Човек и његов идентитет

ТЕЛЕСНА БОЛЕСТ КАО ОДБРАНА ИЛИ ИЗАЗОВ

 

“Једнако тражим објашњење за своју болест… Понекад ми се учини да су се мозак и плућа споразумели без мог знања.
Овако више не може, рекао је мозак и после пет година плућа су пристала да му помогну.”
Ф. Кафка

У свим телесним болестима које нас краткотрајно или дуже време савладавају немогуће је видети само случај или присутну неотпорност организма, када смо данас у стању да захваљујући открићима психосоматске медицине потврдимо давнашње схватање најстаријих лекара о тесној и непрекидној зависности и симултаној међусобној реакцији на спољашње и унутрашње надражаје, која се одвија како у психичкој, тако и у соматској области. Узмимо само као пример интимну међусобну зависност која постоји између коже и нервног система, обадва система проистекла у ембрионалном добу из заједничког ектодерма. Кожа је у стању да репродукује мноштво различитих емоција на физичком плану, па је отуд могуће и често опажено да, на пример, актуелна забринутост производи чешање на једном одређеном месту на кожи, стрепња уроди сврабом или знојењем, продужен страх или незадовољство доводе до уртикарије, осећање кривице и стида до стварања кожних акни, а незадовољене еротске тежње могу да изазову тзв. кутану мастурбацију, често у области полних органа или у аналном пределу. Као што је психа у стању да изазове кожне промене, било која кожна болест која дуже времена траје, на пример акне у пубертету, или хроничне дерматозе соматског порекла, често изазива психичке промене у смислу појачане раздражљивости, нервозе или депресије.

Нешто слично се дешава и са многим другим органима нашег тела који често оболе услед дуготрајне психичке напетости као израза нерешених конфликата у свесном или чешће, у несвесном делу наше психе.

Хтели бисмо сада да нешто детаљније испитамо механизме одбране које наша јединствена психофизичка организација употребљава када је сукобљена са конфликтима који се или свесно не препознају или, и када их наша свест и наше Ја препознају, тешко се могу, или никако не могу разрешити. Овога пута се не мислимо задржавати на многобројним психичким одбрамбеним механизмима, као што су: потискивање, интројекција, пројекција, рационализација, регресија, померање итд., које повремено употребљава и здрав човек у ситуацијама када није у стању да неки озбиљан актуелан догађај реши најцелисходније. Биће речи о продуженим, хроничним конфликтним ситуацијама, које често трају више година, при чему су у опасну игру уведене најосетљивије снаге наше личности, и то оне из нагонске и моралне сфере. Најчешће се такве конфликтне ситуације испољавају у следећим сукобима: 1) претерано осећање зависности и потребе за заштитом неког човека – формирано несумњиво у раном детињству услед погрешних васпитних мера родитеља – долази у тежак сукоб са потребом за самосталношћу и независношћу, 2) човекове агресивне потребе којима не треба увек приписивати примарно патолошку етиологију (а које се већ код деце, и то врло рано испољавају) долазе у сукоб, с једне стране, са принципом Над-ја у човеку, насталом раном идентификацијом са моралним и другим схватањима родитеља, а с друге стране, са постојећим забранама, али и нормама пристојног владања које друштво намеће индивидуи, 3) сексуалне, али и еротске потребе које су у различитом интензитету заступљене у појединцу долазе у сукоб, и због тога често су незадовољене, са сличним табуима које смо навели у случају покушаја задовољавања човекових агресивних потреба.

Можемо заиста рећи да су све три врсте поменутих сукоба, са њиховим бројним варијацијама, повремено присутне у свих људи. Оно што, међутим, условљава настанак хроничне неурозе, која је окарактерисана у механизму потискивања имају значајну улогу, јесте претходно устројство психофизичке организације човекове личности. То је његова слабија или јача телесна отпорност, у којој конституционални и други наследни чиниоци имају значајну улогу, а нарочито степен његове психичке зрелости. Од степена ове зрелости, односно од дубине његове фиксације на једном од нормално превазиђених ступњева дечјег развоја, или дубине његове регресије, зависи исход конфликтног сукоба. Пошто смо се сложили да се конфликт не може избећи, свака личност за себе одлучује да ли ће овај сукоб превести на неки други, мање опасан и лакше савладив терен, да ли ће успети (што је несумњиво најтеже и што захтева висок степен зрелости личности) да своје нагоне сублимише, или ће остати на једном од двају могућих болесних решења: учврстиће се у својој неурози која може онда да узме различите видове (неуроза страха, принудна неуроза, неуротична депресија, импотенција, фригидност итд.), при чему тело остаје релативно поштеђено, или ће ова хронична неуроза довести до телесног обољења с одређеним избором органа.

Наше тело, иако трошно и подложно пропадању, није по сваку цену унапред одређено да болује од неке хроничне болести. Само висок степен наше психичке напетости, која готово увек прати неурозу, временом ствара услове у којима тело, врло лагано, често из године у годину, слаби у својој природној отпорности, показује, најпре, знаке тзв. функционалног поремећаја да би, најзад, манифестно оболело.

Као што у појединим породицама неко лице узме на себе улогу “жртвеног јагњета” (свесно, много чешће несвесно), па се разболи од неке душевне или телесне болести не би ли на тај начин одржало привидан интегритет целине породице, тако и у случају неке телесне болести (гризлица стомака, бронхијална астма, висок крвни притисак итд.) наше тело је то “жртвено јагње” које преузима део либидинозне енергије личности, ослобађа човека једног дела психичке напетости, преводећи део његове енергије на бригу око болесног органа. Тако телесна болест постаје одбрана од нездраве психичке ситуације личности и истовремено изазов или опомена своме господару да је куцнуо претпоследњи час за преиспитивање нерешених конфликата и тражење новог или друкчијег решења за њих.

Даљи ток неке телесне болести мање ће зависити од успешности или безуспешности интернистичке медикаментозне терапије, а много више од преоријентације, некад целокупног животног става оболелог. Није на овом месту сувишно поменути од колике је важности, управо по човеково психофизичко здравље гајити неки одређени став према животу, па чак у њега и веровати.

Ако већ до овога тренутка психотерапија, вођена искусним и школованим психотерапеутом или психосоматичарем обученим и у психотерапији, није била укључена у лечење, онда је сада психотерапија онај услов без кога се не може постићи право излечење.

Да ли ће телесна болест узети незадрживо хроничан ток, каткад и са кобним исходом, или ће се потпуно или делимично излечити, зависиће у првом реду од смелости и спремности болесника на ризик да у потпуној искрености и не штедећи себе, са самим собом или, боље и лакше, са вештим психотерапеутом или психосоматичарем направи општи биланс свога живота, потражи у њему погрешне и лажне кораке који су га одвели на странпутицу, најпре, неурозе, а онда и телесне болести, не би ли у једној новој прерасподели шаховских фигура заиграо друкчије и боље своју животну игру.

 

Comments are closed.