – jer Ga neprestano proslavljate. Anđelima li – jer ne mislite na telo…“ (Okt., II stihov. na jutr. poned. VIII gl.); „Sa ovim blaženim silama, Vladaru Čovekoljupče, i mi grešni pevamo i govorimo: Svet si…“ (Liturgija Zlat. i Vas.); „Lik posnika i zbor Svetitelja i svetih žena i slavnih proroka pokaza se iste časti s anđelima, anđelskim na zemlji duhom poživevši“ (2. tr. VIII p. prvog kanona, subota Okt. II gl. na jutr.).

[61] „Vidiš li, dakle, kako ovim božanskim Činom proskomidije imamo pred očima celu crkvu Hristovu, i posred nje istinsku svetlost, život večni stečen i osvetljen od Hrista! Jer On je kao hleb na sredini“ (n. d. 450).

[62] Pri radu oko ovog odgovora, doznao sam da postoji rasprava ruskog pisca Muretova: O pominoveniji bezplotnih sil na proskomidiji, Moskva 1897, ali do nje nisam mogao doći, niti se koristiti materijalom koji je on izneo.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *