ПСИХИЈАТРИЈА И ФАНТАСТИКА
Свет у коме живимо, фантастичан је. Онај у нама, као и онај ван нас. Он је, најпре, поиман нагонски и интуитивно. Они који посматрају ствари у развоју, рекли би, најпре нагонски, па онда интуитивно, или, они други, интуитивно, па нагонски. А зашто не би било све одједном дато? Представу и слику о свету стварали су упоредо страх и дивљење. Неко би рекао да је то једно исто, али мени се чини да није. У доба првих Веда – ко ће им знати порекло, творце и време – имамо готово паралелно две сасвим различите концепције космоса. Једну антропоцентричну, до баналних детаља, створену несумњиво из нуминозно доживљеног страха, другу грандиозно монотеистичку и апстрактну, у најлепшем, филозофском смислу речи, створену из дивљења. Морамо при овој подели свакако се потрудити да сагледамо шта се још све крије иза оног обичног страха и дивљења. Нашег, на пример, свакодневног, свесног, присвесног и несвесног. Страх и дивљење имају огроман спектар доживљавања. Од зебње и зебње-дивљења, плашење и плашење-дивљења, па до ужаса и ужаса-дивљења. И још пуно других варијанти. Значи ли то да ипак поистовећујемо страх са дивљењем? Одговор је и потврдан и одречан. Потврдан, уколико заиста у оном нуминозном страху стваралаца Веда, и не само Веда, мора да има елемената нуминозног дивљења, и обратно, одречан, када закорачимо у фантастику слојевитости психе. Нећемо да вршимо привлачно поређење – чувајмо се свих аналогија као замке Аристотелове логике – са слојевитошћу земље, прстенова на дрвету или атома. Али у замку смо већ упали. Јер како ћемо да представимо психу са њеним ултравиолетним, инфрацрвеним и каквим још обојеним стањем! Бројне су психијатријске шеме душевног живота човека. Некако је морало да се нацрта, служећи се божанском геометријом, све то што реално постоји, а не може се видети нити опипати. Свеједно што ништа није у интелекту што претходно није било у чулима, јер ништа није ни у чулима што претходно није било у крви. Најзад, заиста, како би око приметило Сунце да није сунчано, као што рече Гете.
Да бисмо се вратили на тему, треба да створимо један мит, који је постојао одувек, који постоји и данас у нама, који нам је страховито близак и удаљен, од кога се плашимо и коме се дивимо. Када га се јако уплашимо, онда стварамо различите бране, кинески зид и све гвоздене завесе света, одувек присутне. Онда стварамо неправе филозофе, неистините рационалисте и играче-логичаре. Када му се јако дивимо, онда смо опасно препуштени неправој мистици, неправој магији и лудилу. Одувек је било лажних мистичара, лажних мага и правих лудака. Одувек је било лажних пророка, неискрених рационалиста и бојажљивих логичара. А све ово као последица површног додира са митовима или само са једним митом у нама. Знам, требало би да објасним шта је то уопште мит, али ово ћу препустити другама, или себи другом приликом. Овога пута нека је само једно извесно. Знам да је мит стварност и онда када се најдубље могуће загледам у себе и онда када најозбиљније поразговарам са савременом науком; као што су Гримове или све остале бајке света стварност, као што је мит о стварању човека, о рају, првородном греху, или о потопу, стварност, као што су алхемијске или данашње приче о атомском језгру стварност.
И, ево, како постепено ниче тај мит у нама, скаска о Једном и Мноштву, о Све и Ништа, о Жени и Мраку, који су се удружили да би створили ваздух и дах. Није сад више битно што је ваздух требало да представља чист интелект, а дах прво живо биће. Ближе нам је када чујемо како је из овог новог удруживања произашло космичко Јаје. Падамо, у ствари, опет у нову замку да тобож стварамо из оног што чујемо, видимо или опипамо. Вратимо се радије крви, макар и Фаустовој крви, за коју је речено да је “сасвим особит сок”. Стварајмо тај један и тај исти мит из наше крви, те особене текућине одређеног и познатог састава са својим временима и полувременима трајања, односно распадања, тог алхемијског еликсира из кога сасвим сигурно произилази злато. Како се то може створити злато из мешавине разнородних, распадљивих и неплеменитих састојака? У томе је тајна алхемијског процеса и реторте алхемичара. Једно је доста вероватно: треба познавати присутне елементе, водити их кроз брижљиву анализу једној синтези од које ће само у једном једином, од хиљаду, милион или неизбројивих покушаја, произаћи зрнце злата. У свим осталим случајевима мешања створиће се нешто од чега се можемо ужаснути, што се не усуђујем ни да слутим.
Остаје толико још питања, нека и остану, али једно се ипак намеће: шта бива са тим зрнцем створеног злата што кола крвљу? Рећи ћу вам тајну у коју ћете одмах поверовати, или нећете никада поверовати. То зрнце злата мења сада читав састав крви, а тај нови састав мења целокупан крвоток.
Али да се вратимо теми: психијатрија и фантастика. Какве је везе све ово до сада имало са насловом? Везе су стоструке и ево опет поређења, оне су као сви они конци које држи управљач театра лутака.
Та фантастика света, та фантазија у нама, то Ма-Шта, што би рекли надреалисти изнад и испод нас, почело је да се меша, да се креће у ковитлац. Ковитлац и вртлог, свеједно да ли спиралан, кружни или праволинијски, најбоље илуструје фантастику. Налазим је, овако надохват асоцијација, понајвише, најпре у маглинама и свим тим лудим и лудијатим астрономским и астрономско-физичким теоријама о прошлости и садашњости, па онда у тој немогућој јурњави сперматозоида према јајету и првим деобама у јајету и с тим у вези оном млечном замућењу бистре морске површине у јужном Пацифику и западној Индији, када неке чудне врсте гусеница само једном у години, и то у одређен дан и сат, када је месец у последњој четвртини, избацује своја јаја и семе на тој кристалној морској плочи; налазим га, даље, у Мунховом и ван Гоговом сликарству, у Баховим коралима, токатама и фугама и – доста. Замара свака конкретизација и убија свака довршена форма.
Психијатар данас има пред собом велике могућности и велику шансу: да једним новим језиком, свакако делом фантастичним и митским, исприча причу о настанку ковитлаца. Да би то могао да постигне, он мора имати не само најбоље сараднике, у првом реду физичаре, математичаре, биологе и уметнике, већ мора да оствари сарадњу са фантастиком у самом себи. Без овога последњег он ће само да описује, разлаже и спаја, као у игри луде домаћице храном којој недостаје соли. Биће то бљутава храна. Покушали смо већ њоме да се узалуд нахранимо. Да ли су већ на помолу горе описани психијатри? Мислим да смо једнога већ имали, великог мага и алхемичара – Карла Густава Јунга. Овај човек, и то Швајцарац, није седео попут осталих његових земљака у протестантским хладним лабораторијама и тамо правио исечке из фантастичног света, лепећи сличице једну поред друге да би створио некакав прихватљив мозаик. Он је пошао, најпре, заједно са Фаустом, затим алхемичарима, па онда путем Тибета, Индије и Кине, на крају потпуно сам са звезданом шаром горе и доле, ушао у сопствену крв. Тамо је нашао готово све оно што му је требало да промуца неке истине о фантастици и психијатрији. Снови, визије и лудило не само што му нису били страни већ је у њима деценијама гнездио своју личност доживљавајући наизменично страх и дивљење.
Тако је почела прва психијатријска прича, изречена новим језиком, о ковитлацу генија и вртлогу лудака. И један и други постали су нам кроз ову причу ближи. Геније није више остајао само друг олимпијске дружбе већ и део митова сваког од нас, састојак наше крви и наших архетипова. Лудак није више везан ланцима којима је Прометеј био везан и прикован у неприступачним кавкаским висинама. И он је постао део нас самих, открили смо га у тамним дубинама сопственог несвесног у којима вештице коло воде, а вилењаци се кикоћу на валпургијској гозби.
Процес великог откривања је незадрживо отпочео. Фантастика нас самих, земље и васионе, продрла је у психијатрију и она је кренула, први пут неуплашена (јер се још Фројд стравично плашио богова) да разуме, овлада и тумачи ову фантастику. Јер заиста “нема ништа тајно што неће бити јавно, ни скривено што се неће дознати и на видјело изаћи”.
