ВЕЧНА ХИПОХОНДРИЈА ЧОВЕКА
Мало је која болест претрпела толико корениту промену у разумевању њене суштине у року од само сто последњих година као хипохондрија. Од античког доба па све до XIX века хипохондрија је сматрана телесном болешћу, локализована у слабинама, још тачније у доњем делу ребарне хрскавице (отуд и порекло грчке речи). Тек од када је Берд описао неурастенију 1880. године, хипохондрија је схваћена најпре као посебна форма неурастеније, при чему су хипохондричне сметње још биле локализоване у органима за варење, а од времена када су преовладала динамична схватања у психијатрији, коначно је схваћена као болест изразито психичке природе. Али, иако о хипохондрији знамо данас неупоредиво више и боље, не бисмо могли тврдити да је она потпуно објашњена и у некој строжој класификацији психијатријских обољења чврсто постављена.
Како се хипохондрија уопште у савременој психијатрији дефинише? Према Бројтигаму (W. Brautigam), савременом немачком психијатру, “хипохондрија је страшљиво посматрање самог себе у смеру умишљене болести”, а према једној другој дефиницији – хипохондрија је “патња услед уображеног или у односу на значај постојеће болести безмерно увећаног доживљавања болести”. Сви истраживачи хипохондрије слажу се у томе да је нема без склоности рефлексивном самоопажању. Нажалост, ова склоност према рефлексивној интроспекцији не само што не доноси никакву корист оваквом субјекту у смислу бољег упознавања своје личности већ хипохондар изврши такву прерасподелу свога односа према телу да му оно постаје стални објект посматрања и то још објект који је афективно поседнут. На овај начин, да се изразимо језиком психоаналитичара, уместо да се енергија инвестира у објекат, она се упућује у сопствени орган.
Ако је хипохондрија вероватно стара болест, можда исто толико стара колико и човек, можемо мирно да кажемо да ниједно људско доба, а можда ниједан човек, бар једном у свом животу није био поштеђен хипохондрије. Свако дете, најпре, и то врло рано, често и дуго мотри своје тело, брижљиво и са некад зачуђујућом концентрацијом уочава и прати покрете руку и ногу, овладавајући тако постепено телесним покретима, успешно се интегрише у природну и складну целину функционисања свих органа тела, препуштајући их са поверењем унутрашњој законитости овог функционисања. У случајевима хипохондрије код одраслих почиње поново интересовање за тело, његово видљиво кретање и невидљиво функционисање, као што је то једном човек чинио у раном детињству, регредирајући, како се то стручним језиком каже, на степен уживљавања и доживљавања малог детета. Али није ни дете лишено могућности да постане или чак и остане хипохондар. Нека мања вредност појединог органа која код детета рано изазове осећање инфериорности, појачан страх или осећање несигурности због неслагања родитеља или недостатка једног од њих, већа потреба за заштитом са несвесним циљем да се искористи забринутост родитеља – могу да буду погодно тло на коме клија већ тада кржљава хипохондрична биљка. Нарочито је болест родитеља, стварна или уображена (дакле, хипохондрична), озбиљан разлог да се код детета развије тврдокорна хипохондрија, која се, и поред свих мера предострожности и свесне бриге родитеља, једва може да избегне.
Пубертет је доба изузетно повољно за развој хипохондрије, чешће пролазне, ређе са тежњом да се непромењена пренесе у зрело доба. Млад човек, нарочито у градским условима живота, а и када је био предмет претеране бриге и неге родитеља (ређе и у случајевима када ове неге није било довољно или уопште), не сналази се добро у улози одраслог. Он је збуњен и не мири се са захтевима тела и његових пробуђених нагона, показује страх пред животом, због чега на разне начине покушава да побегне, и то у аскетизам, неумерено предавање чулном уживању, или се склања у хипохондрију са појачаном жељом за заштитом коју је уживао у детињству. Препуштајући се претераној бризи за своје здравље, односећи се према телу на начин легендарног Нарциса, оптерећен онанистичким комплексом, хипохондрични адолесцент, у регресивној идентификацији са својим телом, понавља у овој игри некадашњи однос мајка-дете, при чему улогу мајке преузима он сам, док је улогу детета доделио сада своме телу. Не треба, најзад, заборавити да услед свесне или несвесне агресије против ауторитета, која је честа и оправдана у пубертету, услед осећања кривице због ове агресије којој не препознају узрок млад човек узима на себе хипохондричну патњу.
Уколико хипохондрија није остала стална несрећна залога младости и уколико није део неке друге тврдокорне неурозе, нарцистичке неурозе, или депресије, у средњем добу живота може за краће или дуже време да се појави код сваког. У фазама психичких криза које је заиста тешко сасвим избећи, повремено као реакција бекства, несигурности и страха, повремено као врста регресије у току неке телесне болести, хипохондрија представља чак неку врсту предаха и природног одмарања психичких функција на рачун оптерећивања бригом за телесне функције. Наступање хипохондрије у таквим случајевима увек је знак да је психа преузела на себе, или да јој је наше Ја навалило превише бриге и терета (особито код претерано савесних личности склоних осећању кривице и самокажњавању), непотребне и нереалне амбиције, жељу да изгледа, а не да буде. Може бити погубно за даљи развој личности ако на време не уочимо шта нам наша несвесна психа поручује и у чему хоће да нас опомене када нам шаље хипохондрију.
Старије године и права старост као да представљају идеалан терен за наступање хипохондрије. У овом добу хипохондрија може да буде не само израз усамљености или напуштености (реалне или замишљене), свесног или несвесног апела околини, већ и знак озбиљнијих психичких и органских болести, као што су меланхолија или артериосклероза. Али као што пубертет не представља коб хипохондрије коме сваки млади човек мора да подлегне, тако ни старост није хипохондрични Дамоклов мач који се спушта на главу сваког старог човека. Јер, заиста, управо у старости осећање успешног и задовољно проживљеног живота (у овом добу преваре више нема, човек зна и осећа како је проживео свој живот) који је био вођен чврстом осовином која је још у младости могла бити за себе пронађена и изграђена, сигурна је заштита од хипохондрије.
У закључку – заједно са још неким истраживањима овог сложеног проблема, сматрамо да је хипохондрија криза поверења. Хипохондар није у стању да се повери своме телу, јер је преовладао страх од неизвесности живота. Мере сигурности код хипохондрије постају све неумитније (као у Кафкиној причи Јазбина). Прецењивањем значаја телесног и избегавањем ризика хипохондар скраћује могућност комуникације са светом и тако постаје и остаје усамљен. Можда се тек у овој поодмаклој фази развоја хипохондрија може да сведе на страх од смрти, јер је све дотле била страх од живота.
