РАК И ПСИХА
Када психосоматска медицина нашег времена објављује да у свакој болести, поред откривеног или неоткривеног физичког узрочника, делује и психички чинилац, пошто организам дела као психичко јединство, онда овакво тврђење наилази на више или мање опште разумевање и код нестручњака и код стручњака у области медицине. Када се, међутим, оваква поставка психосоматске медицине пренесе и на неку конкретну болест, на пример на туберкулозу или рак, па се претпостави, некад са више некад са мање доказа, да и у овим тешким болестима – од којих једну познајемо сасвим добро, док смо другу тек почели дубље да упознајемо – психички чиниоци играју знатну улогу у њиховом настанку, онда се и код стручњака и код нестручњака јавља сумња и подозрење. По нашем мишљењу, не и с правом. Ево, најпре, нешто историјских података које немамо никаквог разлога да занемаримо и да на њих гледамо са благом иронијом или чак са презрењем, попевши се на успесима овенчани престо медицине XX века.
Рак је, најпре, као болест познат још из медицинског дела индијског уметничког епа Рамајана из 2000. године пре наше ере и египатских папируса из 1500. године пре нашег времена. Славни грчки лекар Хипократ дао је први име болести карцином, сматрајући да она долази услед поремећених односа између крви, слузи и жучи, према његовом познатом учењу 1 о соковима. Други, не мање познати грчки лекар Гален, из другог века наше ере, мислио је да црна жуч проузрокује рак, па да су овој болести, дакле, склони људи меланхоличног темперамента. Ово исто је још, увек мислио и чувени арапски лекар из 1000. године – Авицена. Према тибетанско-ламаистичкој медицини, већ вековима се мисли да је последњи узрок раку у фактору личности.
Конституционално-хуморална теорија рака одржала се у европској медицини до у касни XVIII век. Још и у XIX веку већина познатих лекара је мислила да рак лакше настаје код особа склоних повећаној и продуженој нервној напрегнутости, али и жалости. Крајем XIX века почела су у Енглеској у болницама за рак прва систематска изучавања, која су показала да је од 250 испитаника, 156 имало, пре избијање болести, тешка душевна оптерећења, нарочито проузрокована смрћу неког блиског сродника. Како су једно време у XX веку психичка истраживања узрока рака изгубила од ранијег значаја пред директним истраживањем ћелија, вируса и могућег органског узрока, последњих деценија психосоматска је медицина, обогаћена искуствима психоанализе, обновила изучавања психогенезе рака.
Не тврдећи, наравно, да је рак последица само психичког утицаја, логично је претпоставити да у његовом настајању учествује цео организам, дакле и душевно стање. Још 1931. године Форг (Forgue) је нагласио да поред сигурне улоге тзв. карциногених фактора, као што су зрачење, испарења, никотин, вируси итд., и емотивни чиниоци морају да припреме терен за почетак карциногеног дејства штетних материја. Форг је нарочиту пажњу обратио на депресивна стања која делују на ендокрину равнотежу, а њени поремећаји спремају ћелије да буду осетљиве и пријемчиве на канцерогене материје.
Све до у најновије време протеже се старо веровање да у личности оних којих оболе од рака преовлађују пасивност, спутаност воље, неодлучност, депресија. Укратко: толико ћудљиви ток рака не доводи се у везу само са већом или мањом малигношћу тумора већ и са душевним утицајем. Да основно расположење болесника може да успори, убрза или чак заустави раст тумора, независно од терапије, одлично је познато не само канцеролозима, хирурзима, радиолозима већ, исто тако, и самим болесницима и њиховој околини. Спонтана излечења од рака, једном сигурно доказаног, иако врло ретка, описана су у стручној литератури и у овој још увек неразјашњеној мистерији психичком чиниоцу не може да се не припише знатна улога. Иако смо још далеко од тога да поставимо чвршће карактеристике личности које су склоне обољевању од рака, савремена психолошка истраживања у Америци могла су да код 300 болесника, у 64% покажу неке заједничке црте у личности оболелих. Тако је показано да у већ сасвим младим годинама будући пацијенти испољавају рано развијена осећања кривице праћена самопрекорима. Односи према људима у току средњег доба живота остају површни, не уноси се довољно топлине и енергије у њих, емоционалне везе временом слабе, постоји опште осећање затајивања у животу. У старијим годинама дегресивно осећање усамљености расте, каткад пацијенти на прагу разбољевања више заправо и нису депресивни, већ стварно очајни. Заједно са очајањем наступа жеља и уједно страх од смрти, Губитак неког блиског бића често је одлучујући чинилац за почетак болести. Ранија осећања кривице опет снажно надиру, овога пута везана за изгубљени објекат. У току једног испитивања шесдесеторице пацијената оболелих од рака, тридесет и један је мислило да су сами криви због болести, двадесет пет да су криви други. Још пре него што су се разболели, један тип будућих болесника чами у страшљиво-депресивном стању не тражећи ни од кога помоћи, други тип покушава да своје осећање кривице разреши незадрживим предавањем себе спољњем свету, нерационално трошећи своју енергију.
И у Русији Павловљева школа је показала да функционална слабост можданог кортекса изазвана разним стресовима (психички и физички непријатним шоковима и узбуђењима), нагиње дистрофичним процесима, између осталих и раку. И Руси су нашли да од 235 жена са раком дојке, 93 су биле изложене тешким психичким конфликтима.
У закључку можемо рећи да се динамика болести од рака не објашњава само злоћудношћу реакције ћелије и реакције околног ткива већ и нервним, душевним, хуморалним, алергично-имунолошким и метаболичким чиниоцима, дакле, целином реакције организма. На неповољан ток и трагичан исход рака, можда чак и на његов почетак, несумњиво да утичу конфликти уз непрестани страх, бригу и безнадежност. Због свега овога поставило се оправдано питање значаја и улоге психотерапије код болесника од рака. Она се у неким земљама Запада већ активно и спроводи. Отуд произлази врло значајна улога лекара који мора бити сам ослобођен свесних и несвесних страхова, и много више од тога, он мора да буде искрени оптимиста у прогнози. Овај оптимизам има и основе: 1938. године сваки пети пацијент од рака био је спасен а данас сваки трећи.
