РЕУМАTИЗАМ И ПСИХА
Под реуматизмом или реумом у медицини се подразумева мноштво обољења не увек јасног порекла, тока и последица, а која имају ипак нешто заједничко: сметње при покретима у мишићима, тетивама, костима, зглобовима. Пошто је свако од нас имао или повремено има болове у мишићима, тетивама, костима или зглобовима, који су праћени ограниченошћу или чак немогућношћу кретања, можемо уопштено рећи да је сваки човек помало реуматичар. Баш због тога се морамо упитати да ли и какву улогу има наш душевни живот, осећања задовољства или незадовољства која прате наш психички живот у настајању реуматичних обољења, а онда, нарочито, у њиховом одржавању и, најзад, колико треба да рачунамо на психичку компоненту у лечењу ове болести. Оваква питања постала су саставни део феноменолошко-психосоматског начина посматрања болести уопште како би се схватио смисао и садржај болесног стања које треба да буде одгонетнуто из саме суштине људске егзистенције.
Реуматична болест је иначе одувек била позната медицини, а сама реч реума долази из грчког језика и значи: тећи, струјати, промицати. Још су из давнина биле познате, реуматични болесници су их врло ценили, поједине бање и друга места са термалним изворима у којима су болесници налазили олакшање и ублажавање болова и других пратећих тегоба које су биле саставни деореуматичног обољења. Савремена медицина није више задовољна голом чињеницом да нека бања или неки медикамент корисно делује на болесника или на ток његове болести; она тражи одговор на питање зашто и како делују ове терапеутске мере. Оваква питања нарочито су оправдана када су у питању реуматична обољења за која смо готово сигурни да у њиховом настајању, одржавању и лечењу психички чинилац има знатну улогу.
Израз као што су “психогени реуматизам” или “реуматична нервоза” све се чешће појављују у дијагнозама лекара не само опште праксе него и реуматолога, и они доста добро изражавају нејасне представе о правој природи оних бројних неодређених болова код којих се не могу са сигурношћу или уопште утврдити добро нам познати узроци појединих реуматичних болести, као и болова оних пацијената отпорних на разне лекове. Питање на које би сваки лекар који се озбиљно бави реуматичним болесницима морао после извесног времена посматрања и испитивања себи да одговори јесте да ли је код његовог болесника реч о психосоматским или соматопсихичким симптомима болног стања апарата који управља покретима људског тела. У првом случају главни симптом болести јесте бол, и то неодређен и несталан: час веома жесток у виду кидања, сечења, паљења, строго локализован на једном месту, час слабије јачине у виду тиштања распрострањен на више места без одређеног полазишта. Оно што нарочито карактерише овај бол јесте његово релативно брзо повлачење под утицајем неког занимљивог разговора, у току бављења нечим што заокупља пажњу и интересовање пацијента, затим у току пријатно проведеног годишњег одмора. Други, готово сигуран знак да је реч о првенству психичког чиниоца над физичким узроком болова јесте надмоћност, односно успешност лечења много мање тзв. антиреуматичним лековима, а много више лековима који опуштају нерве и мишиће, а који спадају у групу тзв. психофармака.
У случају преовлађивања соматопсихичких симптома болести реуматизма, нарочито код хронично оболелих пацијената, психички симптоми као што су страх, депресија, раздражљивост, само су пратећи симптоми основног реуматичног обољења чији узрок обично није тешко открити.
Ова подела реуматичних симптома на психосоматске и соматопсихичке последица је двојног изгледа свих наших органа, од којих је један анатомофизиолошки а други симболични. Нас ће у даљем излагању овог проблема првенствено занимати овај други вид органа, па ћемо због тога покушати да потражимо скривене, несвесне конфликте који обузимају човекову психу, а који се онда испољавају управо на зглобовима или мишићима као местима “смањене отпорности” или “слабим тачкама” у нашем организму.
Брижљиво проучавајући више стотина реуматичних пацијената у току низа година, америчка психосоматска школа, на чијем је челу дуго година стајао један од најпознатијих психијатара у нашем веку Франц Александер, дошла је до врло занимљивих открића о првобитном психичком устројству реуматичних болесника код којих је психосоматска компонента у настајању болести упадљиво надмоћна. Тако је Халидеј (Halliday, J.Z.) нашао да је код артритичних болесника бар један од родитеља показивао упадљиве црте доминације у породици. Услед претеране строгости и наметљивости једног родитеља, узимамо да је реч о агресивној и хладној мајци, у детета, будућег реуматичара, рано се усадило осећање зависности и страха. Дуго трајање оваквог осећања неминовно, код већине, буди револт који се, међутим, не сме видљиво да испољи, пре свега услед страха од губитка заштите и љубави родитеља. Ако се подсетимо да је код малог детета најпримитивнији а истовремено најприроднији начин реаговања на разна лишавања и незадовољства неконтролисано моторно пражњење, постаће нам јасније да уколико је овај пут пражњења услед страха од казнених мера и осећања кривице спречен, нагомилана агресија праћена несвесним или делимично свесним осећањем непријатељства према родитељу који спречава пражњење може да доведе до повећања мишићне затегнутости, што после дужег времена хоће да уроди појавом артритиса. Лекари-психосоматичари претпостављају, дакле, да мишићни спазми и повећање тонуса мишића проузроковани потискивањем непријатељских импулса могу, под “одређеним околностима”, да изазову акутну реуматичну кризу. Није тешко замислити, у сложеним условима савременог живота, ове “одређене околности” које делују патогено код неке особе чије је детињство протекло у условима малочас описаним и код којих је мишићни или зглобни систем управо оно “место мањег отпора”, што може да буде и конституционалног порекла. Неки сукоб на радном месту који није могао да буде довољно “абреагован”, већ је морао да буде “прогутан”, сукоб у породици између мужа који показује несвесне тежње према пасивности фемининог типа и маскулине, агресивне жене, сукоб у љубавном животу услед сексуалне неусклађености – довољни су поводи да дуго потискивана агресија која није нашла подесан и природан вентил за пражњење или сублимирање изазове такву крутост и затегнутост мишића, тетива, зглобова да је присуство бола неизбежно.
Шта онда тај бол треба да значи и како проценити такву личност? Да ли је тај бол израз немоћног протеста, мазохистичког испаштања осећања кривице због несвесних непријатељских осећања према неком блиском лицу према коме би “нормално” било да се показује љубав, захвалност и пажња? Зар није било другог начина да се покаже незадовољство и неслагање с околином него управо истицањем своје болести? Не нада ли се болесник, несвесно, да ће му болест везана за физичку непокретност омогућити да сада бар постигне ону врсту наклоности блиских му људи што му годинама раније није полазило за руком? Најзад, није ли реуматични болесник некад “жртвено јагње” породице који служи као мета пражњења егоизма и агресије његове мање осетљиве или чак видљиво грубе околине? Све су ово питања на која би лекар који се бави реуматичним болесником морао себи да постави и лагано, у току дужег периода психотерапеутског приближавања болеснику, да их разјасни и тако спреми болесника на боље разумевање самог себе и самим тим на прикладније налажење одговора на потиснуте конфликте у психи.
