КОЖА И ПСИХА
Гете је у Фаусту написао да је “крв сасвим особит сок”. У ову песничку имагинацију не сумњају данас ни најтрезвенији научници. Могли бисмо, међутим, са истом таквом сигурношћу данас рећи: кожа, то је један особит орган.
За разлику од свих виших животиња чије је тело готово у целини покривено густом, дугом длаком, крљуштима или перјем, човек је једини готово потпуно голе коже, и то га у много чему издваја од свих осталих живих бића. Библија каже да је први људски пар добио одећу после свога сагрешења, док су пре тога људи ишли голи и нису се стидели. Независно од овог старог казивања, ако не одмах на почетку, када је тело још вероватно било заштићено гушћом длаком него што је данас има, био је предодређен да, губећи длаку, покрије своје тело биљном и животињском одећом, заштићујући се тако од сурових климатских услова средине, али и чинећи ту кожу, упоредо са развојем психе, све осетљивијом и префињенијом. Не заборавимо, најзад, да и кожа и нервни систем у своме ембрионалном развоју произлазе из истог клициног листа – ектодерма.
Овим кратким уводом отворена су врата разумевању зашто се многа психичка збивања испољавају и на кожи. Према Клаудеру, психа врши на кожу снажнији утицај него на остале органе. Кожа је, по њему, значајан орган изражавања који се може упоредити још само са чулом вида.
Заиста, кожа која покрива површину тела и врши двоструку функцију отварања и затварања како према спољашњем свету и његовим бројним утицајима тако и према унутрашњем свету најразличитијих збивања у органима, крви и нарочито нервном систему изванредан је соматски терен за екстериоризацију емоција.
Давнашње је лекарско искуство да између реакција коже и афективних збивања постоји тесна веза. Свака наша јача унутрашња емоција, било да је реч о радости, гневу, страху, бесу, усхићењу или изненадном психичком шоку, испољава се на кожи, час као црвенило, час као бледило, сувоћом или влажењем коже.
Колико кожа осетљиво и брзо реагује на свако наше узбуђење доказује тзв. психогалвански феномен. Већ при најмањем афективном узбуђењу ћелије коже, а нарочито зидови ових ћелија мењају се и услед тога пружају променљив отпор електричној струји која се пропушта кроз кожу. Ово колебање отпора може без тешкоћа да буде контролисано на галванометру. Код особа које се подвргавају испитавању овакве промене на галванометру могу да буду регистроване већ и када им се само довикну неке речи које их унутрашње погађају. Овакво испитивање може да послужи као експерименталан доказ за правилност психоаналитичких тврђења о великом значају извесних симболичких речи. Наравно да на овакве речи реагују и људи који нису никада ништа чули о психоанализи. Симболичне речи су, на пример: нож, кревет, краљ и сличне, које су за нашу свест безазлене, али за наше несвесно оне могу да означавају неке недозвољене жеље или представе које морају да буду од свести сакривене или потиснуте, а које, када се изговоре некој особи, чије несвесно није према њима равнодушно, ова реагује сместа променама ћелија коже што се види на галванометру.
Стари искусни лекари никада нису пропуштали да детаљно разгледају кожу сваког свог пацијента. На њој су они били у стању да прочитају много занимљивих догађаја који су се дешавали не само у унутрашњим органима пацијената већ и оних који су се збивали у његовом душевном животу.
Моћ сугестије и аутосугестије, повезана са променама на кожи, врло је велика. Познато је не само да се под утицајем хипнозе могу да произведу разне кожне промене, као што су разни пликови, уртикарије и слично, већ да се на исти начин могу и лечити поједине кожне болести, између осталих чак и извесне врсте брадавица.
Велики је број кожних обољења више или мање директно везаних за разне психичке сметње, које пацијент може да препозна или да не препозна. Споменимо само најчешће: акутне и хроничне уртикарије, неуродерматитиси, разне врсте екцема, едема и свраба, ангиоспазми, врло много врста алергичних манифестација (према једном податку из медицинске литературе, сваки пети становник СР Немачке пати од неке форме алергичних испољавања). Изгледа да више нема ниједне органске супстанције на коју човек не би могао да реагује преосетљиво.
Нарочито је занимљиво обратити пажњу на кожне промене код сасвим мале деце. Потреба малог детета, које је још сасвим немоћно и незаштићено у односу на спољну средину, за нежношћу и миловањем врло је велика. Оно врло дуго реагује на спољни свет, изражавајући своје задовољство или незадовољство управо кожом. Једини начин интимног контакта између мајке и одојчета, нарочито до оне фазе када је дете први пут у стању да сигурно препозна своју мајку међу осталим присутним лицима, али и касније, јесте контакт коже са кожом. Ову врсту првог и најелементарнијег контакта дете, касније одрастао човек, не заборавља никада сасвим. Осетљивост коже човека према свим врстама испољавања љубави, од оне директне, чулом додира, па до оне сублимне, изражене неким покретом, мимиком или само погледом, остаје изванредно очувана од најранијег доба у току целог човековог живота. Позната су места на кожи која показују изузетну осетљивост, али мирно можемо рећи да је читава кожа једна велика “ерогена зона”.
Чистоћа, очуваност и здравље коже малог детета, али и одраслог човека, мада у нешто мањој мери, директно је условљена количином и врстом нежности и љубави коју дете добија од својих родитеља. Прве кожне инфекције на природно осетљивој кожи малог детета, ако и јесу често условљене разним другим чиниоцима, бар у истој таквој сразмери условљени су и претераном, или чешће недовољном пажњом коју родитељи поклањају детету. Одојче и када још не види добро своју мајку, директно је доживљајно повезано са њоме, па све невоље и бриге мајке, које стварају у њој јачу конфликтну ситуацију и на тај начин мењају и њено стање коже, дете сместа региструје и најчешће и само реагује кожом.
Нису ретка повезивања кожних обољења са астмом код малог детета. У оваквим случајевима, треба готово увек консултовати дечјег психијатра.
Споменимо још само да су код одраслих, према учењу психоанализе, разне непознате кожне манифестације праћене сврабом често у вези са потиснутим сексуалним узбуђењем (ово нарочито важи за несносан свраб полних органа код сексуално зрелих особа), а да разне форме уртикарије (“кожне сузе”) нападају особе са потиснутом тежњом за претераном зависношћу.
Ефикасна терапија приличног броја кожних обољења, сматрамо да може бити остварена само заједничким напорима дерматолога и психијатра, односно психотерапеута. Јер кожа остаје најосетљивија позорница наших душевних збивања, оних свесних и, још више, оних несвесних.
