ОДНОС МАТЕРИЈАЛНЕ И ДУХОВНЕ СТРАНЕ У ЗАПАДНИМ, ОДНОСНО ИСТОЧНИМ КУЛТУРАМА
Чини ми се да је требало да протекне врло много времена док нисам схватио порекло моје давнашње чежње управљене према Истоку, у првом реду према Индији. Ова чежња и тежња која се у младости показивала као авантуристичка жеља да путујем у Индију, а онда у зрелим годинама као потреба да продубим напабирчена знања из индијске филозофије и религије, обузимала ме је у таласима и то обично онда када сам бивао пресићен акробатијама мога разума и недовољношћу медицинске науке којом сам се као лекар бавио.
Тако су се годинама смењивале у мени потребе које су једном ишле у правцу задовољавања знања и рационалних потреба мога бића, други пут у правцу пружања неопходне хране ономе што недовољно јасно дефинишемо као ирационалне потребе тога истог, јединственог бића човековог. Тек пре кратког времена успео сам, најзад, да схватим обе врсте својих потреба и да тако дођем до јединственог погледа на читав проблем односа Истока и Запада. Овај однос сагледао сам у првом реду, сходно области којом се годинама бавим, психолошки.
Иако сам далеко од тога да тврдим да је психолошки начин премошћивања разлика између Истока Запада једини или најисправнији, склон сам да овај начин, који наравно није само мој и оригиналан, изузмем од осталих и придам му већу вредност, или чак знатну предност. Овоме начину, даље, дајем предност и због тога што ми се чини најприроднијим и што притом може да буде универзалан.
Ако најпре кренемо из било које области нашег истраживања која треба да нам покаже разноврсне начине реаговања источног или западног човека, свеједно да ли је та област економска, филозофска, психолошка или религиозна, неминовно се у току времена озбиљних студија из ових области уверавамо да у начину овог реаговања постоји различитост, која нам се каткад чини суштинска. Даље такве анализе могу да нас одведу, и то добрим аргументима, у негирање било каквих сличности између Истока и Запада, из чега може да произађе и код многих, чак и значајних мислилаца на обадве стране већ је и произашло, уверење у даљу постојаност суштинског јаза између Истока и Запада. Да поменемо само неке битне разлике између Истока и Запада.
Према Ото Волфу, (Otto Wolff) одличном познаваоцу индијске филозофије и у свету познатом по својој књизи Прилог Индије новој слици о човеку (Рамакришна-Ганди-Оробиндо), постоји битна разлика између источног и западног схватања појма времена, појма супротности и односа према своме Ја.
Време на читавом Истоку не игра готово никакву улогу. У језику Хиндуса уместо наша три појма: јуче, данас, сутра, постоје само два и то ај, који означава данас, и кал, који може да значи и јуче и сутра. У западној филозофији и науци детаљно је разрађен појам времена, а шта он практично представља за западног човека – није потребно сувише објашњавати. Супротности су за источну филозофију, али и за поимање обичног човека на Истоку само поларности, дакле пре два различита пријатеља, него два укрштена непријатеља. За западну филозофију, све од времена Хераклита, супротности су ратничке и у непрестаној борби једна са другом. Најзад, у односу на појам нашег Ја, разлика је можда највећа. Азијски човек, према Волфу, слабог је и недовољно развијеног Ја, отуд између осталог и недостатак страха од смрти у азијског човека, као и приврженост групном Ми-доживљају. Западни човек не само што је у току векова развоја западне цивилизације и културе стално јачао то своје индивидуално Ја него је већ доспео и до његовог склерозирања, што га је одвело не само у егоизам већ и у све паничнији страх од смрти.
Ако овом разликовању које је Волф убедљиво показао, а ми смо га овде само скицирали, додамо још и свима познат однос Истока – Запада према спољашњем и унутрашњем свету, односно према материјалним и духовним вредностима, при чему се подсећамо да су спољашњи свет и материјална добра за човека Истока најчешће само “маја”, привидни свет који у крајњој линији и не постоји, док је невидљиви, унутрашњи свет за њега све, којим он покушава преко разних техника медитације и јога да овлада, онда смо углавном изнели све оно битно што разликује Исток од Запада.
Пре него што се још једном на крају вратимо на покушај психолошког измирења овако битних разлика у разумевању и тумачењу неких својстава и односа људског бића, не покушавајући да доносимо ма какве коначне судове који би ишли у прилог једног или другог тумачења света и улоге човека у ток свету, не можемо а да не укажемо на неке опасности оваквих супротних схватања Истока и Запада поводом раније поменутих тумачења.
Чини нам се, најпре, да није могуће градити империју и цивилизацију, бар у оном смислу како их ми на западу схватамо, без везивања за време као и разумног, планског распоређивања тога времена. Све што је на Западу у току две хиљаде година постигнуто било је могуће само захваљујући заиста револуционарном обрту у менталној сфери који је потекао од Хесиода, који је први изрекао заиста нову мисао: “Моира (богиња судбине) и господарица и слушкиња људи и богова у исто време.” До тада, а за добар део Истока и после тога, све до данас, судбина је била и остала само господарица људи, а можда и самих богова Из овога обрта јасно произилази да је проблем слободе воље и шта учинити са том слободном вољом (ако је ипак, макар у клици у човеку има), могао да буде постављен, бар у оној њеној познатој оштрини, само на Западу.
Однос према смрти који је у току две хиљаде година западне културе све више заокупљао човека а који је у току тога времена покушавао да на њега да неки одговор који би га могао иоле да задовољи, за наглашено спиритуалистичку филозофску концепцију на Истоку уопште се не поставља. За већину Азијата непрекинути континуитет живота, лични и колективни, сасвим је природан и ничим ненарушен процес у васиони. Овакво схватање смрти, као што смо то већ нагласили, могло је да произађе само из претходног потцењивања, обезвређивања или, тачније, готово потпуне неразвијености Ја-принципа у човеку: Ја код Азијата има значаја и вредности само ако је повезан са Ми, а и Ја и Ми су Он, Атман и Брама коме се сви враћамо и од кога смо сви потекли. Отуд: тат твам ази, то си Ти: (насупрот јеховистичком принципу: Ја сам Ја, Ја јесам).
Потпуно на супротној страни оваквом азијском гледању на “прво, друго и треће лице”, као и на смрт, налази се егзистенцијалном страшћу прожета мисао, уосталом врло логична, савременог француског филозофа Владимира Јанкелевича, који у својој књизи Смрт, каже и следеће: “Зар друго и треће лице, која су за мене Ти и Он, не представљају Ја за себе?” Из овога ће за Јанкелевича произаћи доживљај страхоте смрти, која и поред своје за човека суштинске непојмљивости, оставља за собом или пред собом само пустош и апсолутно ништавило.
Стварно прихватање Бога или одсудно одлучивање за атеизам може да буде извршено само за човека који је развио своје Ја, али га још није склерозирао. А склерозирао га је сваки онај ко је изгубио везу са прошлошћу, није заинтересован за будућност, већ на изразито егоцентричан начин, идентификујући читаво своје биће са садашњим материјалним добрима хоће само да има, а не да буде. Ако се за оваквог човека икада и постави мало пре споменута одлука, без обзира да ли ће се одлучити да верује или не верује, ова одлука неће имати егзистенцијалну важност нити егзистенцијалну трајност.
Најзад, ако размотримо још једном однос на Истоку и Западу према спољашњем и унутрашњем свету, не можемо а да не видимо претераности с обе стране. Насупрот наглашеном неговању разума и придавању овоме улоге коју он никако не може да има у целокупности нашег бића, усавршавајући овако аналитички рационализам, све до тежње ка идеалу неке апсолутне објективности, источњачки начин мишљења, још сав разливен између магијског и митског начина доживљавања, придајући рационалном у човеку улогу и мању од оне која му стварно припада, одбацује наше циљеве упознавања и овладавања природом и остаје у свесној тежњи ка идеалу неке апсолутне субјективности. Као резултат оваквог развоја израстао је на Западу човек-робот, удаљен и туђ природи, уплашен од сваке субјективности, испражњен и огољен односом према објекту, изгубљен за однос према субјекту, у себи и у другом човеку. На Истоку пак човек је мало заинтересован за неку другу врсту делатности осим оне да се преко самоспасавања што пре врати Праузроку; цени другог човека као носиоца истог божанског принципа који обитава и у њему, али није ни у каквом односу према његовој личној судбини без обзира колико ова била тешка и захтевала од другог човека утеху и помоћ. Активно се мешати у судбину другог човека, чак и када овај умире, а можда би могао да буде спашен, незамисливо је мешање у посао богова који би се још могли и осветити за такво понашање.
Због овога става пуног поверења у судбину која води човека из живота у живот по најбољем могућем плану, који ће га једном ослободити овог мучног точка рађања и умирања, уколико не буде у неком животу имао срећу да наиђе на учитеља који ће му објаснити пут ранијег и бржег ослобођења земаљских окова, на Истоку битно недостаје стваралачки принцип слободног, ослобађајућег или човека који ће се ослободити свих стега, и оних спољашњих и оних унутрашњих, чији је праузор могао израсти само на грчком миту о Прометеју.
Ако је до сада изгледало да супротстављајући Исток Западу и Запад Истоку, при чему смо давали предност час једном час другом, у неким битним тумачењима основних људских категорија желимо да заоштримо ове супротности, онда је овакво гледање на наше излагање тачно. Потребно је, најпре, да у свој могућој оштрини сагледамо шта је оно што нас међусобно дели и у исто време да уочимо сву дубину ове провалије да бисмо коначно покушали са раније обећаним психолошким скоком који не треба да поништи ове разлике, које и даље остају присутне, већ да их постави у једно друго поље посматрања. Ово поље посматрања јесте психички живот човеков који је и поред свих расцепа и дуализама у основи јединствен и целовит.
Зашто не бисмо могли да усвојимо, као што то нам Карлфрид Диркхајм (Karlfrield Durcheim) предлаже да су и Исток и Запад поларне супротности (не ратнички супарници) заступљене у нама самима! Зашто ове супротности у нама не би имале потребу међусобног допуњавања и компензације како би обадве заједно присутне и у релативној хармонији помирене, довеле до оне синтезе и целине нашег бића којој свесно или несвесно одувек тежимо: Запад и Исток у нама односе се као мушки и женски принцип у сваком од нас, или, да се послужимо познатим симболом кинеске филозофије, као Јин и Јанг. Иако су ова два принципа често у међусобном сукобу, одводећи нас и на странпутицу неурозе, зар пример уравнотеженог и зрелог човека, још више човека-ствараоца, не показује активно и плодно присуство оба принципа у нама!
Постављајући се сада само на становиште западног човека и тражећи у њему све оно чиме он у себи није задовољан, мени више није потребно да макар у мислима путујем у Индију, јер све то што сам раније налазио у источној филозофији и религији сада налазим, када се дубље у себе загледам, у себи самом. Довољно је да погледамо свој свакодневни живот, да се уверимо колико нам је управо несношљиво да останемо стално будни, или стално активни, или стално предани својим чулима. Склони смо да се већ и по дану предамо сањаријама и маштањима, ноћу то наш верни савезник сан природно чини; ужурбаној активности безбројних дана уследи пасивни и мирнији период када смо склони да размишљамо, прикупљамо снаге за будуће акције и подсетимо се шта смо у протеклом периоду урадили. Непрестаној персонализацији и индивидуацији, непрекидном сујетном грчу да очувамо и ојачамо пред другима наше Ја, природно уследи период умора и гађења над собом, период деперсонализације и интимна, дубока жеља да потонемо у неки безмерни океан у који би се улили као безимена кап из реке. Потреби за знањем, прикупљањем безброј података из безброј прочитаних књига, уследи искрена потреба за сазнањем, за разрешењем наших стварних, егзистенцијалних проблема, за ослобођењем од страха, очајања, напуштености, смрти. Нашој безобзирној нетолеранцији према другима, нашем грабежу за поседовањем, неминовно уследи, каткад, потреба да будемо толерантни и скромни, да престанемо да се интересујемо за поседовање а да почнемо да се бавимо бићем.
Нека је овога пута и на претеран начин окарактерисан принцип живота западног човека. Све оно што сам малочас навео да у нама тражи своју другу страну и допуну, што тежи да исправи сувише искренут тас на ваги и јесте заправо оно што је “Исток” у нама.
Добро је речено: Исток је сенка Запада. Човек не може без своје сенке. Ако пођемо од врло вероватне истине да су се и тзв. источни и тзв. западни човек развили из истог корена (пре цепања свих аријских народа на Индоевропљане и Индоиранце), да су једно време, које није могло да буде кратко, имали исти развитак, а да су се онда све више диференцирали, тражећи од тада непрестано да један другог боље упознају и допуне, онда нам више ни сви ти магијски и митски слојеви у души човека са Истока не могу бити тако страни. Зар они нису били део и нашег сопственог развитка и да ли можемо да кажемо да их више у себи немамо?
У нама свима присутна је тежња ка интегралном живљењу, што не значи ништа друго него допустити да живе у нама и Исток и Запад. Уместо потискивања магијског и митског, присутних у дубљим слојевима бића у сваком од нас, (што смо до сада на Западу углавном чинили, вештачки се одвајајући од нашег природног врела, умножавајући тако неурозе и психозе), потребно је да експериментишемо са њима, потребно је да повратимо изгубљено поверење у њих и да, слично хиљадугодишњем искуству Истока, искусимо своје биће. Јер тек у оно што смо сами искусили, не само спољашњим већ и унутрашњим чулима, можемо и да верујемо.
Интегрално живљење које води универзалном човеку могуће је остварити и треба га остварити најпре у себи. Онда када будемо схватили да су Исток и Запад категорије поларно супротне, али не непријатељске, присутне у једном истом људском бићу, свеједно да ли оно живи на Истоку или Западу, омогућићемо овим доживљајем, који води метаморфози и сазревању, да се и на спољашњем плану нађу нови мостови који већ постоје за даље зближавање Истока и Запада.
