ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНИ ПРИСТУП ХИПОХОНДРИЈИ
Шта је заправо хипохондрија и ко су хипохондри? Чисто дескриптивно о хипохондрији говоримо код оних људи који су претерано заокупљени бригом о своме телу, који живе у продуженом страху од болести тела, који на болесно љубопитљив начин посматрају своје телесне функције, запажајући сваку промену у функционисању тела. Феноменолошка психологија (Брентано, Хусерл) у хипохондрији види прелаз са објективно центрираног интенционалитета на субјективни. Психоаналитичко тумачење каже да се у хипохондрији одиграва нарцистичко повлачење објектне либидинозне инвестиције од споља пут унутра, према сопственом телу. Према егзистенцијалистима пак, хипохондрија је страх од неизвесности, отворености и ризика живота. Све ове теорије и многе друге носе део истине у себи. При свему томе стиче се утисак да нам суштина хипохондрије и даље измиче.
За хипохондрију је речено да је живи фосил у психијатрији, а истовремено је веома присутна у савременој психијатријској и психотерапеутској пракси. Очевидно је да свака култура, можда наша ововековна највише, погодује развоју хипохондрије. Свеједно да ли је хипохондрија израз неурозе, да ли је нераздвојни део сваке људске анксиозности, увод у психозу или болест за себе (есенцијална хипохондрија), она припада сваком човеку и сваком времену. Тешко да је постојало неко време у коме није било хипохондрије и тешко да је било човека који није у току живота бар неколико пута реаговао хипохондрично. Зашто је то тако?
По свему судећи, човек је у току веома дугачког времена свога развоја тешко и с муком постизавао интеграцију телесног и душевног. Ова интеграција тела, душе и духа као да никада није са успехом до краја обављена. У идеалном стању нашег постојања ми не примећујемо фантастично сложено и хармонично функционисање нашег тела са милијардама ћелија у њему, са безбројем органа и система у њему који сви складно и унисоно певају једну песму са мноштвом различитих гласова. Овакво идеално стање, нажалост, не траје дуго, или је присутно за дуже време само код “природних” људи у “природној” средини, или је присутно код оних, још ређих, који су постигли вољну и свесну контролу над својим телом, односно који су пре свега били у стању да овладају својим вегетативним нервним системом. Већина осталих људи који вековима живе у условима цивилизације изгубила је ранију сигурност у складнијем функционисању психичког и телесног збивања. Код оваквих људи тело више није ћутљиво, послушно и пријатељско, оно је почело да се буни, љути и протестује – укратко: другачије да реагује, и то све бурније што је неочекиваније и бурније реаговање како човекове спољне средине тако и његове психе.
У несигурним временима када се човек веома лако туђи другог човека, када је више него обично уплашен за своју егзистенцију, када се и до хлеба, као и до љубави, долази све теже, тело почиње у човеку да има необичну, неочекивану и неприродну улогу. Оно за њега сада постаје центар интересовања и полако центар свих збивања. Када нисам добио од неког блиског човека, од породице, од друштва оно што мислим да сам заслужио, овако некако “размишља” хипохондар, увређено се повлачим у себе и према своме телу почињем да се понашам тако како сам у свом нереалном инфантилизму замислио да други треба да се понашају са мном: претерано пажљиво, брижно и нежно.
Пошто овакав однос према телу не одговара пре свега телу, оно реагује новим, до тада непознатим и махом непријатним сензацијама. Неки орган или читав систем органа почиње да пецка, штипа, сева, трне, боли, све зато што смо један добар део психичке енергије (целокупне либидинозне) пренели са комуникативног односа са животом и светом на тело, односно на орган коме таква енергија не припада нити му је потребна. Орган или група органа налазе се сада у стању либидинозног хипертонуса (израз оригиналног “раног” психоаналитичара Виктора Тауска). Човек, како би рекли егзистенцијални филозофи, није више тело, он сада има тело. Иако је страх и раније постојао код хипохондра, он сада у њему расте због неприродне ситуације у коју је довео своје тело и расте неповерење према телу, као и прецењивање свега телесног. Са неповерењем и страхом од тела порастао је и страх од неизвесности живота, комуникација са спољним светом постаје све слабија, наступило је затварање према животу и људима – круг се затворио. Хипохондар је изгубио поверење у невидљиво вођство свога несвесног, он се сада ослања само на разум и тражи видљиве доказе за оно што Је невидљиво. Он није више спреман да своју егзистенцију прими у њеној природној неизвесности и ризику, већ ради против себе, не само као духовно-душевног бића, јер се затворио према духу и емоцијама других људи, већ и против свога тела.
Какав је исход оваквог патолошког тока збивања код хипохондра? Најчешће, срећом, хипохондрија је само пролазна реакција, некад на претеране захтеве охолог Идеал-ја или претерано строгог Над-ја, некад на реално тешке услове спољне средине која својим прејаким, па и нељудским захтевима утерује човека у ћорсокак хипохондрије. Отклањањем ових спољних услова или, што је теже, преиспитивањем своје неуротичне личности може се савладати криза и постићи успешно излажење из ње. Човек је сада нешто ново научио и о себи и о спољњем свету, његов “индивидуациони процес” је напредовао, он је постао зрелији. У другим, неповољним случајевима хипохондрична реакција претворила се у хроничну болест хипохондрије која временом може да доведе и до неког соматског обољења. Од почетног страха који често прерасте у хистерију страха, преко хипохондрије и психофизиолошких збивања улази се у психосоматску болест.
Какву помоћ може да очекује дуготрајна хипохондрија од савремене медицине? Осим привремене и повремене помоћи коју хипохондар добија од медикаментозне (седативне) терапије, помоћи која је често само увод у психотерапију, тек ова последња пружа болеснику шансу да се излечи. У првој половини живота хипохондра ова терапија је аналитички оријентисана, у другој половини препоручује се егзистенцијално-јунговска психотерапија. Овакву помоћ мора да пружи искусан и добар психотерапеут, пошто невешт и нестручан терапеут може да ојача већ постојећу хипохондрију, или чак код неког анксиозног човека и да је створи.
Треба још рећи да је хипохондрија подједнако распрострањена код мушкараца као и код жена, да је могућна већ у раном дечјем добу, а да је честа и код старих људи. Она може, даље, да се комбинује са депресијом, са сенестопатијама и психозама.
По нашем мишљењу, тешко да је и један значајнији стваралац могао да умакне хипохондричној кризи. Интензивно стваралаштво није само психички него и телесни процес. И онако лабава комуникација тела са психом у тренутку стварања постаје још лабавија, долази чак привремено до расцепа тела и душе – тело је увучено у стваралачки процес и мора да реагује својим језиком. Не треба заборавити да је језик органа негде и некад боља комуникација са светом него било која друга врста комуникације. Овакво саопштавање је онда вишезначно и дубоко. Оно је сећање, апел, опомена, али и казна и претња и околини и самом себи. И о телесним збивањима, уосталом, и то оним најсуптилнијим и најсложенијим, најтачније сведочанство оставили су нам ствараоци (од античких трагичара, преко Шекспира, до Пруста и Кафке).
Хипохондрија је задатак који стоји пред свима нама. Ов је с правом схваћена као општа људска реакција, кеја нас, као и свака слична реакција која додирује само дно људске егзистенције, ставља пред личну и колективну одговорност, есенцијално-егзистенцијалну одговорност.
