САВРЕМЕНА ДОСТИГНУЋА УПОРЕДНЕ ПСИХИЈАТРИЈЕ
Међусобно интересовање народа за друге народе и онда када су одвојени великим географским растојањима, историјским развојем, расом, културним нивоом и религијом порасло је у нашем веку изванредно, и непрестано даље расте. Било је отуд сасвим природно да се и психијатри у свету, пре свега у земљама које су већ достигле релативно задовољавајући степен психијатријске науке, окрену другим народима и расама са жељом да испитају учесталост, форме и специфичности психичких поремећаја, као и начин лечења у удаљеним и заосталим крајевима света, као што су Африка, Индија, Индонезија, Јужна Америка итд. Оваква испитивања, која су нарочито интензивно последњих тридесет година обављали истакнути стручњаци из Америке, Канаде и Европе (Витковер, Пфајфер, Делгадо и други) директним одласком у ове за психијатре неупознате крајеве света и остајањем у њима неколико година, била су омогућена плодним претходним научним експедицијама разних група виђених антрополога, етнолога и социолога (Мид, Малиновски, Кардинер, Рохајм итд.), који су са ових путовања донели белој раси богат и разноврстан материјал.
На почетку својих истраживања упоредна или транскултурална психијатрија поставила је себи неколико основних питања, која су истовремено били циљеви даљег изучавања ове младе психијатријске гране. Ова су питања била следећа: 1) утврђивање сличности и разлике култура и њихов утицај на појаву болести типа психоза и неуроза; 2) испитивање сличности и разлике култура међусобно и у вези с тим вредност и исправност наших уобичајених психопатолошких појмова, односно нозолошких класификација болести у некој туђој културној средини; и 3) утврђивање односа култура према душевним болестима у њиховој средини, као и начин лечења ових болести.
На занимљиво питање – постоје ли у неком крају света душевне болести којих нигде више нема у другим крајевима – одговорено је негативно. Ако понегде и постоје извесни облици акутних стања психомоторне узбуђености психотичног типа са ехолалијом, ехопраксијом и хипноидним стањем, као на пример у Малаји или на Јави, или тзв. амок-психозе са хомицидним или суицидалним агресивним реакцијама (у Малајском архипелагу), квалитативно ова психотична стања нису нова и непозната и у другим срединама.
Опште је прихваћено да су неке културе више оптерећене опасним психичким стресовима од других и да је у њима, природно, предиспозиција за настајање душевних сметњи већа и учесталија. Ово правило се првенствено односи на она примитивна друштва која долазе у све чешћи и ближи однос са белом цивилизацијом и која преко убрзане и често пренагљене индустријализације теже да се што пре приближе другим, развијенијим народима у свету. У овим народима, у знатном су порасту неуротичне реакције хипохондричног и хипохондрично-депресивног типа са телесним функционалним сметњама, психосоматске болести, док је број изражених психоза класичног типа углавном непромењен.
У оним деловима земље у којима народ живи релативно изолован, у непромењеним условима традиционалног реда, неуротичне реакције су ретке. Тамо, међутим, где је културни преображај у своме пуном току, где су сукоби са традицијом све жешћи, а отцепљивање од корена све неминовније, абнормалне реакције личности и психореактивне сметње у понашању све су бројније. Суманут садржај психотичних болесника одговара њиховом односу према утврђеном погледу на свет и магијским представама о животу и смрти. С тим у вези занимљиво је да на Јави, на пример, има доста фобичних болесника које друштво не сматра болесним, па се сходно оваквом ставу друштва ни они не сматрају болесним. Они су чак увучени у неке обредне ритуале, који не само што им помажу да се одрже релативно здрави већ се сматра да ове друштвене функције успешно спречавају даљи развој болести. Ово је Исламу, изгледа, било познато још у XI веку, када су неки принудни неуротичари такође добијали значајне друштвене функције које су ублажавале или заустављале даљи развој њихове болести.
Чини нам се да нешто слично покушава да постигне антипсихијатријски покрет психијатара у Енглеској и Америци, који неке схизофрене болеснике настоји да представи као жртве погрешног става и односа друштва према њима, тежећи да им омогући рехабилитацију и поновно укључење у друштво, истина са револуционарном жељом да се најпре ово друштво промени.
Карактеристика примитивних афричких народа је преовлађивање тзв. дифузног типа личности, дакле недовољно или никако индивидуализованог, сраслог са племеном у коме живи, тесно повезаног са својим живим и мртвим члановима, још увек у непосредном контакту са природом и космосом, као и колективним представама племена наслеђених преко обичаја и ритуала предака. При свему томе Африканац остаје изненађујуће отворен са свим предностима и манама једног таквог става. Његова средина је за њега истовремено патогена и терапеутска. Група је та која објашњава настанак неке душевне болести према систему колективне магијске представе, али група је и та која успешно лечи ове болести утврђеним колективним ритуалима. Наравно, и у оваквим срединама, у додиру са вишим цивилизацијама, став се мења, унеколико и слике болести, мада врло постепено и уз знатне отпоре средине. Очевидно је да свака адаптација новоме ремети дотадашњу хомеостазу, што неминовно ствара стрес који онда може да проузрокује болест.
Јужна Америка је посебно занимљива за етнологе и психијатре због разноликости народа и раса који заједно живе на огромном простору овог континента. За разлику од других примитивних народа, код којих је депресија релативно ретка, она је у земљама Јужне Америке, особито међу Индијанцима честа, комбинована са страхом и хипохондријом. Алкохолизам и токсикоманије су у сталном порасту.
Што се тиче лечења душевних поремећаја у поменутим срединама, установљено је да и поред несумњивог и незадрживог померања начина објашњења душевних болести, са оног магијско-мистичког на оно западно-научно, па самим тим и померања начина лечења ових болести, још преовлађују стари и опробани, традицијом успостављени домородачки начини групног ритуалног лечења. У овом лечењу, које се служи и испробаним травама, постижу се успеси. Због ове чињенице модерни психијатри, посебно у Јужној Америци (Перу), успешно покушавају да укључе ове народне лекаре-свештенике у модеран начин лечења користећи све оно из њихове праксе што се несумњиво показало корисним у лечењу. Тако је, на пример, у Перуу у току испитивање једне веће групе пацијената са сличним или истим дијагнозама од којих се једна група лечи на традиционалан начин уз помоћ њихових народних лекара, док се друга група лечи најмодернијим психијатријским средствима. Како перуански психијатри мало подсмешљиво истичу, на крају лечења неће бити превише изненађења ако преимућство буде на страни традиције.
Из досадашњег излагања могли смо да разаберемо, најпре, да устаљени психопатолошки појмови Запада, пре свега они које је Јасперсова психопатологија прогласила вечним, морају да претрпе измене. Исто тако постало нам је јасно да је упоредна психијатрија изашла из анегдотског описивања егзотичних форми психоза других раса и да је ушла у озбиљну научну фазу истраживања душевних болести разних народа условљених културним ступњем и традицијом ових народа. Тако се на најбољи начин остварује дијалог између разних народа и раса, који нас непобитно уверава у једну заједничку, општељудску основу у којој се сусрећу и разумеју сви народи у свету. На тај начин расте и одговорност беле расе према осталим расама да у процесу индивидуације, који је изгледа незадржив и у коме се можда може сагледати неки еволутивно-спирални смисао историје, пажљиво одели кукољ од пшенице, сујеверје од стварне традиције и да на постепен и благ начин укључи и ове заостале народе и расе у савремени ход историје.
