ИНФАРКТ И ПСИХА
Психосоматска медицина “открила је” модерном човеку нешто што су стари лекари, од Хипократа и Галена па до лекара с почетка XIX века, емпиријски знали, изоштравајући вековима свој дар посматрања и своју интуитивну способност непосредног поимања психофизичких догађања у здравом и болесном човеку. Модерна наука, која је почела да се развија у XIX веку, служећи се у првом реду експериментом, мање посматрањем, још мање интуицијом, без обзира што је дошла и до неколико нових, несумњиво револуционарних открића, само је наставила да “доказује” оно што се некада давно знало и осећало да је тако. Ова “открића” модерне медицинске науке, у првом реду психосоматске медицине, односе се првенствено на свим људима, лаицима као и лекарима, одувек познате утицаје, психичког стања индивидуе на његово физичко стање, и обратно. Подсетимо се на неке од њих.
Ми црвенимо од стида и бледимо од страха, јер крв у првом случају снажније притиче у образе, односно, у другом случају, не притиче довољно. Испитивање крвног притиска код пацијената доказује готово редовно повећавање овога притиска, док висина повећања зависи од темперамента сваког испитаног кандидата. При рендгенском испитивању срца хипнотисаног, који је у хипнози доведен у стање јаког узбуђења, могло је да се утврди повећање срчаног волумена до 1 цм. Ништа мање јасно не испољава се утицај душевних узбуђења на желудачно-цревни канал (вероватно и из ових разлога за нека примитивна племена седиште душе није у срцу или мозгу, већ у утроби). Свима је познато да се пљувачка при узбуђењима која повећавају апетит, обилније лучи, при другим, на пример у страху, готово престаје да лучи; много је мање познато да је мишљење старих лекара да пљувачка у гневу постаје отровна и да је због тога не треба гутати посредним путем што је и доказао још средином прошлог века познати физиолог Еберле, који је утврдио да рана од уједа раздражене животиње показује већу злоћудност. У нашем веку могло је бити доказано да се при узбуђењу пљувачка не само квантитативно мења већ да показује знатан прилив садржаја који је повезан са отровном цијановодоничном киселином.
Опет је већини познато како из дуготрајног стања напетости, уздржаваног афекта и страха наступа појава гризлице дванаестопалачног црева или желуца, а мање је познато да су и јетра и жучна бешика подложне утицају јаких узбуђења. Додуше, још је Хипократ меланхолију назвао по црној жучи, која се у оваквој боји лучи у дубокој жалости човека, али тек је Витковер код својих хипнотисаних пацијената недавно показао да је ова жуч изразито светла при радосним узбуђењима. У јаком гневу лучење жучи престаје потпуно или готово потпуно, али још није са сигурношћу доказано да ли могући наступ жутице као последица оваквог гнева настаје услед грча одводних жучних канала или што стварање жучи у јетриним ћелијама престаје. Вероватно да оба чиниоца имају значајну улогу.
Од Платона се наслућује да слезина, тај скривени орган, теже приступачан тачнијем истраживању, има нешто заједничко са човечијим карактером, темпераментом и емоцијом. Још је Халер писао: “Болест слезине може да се слободно изједначи са хипохондријом, меланхолијом или лудилом”. Енглеска реч за слезину splin, добро погађа, суштину овог органа. Новија истраживања слезине потврђују ова, стара наслућивања.
И тако редом – могли бисмо и даље да набрајамо поуздане доказе модерне психосоматске медицине о утицају психичких чинилаца на различита обољења и свих других органа: плућа, бубрега, гуштераче, жлезда са унутрашњим лучењем, итд.
Нас ће сада више занимати утицај психичких чиниоца на данас широко распрострањено обољење срца које називамо инфаркт. Његова распрострањеност, нагло, драматично наступање код до тада привидно здравих људи, њихов каткад катастрофални исход или споро опорављање – принудили су и кардиологе и психијатре да удруженим снагама покушају да реше загонетку овог срчаног обољења, да открију, осим физичких, и његове психичке узроке, не би ли постигли, оваквим бољим увидом у природу болести, њено спречавање и боље лечење. Овде ћемо изнети нека запажања психијатара који су се годинама бавили психичком структуром људи који су прележали инфаркт.
Кристијан из Хајделберга тврди да иако инфаркт делује нагло, као ударац судбине, фактори средине и фактори личности су од великог значаја. Познато је да боља исхрана, повишење холестерина и недостатак физичке активности рађају инфаркт. И поред тога и културолошки фактори су значајни, јер како би се иначе објаснио велики број случајева инфаркта међу Итало-Американцима у Пенсилванији који се хране као и други Американци.
На основу једног познатог теста примењеног код пацијената који су преболели инфаркт, као кандидати за инфаркт описују се енергичне, активне, екстравертоване личности, ентузијасти, пуни импулсивног у себи, склонији ризику, чешћем мењању позива и места становања. Професија не рађа инфаркт, него обратно, професија се бира због црта личности које предиспонирају за инфаркт. Чешће оболевају они који су изложени јаким међуличним агресијама. Није толико битно која се храна узима, већ начин на који се узима и према томе прерађује. У журби данашње технократске цивилизације храна се све више узима на начин оралне регресије, која ступа на место спутане моторне агресије. Аутор потврђује и на свом материјалу ранија запажања да прави стенокардични болесници умањују своје тегобе и не долазе радо код лекара. Овакви људи не препознају своје унутрашње конфликте, већ у њима постоји несвесно симулирање прилагођености средини, принудно се бежи у рад, и постаје овако на неуротичан начин претерано активан. Распаљен рад будућег инфарктног болесника је реактивна формација настала због страха од напуштања, а управо таква личност са великим нарцистичким улагањем у рад подстиче се у данашњем индустријском друштву.
Бастијанс из Лајдена је такође испитивао специфичност личности код инфаркта и његови налази се углавном поклапају са Кристијановим. Присилна савесност, заљубљеност у рад, карактеристичне су црте личности. Већина његових пацијената се сукобљавала с оцем, који је, како каже, или њих избацио из куће, или они њега. Код већине пацијената нашао је да је било у питању рано одбацивање у родитељској породици. Поред описане претеране активности, постоји жеља да се постане пасиван. Ове осцилације између претеране активности и пасивности лоше се одражавају на срчане функције.
Закључак значајан за терапију болесника од инфаркта био би следећи: готово код сваког оваквог болесника није довољна само кардиолошка терапија, већ је неопходна и помоћ психијатра, тачније психотерапеута. Овај треба да ослобађа болесника осећања кривице ако ово осећање постоји скривено и неуротичне присилне потребе за претераном активношћу. У раду се мора уживати, а не рад прихватити као уточиште и бекство од нерешених личних проблема. Ако се ово и не може увек постићи, неопходно је наћи равнотежу претераном раду, задовољствима друге природе којима се човек мора да посвети у слободним часовима. Физичка рекреација и бављење спортом, излажење у природу, здрав смех и хумор, лака исхрана без претеране употребе никотина и алкохола, опет успостављају опасно пољуљану равнотежу у личности.
Дакле, и за инфаркт, као и за многа друга обољења од значаја је опште правило психосоматске медицине: нормално функционисање наших телесних органа зависи од ведрине нашег духа.
