ПСИХОСОМАТИКА У ГИНЕКОЛОГИЈИ
Психосоматске сметње у гинекологији
Добро је позната чињеница да поверење између лекара и пацијента, које је услов не само сваког успешног лечења у свим гранама медицине већ и тачног постављања дијагнозе, има нарочиту улогу у психијатрији и гинекологији. Сваки добар гинеколог зна да гинеколошки преглед, упркос многостраним техничким и инструменталним могућностима, пре свега захтева поверење пацијента у лекара. Пошто ниједан гинеколог, претпостављамо, није збуњен када му жена пре или после обављеног прегледа повери интимне доживљаје из свога психосексуалног живота, било би добро, ради успешног постављања дијагнозе и одговарајуће терапије, да специјалиста овога смера буде упознат с основним принципима како медицинске психологије тако и психосоматске медицине. Због још увек непотпуне наставе на медицинским факултетима, на којима се најмање слуша управо оно што је најважније за опште образовање лекара, па и будућег гинеколога, и овај специјалиста, као и специјалисти других профила упућени су касније на сопствену иницијативу која треба да им допуни неопходна знања из психосоматике.
Пошто у првом плану психосоматског гинеколошког истраживања стоји личност и њен сексуални живот, гинеколог се интересује за склоп личности жене, као и за начин развоја и задовољавања њеног сексуалног прохтева. Према принципима савремене сексуалне психологије, развој сексуалног нагона жена зависи у првом реду од преваге љубави над страхом, агресивношћу и кривицом. Међу женама које гинеколози, па и психијатри, најчешће сусрећу као пацијенте истакли бисмо, у сагласности са Хеленом Мишел-Волфром (Неlеn Мichel-Wolfromm), три типа. Један је нарцисоидни тип жене, која нема потребу да воли, већ само да буде вољена. Свесно или несвесно, такве жене траже код других само сличности са собом. Други тип је агресивна жена, често мушкобањастих црта, која критикује свога партнера, омаловажава га, све до несвесних тежњи за “кастрацијом”, чинећи га тако, понекад, импотентним. Међу овим типом преовлађује или тип жене који је отворено агресиван све до садизма, без осећања кривице, или тип агресивне али и аутоагресивне жене која се осећа кривом због свога понашања, доводећи себе повремено и до отвореног мазохизма. Најзад, трећи тип је зависна жена, одгајана у строгом, патријархалном крилу своје породице, где су очеви доминантни и строги, а која је и у својој сопственој породици зависна, пасивна и послушна према мужу.
На основу ове поделе можемо мирно рећи да жена у партнеру тражи или своје огледало, или жртву, или оца, односно тиранина.
С овим претходним напоменама можемо да пређемо на главне синдроме гинеколошких поремећаја у којима психички поремећаји и конфликти у личности жене имају основну улогу, или једну од основних улога у органским поремећајима полних органа.
Пођимо од менструације, која у животу жене несумњиво веома много значи. Предменструално расположење жене врло је различито и готово апсолутно зависи од основних психичких карактеристика личности жене. Стање страха, депресије, апатије, еуфорије или раздражљивости, хомицидне или суицидалне тенденције свима су добро познате. Праву патологију предменструалног стања чини “предменструални синдром”, који је 1931. године описао Франко. Све варијанте описаних расположења, уз физичке болове, појачане су до неподношљивости, а чињеница да у 60% случајева плацебо[1] средства помажу смирењу – неопозиво указује на знатан удео психогеног момента.
Дисменореја, као скуп болних феномена који непосредно претходе или прате појаву менструације, везују се у високом проценту случајева за психичку структуру жене, и то најчешће хистеричне природе. Честа појава код младих девојака и младих жена, још неприлагођених на сексуални живот, дисменореја указује на скривене конфликте који одају или отворену агресију према сексуалности као таквој, или агресију према партнеру, или мазохистичку потребу да пате, још и ојачану тзв. дисменороичном породичном атмосфером која је патњу жене за време менструације прихватила као нешто неопходно.
Поменимо, заједно са дисменорејом, и лумбо-пелвичне и перинеалне болове, болове назване још pelipathia vegetativa или “globus abdominalis” (у ове последње убрајамо и вулварни пруритус, вагинално печење, клиторисне болове), који када немају никакву органску подлогу, сигурно су психогене природе и упућују на хистерично-хипохондричну или агресивну природу жене.
Појава аменореје, нарочито у доба између 16-25 година, добро је позната свима гинеколозима. Психички узроци су чести и различити. Комбинована са менталном анорексијом, изражава одбијање младе девојке да прихвати улогу жене и може довести до озбиљног физичког слабљења. Ређе су аменореје праћене гојењем, а честе су иначе као последица емотивног шока: губитак вољене особе, напуштање од стране партнера, или напуштање родитељске куће. Продужена стања страха због било кога узрока доводе такође до дужег или краћег губитка менструације. У психијатријској пракси тешке афективне психозе, нарочито депресија или схизофренија, готово су увек праћене аменорејом.
Психички узроци неретко проузрукују нередовне или неочекиване појаве менструације. Разни брачни конфликти, сукоби са свекрвом, страх пред неком операцијом или другим непријатним догађајем – доводе до мено или метрорагија (одлично погођен израз је и “утерине сузе”).
Осим чисто органских узрока леукореја, бројне су леукореје непознатог узрока. Сматра се да продужена емоционална напетост, честа код анксиозних и депресивних жена, може да узрокује фоликулолутеинску неравнотежу, при чему се онда патолошка секреција приписује психогеној хиперестрогенији.
* * *
У брачном животу мушкарца и жене има много психопатолошких поремећаја најразличитије врсте. Неусклађеност двају различитих бића у заједничком животу, њихова недовољна унутрашња спремност на такав живот, неуротични поремећаји са којима су већ дошли у брак, физички и психички инфантилизам, погрешан начин васпитања у породици – стварају шаролику и богату патологију брачног живота.
Које су сметње најпре у нормалном обављању сексуалних односа? Једна од честих сметњи је добро позната несвесна, рефлексна контрактура мишића констриктора вулве, и ту сметњу називамо вагинизмом. Сматра се да је у преко 60% случајева вагинизам узрок психичке природе. Пацијенткиње су најчешће инфантилне личности са хистеричном структуром, поремећене разним траумама услед погрешног сексуалног одгоја. Психоаналитичко објашњење примарног вагинизма обрађује три врсте психичких поремећаја код жена. Код једних преовлађује страх од агресије и наношења физичког бола и повреде, код других постоји свесно или несвесно непријатељство према партнеру (често код маскулиног типа жене са “кастраторским” тежњама), код трећих постоји одвратност према нормалној сексуалности уопште. Понекад је узрок страх или уопште одбијање трудноће.
Помешан са вагинизмом или независно од њега, за време обављања сексуалног односа или непосредно после односа јавља се дубок пелвични бол кога називамо диспареунија. Није ретка заједно са вагинизмом и диспареунијом и фригидност. Не усуђујући се да признају своју фригидност, нити да сасвим одбију партнера, ове жене несвесно користе бол да би изразиле незадовољство партнером и његовом жељом за поседовањем жене.
Фригидитет жене заслужује посебну пажњу, али из више разлога задржаћемо се овде само на неким основним психоаналитичким поставкама. Пре свега фригидитет није готово никад изолован симптом, већ увек припада читавој неуротичној структури личности. Код тзв. тоталне фригадности блокирана је не само генитална ерогеност већ и читав љубавни живот. Код парцијалне фригидности појављују се разни видови потискивања. Понекад постоје и јаке мазохистичке склоности код жене, обично оних које су имале сурове очеве, или психопатолошки синдром познат као “освета женског кастрационог комплекса”, у коме жарка жеља за пенисом има за циљ испуњење фантазматичног завета да лиши мушкарца пениса (vagina dentata), или су, најзад, у питању жене које су фригидне услед несвесног повезивања задовољења сексуалних тежњи са страхом од неке опасности. Ова опасност је најчешће несвесно изједначавање партнера са оцем и страх да ће на овај начин задовољити прегениталну, инцестуозну, дакле забрањену жељу. На крају овог кратког излагања треба подсетити да су дефиниције фригидности доста различите и да отуд произилазе разни неспоразуми и неусклађености у навођењу процента фригидности међу женама.
Психолошки проблеми које поставља материнство нису нимало једноставни. За Данбарову (F. Dunbar) и Хелену Дојч (H. Deutch) стерилне жене и оне са спонтаним абортусима свесно или несвесно одбијају материнство. Међу стерилним женама, а не заборавимо да учесталост психогеног стерилитета варира између 10% и 20%, налазимо оне које желе дете да би угодиле мужу, да би га везале уз себе, затим оне које се боје да ће материнством прекинути блиставу каријеру или, негујући нарцистички култ, да ће изгубити свој шарм. Међу женама са спонтаним абортусом амбиваленција је очевидна у 65% случајева.
Нисмо у могућности да се осврнемо на друге гинеколошке синдроме у којима психички момент има прворазредну улогу или, као пратећи елемент неког органског догађаја, врло много утиче на ток, прогнозу и лечење основног обољења. Мислимо на абортусе, њихове узроке и последице, стање климактеријума, псеудогравидитета, гинеколошких операција итд.
Покушали смо да изнесемо неке механизме психички условљених поремећаја, увек свесни да код свих поменутих поремећаја узрок може да буде и чисто органске природе. Ово кратко излагање о психосоматским поремећајима у гинекологији треба да послужи као подстрек за много ближу и плоднију сарадњу између гинеколога и психијатра, нарочито међу овима психотерапеута, који често тек на тај начин могу успешно да реше сложене и терапији тешко приступачне случајеве бројних поремећаја у гинекологији, у којима женина психа има одлучујућу улогу како у настајању тако, још више, у лечењу насталих поремећаја.
Психички стерилитет жене
Није мали број бракова у свету који су без деце, а прави узрок није познат било зато што се брачни партнери нису подвргли медицинским испитивањима, или што су их кратко и површно обавили. Готово све до почетка XX века у многим земљама владала је кобна заблуда и предрасуда да је узрок стерилитета у браку искључиво жена. Последице таквог погрешног веровања биле су по жену не само тужне већ често и трагичне.
Данас нам је познато не само да су за стерилитет; у браку мушкарци одговорни у 40-50% случајева већ и да постоје такви психички услови у комплексном душевном животу жене који могу бити једини чиниоци за стерилитет у браку. Пре напредовања које је медицинска наука постигла у области гинеколошке психосоматике и психотерапије психогени узрок стерилитета често је био незамислив.
Под функционалним стерилитетом подразумева се такво психосоматско обољење у коме је изостанак затрудњавања, додуше, соматски симптом, али се никакав соматски узрок не може да докаже. Иако се данас већ може разликовати “органски” од “психосоматског” стерилитета, ипак је још увек врло деликатан задатак гинеколога и психијатара. Тако се, на пример, треба чувати да се психичке упадљивости код стерилних жена, које су тек последица стерилности, сматрају за узрок стерилности. Исто је тако познато да психичких конфликата има довољно, како код жена са примарно психички условљеним стерилитетом тако и код оних са органских узроцима.
Узгред да напоменемо занимљиву чињеницу да постоји нека врста функционалног стерилитета и код мушкараца, и то у смислу да у различита времена и под утицајем психичких чинилаца квалитет семена може да покаже плодност или неплодност. Ово откриће отвара у будућности врата новим испитивањима психички условљеног стерилитета у браку у коме узрок могу да буду оба партнера.
Када се већ једном претпоставило да постоји функционални стерилитет код жене, било је природно заинтересовати се за психичку структуру таквог типа личности, као и за несвесну динамику психичких сукоба у њеној психи.
Истраживања веће групе аутора, међу којима су се нарочито истакли Фишер (1953. г.) и Манди (1962. г.), обелоданила су постојање углавном два типа жена које болују од психичког стерилитета. Први тип су физички и психички незреле индивидуе које у брак улазе са скривеном, несвесном намером да и даље одрже однос дете-родитељ, то јест однос који је владао у њиховим породицама пре брака. Такве се жене одликују тиме што су упадљиво мирне, стидљиве, неодлучне, лако се збуњују и лако исцрпљују. У физичком смислу су женствене, али дуго на пубертетски начин. Њихово главно обележје је јака зависност од партнера.
Други, најчешћи тип функционално стерилне жене јесте тип агресивне жене са мушким цртама, сујетне и властољубиве, склоне ривалству на сваком пољу са мушкарцем, при чему желе да остану независне од партнера.
Што се тиче сексуалног живота партнера и њиховог могућег утицаја на стерилитет, дуго време су владале заблуде, како у круговима лаика тако и лекара. Тако је, на пример, дуго сматрано да недостатак оргазма код жене, или чак временско непоклапање доживљавања оргазма код оба партнера може да буде узрок стерилитета у браку. И поред чињенице што фригидност и стерилитет иду често руку под руку, у новије време сасвим је искључена нека тобожња веза између ових двеју појава. Жена која нормално доживљава оргазам у полним односима са партнером може да буде психички стерилна; исто тако, потпуна фригидност неке жене не мора да буде никаква препрека за гравидитет.
Пре него што бисмо прешли на нека психоаналитичка објашњења стерилитета у жене, треба поменути врло занимљив и динамичан однос између хормоналне и психичке активности жене. Према новијим изучавањима Бенедека (1971. г.), ритмичка смена двеју фаза оплодно-сексуалног циклуса, условљена лучењем двају различитих хормона, естрогена и прогестерона, одговара и двема психички различитим фазама у душевном животу жене. У фази сазревања фоликула жена се показује као активна, екстравертована особа са израженим хетеросексуалним тежњама. После овулације долази до занимљивог стања поунутрашњивања психосексуалне енергије, при чему се либидо окреће према себи јачајући пасивно-рецептивне и нарцистичке тежње у жене.
Из ових података можемо да закључимо да није само психичко у жени корелат хормоналног већ и обратно: на хормонално стање могу одлучно да утичу психодинамички чиниоци. Под утицајем дубоких конфликата у животу жене овај описани ритам може тако да се измени да психички чиниоци постану, тако рећи, јачи од биолошких, хормоналних, уносећи битне сметње и препреке у могућност оплођења уопште.
Када је реч о психосоматском стерилитету, треба нагласити да се психичка одбрана жене од затрудњавања одиграва на соматском терену тако што се испољавају у хормоналном или у аутономном нервном систему. О хормоналним сметњама већ смо нешто напоменули, а већ се доста зна и о путу оваквог утицаја који иде преко нервних влакана и вероватно неких хемијских посредничких супстанција од коре великог мозга преко хипоталамуса до хипофизе, а затим даље до ендокриних жлезда у полним органима.
Функционалне сметње у аутономном нервном систему могу да се испољавају на различитим местима женског гениталног апарата. Тако је могућ спазам јајовода, затим враћање сперме натраг преко вагиналних мишићних спазама, спастичне контракције оваријалног лигаментума, хемијске промене вагиналног секрета итд., а све то под утицајем само психичких чинилаца. Свака од ових функционалних сметњи, само ако довољно дуго траје, у стању је да доведе до стерилитета.
Психоаналитичко тумачење стерилитета односи се на битан сукоб који у жени постоји између женствености и материнства, при чему несвесно постоји одлучан отпор против материнске улоге. Овај сукоб, односно одбијање, имају корен у детињству и дубоким конфликтима девојчице са мајком, при чему идентификација са њоме, повезана са проживљеним страхом и фрустрацијама још из оралне фазе, ствара трајно стање јаког страха од трудноће и материнства. Често је упадљива разлика, која може да збуни лекара, између свесно наглашене жеље жене за дететом и несвесног жестоког опирања против затрудњавања.
Ако бисмо се на крају упитали да ли можемо и да ли треба да помогнемо женама код којих постоји доказана или са много вероватноће претпостављена психичка стерилност, и то после свих гинеколошких прегледа и евентуалног гинеколошког лечења, онда можемо рећи да је овакво лечење једино успешно када га обавља искусан психотерапеут.
Поставили смо питање, можда у први мах чудно, да ли оваквим женама треба да помогнемо. Сматрамо да то у свим случајевима није потребно, већ да избор у психотерапији мора бити врло брижљиво извршен. Мислимо овом приликом на оне жене којима је одбијање трудноће механизам самоодбране. Није свако психичко одбијање материнства само неуротичан механизам. Понека стерилна жена несвесно “зна” неслућено више него што то и најлуциднија мисао психијатра може да претпостави. Ако хоћемо да будемо као психотерапеути паметнији или сујетнији него што је то потребно, па се упорно залажемо да излечимо жену, и то нам најзад успе, може се десити да доживимо врло непријатна изненађења. Мислим сада не само на озбиљне психозе жена за време трудноће или непосредно пошто роди дете, нити на честе спонтане побачаје или врло тешке порођаје, већ и на изразито одбијање детета од стране мајке не само док је сасвим мало него и касније.
Хтели смо овим да покажемо да је жена у могућности да остане стерилна због чисто психичких разлога и да се ови разлози крију у дубоким конфликтима њеног несвесног живота. Ови, најпре, душевно условљени конфликти преносе се на тело ометајући правилно функционисање нервног и хормоналног система. У извесним случајевима стерилитета лечење је могуће и успешно, а обавља се психотерапијом.
Три најчешћа типа фригидних жена
Фригидност жене, као и импотенција мушкарца, најчешћи су поремећаји у сексуалном животу мушког, односно женског пола. Истини за вољу, треба одмах рећи да и један и други поремећај нису никакви изоловани феномени који би се односили на неко тобожње оштећење само сексуалног, дакле гениталног апарата мушкарца или жене. Проценат тзв. органског узрока импотенције или фригидности, дакле узрока који би се односио на неко стварно физичко обољење или оштећење полних органа, изванредно је мали. У свим осталим случајевима импотенције или фригидности, ови сексуални поремећаји искључиво су психичке или душевне природе, чији је узрок у неуротичном поремећају не само сексуалног живота јединке већ и читаве личности.
Фригидност жене је много раширенија појава него импотенција мушкарца. Мада је и сам појам фригидности споран, јер под њим различити аутори не подразумевају увек један исти феномен (разликују се, на пример, потпуна од делимичне фригидности), мишљења већине се слажу у томе да се проценат фригидних жена креће негде између 35-50%. Наравно да развој друштва, као и степен образовања значајно утичу на варирање поменутог процента који је још увек, очевидно, релативан. Због тога је вероватно да ће се у земљама са ниским стандардом, односно претежно примитивном структуром заједнице овај проценат померати према горњем просеку. Патријархално друштво је уопште склоно, нарочито тамо где постоји тежња да се овековече његове форме и ригидно задржи све “старо и проверено”, да од жена, у току васпитања, ствара асексуални тип који ће и сексуални акт, као и много шта друго у свакодневном животу стрпљиво да подноси и прима као део устаљене и једном заувек успостављене неминовности. Тако је, на пример, познато и утврђено да је међу женама старијих генерација, готово у свим земљама, углавном оних рођених до 1900. године, проценат фригидности био не само врло велики већ су оне у око 84% знале само за један коитални положај, а више од 1/3 се није свлачио.
С друге стране, међутим, занимљиво је напоменути да ако је у цивилизованим земљама са високим стандардом пуцање окошталих оквира патријархалног друштва, еманципација жена и слабљење улоге догматске религиозности довело до несумњивог опадања укупног процента фригидности код жена, оно је ипак, наизглед парадоксално, повећало неуротичност жене и то у смислу њене психолошке, па и физиолошке маскулинизације, веће слободе у испољавању агресивности према мушкарцу, што опет ствара несумњиве сметње у нормалном доживљавању полног односа, стварајући тако услове за повремену или делимичну фригидност.
Мада је фригидност у несумњивој зависности од поменутих социолошких фактора, чији је прави значај и удео у појављивању разноликих типова фригидности ипак тешко објективно проценити (пошто неки психолошки механизми, о којима ће бити речи, погодују појави фригидности и изгледа да су стално присутни у свим условима примитивног и цивилизованог живота), ми ћемо се у даљем излагању задржати на три најчешћа типа фригидних жена, за које се може с правом претпоставити да су постојали у прошлости, сигурно постоје у садашњости и бар за два од ова три типа може се поверовати да ће их бити и у будућности.
Пођимо најпре од онога типа жене у чијем је формирању можда највећег удела имало патријархално друштво са непромењеним представама о сексуалном моралу и његовим практичним применама у породичном васпитању. Реч је о оном типу фригидне жене која, у телесној градњи често инфантилна и недовољно отпорна према разним болестима и траумама, у своме психолошком профилу показује изразиту стидљивост, повученост, затвореност у односу на спољни свет или још и хроничну уплашеност. У оваквих жена, у чијој анамнези често налазимо да су имале сурове очеве који су их и физички мучили, а у чијим је фантазијама откривено да силовање има главну улогу, мазохистичке склоности биле су обично знатно изражене. Претерано строго морално васпитање у кући, и тамо где није било физичке грубости, ствара низ моралних препрека за доживљавање оргазма уз присутност јаког осећања кривице, све до свесног прихватања фригидитета као казне, испаштања и жртве за неки други стварно учињени или умишљени грех. Такве жене једноставно осећају да немају право на задовољство. Штавише, доживљавање оргазма код њих се понекад изједначава са предавањем проституцији.
Други, најчешћи тип фригидне жене је онај са тзв. комплексом Амазонке (по X. Ј. фон Шуману). Овај тип жене, који показује несвесну тежњу да егзистира независно од мушкарца, или да га само користи као полног партнера ради стварања деце, карактерише се јаком идентификацијом кћерке са мајком. Слично кћеркама митских Амазонки, ове жене су одрасле у породицама у којима је отац или потпуно недостајао или се врло мало, или никако, није бринуо о породици. Пошто се дете у нормалним условима свога развоја идентификује најпре са мајком, али онда постепено и све више и са оцем, стварајући тако, из онога што је наслеђем донело на свет и онога што је идентификацијом примило од родитеља, језгро свога сопственог Ја, природно је очекивати неуротички поремећај овог развоја (који налази готово увек свој одраз и у полном животу јединке), када нису испуњени услови за нормалан развој личности.
Конфликт код ових жена са амазонским комплексом је у дубоком унутрашњем сукобу између жеље за љубављу и материнством (да буде као мајка) и непријатељске агресије која се пење често до мржње према мушкарцу (да не буде као отац). Овакав амбивалентан став принуђава је да изабере мушкарца кога ће приморати да буде само инструмент оплођења са изразитом жељом да њиме влада (отуд склоност према фемининим мушкарцима), коју жељу може да пренесе и на сина кога није желела да роди (јер је очекивала кћерку). У сталном сукобу између агресије и потребе за љубављу, овакав тип жене не може сексуални акт да обави са задовољством.
Трећи тип фригидне жене оптерећен је тзв. Палас-Атина комплексом (такође по X. Ј. фон Шуману). Овај тип реши да води више или мање читав живот по угледу на мушкарца, да остане, по могућности, целог живота девица, и да се тако одрекне и рађања деце. Као што је Палас-Атина, у грчкој митологији, изашла директно из мудре главе свога оца Зевса, у пуној ратној опреми, са ратним покликом на уснама, тако се овај тип жене, за разлику од претходног, карактерише јаком идентификацијом са оцем. У оваквим породицама, у којима мајка представља слабу страну, недовољно се и рђаво брине за децу, услед незнања или, често, неуротичне неспремности за улогу мајке, а отац представља интелектуално и морално доминантну фигуру (мајка са мало школске спреме, отац натпросечни интелектуалац) кћерка ће рано развити конкурентску љубомору у односу на мајку. Презираће је и потцењивати, презирући и потцењујући истовремено све што је женско, у првом реду своју сексуалност. Сматрајући једино мушки начин живота за вредан и достојан живљења човека, таква женска особа рано ће показивати страх помешан са гађењем како према сексуалној тако и према материнској улози жене, компензујући се, често врло успешно, у интелектуалној области и на овај начин успешно се приближавајући и све више изједначавајући са оцем. Од оваквих жена, често са мушкобањастим цртама, могу касније да произиђу вредни интелектуални ствараоци који ће увек тражити друштво само мушкарца, наравно не да би се са њима упуштале у љубавне игре, пошто су, због свог јаког нарцизма, неспособне за било какво љубавно предавање, већ да би кроз интелектуалне разговоре ојачале своје мушке црте.
Описали смо три најчешћа типа фригидних жена не узимајући у обзир и неке друге типове фригидитета као што су: осветољубива жена која несвесно тежи да учини мушкарца импотентним, или жена превише еротски везана уз оца која је фригидна услед страха да ће сексуалним уживањем да задовољи инцестуозну, дакле забрањену жељу, итд.
Фригидних жена, као и импотентних мушкараца било је увек, без обзира на социолошку структуру друштва, која, као што смо видели, није ипак без значаја. И један и други поремећај израз су не само дубоког поремећаја читаве личности услед неповољних спољних чинилаца већ и егзистенцијални израз човекове недовршености, несавршености као и његовог, увек присутног, напора да целовитошћу своје личности постигне онај степен зрелости на коме љубав као најефикаснији лек ослобађа човека и таквих поремећаја.
Неки психолошки видови безболног порођаја
У савременој медицини све више преовлађује гледиште и потреба да се упоредо са дељењем и цепањем ове науке на низ специјализација и субспецијализација, потребом која је настала несумњивим развојем медицине и продирањем све дубље у тајну природе и људског организма, покуша и нека синтеза и обједињавање ових специјалистичких медицинских грана у једну целину. Насупрот претежно дуалистичком начину досадашњег прилажења проблему људског тела и психе који још увек постоји и у медицинској настави данас, све више гласова, баш из медицинских кругова, подижу се у прилог једном холистичком гледању на поменути проблем, у коме би више дошао до изражаја целовит, синтетички прилаз проблемима здравља и болести. Сви они који заступају овакво гледиште не могу друкчије да се односе према различитим специјализацијама у медицини него као према карикама које повезују један ланац збивања у здравом и болесном људском телу и његовој психи.
Психолошки начин посматрања различитих физиолошких и патолошких збивања у човеку, било да је при томе реч о претежно соматском, психосоматском, или психијатријском обољењу, свакако представља ону другу, дуго занемаривану страну сагледавања човека у његовој целини. Па, као што су се и правници, социолози и филозофи изјашњавали о проблему вештачког зачећа, које је у Америци и Шведској отпочело још 1945. године, тако су сада ти исти стручњаци, заједно са психолозима и менталним хигијеничарима, заинтересовани за проблем безболног порођаја, који се исто тако већ годинама примењује у разним земљама Европе и Америке. Покушаћемо да изнесемо нека мишљења и сумње које су се појавили у круговима гинеколога, али и психијатара, када је реч о овоме проблему.
Душевно и телесно стање труднице представља посебно стање које се у много чему разликује од било кога периода у животу једне жене. Под несумњиво значајном претпоставком да трудноћа није на било који начин изнуђена, у коме случају се одвија под посебним негативним условима, душевни живот труднице је најчешће у некој врсти напетости између двеју супротних тежњи. Једна је позитивна, ношена племенитим осећањем да се доноси на свет један нов живот коме је потребна безусловна заштита и помоћ, друга је помало негативна и креће се у различитом страху од исхода трудноће, сумњи у сопствену способност да се новорођенче на најбољи начин одгаји, односно страху пред ставом партнера како према будућем детету тако и према будућој мајци која се, хтела то или не, и сама мења после порођаја. Која ће од ових двеју тенденција заузети претежну улогу – умногоме зависи од психичког здравља и душевне зрелости жене, од партнера и његовог односа према трудноћи и будућем детету, као и од низа спољашњих чинилаца, почев од става породице, па до става друштва према наталитету уопште.
Сва ова телесна и душевна збивања у организму трудне жене налазе свој драматични израз у акту порођаја. Очекивање догађаја, у једном одређеном року, на који се не може битно утицати, подвргавање нечему неизбежном (што је Фројдова школа исувише драматизовала употребљавајући израз: траума рођења и смртни случај), изазивају у жени већ неку врсту оправдане бојазни. Овај страх је тесно повезан с очекиваним боловима који треба да буду неопходан услов за сам акт порођаја.
Занимљиво је питање неких истраживача трудноће и порођаја: да ли је жена одувек рађала са боловима, и тако се подвргавала библијској заповести по којој ће “с мукама децу рађати”? Руски истраживачи, на пример, под утицајем Павловљеве школе, сматрају да болни порођај није неопходан, нити од природе унапред предвиђен феномен, већ је настао у току времена условним рефлексом, првенствено кроз тзв. други сигнални систем, тј. преко изговорене и написане речи. Ако би изразили сумњу у оправданост оваквог мишљења, јер нам подаци из каменог доба ипак недостају, могли бисмо да се сложимо да је мера данашњег страха, грчевитости и бола за време порођаја нека врста зачараног круга насталог заиста у току цивилизације. Једно је у сваком случају сигурно. Од када постоји човечанство, врло вероватно је постојала жеља трудне жене да јој се болови за време порођаја олакшају, убрзају или сасвим отклоне. За ово тврђење доказ нам је народна медицина, која у свим народима има низ средстава која могу повољно да утичу на болове при порођају.
Нови проблеми настају, међутим, са нашим временом у вези са повећаним захтевима жена (ови захтеви су код Американки и статистички доказани) управо за безболним порођајем. Низ чинилаца, везаних за данашњу цивилизацију, допринели су оваквим захтевима, оправданим или неоправданим, за сада не бисмо хтели да расправљамо. Међу ове чиниоце убрајамо пре свега промењен став жене у савременом друштву, повећан праг осетљивости данашњег човека према разним болним надражајима уопште и, не на последњем месту, напредак у техници анестезије. Ка, .ви су све повољни изгледи пружени жени напретком анестезиологије?
Потпуна наркоза за време читавог тока порођаја углавном је одбачена, јер оваква наркоза није неки равнодушан догађај, како за органе и ткива жене тако, још више, за дете. Уместо овога исувише опасног начина анестезије, предложен је, и данас је у све широј примени један други, мање опасан метод, познат под именом континуирана каудална анестезија. Дубоко у кичмени канал жене уводи се фина цевчица са једним катетером у њој, преко кога се, уз помоћ мале пумпе, доводи у одређеним размацима времена онолико анестетичког средства колико је потребно за отклањање болова. Нажалост, ни овај метод није без недостатака, а неки од њих су врло опасни за мајку и дете. Уношење инфекције у кичмени канал, нагао пад крвног притиска, парализа дисања са смртним исходом или уношење претеране количине анестетика која доводи до стања опште наркозе, па мајка често тек идућег дана схвати да је родила, – неке су од забележених, не тако ретких компликација у примени ове методе. На известан уопштен начин може да се каже да употребом овог метода, жене више не рађају саме, већ се за њих рађа. Треба на крају поменути још један метод, који нам се чини најприкладнијим и свакако најбезопаснијим – а то је модификован метод аутогеног тренинга у психопрофилактичном вођењу трудноће и порођаја. У примени овог метода, који је и код нас у употреби, жена се још пре порођаја научи правилном опуштању мишића, нарочито карлице и доњих удова и то у комбинацији са техником дисања, од које такође умногоме зависи олакшање и убрзање тока порођаја.
Какав бисмо закључак могли да изведемо из читаве ове расправе која нам је, с једне стране, показала све чешће захтеве жене у нашем добу да јој се омогући безболан порођај, а, с друге стране, још увек немоћ савремене медицинске науке да јој се у овоме, без опасности по њу или дете, изађе у сусрет? Чини нам се да у феномену безболног порођаја можемо да сагледамо још једну од далекосежних последица неког општег моралног и физичког умртвљавања и омлитављења данашњег човека. У незадрживом освајању комфора, и постигнутог конформизма данашње технократске цивилизације, упоредо са све већом употребом медикамената, нарочито различитих дрога, све је упадљивија тежња човека да избегава сваки бол, па и онај, у неку руку, физиолошки и неизбежан. Стално у бекству од нечег, од сукоба, болести, човек срља управо у ону нимало безазлену болест, коју је један немачки лекар (Muller-Eckhard) тачно назвао: “болест не моћи бити болестан”. Изванредна сложеност данашњих збивања у свету изазвала је, као једну од својих негативних реакција – бекство од свих одговорности, од свега што треба да подсети човека на његову зрелост, дужност и слободу.
НАПОМЕНЕ:
[1] Неутрална супстанца која има сугестивно, односно аутосугестивно дејство.
