ЗНАЧАЈ ПСИХОТЕРАПИЈЕ ЗА САВРЕМЕНУ СВЕСТ
Од чега зависи успешност психотерапије
Психотерапија као грана психијатрије и, још шире, медицине уопште нашла је себи место још давно у свету, релативно скоро и у нашој земљи. Ово место које она заузима међу осталим терапеутским методама у психијатрији значајно је не само због тога што је сваки разговор између лекара и пацијента помало и психотерапеутски, или би то требало да буде, већ и због тога што је човек такво биће које је упућено на другог човека, његову изговорену реч и сусрет који са тим другим човеком може да оствари. Сви ми, додуше, комуницирамо једни с другима, на различите начине и под различитим околностима, али свака комуникација није и сусрет два човека. Комуникација је само могући сусрет, као што у низу наших избора само понекад тај избор буде и слободан избор. У већини осталих случајева и наша комуникација и наш избор детерминисани су (отуд често и неуспешни) и то “од слојева у нашем несвесном до сунчаних пега”.
Психотерапеут, који све мање мора да буде само психијатар, стоји пред својим неуротичним или психотичним пацијентом у посебној врсти обавезе да саслуша, разуме и помогне једино својом речи, гестом, али и ћутањем, или само својом присутношћу, а у томе треба да дође до најбољег изражаја складан спој, најпре, његове човечности, наученог знања и свакако помало и уметничке склоности. Тек успешна синтеза набројаних квалитета омогућава психотерапеуту благотворан, обнављајући и често спасавајући утицај на његовог психички, на различите начине, поколебаног штићеника. Свакоме постаје брзо јасно да квалитети који се траже од доброг психотерапеута нису мали, нити се они једноставно стичу. Осим доброг познавања самог себе и отклањања сопствених неуротичних црта, што се прилично успешно остварује тзв. дидактичком анализом будућег психотерапеута (коју сматрају неопходном не само психоаналитичари), доброг психотерапеута одликује способност непрестаног усавршавања и сазревања, што је део онога процеса који Маслов назива самоактуализација. Ако је жељени психотерапеут заиста онај који је у стању да непрестано нешто ново научи, при чему се ово учење много мање односи на инвентар знања и повећавање интелектуалног квантитета, много више на даље упознавање и мењање самог себе, а пошто му у овоме мењању и сазревању много помаже сам пацијент, постаје разумљивије зашто смо на почетку овог чланка нагласили важност сусрета двају, егзистенцијалним језиком речено, једнаких бића.
На прво питање, дакле, од чега зависи успешност психотерапије, одговорили смо истичући личност психотерапеута од чијег степена зрелости, постојаности и моралности – која је престала да буде споља накалемљена, имитирана или само делимично, преко неке снажније личности у околини идентификована моралност, већ која је постала саставни део целокупне личности – зависи несумњиво, једним делом, дејство психотерапије.
У одговору на друго питање, шта се истражује и очекује од пацијента у остваривању успешне психотерапије, на првом месту истакао бих начин и степен доживљене патње због болести, на шта је врло плодно указала још Карен Хорнај 1951. године. Неком може да изгледа апсурдна тврдња психотерапеутског стручњака да није могао да помогне неком неуротичару пре свега због тога што овај није у стању да доживи довољно озбиљно и осећајно (у смислу искрене патње) своју болест. Свакако није свака патња због болести код пацијента корисна и плодотворна. Разликујемо због тога плодну и корисну патњу, која се доживљава због симптома болести и њених последица, још више, због узрока ових симптома када се они спонтано или уз нечију помоћ открију, од оне неплодне и некорисне патње која произлази из пркосне немоћи пацијента да због неуротичних сметњи успе у остваривању својих превише амбициозних, каткад и не сувише етички оправданих циљева и жеља. Неуротични симптоми у таквим случајевима, често повезани и са неком телесном болешћу (гризлица, колитис, астма, повишен крвни притисак), управо су заштита и опомена да се човек већ једном прене и исправи очевидно искривљену животну путању или, како би Адлер рекао, фиктивни животни циљ.
Има и других значајних критеријума преко којих сазнајемо и постављамо прогнозу успешне или неуспешне психотерапије. У ове критеријуме спада, најпре, став пацијента према својим симптомима. Све док пацијент упорно настоји на органском, односно физичком узроку својих симптома (бол у стомаку, глави, срцу, итд.), и поред потпуно нормалних лабораторијских и осталих анализа које су савесно спроведене, не може се још отпочети са правом психотерапијом. Очевидно је да пацијент осећа неку велику потребу и не мање јак страх, које психотерапеут треба да препозна, а због којих му је веома стало да његова болест не буде “нервна” или “психогена”.
У прогностички значајне чиниоце психотерапије спадају социјални услови, пре свега они у којима болесник живи. Не треба да се по сваку цену тражи “кривац” и за неуротично или психотично обољење. Истраживати да ли је “крив” сам пацијент или његова околина због тога што је постао болестан, неплодан је, незахвалан и на крају етички не сасвим оправдан труд. Зашто је тако тешко поћи од истине коју је велики Достојевски изрекао за сва времена: Сви смо пред сваким криви!
Када истражујемо социјалне чиниоце у настојању и одржавању неурозе и психозе, више нас занима у којој су мери индивидуалне сметње код нашег пацијента део субјективних, биолошко-конституционалних и психодинамичких чинилаца, а у којој су део брачних и чешће фамилијарних неуроза. Заслуга је немачког психијатра Рихтера (Ноrst Е. Richter) што је, 1970. године, поставио разлику између тзв. породичне симптоматске неурозе и породичне карактер-неурозе. У првом случају породица или један њен члан, ради одржавања сопствене неуротичне равнотеже, чини у неку руку несвесним механизмом, једног свог члана болесним. Тако овај члан постаје “локални симптом” породице, врста “жртвеног јагњета”. У лечењу оваквог човека породица готово по правилу чини тешкоће психотерапеуту ометајући лечење свесно, или чешће несвесно. У другом случају већина или сви чланови породице инфицирани су неурозом, држе се међусобно солидарно, а као штићеник се пред психотерапеутом појављује један од чланова који је нешто више оптерећен неуротичним симптомима. У оваквом случају неурозе неопходно је лечити читаву породицу групном, односно тзв. породичном психотерапијом.
Набројаћемо, на крају, према немачком психотерапеуту Хајглу (F. Неigl), још неколико чинилаца код пацијената који имају одређену улогу када разматрамо проблем успешности психотерапије, при чему извесне, мада не битне разлике постоје када је реч о индивидуалној или групној психотерапији. Занима нас, најпре, квалитет и квантитет провокативне ситуације која је изазвала код човека појаву неуротичних симптома, при чему морамо поћи од чињенице да нико није сасвим имун од разних спољних и унутарњих провокација, јер готово нико није, макар и у незнатној мери, лишен латентних неуротичних (понекад и психотичних) црта. Интересујемо се, при том, како је наш пацијент у прошлости одговарао на сличне или друкчије провокативне ситуације, процењујући тако оно што у психологији зовемо снагом Ја.
Значајна је и интелигенција, затим присутност скривених или манифестних талената и других обдарености пацијента, као и његова животна старост. Раније Фројдово схватање да се успешна психотерапија може спроводити само код људи до њихове 40-45. године старости унеколико је кориговано по вољним резултатима психотерапије и код неких људи до 60 године старости.
Веома је значајно процењивање не само реалне социјалне ситуације пацијента (породичне, али и шире друштвене), која допушта или не допушта могућност промене његовог става (јер се у неким ситуацијама сав напор и пацијента и терапеута да се успешно оконча психотерапија руши пред чврстим, а болесним, бедемом породице или друштва), већ је неопходно добро проценити опште осећање сопствене вредности пацијента, које је у уској вези са структуром његовог Над-ја и његовог Идеал-Ја. И једна и друга структура функционишу код сваког човека свесно и несвесно, при чему несвесни удео знатно претеже код неуротичног обољења. Најзад, истраживање тзв. аутономне функције човековог Ја, о којој је нарочито Хартман још 1939. године тачно писао, обавља се у нашем распитивању код пацијента како он испуњава своје слободно време. Његов одговор може да нам покаже у којој је мери човек спутан, неслободан и уплашен пред захтевима тзв. слободног дела Ја, односно у којој мери можемо да рачунамо са сарадњом креативног потенцијала, који сваки човек латентно или манифестно поседује.
Желели смо да укажемо на сложеност и одговорност племенитог посла психотерапије не осврћући се овога пута на разне психотерапеутске школе, од којих већина поклања знатну пажњу изложеним критеријумима при процењивању да ли психотерапију треба уопште отпочињати и шта се од ње онда може реално очекивати. Као и у сваком деликатном послу у коме човек има главну улогу, и у психотерапији се могу доживети разна пријатна и непријатна изненађења. Што је изазов, међутим, већи, јер је и степен непредвидљивости тада знатан, и одговор оба људска бића која остварују сусрет је значајнији.
Да ли је могућна аутоанализа?
Открићем несвесне психе, њених динамизама и безбројних преображаја, психоанализа је унеколико окончала, и поред Сократовог упозорења, једну вишевековну људску заблуду, истовремено уносећи пометњу у човека. Заблуда, наиме, да човек добро познаје самог себе овим открићем психоанализе није наравно, још искорењена; као и многе друге и ова заблуда има свога разумљивог корена у насушној потреби човека да се осећа сигуран, бар у себе, да зна шта жели, може и хоће. Изручен на милост и немилост непознатим, моћним силама природе у анимистичком друштву, какво и данас постоји код такозваних примитивних народа, препун магијског страха од тајанствених збивања у њему и ван њега, човек се у току своје еволуције, јачајући снаге разума и свих инструмената које му је овај ставио на располагање за, испитивање природе, врло лагано ослобађао слепе зависности од ње, упознавајући све дубље и тачније природне законе, учећи тако да њима и влада.
Слично детету, и примитиван човек се брани од неподношљивог осећања сопствене немоћи и слабости чврстим уверењем у магијску снагу изговорене речи, неког учињеног, ритуалног геста, или чак само неке помисли. На сличан начин се бране и душевни болесници од неког пораза који прети личности, од немогућности признавања неког општег унутарњег слома, и то обично бежањем у стање детињства, односно, филогенетски, у неко раније преисторијско стање човека.
Зрео човек рационалистичког доба, пошто се докопао разума као најјачег оружја у борби са непознатим, чврсто се у њега ушанчио и научио да помоћу њега посматра и предвиђа, не желећи више никакав повратак у тамне сфере својих осећања, слутњи и страхова. Овакав његов став потпуно је разумљив када се подсетимо колико је смешно кратак период откад је човек постигао своје ослобођење од мрака незнања и заблуда и колико се он још налази у “експерименталном стадијуму” развића своје свести.
Отуд и његова оправдана бојазан, подозрење, па и енергично одбијање да прихвати могућност постојања непознатих и опасних области у њему самом.
Па ипак, човек није у стању да се ослободи ових тамних сила у своме несвесном. Давно је с правом речено да човек само некада мисли, а стално осећа. Отуд негирање свога несвесног живота доводи до великих потреса у човеку и то како у његовом унутарњем животу, у коме се онда ствара опасан расцеп између афективног и рационалног начина живљења, тако и у спољашњем животу, недозвољеним прецењивањем моћи разума.
У испитивању природе и владању њоме, човек је данас постигао задивљујуће резултате откривајући све нове и усавршеније инструменте којим подједнако успешно испитује земљину утробу, као и космос. Шта је човек учинио и какве је инструменте открио, да ли је постигао сличне резултате у упознавању и откривању самог себе? Не може се ни у ком случају тврдити да је овим резултатима човек задовољан, и поред проницљивих метода које је открила експериментална психологија. Напротив, стиче се утисак да човек намерно бежи од испитивања и откривања самог себе, копајући све дубље у земљу, или истражујући непрегледна пространства космоса. Очигледно је да је овакво испитивање ипак лакше и прихватљивије него копати по себи откривајући своје индивидуално, фамилијарно или колективно несвесно. У оваквом истраживању сваки и најкултурнији Европејац само је слаб ученик било кога у овој методи интроспекције школованог Индуса. И ово нам је схватљиво када се подсетимо начина како је формиран школован индуски човек током хиљада година.
Чињеницама морамо ипак погледати у очи. Оно што све више постаје императив, како за решавање унутарњих криза у човеку тако и за његово много успешније социјално живљење, заиста није откриће неког новог камена из сумерског доба, или роботско батргање по месечевој површини, већ усклађивање противречних слојева у самом човеку. Принуђени смо, а то ћемо бити све више у будућности, да научимо најтежу вештину живота – живети помирени сами са собом и светом који нас окружава. Да би се ова вештина постигла неопходна је и аутоанализа.
Психоанализа нам је одшкринула врата једног заплетеног лавиринта наше сопствене личности. Она нам је објаснила да човек није само спутан нечовечним условима у којима живи, нити да је довољно, једном за свагда, срушити такве услове. Бар исто толико човек је спутан и несагледаним лавиринтом у самом себи, па је узалуд показивати некоме сунце ако очи нису претходно постале спремне да гледају у њега.
Ако бисмо се сада окренули научном сагледавању проблема аутоанализе, бар онако како на њу гледа психоанализа, чији је она несумњиво значајан део, онда ћемо морати да утврдимо да су тешкоће при њеном овладавању бројне и напорне.
Човеку се чини да није ништа природније и лакше него да посматра самог себе и тако доноси одређене закључке за своја делања и испуњавање постављених задатака. И поред несумњиве чињенице да у човеку постоји непрекидна, природна потреба да се посматра, да се неким другим Ја понекад удаљи и онда осмотри своје свакодневно ја, своју Персону, што ће рећи маску коју стално навлачи за разне прилике и разна друштва – отуд велика опасност да себе поистовети са том маском – ништа није теже него објективно анализирати своје несвесне жеље, прохтеве и поступке. Сваки човек има једну или више “слепих мрља” у себи, и то управо за оне стране своје личности које су битне за личност, а које он управо не жели да опази и прихвати као део себе.
Значајним људима, у првом реду уметницима, као што су били Достојевски, Кафка или Пруст, пошло је нарочито за руком да изврше једно изузетно мучно, али плодно анализирање себе. Од плодова које су нам донели овакви велики људи, мирно се може рећи да живи добар део човечанства, јер човек заиста не живи само од хлеба.
Једну такву, изванредну аутоанализу извршио је и сам Сигмунд Фројд, и управо тој анализи можемо да захвалимо за толико значајан продор у свет снова, односно за читаву Фројдову интерпретацију снова. Па ипак, и поред овог Фројдовог искуства и занимљиве књиге Карен Хорнај Аутоанализа, у којој нам аутор описује комбиновано лечење једне пацијенткиње психоанализом и аутоанализом, могућности за стварно лечење неког неуротичара само ауто-анализом врло су ограничене. Оно што уметник постигне, у успешној сублимацији својих неуротичних конфликата, у стању је да постигне само врло ограничен број људи који нису уметници. Упознавање самог себе некад је пре омогућено у дијалогу него у монологу. Отуд све форме дијалога, почев од психоаналитичког па до оног између стварних пријатеља, или у оним успешнијим односима између мушкарца и жене, ближи су достигнућу оног далеког циља, стварног упознавања самог себе, него разни монолози пуни јаловог мудровања у затвореном кругу. Човека у сваком случају треба научити да прилази самом себи на сличан начин као што се учи да прилази некој компликованој машини којом треба да зна да рукује. У овоме му значајну помоћ може да пружи психоаналитичар, који га, између осталог, може научити да правилно прилази и “краљевском путу у несвесно” – његовим сновима. Вођење дневника још је један од врло корисних начина упознавања и оног дела себе који је до тада био непознат.
Аутоанализа је само ограничена могућност да неуротичар излечи самог себе. И код овога је, међутим, остварљиво да му се уз помоћ аналитичара омогући комбинована анализа, која је већ у бројним случајевима имала успеха. Аутоанализа здравих људи све је више императив нашег времена, јер је несумњиво један од путева којим човек мири супротности у самом себи, олакшавајући тако своје успешно уклапање у заједницу, што опет практично значи јачање колективног јединства једног друштва састављеног не од анонимних бројева, већ од индивидуалности – што свакако мора да буде циљ сваког демократског друштва.
Светла и тамна страна психоаналитичке педагогије
Када је психоанализа објавила, а добрим делом успела и да докаже како је већина дубљих неуротичних поремећаја у одраслом добу последица разних траума и лишавања из доба детињства, и то чак раног детињства, било је сасвим природно да је она свој утицај морала да прошири и на читаву педагогију. И поред почетних отпора, и то жестоких, које је пружала ова грана науке раној психоанализи, отпора који ни до данас нису сасвим престали, многим познатим педагозима убрзо је постало јасно да без прихватања неких основних психоаналитичких поставки, педагогија, као засебна и веома важна грана науке, неће моћи даље да напредује. Већини педагога и психолога, нарочито они који су се директно занимали проблемима васпитања деце, затим менталним хигијеничарима, као и свима онима који су се бавили предохраном менталних и других сличних обољења, бивало је све јасније да се само предузимањем нових мера у васпитању деце може постићи смањење све већег и забрињавајућег броја манифестовања разних неуротичних поремећаја одраслих људи. Дотадашња неискреност родитеља у сексуалним питањима, нереално високи моралних захтеви, претерана строгост или претерано мажење, непотребне и штетне казнене мере, несвесна завођења итд., који су сви заједно или посебно ојачавали и погоршавали природне и неизбежне кризе малог детета – везане за Едипов комплекс, кастрациони страх, завист женског детета према мушкарцу, агресивне тежње са истовременом склоношћу за потчињавањем – створили су потребу за новом врстом васпитања које би требало да створи здравије и срећније људе под претпоставком успешног избегавања грешака многих генерација родитеља у прошлости.
Иако је одмах на почетку сусрета психоанализе са педагогијом било јасно да се теоријске замисли неће моћи практично да остваре без великих тешкоћа и неспоразума, јер су и родитељи и учитељи и педагози очекивали, чак захтевали, од психоанализе неку врсту готових образаца правила и прописа, утицај психоанализе, која је била више у стању да опомене, укаже на сигурне грешке у васпитању, него да пружи готове рецепте за њега, био је значајан и благотворан.
Породична средина – свуда где је то било могуће, и до које је уопште стизао нови талас психоаналитичких открића остварених првенствено на анализама одраслих неуротичара – почела је да мења своју физиономију и да отвара широм врата новим сазнањима. Тако су, на пример, родитељи схватили да задржавање детета да спава у њиховој спаваћој соби преко једног његовог одређеног узраста (у тврдом дотадашњем уверењу да дете увек блажено спава док они у кревету воде љубав) може да буде врло штетно по дете, будећи у њему рану сексуалну радозналост, која није најчешће задовољена чак ни привременим вербалним објашњењем неких основних истина из сексуалног живота. Данас је несхватљиво како су некадашњи родитељи, у дугом низу генерација, били уверени да све до пубертета, а врло често ни у овоме, није потребно деци пружити никаква ближа објашњења из једне области човековог живота која одлучујуће утиче на формирање и развој целовите људске личности. Ми данас знамо откуда ово слепило код родитеља. Они једноставно нису ни у сну претпостављали, пошто су претходно постигли готово потпуно потискивање инфантилних сећања из сопственог сексуалног развоја, да дете не постаје сексуално биће тек у пубертету, већ да оно пролази кроз сасвим одређене и данас познате фазе сексуалног развоја такорећи од рођења.
Требало је да прође доста времена док су родитељи схватили да су фригидност и импотенција одраслих сексуалних јединки често последица не само њиховог сопственог престрогог или лицемерног става према сексуалним проблемима детета већ и нетачног и штетног процењивања инфантилне онаније, која се данас сматра природном и обичном у једној фази раног детињства. Слични преображаји у родитељском схватању понашања детета односили су се и на повремена испољавања агресије детета и његовог непријатељског става према браћи или сестрама, али и према родитељима. Оваква испољавања данас се не сматрају патолошким знаком “лошег карактера” детета, већ његовим природним потребама за осамостаљивањем и његовом мучном борбом за признавањем својих права и свога Ја. Већом толеранцијом родитеља и према овим агресивним испољавањима детета, као и према сексуалним, створена је сасвим нова атмосфера у породици, у којој нису више вештачки гајени страх и осећање кривице, два најтежа бича која неповратно могу да спрече нормалан развој детета и да од њега створе трајног неуротичара. Бољим увидом у оралну, аналну и фалусну фазу развоја детета могли су родитељи сасвим успешно спречити касније поремећаје у исхрани (из којих произлазе психосоматске болести типа гризлице стомака, хронична запаљења црева итд.), у функционисању апарата за крвоток (потиснута агресивност и претерана амбициозност стварају услове за повећан крвни притисак), не спомињући бројне могуће поремећаје у сексуалној области или у стварању патолошких црта карактера (претерана страшљивост и педантерија као последица претераног ритуала чистоће у детињству).
Из досадашњег излагања могли бисмо погрешно закључити да су психоаналитичка открића, а нарочито њихова практична примена – ако су само родитељи прошли кроз неки психоаналитички курс – у стању да отклоне све досадашње сметње и грешке које су вековима чињене у педагогији, па да се према томе убудуће може очекивати нова генерација зрелих и задовољних људи. Ако овакав оптимизам и није сасвим претеран, морамо се подсетити да све што у животу има своје лице и своју светлу страну, неминовно поседује, не знамо тачно по каквим законима дуалитета, и своје наличје и своју тамну страну. Не може друкчије бити ни са психоаналитичком педагогијом.
Сексуално ослобођење и просвећивање, о којима се тако много данас говори, заједно са несумњиво позитивним доприносом слободнијем развоју човека, донели су и сексуално откочивање и злоупотребљавање овог значајног нагона у човеку намењеног његовом оплемењивању и делимичном сублимирању. Ово се исто може рећи и за нагон агресије, и за природну потребу за важењем, односно моћ. Одстрањивање сваког страха од родитељске строгости ствара у детету појачан страх од сопствене савести, вероватно зато што је немогуће и чак опасно да човек остане пред собом и другима без икаквог страха. Слична опасност прети и када се дете ослободи било каквог осећања кривице, при чему треба добро разликовати неуротично осећање кривице од здравог осећања стварне кривице, чувајући се тога да се дете лиши сваког суочавања са кривицом, од које се једноставно човек не може никада сасвим сачувати, јер ће управо у томе случају бити оптерећен непотребним и болесним осећањем кривице.
По мишљењу Ане Фројд, која се дуго бавила проблемима психоаналитичке педагогије, грешка при појављивању тамне стране ове педагогије није у основним постулатима психоанализе, већ у претераним очекивањима од ње. И још нешто значајније, при чему Ана Фројд само понавља познату мисао свога оца: неурозе су цена коју човечанство плаћа за свој културни развој!
И по Јунгу и Фрому, нема индивидуалног и културног напретка, како појединца тако и целог човечанства, без пролажења кроз неурозу. Једни само остају заувек у њој, док други пролазе кроз њу. Да ли ће човек остати заробљен у мрежи неурозе или ће се са драгоценим искуством из ње извући – зависи управо највише од става родитеља и њихових васпитних мера у раном детињству детета, чак и онда када у потпуности усвојимо мисао, чини нам се Љубе Ненадовића – “Две најтеже ствари на свету јесу: друштвом добро управљати и дете добро васпитати”.
Да ли је свако лечење оправдано?
Овакво питање може у први мах да изгледа апсурдно. Зар није дужност сваког лекара одувек била да излечи свога болесника од разноврсних тегоба због којих му се он јавља са жељом, молбом и поверењем да га управо тај лекар кога је болесник слободно изабрао (отуд избор лекара остаје једно од првих етичких правила медицине) лечи и излечи? Па ипак, све то није тако једноставно као што на први поглед може да изгледа. За сваког савесног лекара поставља се, најпре, једно питање и с н>им у вези једна неопходна опрезност. Питање гласи: шта ми заправо лечимо, болест или болесника – док нам опрезност налаже да се чврсто држимо једног од најстаријих правила медицине: прво је, не штетити! Чини нам се да ова два проблема често заборављају данашњи лекари заузети журбом свога времена, бројем прегледаних болесника и економским ефектом постигнутим овим анонимним бројем. Узимамо због тога слободу да и себе и њих подсетимо на нека правила “вечите медицине”, данас помало заборављена, а што води оскрнављењу и медицине и лекарског позива.
Не изгледа ли у први мах логично да лечећи болест лечимо и болесника? Неће ли неки човек кога смо излечили од његове неурозе, његове астме, гризлице стомака или високог притиска самим овим излечењем постати расположенији, ведрији, приступачнији, па и морално бољи? Из много разлога, најчешће не из незнања, већ опет притиснути бројем пацијената и погрешном здравственом политиком нашег времена, и то не само код нас, лекари се најпре окрећу симптомима болести и покушавају да ове симптоме на најлакши и најбржи могући начин, дакле медикаментима, одстране или бар ублаже. Да ли је овај пут стварно правилан? Не личи ли такво лечење, помало, на давање медикамената за обарање температуре некоме ко има високу температуру, не интересујући се чиме је заправо оваква температура проузрокована!
Желели бисмо да подсетимо на онај други пут, сигурно тежи, мучнији, па и загонетнији, али зато, по нашем мишљењу, једино правилан и оправдан. Ово је психотерапеутски пут или, у ширем смислу, психосоматски. Психотерапеут или психосоматичар није у првом реду заинтересован за симптоме болести код свога болесника, иако ће он све ове симптоме пажљиво саслушати и испитати, пошто ово најпре и захтева његов пацијент. Тежиште испитивања, међутим, мораће се врло брзо преместити са симптома на личност болесника, тј. на све оне црте и одлике како у његовом унутарњем, душевном животу тако и у спољашњем. Рећи ће нам одмах – па не могу сви лекари разних струка и профила да буду и психотерапеути. Одговорићемо да је одувек сваки добар лекар био и психотерапеут. Зар ово нису били на најбољи могући начин и Хипократ и Гален и Парацелзус? На овакав став сваког лекара обавезује нас и данас не само наша лекарска етика већ и развој савремене медицине, у којој је психосоматска медицина управо на изненађујући начин потврдила и експериментално доказала стара наслућивања свих добрих лекара у прошлости да готово и нема телесне болести, укључујући и банални грип или ангину, у којима снажно не суделује, често директно провокативно, и неки психички чинилац. На који начин ће разни психички чиниоци и психичка узбуђења, као што су на пример страх, жалост, бес, скривено незадовољство, потиснута агресија, незадовољена љубав итд., деловати на душевно и телесно стање индивидуе – зависи у првом реду од структуре његове личности, што значи од његовог темперамента, карактера, начина реаговања на разне унутарње и спољашње трауме. Ово и јесте разлог зашто су се стари лекари још у првом контакту са болесником трудили да докуче каква је личност болесника, како су у њој распоређене главне нападачке и одбрамбене снаге његовог свесног и још више несвесног живота, зашто она реагује баш повећаним крвним притиском или астмом, или само неким неуротичним симптомом као на пример страхом од вожње железницом. Наравно да је за такво испитивање потребна одговарајућа теоријска спрема лекара, која ће га учити да увек обраћа пажњу на целину како нормалних тако и патолошких збивања код пацијента, затим искуство дуготрајне праксе и, не на последњем месту, располагање довољним временом за такво испитивање.
Тек после таквог прилажења најпре болесном човеку, а онда његовој болести можемо поставити оно загонетно и, наизглед, апсурдно питање: да ли је свако лечење оправдано? Зашто ово питање не сматрамо апсурдним, већ, напротив, веома смисленим?
Када је реч о неурозама, развијање неког неуротичног симптома може у извесним случајевима да значи једини и најцелисходнији излаз из неке врло сложене и за дуго времена непроменљиве конфликтне ситуације у породици или ван ње. Ово исто, уосталом, може да важи и за неке телесне симптоме, као што су, на пример: главобоља, несаница, повремено висок крвни притисак итд. Да ли несмотрено, а при томе можда ипак само привремено ослобађање од оваквих симптома одбране, које је сам организам дао индивидуи као врсту штита, неће довести до непредвидљивих много тежих последица како по саму ову особу тако и по њену околину? Овакви случајеви нису чести, али нам их је пракса довољно показала. Наведимо само неколико примера.
Ако нека млада жена која већ дуже времена стрпљиво и предано негује свога тешко оболелог мужа осети главобољу, као одбрану од искушења брачног неверства, шта смо постигли излечењем овог симптома? Или ако нека безобзирна, агресивна особа која још није постигла све што је у својој неумереној амбициозности наумила оболи од несанице или гризлице стомака – да ли ће она успешном лекарском интервенцијом постати мање агресивна и моралнија?
И у једном и у другом случају лекарски приступ не може и не треба да буде управљен, само на отклањање симптома. У првом случају овај приступ мора бити превасходно психотерапеутски, чак логотерапеутски: после пажљивог лекаревог покушаја да она млада жена увиди стварне разлоге главобоље, он ће јој осветлити морални проблем пред који је у свој оштрини постављена а у крајњој линији лекар је суочава са проблемом њене слободе и то слободе избора. У другом случају, ако потиснуте разлоге за агресивност, и поред предочавања пацијенту, овај не прима, нити признаје, сматрамо да из моралних разлога лекар може некад да одбије даље лечење.
Ради бољег уочавања суштине проблема, наводим један доста чест случај у психијатријској пракси. Ожењен човек, кога нежно и верно воли његова жена, и сам задовољан браком, науми да жену превари и при том покушају доживи комплетну импотенцију. Да ли задатак психијатра треба да буде излечење импотенције да би после тога овај човек мирно наставио са даљим неверствима, или покушај разјашњења несвесног разлога импотенције који је, можда, спасоносни сигнал за овог човека?
Није нам циљ да се указивањем на ове примере, као и на сам проблем лечења или не лечења болесника, склонимо у неку врсту терапеутског нихилизма, конформизма или да избегавамо наше основне дужности да помогнемо онима који су у невољи. Циљ нам је био да укажемо: 1) да треба лечити болесника, а не болест, и 2) да из моралних разлога и обзира према другима не бисмо смели, у опасно захукталом току нашег времена, по сваку цену и схематски да лечимо сваког болесника и сваку болест.
Да ли је страх од лекова оправдан?
Постоји колико старо толико и укорењено мишљење, још више веровање, нарочито распрострањено у народу, одскора и у цивилизованијим слојевима његовим – да је узимање лекова, углавном у облику разних таблета, капсула и слично, штетно по здравље и да их због тога треба што је могуће више и дуже избегавати. Да видимо одакле потиче ово веровање и да ли је оно оправдано?
Сви стари народи, давно пре него што се развила модерна индустрија лекова, били су у многа тешњем контакту са природом и њеним добрима, били су много бољи зналци у тумачењу тајанствених знакова преко којих се природа откривала, него што је то случај са тзв. цивилизованим светом који живи у великим градовима и који “открива” природу у току недељних туристичких излета. “Познавање природе”, предмет који смо некад учили по школама и који је носио тако привлачно име, подразумевао је, код раније поменутих народа, и одлично познавање разног биља и растиња као саставног дела земље која се обрађивала и која се морала познавати због највиталнијих разлога. Примитиван човек је, слично некој дивљој или припитомљеној животињи, готово инстинктивно знао коју биљку треба убрати, у које годишње доба и у који час да би она могла на најбољи могући начин да делује у одређеном тренутку развоја неке болести. Основна теза примитивних народа била је: природа је изазвала болести, али за сваку болест дала је и лек. Пошто се ипак непрестано дешавало да је по која болест била јача од одговарајућег лека, примитивно мишљење и овде је налазило одговор, па се на сасвим једноставан и за себе задовољавајући начин мирило и са неизбежном чињеницом смрти. Смрт је једноставно значила да је душа неког умрлог претка, неки зао демон или, просто, неупозната природна законитост преовладала, загосподарила душом и телом болесника и да је ту свака интервенција неког мага или врача узалудна. Насупрот оваквим случајевима безуспешног лечења, који су некад доводили до смењивања, па и убијања раније признатог врача, све у нади да лека ипак има, али да га врач није знао или није хтео да одабере, бројнији случајеви излечених доказивали су надмоћ живота над смрћу, корисност и захвалност природи на безброј биља и корења, које управо и расте зато, по мишљењу примитивних, да им помогне у невољи болести.
Без обзира на погрешне методе лечења, које су повремено доводиле до праве катастрофе (оне су се мање заснивале на емпиријском искуству стицаном хиљадама година и усмено преношеном на одређене чланове породице у племену, који су се бавили готово искључиво лечењем, а више на сујеверју погрешне магије), сва наша данашња, модерна фармакопеја почива на тзв. природним лековима добијеним из природних извора: земље и њеног корења, стабла и листа неке биљке, цвета или пупољка итд. Штавише, природна искуства неких племена с овим природним лековима, на пример у Африци или Јужној Америци, надмашују наша технолошка и хемијска достигнућа са тзв. синтетичким лековима направљеним у лабораторијама и фабрикама лекова. Сетимо се само прича, којима се може и поверовати, да примитаван човек у неким пределима земље тачно зна коју ће биљку и како да употреби за лечење уједа неке отровне змије, док су у неким племенима у јужној Америци, по саопштењима истраживача, жене у стању да тачно регулишу циклус рађања, располажући безопаснијим и вероватно ефикаснијим средствима од свих наших модерних контрацептивних средстава.
Неповерење према лековима почиње од тренутка када се, нужним развојем цивилизације, изгубила непосредна веза са природним изворима оздрављења и када су лекови доспевали у руке болесника као готови, синтетички направљени производи у облику разних таблета или капљица. Пошто се већ раније изгубила она непосредна и дубока, у ствари магијска веза између врача и болесника, а на њено место појавила се нова веза између болесника и модерног врача, лекара, који је, с једне стране, имао неоспорне предности над својим медицинским претходником, понегде још и супарником, и то свесним и рационалним познавањем, како природе болести тако и природе лека, али с друге стране и недостацима, прирођене скепсе интелектуалаца према свему, па и према лековима, овај контакт није више носио собом, а рriоri, обезбеђен успех. Сада се и код примитивнијих, али све више и цивилизованијих болесника појавила прва сумња у моћ и надмоћ лекара да стварно уништи демон болести. Упоредо са сумњом у лекара, неизбежно се сумња пренела и на лекове које је он преписивао, често небрижљиво, без претходног објашњења о њиховој ефикасности, односно начину дејства. Понекад се чак дешавало, а и данас се дешава, да пацијент добије само рецепт од лекара, не видевши уопште лекара, тако да је лек био двоструко ослабљен у своме дејству: оног природног, који потиче од саме садржине лека, и оног другог, увек и у свим приликама, необично важног дејства лекара као човека који се искрено заузима и за свог болесника и за лек који му предаје у руке. Стара, освештена истина да нема успешног дејства лека, ако иза њега не стоји прави лек и права реч лекара – посведочила се још једном и данас. И то управо данас када је контакт болесника са лекаром још више ослабљен, с једне стране, ужурбаношћу нашег доба у коме уопште однос човека са човеком постаје све површнији и, с друге стране, психолошком неспремношћу за његово општење са болесником. Није овај однос између лекара и болесника сам по себи разумљив, нити је само ствар урођеног талента и такта лекара! И овај однос, од кога толико зависи опстанак и болесника и лекара, може и треба да се учи, и то баш данас када је етика, посебно етика лекара, у кризи. А управо о тој психолошкој припреми медицинара за пуни позив будућег лекара млади људи не чују на факултетима ништа или готово ништа.
Ако узмемо у обзир још и чињеницу да су и лекари и болесници све више притиснути великим бројем лекова, које готово свакодневно доносе разне светске и домаће фирме на фармаколошко тржиште, неће нас зачудити што се и лекари све више крију иза лекова, потурајући их уместо себе као главни чинилац лечења.
Број алергичних реакција у свету данас је у сталном порасту. Осим бројних других разлога, не заузимају безначајно место ни лекови, односно њихово неконтролисано, небрижљиво. и претерано узимање. Организам се сам брани и преко алергичних реакција шаље своје сигнале за помоћ.
Да ли је после свега реченог још чудновато што се међу болесницима све чешће јавља неповерење према узимању лекова? Постоје, међутим, и други, овога пута неоправдани разлози који потичу из несвесног дела личности, и о којима треба такође нешто рећи.
Постоји низ неуротичних болесника, нарочито оних заокупљених разним видовима страха (страха који је ирационалан), па и страха од узимања лекова у било којој форми, који упорно и тврдоглаво, очевидно штетећи себи, одбијају да узимају лекове које им лекар савесно преписује. Психијатри и психоаналитичари, у овоме одбијању и страху од лекова, сагледавају несвесну жељу болесника да и даље остану болесни, идентификујући свој став у животу са ставом болесног човека. Они радије остају и даље болесни, кињећи и себе и своју околину болесним симптомима, на које се жале, него што ће пристати да узму лек који их “ошамућује” или “дрогира”. Пошто се не може негирати да има и таквих лекова, опет је само у рукама савесног лекара да одреди коме се болеснику и колико може дати одређен лек. Сугестибилност човека уопште, пацијента посебно, врло је велика. Отуд се ствара сасвим непотребна паника међу болесницима, нарочито оним лаковерним, који одбијају да приме лек само зато што је неки други лек “упропастио” њиховог рођака или суседа. Не постоји, међутим, универзални лек који свима помаже, нити опет неки други који би свима штетио. Сваки болесник је индивидуа за себе и реагује на свој, само њему својствен начин. Ако не подлегне сугестији да је неки лек некоме штетио, што не мора бити уопште тачно, управо тај исти лек може њему изванредно да користи.
Да закључимо. Данашња криза поверења у лекове код једног доброг дела болесника оправдана је, код другог дела неоправдана и плод је самодеструктивних тенденција у несвесном делу личности, сујеверја, лаковерности и ирационалног страха. Лек мора поново да задобије своје место у лекарској пракси! и болесничкој соби, који му стварно по његовој намени и припада. Он није никакво чаробно средство које на волшебан начин помаже и без лекаревог личног удела. Он задобија своју реалну вредност само преко лекара. На њему је, у крајњој линији, одговорност да одреди право место леку, и само тада лек постаје драгоцена помоћ и болеснику и лекару.
Психотерапија као креативан процес
У Фројдово доба, па и доста касније, психоаналитичка психотерапија схватана је као реконструктивна дубинска анализа која треба да отклони патолошке, реметилачке симптоме код пацијента, да му помогне да поново задобије изгубљену радну способност и способност да воли, при чему се сексуална способност више истицала над оном еротичном. Данас у свету, у коме се поклања дужна пажња психотерапији и о којој се све чешће размишља као о терапеутској грани будућности, лагано расте број мислилаца који у психотерапеутском процесу све више назиру могућност остварења креативног процеса. Овакав поглед на психотерапију излази из концепта класичне психоанализе јер претпоставља једну нову могућност у којој оба партнера, и пацијент и психотерапеут постижу нове резултате на упознавању и мењању себе самих.
Тако, на пример, услови које Роџерс (С. Rogers) наводи као подстицајне за стваралаштво – психолошка сигурност и психолошка слобода – изведени су у ствари из психотерапеутске ситуације и ово извођење је сасвим оправдано ако психотерапеутски процес схватимо као креативни процес.
Из праксе добро знамо да је циљ психотерапеутског процеса јачање Ега, а ово јачање услов је креативности. Слично се изражава и Маслов (А. Маslow). Креативни као и психотерапеутски процес састоје се, према њему, из две фазе: у првој се омогућава што спонтаније надолажење сировог материјала из несвесног, у другој, секундарној фази настаје прерада сировог материјала уз помоћ контроле разума и логике.
Синтеза ових двеју фаза представља креативност. Разлика између ствараоца и схизофреног болесника је у томе што код овог другог не долази до друге фазе, па изостаје свака контрола над сировим материјалом. Међутим, у случају да ова друга фаза, односно контрола, сувише рано наступи, што би значило да је слободно продирање сировог материјала из несвесног спречено, или у недовољној количини и мери допуштено, понашање постаје компулсивно-опсесивно, и ми се тада у психотерапеутској пракси срећем са принудним неуротичарем.
Прва фаза стварања, да још једном парафразирамо Маслова, нека је врста добровољне регресије, препуштање Ега играчком, феминином и “мало лудом несвесном; друга фаза је конфронтација са реалношћу у којој је Его посредник који контролише и уређује. Исто се дешава у психотерапеутском процесу.
Валтер Фурер (Walter Furer) је у својој књизи из 1970. године Нови путеви ка несвесном јасно истакао стваралачку улогу психотерапије. Психоанализа је, за њега, активан процес развоја личности и у својој бити стваралачки догађај. Мада Фурер означава да је тек од Јунговог времена појам креативног у психотерапији могао изрично да буде употребљен, он неке трагове активно-стваралачког карактера психотерапије назире већ код Фројда, и то у његовом огледу Теорија либида из 1923. године. У тексту се, између осталог, каже да је циљ психотерапије јачање Ега пацијента, које треба да га поштеди од непотребног трошења енергије на унутарње конфликте да би “од њега створила најбоље што он може да постане према његовим настројеностима и способностима”. И према Фуреру, дакле, као и према многобројним другим ауторима који су се бавили проблемом стваралаштва, човек носи у себи потенцијале стваралачке моћи које се могу и морају вежбати још из раног детињства. Међу задацима родитеља и васпитача за креативан одгој деце Фурер помиње неколико са којима треба брижљивије да се баве. Тако треба, најпре, рано учити децу да стваралачки гледају своју околину. Гледање није у својој бити никакав пасиван процес. Напротив, према Биндеровим речима, “оно преображава опажање околине активном трансформацијом у унутарње слике”. Ове слике се, даље, на различите начине изнова преструктурирају и духовно прерађују тако да послуже као користан стимуланс у примању нових доживљаја на стваралачки начин. У овом процесу врло значајну улогу има интуиција, на коју треба посебно обратити пажњу и неговати је без обзира коме типу индивидуа, према Јунгу, припадала. Захваљујући интуицији, човек опажа суштину неког објекта, и то непосредно и целовито.
Осим стваралачког посматрања и интуиције, Фурер помиње способност за симболизацију као исто тако веома значајан квалитет човековог развоја. Према Мирчи Елијадеу, “симболично мишљење припада суштинском човековом бивству: оно је претеча говора и дискурзивног мишљења. Симбол открива сасвим одређена виђења стварности… Слике, симболи, митови… испуњавају једну функцију и то у откривању најтајанственијих структуралних форми бивства”.
Мора се прихватити да је изналажење слика, цртежа и симбола општељудско својство дубоко учвршћено у нашем несвесном. Када дете примењује симболе и док је у читавом свом свету доживљаја под влашћу прелогичног сликовитог мишљења, оно је и у симболичном мишљењу које није научило и преузело од одраслих, јер га је најпре преформирано носило у себи. За ово прелогично симболично мишљење детета може да се каже да је врста магично-анимистичког погледа на свет, које носи у себи нешто првобитно и оригинално стваралачко.
Занимљиво је приметити да када дете прође ову магично-анимистичку фазу развоја, нарочито у случајевима када се на њу није обратила дужна пажња или је сувише нагло и грубо прекинута, одрасли касније има велике муке да се поново уживи у разнобојан свет дечјег начина мишљења и у симболе уопште. Један необично занимљив, значајан свет слика, симбола и митова остаје, на овај начин, многима за цео живот затворен. Креативни људи и у односу на овај свет друкчији су од осталих и разликују се у лакшем и спонтанијем прилазу свету симбола, који им служи као драгоцена грађа у стваралаштву. Ово исто важи и за психотерапеутски процес.
Психотерапеут који је научио да креативно мисли у току психотерапије обратиће нарочиту пажњу на спонтано појављивање симбола код пацијента, било да се ови открију у симптомима болести, дневним сањаријама, сновима, цртежима или манифестацијама несвесног живота пацијента. Преко симбола, овог сликовитог израза несвесног, који садржи значење, истовремено има у себи више видова појма и најмање једну супротност – садржина и смисао психотерапије значајно су проширени и обогаћени једном новом и важном димензијом. Што се психотерапеут више бави светом симбола, постаће му све јаснија његова практична вредност, јер ће бити све ближе открићу да симболично представљање садржи не само проблем који пацијент нуди на заједничко решавање већ, у исто време, оно нуди и разрешавање проблема које се не налази изражено само у садржају симбола већ управо у самој структури његовој.
Ако једна озбиљна психотерапија, коју води искусан и школован психотерапеут довољно дуго, заиста носи у себи могућности “накнадног васпитања”, дакле и креативног одгоја, поставља се оправдано питање да ли је креативност могућа у сваком људском добу и да ли се она може још научити или развити из клице код сваког присутне, у току неке добро вођене психотерапије. Успех сваке психотерапије, нарочито оне у којој су се наслутиле и стваралачке могућности, зависи првенствено од способности за преображај и код терапеута и код његовог пацијента.
Постоје људи који су и поред неуротичног развоја у детињству и поодмаклих година када су први пут доспели у психотерапију задржали неке црте личности које их чине способним за метаморфозе индивидуационог процеса и за које можемо да кажемо да носе упадљивије у себи креативне способности, иако најчешће не постају манифестовани ствараоци. (И овакво једно мишљење треба примити условно, јер има и међу таквим људима примера да су постали креативни и у годинама када то нико од њих није очекивао.)
Тешко је дефинисати које су то црте личности које неко биће чине латентно способним и спремним на трансформације. Претпостављамо да међу овим цртама мора постојати релативна аутономија Ега, не сувише снажан притисак страха, несклоност према претераним агресивним и аутоагресивним акцијама и, затим, радозналост, чуђење и дивљење, психички квалитети који су, по нашем мишљењу, можда одлучујући да неко остане увек млад, а да не буде инфантилан.
Ако изоставимо из нашег даљег излагања непознату и потпуно непредвидљиву компоненту животних збивања, која преко неког наглог и неочекиваног догађаја може одједном да покрене већ зарђалу осовину неког карактера и да доведе до плодних промена у мишљењу и понашању, онда сматрамо да различити облици психотерапије, индивидуалне и оне групне, представљају данас потенцијалну могућност за накнадно сазревање, дозревање или убрзање веома успореног индивидуационог процеса код неке више или мање неуротичне индивидуе. Ако будемо убудуће психотерапију све више схватали као креативан процес, омогућићемо и себи и нашем пацијенту да изађемо из рутинског и шаблонског, да се отиснемо у оне још неиспитане области простране човекове личности у којима је сваки човек, и неуротичан и здрав, потенцијални стваралац.
