Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Треба ли на проскомидији вадити честице за Свете анђеле?

 

ПИТАЊЕ: Не би ли требало и код нас вадити честице на проскомидији за Свете анђеле, као што се чини у Грчкој и Бугарској цркви?

 

ОДГОВОР: Ово питање постављало се и раније и сада,[1] јер се друкчије поступа код нас, Руса и Румуна у тој ствари, него код Грка и Бугара, а друкчији су и прописи Служебника код нас и код њих. У грчким савременим Евхологијима вели се за трећу просфору: „Онда, узимајући трећу просфору, вади честицу из ње и ставља је с леве стране Св. Хлеба, близу њега, према Богородичиној честици, и почињући први ред говори: У част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свију Небеских Сила бестелесних. Онда вадећи другу честицу говори: Часног и славног пророка, Претече и Крститеља Иоана…“.[2] И по бугарском Служебнику (Софија 1928. г.) вади се прва од девет честица „в чест и памјат всевеличајших чиноначалников Михаила и Гаврила и всјех небесних сил бесплотних“. По нашим Служебницима, из те се просфоре вади прва честица за Светог Јована Крститеља, друга за остале пророке, а анђели се уопште не помињу. У преводу пак Литургије Светог Јована Златоуста на савремен језик, од др Јустина Поповића,[3] стоји да се из треће просфоре вади честица за Свете арханђеле и анђеле дословно онако како стоји у грчком, са кога је превод и учињен. Исто је тако и у преводу поч. Иринеја Ћирића, бив. епископа бачког.[4] Проф. Мирковић, у својој Литургици,[5] вели да се из треће просфоре вади честица за спомен Светог Јована Претече, а у примедби под текстом, да се у грчком чину Литургије прва честица из треће просфоре вади „у част и спомен Михаила и Гаврила и свију Сила Небесних…“. Заиста је штета, како вели парох који је поставио горње питање, што проф. Мирковић, као најпозванији, није дао никакво објашњење о овој разлици између грчког и црквенословенског Служебника. Питање је тако остало отворено, па сада, и без одговора најпознатијих, морамо се прихватити његовог решења.

*

Да бисмо дошли до правилног закључка на постављено питање, укратко ћемо га размотрити са догматског, као и литургијско-историјског становишта.

По учењу Православне цркве, Света Литургија као жртва иста је она жртва коју је Господ Исус Христос принео на крсту, не нова или нека друга, него наставак приношења, до краја света оне исте. Као што вели Свети Јован Златоуст: „Зар ми не приносимо (жртву) сваки дан? Приносимо, дакле, и чинимо помен Његове смрти. А ова је једна, а не многе… Исту приносимо увек, не сада другу овцу, сутра другу, него увек исту. Тако да је једна жртва“.[6] Разлика је само у томе што је она била крвна, ова бескрвна; она принета једног историјског тренутка и на једном месту, ова се приноси свагда и по целом свету.[7]

Господ Исус је претрпео страдање и смрт ради спасења свих људи, као што су и Његово оваплоћење и рођење, пророчка служба и сва икономија спасења били ради њих. Сам Он каже да је дошао да тражи и нађе изгубљено (Мт. 18, 11), а такви су сви људи; да ће дати тело своје за живот света (Јн. 6, 51); и да је Бог тако заволео свет да је и Сина Свога Јединородног дао да ниједан који га верује не погине него да има живот вечни (Јн. 3, 16). Тако су учили и апостоли: „Јер је један Бог и један посредник Бога и људи, човек Исус Христос, који себе даде у откуп за све“ (1 Тим. 2, 5-6); „Ако један умре за све, то дакле сви умреше. А Христос умре за све, да који живе, не живе себи него ономе који је за њих умро и васкрсао“ (2 Кор. 5, 14-15); „Христос Исус дође у свет да спасе грешнике“ (1 Тим. 1, 15). То исто посведочава и Никео-цариградски символ вере у свом 3. и 4. члану: „Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светог и Марије Дјеве и постао човек. И који је распет за нас“. Ова наука налази се и у делима Светих Отаца и учитеља Цркве. Тако Свети Атанасије Велики каже: „За сав свет је то (тело Своје) добровољно предао“;[8] Свети Григорије Ниски: „Незлобиви, безгрешни, неприступни нечистоти… телесно се принео Богу и Оцу за све људе“;[9] Свети Јован Дамаскин: „Он умре примајући за нас смрт, и за нас приноси Себе на жртву Оцу“.[10]

Спаситељево искупитељско дело није било за анђеле, као што подвлачи и Свети апостол Павле: „Јер се не прима анђела, него се прима семена Аврамова“ (Јевр. 2, 16). Светим анђелима који су остали Богу верни искупљење није било потребно, као што не би било потребно ни нама да нисмо пали у грех.[11] За зле пак духове, демоне, искупљење не би било од користи, јер га не би хтели усвојити. Пошто су се свесно и драговољно, свим бићем определили за вечно богоборство, они су гордошћу толико огрезли у злу да им више нема ни покајања ни поправке, те су, по речима Светог Јустина Мученика, „неизмењиво зли“. А по Светом Кирилу Јерусалимском, „ђаво има вољу која се не може покајати“.[12] Пад за њих, по Светом Јовану Дамаскину, значи исто што и смрт за људе, „јер после пада за њих нема покајања, као што га нема ни за људе после смрти“.[13] Значи, после пада, а затим наговора на грех човека, они су своју вољу тако утврдили у злу да се већ више не могу покајати и пожелети добро, као што су се, с друге стране, добри анђели тако утврдили у добру да већ више не могу згрешити ни пожелети зло.

Жртва Христова, дакле, била је за људе, јер њихов пад у грех није био дубок до те мере да се не могу покајати, користити Христовим искупљењем и спасти се. Као што, по Светом Јовану Дамаскину, каже проф. Трембелас: „Онај ко је згрешио под утицајем другог више је достојан оправдања и опраштања од оног који је згрешио „од себе“, као што је згрешио ђаво измисливши зло и смишљено ушавши у њега“.[14] Искупитељско дело Христово било је не само за Адама, него и за све његове потомке до краја света, па и за Свету Богородицу и све Свете, јер су и они зачети и дошли на свет с првородним грехом.[15] У ходатајственој молитви „Јакоже бити причашчајушчимсја…“, после освећења Дарова на Литургији, подробно се набраја за кога се ова служба Богу приноси: За праоце, оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, уздржнике… особито за Пресвету, Преблагословену… и увек девојку Марију… за Св. Јована Пророка… Светог чији се помен слави тога дана, и све Свете; за упокојене у нади на живот вечни; за живе: клир и све верне. Анђели се ту не помињу.[16]

Али Света Евхаристија, бескрвна жртва Тела и Крви Христове, има не само карактер измирења с Богом и опроштења грехова, него и захвални и молбени.[17] Стога, кад Православна црква на Литургији помиње своје живе и упокојене чланове, чини то друкчије него помињући Свете. Свете не помиње „с циљем да за њих умилостивљава Бога, него да би њиховим молитвама и заступништвом појачала своје молитве пред Њим за живе и мртве“.[18] Помиње их у циљу прослављања, „са осећањем благодарности због њихове благодати и славе. Црква их истиче као победну војску, показујући да није узалуд Син Божји себе жртвовао. Остале пак, особито грешне, помиње у смислу молбеном, просећи божанску милост за њих“.[19]

У сваком делу Божјем има увек више добра него што ми то можемо на први поглед да сагледамо. Величином поједине стране тога добра, коју увидимо, наш ум бива толико испуњен и задивљен да не можемо одмах уочити и друге, исто тако велике стране његове.

Тако је и у делу Божанске икономије спасења људи. Поред људи, Бог у њему показује старање за добро целе своје творевине, одушевљене и неодушевљене. На питање: „Зашто Реч Божја, хотећи да се сједини са својим створовима, не сједини се са бољом (јачом) природом (велим анђелском), која му је некако ближа и сроднија, због нематеријалности, него овом нашом, пропадљивом и материјалном?“ Свети Симеон Солунски одговара овако: „Због разлога врло великог и божанског. Јер да се је сјединио са анђелском природом, само би она имала учешћа у сједињењу, а не би се спасавала, јер је спасена, него би се само уздигла и узашла на више, пошто се удостојила заједнице са Богом. А сва друга створења не би имала користи нимало, него би остала у трулежности, особито пали човек, због кога су и постала ова створења и којим су и потпала под трулежност…

Но пошто су створења Божја духовна и телесна, а само човек састављен од обојега, из мислене душе и опипљивог тела, стога Бог прима само њега, човека, и тако се сједињују потпуно, безгрешно примивши у себи, Духом Светим, људску природу од Св. Дјеве: И узевши тело са разумом и вољном (тхемтикин) душом, посредством разума душе сједињује се са разумном природом анђела, а посредством његовог Св. Тела (сједињује се) са опипљивом твари. На тај начин освећење и благодат прелази не само на човека, разумног по души и опипљивог по телу, него стварно и на сва створења. И разумност (логики) анђела и душа сједињује се са Богом, и осећа Бога, и учествује у заједници са Њим и много се просветљује, јер прима сродну божанску светлост од Св. душе Логоса, која је разумна и логична. Јер сада анђели по природи гледају ову Св. душу Спаситеља, примају на невидљив начин јасно светлост и испуњавају се већом мудрошћу примајући од божанског ума живе Мудрости. И на сродан начин приближавају Му се и налазе се пред Њим, и пуне се дивљења, и смиривају се више, сасвим удостојивши се тако великих (дарова). А слично томе и освећене душе Светих.

Но и опипљива створења, с нашим телима, посредством оне свете и обожене, или да кажем боље, подобне Богу плоти, која се жртвова за нас на крсту, и васкрсе, и прими нетрулежност, и прве почетке задоби, и има бесмртност, сва створења се надају, као што вели Павле, на нетрулежност, што ће и бити кад се јави заједно с нама нетрулежни и живи Логос с нетрулежном плоти Својом, у другом и страшном доласку Његовом“![20]

Треба да уочимо ту многостраност и пуноћу милости и благодати Божје која дејствује не само у правцу очишћења од греха и избегавања зла него исто тако у достизању праведности и светости. И једно и друго једнако је дело Божје благодати и плод искупитељских заслуга Спаситељевих. Као што то сликовито излаже проф. Трембелас: „Било да се неко ослобађа окова милошћу царевом, или се прославља као победник и похвалом прима вишу част, ипак се налази у положају примаоца. Милост у Христу није само у опраштању грехова… него и у уздизању и слави са Христом“.[21] Сведочанства о помињању Светих у овом смислу на Лутургији имамо из дубоке старине. Тако Свети Кирило Јерусалимски објашњава да се ово помињање врши с циљем „да Бог њиховим молитвама и заузимањем прими наша мољења“.[22] А Блажени Августин вели: „Праведност мученика је савршена… Стога се Црква не моли за њих. Она се моли за друге упокојене верне, но она се не моли за мученике. Они су изашли из овог света тако савршени да не треба да помажемо ми њима, него су они наши заступници“.[23] Слично вели и Свети Симеон Солунски: „До нас је дошло учење Отаца да од принесених честица има много користи. Јер су оне уместо лица за која се приносе, и жртве су за њих Богу, као што каже свештеник кад их вади: Прими Господе ову жртву. Оне, дакле, које су извађене за Свете, у њихову су славу, и част, и умножење достојанства и још веће задобијање божанског просвећења. Оне пак за верне: покојним су за опроштење грехова и добијање божанске благодати; а живим, ако само проводе живот у покајању, за ослобођење од невоља, за опроштење грехова, за наду и живот вечни. Јер од божанског свештенодејства и Светим бива усавршавање, и верним, као што је речено, добијање Божанске милости“.[24] Тако се Свети помињу и у савременим Служебницима. На крају њиховог помињања на проскомидији свештеник завршава: „Њиховим молитвама посети нас Боже“. И при крају ходатајствене молитве, на канону Евхаристије, поменувши Свету Богородицу, Светог Јована Крститеља и све Свете, свештеник завршава ову молитву дословно истим речима.

*

Ако размотримо постанак и развитак проскомидије литургичко-историјски, видећемо да је с почетка то био сасвим прост чин вршен непосредно пред Великим входом. По изласку катихумена, приступали су верни са приносом хлеба и вина, стављали га на столове одређене за ту сврху или предавали ђакону. После молитве свештеника „Боже, Боже наш“, којом је овај принос благосиљан, верни су одлазили од проскомидије, а ђакони од принетог узимали колико је потребно да се причесте сви верни, стављали хлеб на дискос, а вино у путир, па их преносили на Часну трапезу ради освећења. Тако је настао Велики вход. Свети Хлеб је пред само причешће ломљен према броју причесника. Није било ни копља, ни исецања Агнеца, нити честица за Свете, за живе и покојне. Све ово јавља се доцније.[25]

У VIII в. Чин проскомидије већ је развијенији. Сем тога, уочавамо да је са средине Литургије пренет на њен почетак, као што сведочи Свети Теодор Студит († 826. г.), велећи у тумачењу Литургије Пређеосвећених Дарова: „Потпуна проскомидија бива у почетку“.[26] Затим, да се врши у сасудохранилишту, према речима Светог Никифора Исповедника: „Не треба печатити (благосиљати) над Светим путиром у молитви сасудохранилишта“.[27] Највероватније да је ово померање проскомидије на почетак Литургије последица нестанка оглашених и покајне дисциплине, на шта указују речи Светог Атанасија Великог: „Ако су унутра катихумени, још није време приноса“.[28] А можда и због нереда који су, вероватно, настајали при доношењу и предавању дарова верних за време Литургије.[29] Но и данас, на архијерејској Литургији проскомидија се врши као у старини, пред сам Велики вход. Врши је архијереј. У ствари, он је тада само завршава – вади честице за живе и упокојене, за свештенство и себе, покрива Дарове и прочита отпуст – док је вађење Агнеца, честица за Свету Богородицу и девет чинова, као и уливање вина и воде извршио, пред почетак Литургије, одређени свештеник.

Помен употребе копља на проскомидији такође налазимо код Светог Теодора Студита.[30] А тумачење Литургије које се приписује патријарху Герману помиње цртање копљем крста озго по просфори, а затим исецање и вађење Агнеца.[31] При том исецању и даљем спремању Агнеца, као при уливању вина и воде у путир, свакако су се врло рано почеле рецитовати пророчке речи које се односе на страдање Христово: „Јако овча…, једин от војин…“, а такође и молитва кадила.[32]

О помену Свете Богородице и осталих Светих не налазимо задуго ништа у рукописима. Проф. Трембелас указује на четири стара грчка рукописа из ХII, ХIII и XIV в. (по мишљењу неких научника, овај последњи, у погледу проскомидије, износи праксу IX или X в.), који то потврђују, затим на рукопис Василија Фаласка који је објављен код Гоара. Штавише, према Патмоском рукопису из ХШ в., одмах по постављању Агнеца на дискос и уливању вина и воде у путир вели се да јереј „узима звездицу и ставља је изнад Агнеца и говори: Јави се звезда с неба и дошавши стаде одозго где беше дете“, што свакако значи да се честице не ваде, јер би иначе постављена звездица то само непотребно отежавала.[33] И проф. Ј. Фундулис вели да многи рукописи све до XIV в., потврђују праксу вађења само Агнеца и одмах постављања звездице и дарака.[34] Вађење осталих честица бива тек од XIV в. Најранији помен налазимо у Диатаксису Филотеја, патријарха цариградског (1354-1376. г.), затим код Светог Симеона Солунског.

Но у многим старим рукописима, у вези с просфорама, после вађења Агнеца налазимо помен Часног Крста. Какав би смисао могло имати његово помињање на проскомидији? Проф. Трембелас вели: „То се не може ни на какав начин објаснити ако претпоставимо да се при тим речима вадила честица у име Часног Крста. Ово помињање, као и „предстатељством часних Небесних Сила бестелесних“, остало је из прописа за принос просфора које је владало раније. Другим речима, у доба пре XIV в., по постављању Агнеца и пуњењу путира, свештеник је вршио приношење осталих просфора. Ово је било, као што можемо наслутити – вели даље проф. Трембелас – ради освећења осталих просфора које су биле потребне за дељење антидора вернима у цркви. Подизаху се, наиме, пошто се донесу, и освећиваху и приношаху у част Свете Богородице и осталих Светих који су навођени по имену“.[35] Према томе, дакле, биће да је због потребе верних за антидором, кад је остатак просфоре из које је извађен Агнец постао за то недовољан, дошло до увођења и других просфора. Но како се над њима није вршило прекрштање копљем, како се чинило са Агничном – чиме је она, по речима Светог Симеона Солунског, била освећена[36] – да би се и оне освештале, свештеници су узимали крајњим прстима просфору, подизали је уз молитву Богу,[37] да силом Часног Крста, заступништвом Светих анђела, Свете Богородице и свих Светих прими ову жртву. У томе се, у ствари, састојало „приношење (проскомидија) осталих просфора“, како се овај чин назива у неким рукописима, и тиме се омогућавало да уз Агничну и оне буду подељене вернима као антидор. Такав поступак износи и „Одредба (Диатаксис) Божанствене Литургије“, грчки рукопис из ХII-ХIII в., у којој се одређује да свештеник „узима другу просфору и говори: Прими Господе ову жртву заступништвом Преблагословене наше Богородице… Онда узима трећу просфору и говори: Часних Небеских Сила бестелесних, часног пророка, Претече и Крститеља Јована…“. Рукописни свитак Патмоске библиотеке из ХШ в. исте речи наводи за трећу просфору и помен Светог Јована: „Прими, Господе, ову жртву молитвама часног пророка, Претече и Крститеља Јована“.[38]

О вађењу честица ту још нема помена. У Диатаксису патријарха Филотеја, као што рекосмо, помен Светих наводи се истим речима, али се већ одређено казује да се при томе ваде честице: „И свештеник узевши у руке другу просфору говори: У част и спомен Преблагословене Владарке наше Богородице… и извадивши честицу св. копљем меће је с леве стране Св. Хлеба. На трећој просфори говори: Силом Часног и Животворног Крста, часних Небеских Сила бестелесних, и свију Светих Твојих, чијим молитвама посети нас Боже. И тако извадивши честицу меће је на исту, тј. леву страну, а доле поставља редом остале“.[39]

Напред наведене речи проф. Трембеласа казују нам јасно да се никако не би могао разумети смисао помињања Часног Крста и Небеских Сила кад би претпоставили да је ово помињање настало не пре, него тек у време кад су се из просфора почеле вадити честице. Једина претпоставка која задовољава јесте да је ово помињање настало у ранијем периоду, кад је њихово призивање имало смисао освећења просфора за антидор. У идућем периоду, кад је ушло у обичај вађење честице за Свету Богородицу и остале Свете, није се обратила довољна пажња на ову разлику, него су неки и при помињању Часног Крста такође вадили честицу. Према колебању навођења Часног Крста и анђела у појединим рукописима види се да то нису чинили сви свештеници. Тако грчки пергаментни свитак манастира Есфигмена из 1306. г. за трећу просфору има у тексту „часних Небеских Сила бестелесних“, а на маргини додато: „Силом Часног и Животворног Крста“. Исто овако стоји и у рукопису бр. 108 (с краја ХV в.) манастира Свете Тројице код Пљеваља. Сличан пергаментни свитак Литургије Светог Јована Златоуста Патмоске библиотеке из ХШ в. на трећој просфори не помиње ни Часни Крст, ни анђеле, него само Светог Јована Претечу. Тако исто, рукопис Кутлумушког манастира из XVI-XVII в. помиње три просфоре, при чему се на трећој помиње Претеча и сви Свети.[40] И у рукопису Диатаксиса патријарха Филотеја из 1347-1368. г. не помиње се, на трећој просфори, ни Часни Крст ни Свети анђели. А тако налазимо и у рукопису овог Диатаксиса који наводи Гоар.[41]

Свети Симеон Солунски узима вађење честица уз помињање анђела као већ утврђену праксу, коју затим и објашњава, износећи први у чему је њен смисао и значај. „Честице су, вели, уместо Светих и у њихов помен и част… Али се честице не претварају у Тело Господње, нити у тела Светих, него су само дарови и приноси у њихово име… и од оних који су за Свете долази (освећење) нама, као што то бива преко молитава, кад их помињемо, или кад храмовима, или моштима њиховим, или иконама нешто принесемо“.[42] Он такође објашњава зашто се прво вади честица за Свете анђеле: „За њих је потребно приносити зато што и они служаху Тајни икономије, што с нама сједињени сачињавају једну Цркву, што желе да буду посвећени у Тајне Цркве и што су наши чувари и помиритељи пред Богом“.[43] Поред тога наводи да учествујући с нама у служењу Свете Литургије анђели примају за то благодат од Бога: „Но и божанствени анђели, јер се и они с нама сједињују, и Тајни саслужујући примају благодат“. И рукопис Диатаксиса патријарха Филотеја, штампан код Трембеласа, помиње Светог Симеона и ово његово мишљење: „Нужно је принети и за бестелесне, пошто су они први послужили Тајни и кроз њу добили већу славу и савршенство“.[44]

Треба овде да нагласимо битну разлику и у овом погледу између Светих анђела и људи. Анђели су и пре „пуноће времена“ (Гал 4, 4), и служења при догађајима оваплоћења и силаска Сина Божјег на земљу, служили Му и Његову Свету вољу у свему испуњавали. Они при Тајни оваплоћења, и даље у Светој Литургији, само настављају дело своје службе и благодат за то примају од Бога као већ праведни и Свети. Цео пак људски род, пре доласка Сина Божјег на земљу и Његовог искупитељског дела, спасоносних страдања и васкрсења, био је мртав због греха, у удаљености од Бога и непријатељству према Њему. И нама тако грешним, „Бог који је богат у милости“, пружа благодат своју, те Христом Исусом ми, непријатељи, миримо се с Богом (Рим. 5, 10); од далеких постајемо блиски, „суграђани са Светима и домаћи Божји“ (Еф. 2, 5, 19; Кол. 2, 13), од мртвих постајемо живи, од деце гнева – деца Божја (1 Јн. 3, 12).

Сада можемо јасно сагледати поступност развоја овог чина. До VIII в. нема помена ни о вађењу Агнеца, ни честица. Од VIII до ХШ века вади се само Агнец. У том периоду, пре XIV века, јавља се „приношење осталих просфора“ ради њиховог освећења за антидор. При томе се помињао Часни Крст, Свети анђели, Света Богородица и остали Свети по чиновима, али без вађења честица. Тек у XIV веку налазимо помена да се вади честица при помињању Свете Богородице и ставља с леве стране Агнеца. При помену Часног Крста, Светих анђела, Светог Јована Крститеља, осталих пророка, апостола, мученика и других Светих вади се једна честица и поставља и она с леве стране Агнеца, до честице Свете Богородице. Исто тако, само једна честица вади се при помињању ктитора (живих) и свију упокојених, али се ове две честице полажу с доње стране агнеца. У XV в. поједини рукописи изостављају помен Часног Крста, а неки и Светих анђела. Честица Свете Богородице ставља се тада са десне стране Агнеца, уз пророчке речи: „Предста Царица одеснује Тебе…“ (Пс. 45, 9), чиме се указује „да је она изнад свију и најближа Богу“.[45] С леве пак стране стављају се честице за Свете, али не више једна за све, него по једна за сваки чин посебно, свега девет честица. Испод Агнеца стављају се честице при појединачном помињању живих и мртвих, као што бива и данас.

Од посебног би значаја било за нас кад бисмо развој проскомидије, у ствари која нас интересује, могли пратити по нашим старим рукописним Служабницима. Нажалост, ту се не може ићи далеко, јер они из дубље старине нису сачувани. Онима пак који су сачувани обично недостају управо први листови на којима је била проскомидија. Због сталне употребе ови су се листови не само брзо хабали, него су, будући на почетку књиге, лако отпадали и губили се. Тако пергаментном Служабнику манастира Дечана (бр. 121 из XIV в.) недостаје цела проскомидија све до молитве „Боже, Боже наш“, а рукопису бр. 120 из XIV в. изгубљени почетни листови с проскомидијом дописани су тек у XVI в. Још старији од ових, хиландарски рукописни свитак из ХШ в. нема уопште проскомидије. Крушедолски рукопис из XIV в.[46] од проскомидије има тек крај с поменом упокојених. Исто је тако са српскословенским свитком Ватиканске библиотеке бр. 9, са ознаком да је из XII в. И он нема листова све до средине јектеније пред I антифоном.[47] Од осталих млађих рукописа, које сам имао у рукама и који садрже проскомидију, сви на трећој просфори редовно помињу „Силоју Частнаго и Животворештаго Крста, частних Небесних Сил бесплтних“, па даље Светог Јовану Претечу и друге Свете, са завршетком: „ихже молитвами посети нас Боже“.[48] Већина их међу Светим јерарсима помиње Светог Саву „српскаго“, а међу преподобним „Симеона српскаго“.[49]

При томе помињању Светих по нашим рукописима, свештеник вади само једну честицу и ставља је с леве стране Агнеца, где је претходно ставио и честицу за Свету Богородицу. Такође вади свега једну честицу за све живе и једну за упокојене чланове Цркве, стављајући их испод Агнеца. Све онако, дакле, као што је то наведено у Диатаксису патријарха Филотеја. Вероватно да се и у дечанском пергаментном Служабнику бр. 121 помињао, на проскомидији која му сада недостаје, Часни Крст, или бар Свети анђели, док он помиње анђеле на почетку молитве по освећењу Дарова, ходатајствене: „Светих Небеских Сил“ – настављајући даље као што та молитва и данас гласи – „светаго Пророка, Претече и Крститеља Иоана…“.[50] Рукопис бр. 108 (с краја XV в.), манастира Свете Тројице код Пљеваља, не помиње с које се стране ставља честица Свете Богородице.

Доцније, од XVI в., у рукописима све ређе наилазимо на помињање како Часног Крста, тако и анђела. Дечански Архијерејски Служабник бр. 135 (с краја XVI или почетка XVII в.) наводи за трећу просфору: „Таже пријем третију просфору глагољет: Частнаго и славнаго пророка, Предтечи и Крститеља Иоана“. Исто је тако и у Архијерејском Служабнику који је 1686. г. преписао Христифор Рачанин и који је негда припадао Никанору Мелентијевићу, епископу печујском (Музеј СПЦ бр. 252), као и друга три Архиератикона из ХVII в.: Музеја СПЦ бр. 21 и 139, и бр. 21 Патријаршијске библиотеке у Београду.

*

У старим руским рукописима сачуван је Чин проскомидије из дубље старине него код нас. Тако један рукопис из ХII в.[51] говори само о једној просфори и вађењу само Агнеца („Хотја рјезати проскуру прехрестит тришди ножем и рјежа глагољет се: Јако овча… Прерјезав крстом (крстообразно) глагољет: Жретсја Агнец Божиј… Љеја вино и воду в чашу: Копијем прободен бист в ребра своја, и изиде кров и вода и видјев свидјетељствова, и истино јест свидитељство јего“). Потом долази молитва „Боже, Боже наш“ и покривање Дарова. Нема ни помињања Свете Богородице, ни Светих, ни вађења честица. Исто тако је и у рукописном Служабнику из 1380. год. „у коме се сав Чин проскомидије ограничава само на вађење Агнеца, а о вађењу честица и броју просфора нема ни речи“.[52] У другом рукопису, с почетка ХII в., после прописа о вађењу Агнеца помињу се и друге просфоре, али уопштено: „и просфумисав просфори“,[53] а слично наводи и рукопис ХШ в.: „таже проскумисаније“.[54] Но у другом рукопису из ХШ в. долази већ помен Свете Богородице и Светих: „И проскумисајет поп глагоља: Прими, Господи, приношеније се в чест и славу свјатија Владичици нашеја Богородици… Свјатих Сил Небесних… Предтечи и Крститеља Господња Иоана“.[55] Ово „проскумисаније“, или „просфумисаније“ биће да значи исто оно што у грчким рукописима „приношење (проскомидија) осталих просфора“.

Доцније се већ помиње и вађење честица, као што стоји у рукопису библиотеке типографије бр. 125 из XIV-XV в., где се после дејства са Агнецом вели: „Таже приим проскуру винимаја глагољет: Прими, Господи, приношеније се в чест и в славу Пресвјатјеј Госпожи…“.[56] У појединим рукописима помињу се Небеске Силе (овај наведени из XIV-XV в.), као и Часни Крст.[57] Али у Служабнику митрополита Кипријана из XV в. налазимо на трећој просфори, као и данас, само помен Светог Јована Крститеља, без помена Часног Крста и Светих анђела, а доцније тако бива све чешће. Никољски објашњава: „У неким ранијим Служебницима било је указивано о вађењу честица у част бестелесних. Но ово је укинуто, јер се честице полажу око Агнеца за оне који су добили спасење кроз Распетог на крсту Агнеца“. А пошто анђели „нису имали потребу у искупљењу крвљу Господњом, не помињу се на проскомидији…“.[58] Као што се, по Диатаксису патријарха Филотеја, и код нас негде вадила само једна честица при помињању свију Светих, тако је било и у Русији. Но у штампаним Служебницима од 1656. г. одређује се: „Честица Светих не полажемо ни више ни мање од девет, на подобије небеских чинова, јер као што је тамо (опширно у богословљу Дионисија Аеропагита) раздељена у девет чинова сва њихова војска, тако је боголепно и овде. Исус је исти обојим“.[59] Слично вели и Дмитревскиј: „Затим се вади из треће просфоре девет честица за Свете… зато што су и сабори Светих, пред престолом Агнеца, прибројани ликовима анђелских сила и сачињавају с њима једну Цркву, торжествујућу на небесима“.[60] На одредбама ових прописа стоје и наши данашњи Служебници.

*

Као закључак и одговор на постављено питање могли бисмо, према свему изнетом, рећи овако: Помињање Светих на проскомидији, и Светој Литургији уопште, има двоструки смисао. Прво, да је жртва Христова, чији је наставак Света Литургија, била и за њих као људе, јер су и они рођени с прародитељским грехом. И друго, Црква помиње Свете у циљу њиховог прослављања због светости (коју су такође благодаћу Христовом достигли), и молитве нам призива да нам помогну својим заступништвом пред Спаситељем.

Како искупитељски подвиг Христов није био за анђеле, јер они не подлежу прародитељском греху, нити су кад припадали Цркви земаљској, војинствујућој, не могу се помињати, у односу на жртву Христову, у оном смислу у ком се помињу Свети из рода људског. С обзиром на ову чињеницу, кад се почело с вађењем честица на проскомидији, као што смо видели, у појединим рукописима изостаје помен Светих анђела. У Руској, Румунској и нашој Цркви пошло се тада у правцу наглашавања ове стране наведеног питања, те се посебна честица за Свете анђеле не вади. Овако је остало у овим Црквама до данашњег дана.

Пошто Свети анђели учествују с нама у служењу бескрвне жртве Тела и Крви Христове, Свете Литургије, примајући од тога благодат за већу славу и савршенство и припадају Цркви небеској, торжествујућој, а Црква је цела представљена на проскомидији – како вели Свети Симеон Солунски[61] –то је потребно да и они овде буду представљени. Имајући то у виду, у неким рукописима остао је помен Светих анђела кад се почело с вађењем честица. С нагласком на ту страну овог питања, у Грчкој и Бугарској цркви утврдила се пракса да се прва честица из треће просфоре вади за Светог Михаила и Гаврила и све Небеске Силе, што је остало до данас.

Ова чињеница, да Свети анђели припадају Цркви, изражава се на проскомидији и код оних православних Цркава код којих се не вади посебна честица за Свете анђеле. Девет анђелских чинова представљени су тајанствено са девет честица, у три тројна реда, извађених за ликове Светих. Тиме се управо изражава мисао да као што Бога прослављају девет чинова Светих анђела, да Га тако прослављају девет чинова Светих људи односно да у Цркви земаљској верни, оправдани жртвом Спаситељевом, и уз помоћ Светих анђела, достижу ону светост и славу коју Свети анђели већ имају. Овим уздизањем људи небеској висини анђела, и силаском анђела људима да им у томе помогну, достиже се пуна заједница јединства љубави међу њима. Тако се, и без вађења посебне честице, на дискосу представља „једно стадо анђела и људи“, „један збор неба и земље“ у једној Цркви Христовој.

Но посебно, у смислу указивања поштовања и молитвеног обраћања да нам помогну и заступе нас пред престолом Божјим, потребно је помињати анђеле при вађењу осме честице како у храмовима који су њима посвећени тако и на дане њиховог посебног празновања, што се у нашој Цркви до данас чини.

И без нарочитог подвлачења, дакле, можемо уочити да су у овој нашој пракси изражене обе стране суштине и смисла вађења честица на проскомидији: 1) опраштања греха (стога невађење посебне честице за Свете анђеле) и 2) прослављање Светих (отуд њихово помињање при вађењу осме честице) и 3) да Свети анђели са Светима припадају Цркви небеској, те нема разлога да при њој не останемо.[62]

 

Гласник, август 1974.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Весник Српске цркве, 1895, св. II, стр. 176; Весник, орган Савеза удружења прав. свештенства, 1968, бр. 465, стр. 4.

[2] Микрон евхологион, изд. М. Саливеру, Атина; Иератикон, изд. Апост. Диакониа, Атина 1962.

[3] Београд 1922, 18, 19.

[4] Недеља Св. педесетнице, Ујвидек 1942, 281.

[5] II посебни део, Дневна богослужења, Београд, 1966, 281.

[6] Мињ. П. Г. Т. 63, к. 131; уп. Андруцос, Догматики, Атина 1956, 205; Трембелас, Догматики, Атина 1961, III, 144. Сматрам да ова истина није довољно јасно изражена код проф. К. Керна који вели: „Свака је Литургија ново боговаплоћење, и ново понављање Голготе“ (Евхаристија, Париз, 1947, ИМКА-Прес, 230). Боље би, мислим, било рећи: Свака је Литургија наставак боговаплоћења, наставак голготске жртве Христове.

[7] Др Л. Мирковић, Литургика, Дневна богослужења, 33.

[8] Дужа беседа о вери, Мињ, П. Г. Т. 26, к. 1260.

[9] Макарије, Догматика, С. Петербург 1883, II, 156.

[10] Исто, 155.

[11] Др Јустин Поповић, Догматика I, Београд 1932, 24. Овај наш познати догматичар казује: „Бог није постао ни Богоанђео, ни Богохерувим, ни Богосерафим, већ Богочовек“ (Православна црква и екуменизам, Солун 1974, 14).

[12] Катихеза IV, 1, код др Ј. Поповића, н. д. 246; Андруцос, н. д. 128; Трембелас, н. д. I, 447.

[13] Др Јустин Поповић, н. д. 246.

[14] Н. д. II, 2.

[15] Уп. Трембелас, н. д. II, 212; др Ј. Поповић, н. д. II, 257.

[16] Раније, у неким рукописима, налазио се овде не само помен анђела него и Часног крста. Тако у Литургији Св. Јована Злат., грч. рукоп. Синајске библиотеке бр. 973 из 1153. год., после молитве „Изрјадно о Пресвјатјеј…“ вели се: „И одмах говори молитву: Светих Небеских Сила, Светог и пречистог Крста, Св. Јована Претече и Крститеља“. Исто се тако помиње Часни Крст и Небеске Силе на Литургији Св. Василија Вел., у пергаментном свитку бр. 1020 (ХII-ХIII в.) исте библиотеке. Но у Литургији Св. Василија Вел., наведеног свитка бр. 973, на том се месту не помиње Часни Крст, него само Небеске Силе, а тако је исто и у пергаментном свитку Патмоске библиотеке бр. 709 из 1260. г. (А. Дмитријевскиј, Евхологиа, Кијев 1901, 84).
Од наших рукописа, Небеске Силе на овом месту Св. Литургије помиње дечански пергаментни рукопис бр. 121, као и бр. 123, затим рукописи Музеја СПЦ, бр. 214 и 215, оба из XVI в. Но у Василијевој Литургији, ова три последња рукописа немају тог додатка. Према Красносељцеву, овакав почетак ходатајствене молитве сусреће се врло ретко у неким рукописима Литургија Св. Василија и Јакова, и у једном криптофератском рукопису Литургије Златоустове (Свједјенија о њекоторих литургических рукописјех ватиканској библиотеки, Казањ 1885, 291).
Како је ова молитва канона Евхаристије настала несравњиво раније од Чина проскомидије, то је она послужила као узор за овај чин, или како вели К. Керн: „Поредак помињања на проскомидији понавља, у даном случају, ходатајствену молитву“ (н. д. 159). У наведеним рукописима, овај додатак о Часном Крсту и анђелима сматрам да је доспео механичким преписивањем из проскомидије. Већина рукописа га нема (уп. Трембелас, Е трис литургие, Атина 1935, 118).

[17] Мирковић, н. д. 41.

[18] Макарије, н. д. II, 424.

[19] Трембелас, Догматики, III, 237.

[20] О Св. Тајнама, гл. 42, Мињ. П. Г. Т. 155, к. 184, 185.

[21] Исто, 237.

[22] Катихеза V, 9, Мињ. П. Г. Т. 33, к. 1116.

[23] Бес. 285, код Шмеман, Веденије в литургическоје богословије, Париж, ИМКА-Прес, 1959, 214.

[24] О божанственом храму, гл. 102, Мињ. П. Г. Т. 155, к. 748.

[25] К. Керн, Евхаристија, 157; Трембелас, Е трис литургие, 19, 20.

[26] Мињати, П. Г. Т. 99, к. 1690.

[27] Н. Милаш, Правила Прав. цркве с тумачењима, Н. Сад 1896, кан. 12, стр. 524; Упор. Трембелас, н. д. 19.

[28] Против аријана 28, Мињ. П. Г. Т. 25, к. 296.

[29] Трискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1966, к. 653.

[30] О иконама, Мињ. П. Г. Т. 99, к. 489.

[31] Kepн, н. д. 157.

[32] Трембелас, н. д. 222.

[33] Трембелас, н. д. 222, 224; А. Дмитријевскиј, н. д. 172; Ј. Фундулис, Апантисис ис литургикас апориас, Атина 1970, II, 159.

[34] Фундулис, н. д. 224, 225.

[35] Трембелас, н. д. 224, 225.

[36] О Св. Литургији од Св. Симеона Солунског († 1429), с грчког превео Лазар Мирковић, Богосл. Гласник 1910, књ. XVIII, 452.

[37] Рукопис Василија Фаласка, Гоар, Евхологион, Венеција 1730, 86.

[38] Дмитријевскиј, н. д. I, 172.

[39] Гоар, н. д. 58.

[40] Дмитријевскиј, н. д. I, 172, 263, 950.

[41] Н. Красносељцев, Материали, 42; Гоар, н. д. 58.

[42] О Св. Литургији, Мињ. П. Г. Т. 155, к. 281.

[43] О Св. Литургији, превод Мирковића, н. д. 448.

[44] Трембелас, н. д. 235.

[45] О Св. Литургији, превод Мирковића, н. д. 449.

[46] Музеј СПЦ, бр. 227.

[47] Н. Красносељцев, Свједјенија, 152. Такође Пећког ман. бр. 79 (XV в.) и 81 (XVI в.) и ман. Св. Тројице код Пљеваља: бр. 86 (с краја XV в.); бр. 60 (прва пол. XVI в.); бр. 114 (Бугарске рецензије из среднне XIV в.).

[48] Такви су рукописи библиотеке ман. Дечана бр. 120, 123, 125, 129, 130, 132; Пећког ман. бр. 82 (XVI в.); бр. 80; Библиот. Музеја СПЦ, бр. 108 (XV в.), бр. 117, 214, 215, 238, (XVI в.), ор. 4 (XVII в.); Збирке проф. Грујића бр. 50 (XVII в.); Служабника Бож. Вуковића из 1519. и 1554. г.; ман. Св. Тројице код Пљеваља бр. 110 (поч. XV в.); бр. 67 (из 1504 г.); бр. 106 (средина XVI в.).

[49] Музеја СПЦ бр. 108 (XV в.), бр. 117, 214, 238 (XVI в.), бр. 252, бр. 4 (XVII в.); Дечански бр. 122, 123, 125, 128, 130, 132, 134. Два од њих – Музеја СПЦ бр. 215 (XIV в.) и Збирке проф. Грујића бр. 50 (XVII в.) – не помињу ни Св. Саву, ни Св. Симеона, што је и разумљиво, јер су бугарске рецензије; а два дечанска, бр. 126 и 134, помињу само Св. Симеона, не и Св. Саву. Ман. Св. Тројице код Пљеваља бр. 110, 106, 67 и 108 (с краја XV в.) помињу обојицу.

[50] Као интересантно напоменућемо, мада не спада непосредно овде, да у већини наших рукописа постоји одредба да кад свештеник заврши помињање живих „ихже имат“ и покојних, ђакон „вазам и та просфору и светоје копије“, помиње себе, затим живе и мртве „ихже хоштет“ – Музеја СПЦ, бр. 227, 108 (XIV в.), Служабник Божидара и Винценца Вуковића из 1519. и 1554. г.; (Рукоп. бр. 84, из 1635. г. ман. Ораховице, не помиње да ђакон вади честице, али он иначе не узима у обзир служење са ђаконом); помиње такође бр. 108 (XV в.), 117, 238, 214 из XVII в., бр. 4, Грујићеве збирке бр. 50; ман. Св. Тројице код Пљеваља бр. 110, 67, 106. При томе ђакон „такожде полагајет чести от долњеје страни Светаго Хлеба, јакоже и јереј“. Овај пропис да ђакон вади честице за себе, своје живе и упокојене, налази се у Диатаксису патр. Филотеја (нпр. у грч. рукопису овог дела из 1347-1368. г.). Исто тако стоји и у рукопису бр. 435 ман. Пангелејмона у Св. Гори из XVI в., али је на маргини истом руком додато: „Ово сада не бива“ – као остатак старог Чина проскомидије, коју је у прво доба углавном вршио ђакон, док је свештеник говорио само молитву предложења. Према Псевдософронију, Агнец је вадио из целог хлеба „ђакон, или свештеник“. Још одређеније о том учешћу ђакона у проскомидији говори Теодор Андидон, грч. писац нз XII в.: „Ако ово ваде јереји, али у Великој цркви тако свршаваху негда ђакони сечење просфоре”. И из описа проскомидије Теодора Мопсуестијског „јасно се види да је спремање Дарова и преношење на жртвеник вршио сам ђакон“ (Трембелас, Е трис литургие, 224; Мансветов, Церковниј устав, Москва 1885, 235). И стари руски рукописи знају за праксу по којој је проскомидисање ствар ђакона. Кад почне шести час „поп и ђакон иду у олтар и, поклонивши се игуману и обукавши се, ђакон проскомидише“ (Устав синодски бр. 330-380 из XII в., И. Мансветов, н. д. 386). Тако вели и други Синодални устав: „И проскомидише ђакон“. А Устав Сиподалне типографије бр.287 вели: „поп и ђакон… облаче се и проскомидишу“ (н. д. 386).
У XV в., у време Св. Симеона Солунског ђакони већ не ваде сами честице: „А сви ђакони“ – вели он – „приносе преко презвитера, јер није обичај да ђакони приносе за себе“. Св. Симеон износи и разлог за то – јер они „немају благодат приношења Богу“. Раније, вели, вадили су ђакони честице за себе и у Солуну, а у Св. Гори ваде их још и сада, али ово „није према реду и прикладно“ (н. д. 453). Такав став налазимо у грч. рукопису бр. 421 (XVI в.), ман. Пантелејмона, где стоји: „И ђакон приноси честицу, као што треба, преко јереја. Јереј држи просфору и Св. копље, а ђакон говори: Помени Господе…“ (Красносељцев, Материали, 42, 46).
У Русији је још у XIII в., Владимирски сабор 1274. г., због тога што су „у неким новгородским црквама ђакони почињали проскомидију и вадили Агнец без свештеника, а ови су после завршавали започето …“, наредио: „ђакони не могу вадити Агнец, и уопште не могу свршавати проскомидију. И једно и друго припада свештеницима“ (К. Никољски, Пособије, С. Петербург 1900, 375). Такав став има и 214. правило Номоканона у Вел. Требнику: „Ако ли с тобом литургише ђакон, он да не вади честице, него само свештеник, по наредби апостолској…“. Православна црква стоји на овом становишту и данас.

[51] Синодалне библиотеке бр. 604 (Игуман Филарет, Чин Литургије Св. Иоана Злат. по изложенију старопечатних, новоисправљених и древних писмених Служебников, Москва 1899, 39, 40).

[52] Игум. Варлаам, Об измењенијах в чиње литургиј Ј. Златоустога, Вас. Великаго и Григ. Двојеслова, Кишињев 1860, 17.

[53] Исто, 15.

[54] Игум. Филарет, н. д. 36.

[55] Софијске новгород. библиот., код игумана Варлаама, н. д. 17.

[56] Игум. Филарета, н. д. 38.

[57] Острошки Служабник из 1612. г.: „Посем (јереј) приим просфору третију взимајет чести во имја Честнаго Креста, во имја Небесних Сил, во имја Честнаго Предтечи…“; Игум. Филарет, н. д. 46.

[58] Пособије, 379, 380.

[59] Н. д. 379.

[60] И. Дмитревскиј, Историческоје, догматическоје и таинственоје изјављеније на Божественнују Литургију, С. Петербург 1884, 110, 11. Као што се вели и у црквеним песмама: „Твојим крстом, Христе, поста једно стадо анђела и људи, и у једном збору небо и земља весели се певајући: Господе, слава Ти!“ (Октоих, II стиховња I гл. у среду на јутрењи); „Благословена је војска Цара Небескога, јер ако су на земљи рођени и били страснотрпци, но трудили су се да достигну анђелски чин, не марећи за тела…“ (Октоих, I на хвалитне, субота V гл.); „Сапричасници бисте анђела, Св. мученици, проповедавши храбро Христа на суду…“ (Октоих, III хвалитне, субота IV гл.); „Ти који си хармоничним чином по реду украсио духовни свет невидљиво, удостој часну цркву да се уподобљава њиховом благочинију“ (Окт., II троп. VI п. кан. на јутр. понед. 3 гл.); „Како да вас назовем, Свети? Херувимима ли – јер је на вама починуо Христос. Серафимима ли – јер Га непрестано прослављате. Анђелима ли – јер не мислите на тело…“ (Окт., II стихов. на јутр. понед. VIII гл.); „Са овим блаженим силама, Владару Човекољупче, и ми грешни певамо и говоримо: Свет си…“ (Литургија Злат. и Вас.); „Лик посника и збор Светитеља и светих жена и славних пророка показа се исте части с анђелима, анђелским на земљи духом поживевши“ (2. тр. VIII п. првог канона, субота Окт. II гл. на јутр.).

[61] „Видиш ли, дакле, како овим божанским Чином проскомидије имамо пред очима целу цркву Христову, и посред ње истинску светлост, живот вечни стечен и осветљен од Христа! Јер Он је као хлеб на средини“ (н. д. 450).

[62] При раду око овог одговора, дознао сам да постоји расправа руског писца Муретова: О поминовенији безплотних сил на проскомидији, Москва 1897, али до ње нисам могао доћи, нити се користити материјалом који је он изнео.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.