BIBLIJSKA ISTORIJA

 

BIBLIJSKA ISTORIJA
 
STVARANJE SVETA, ŽIVOT PRVIH LJUDI U RAJU
 
1. Stvaranje sveta.
Post. 1, 1-27; 2, 1-3.
 
U početku, kad još ne beše dana ni vremena, stvori Bog nebo i zemlju. Pod nebom se razume svet nevidljivi duhovni, – bestelesni duhovi, obdareni razumom i slobodnom voljom, koji se zovu anđeli, i njihovo mesto življenja; a pod zemljom – svet vidljivi, veštastveni.
Zemlja beše bez obličja i pusta. To je veštastvo, koje nije imalo određena oblika, osobine i granica, nije bilo utvrđeno na određenom temelju. Nad ovim nevidljivim veštastvom dizaše se životvorni Duh Božji i ulivaše u njega tvoračku i živonosnu silu.
I reče Bog: „neka bude svetlost“, i bi svetlost. Bog rastavi svetlost od tame; svetlost nazva dan, a tamu – noć. Otpoče računanje vremena: bi veče i bi jutro, – dan prvi.
Potom reče Bog: „neka bude svod posred vode. “ I bi tako: stvoreno prvo veštastvo sveta rastavi se na mnoga tela nebeska, i među ovim telima obrazovaše se otvorene prostorije neba vazdušastoga i zvezdanoga, u kojima se ona tvrdo drže: sa čega se nebeske prostorije i nazivaju svod. I bi veče, i bi jutro, – dan drugi.
U treći dan reče Bog: „neka se sabere voda što je pod nebom na jedno mesto, i neka se pokaže suho“. Tako, dakle i bi. I suho nazva Bog zemlja, a zborišta vodena nazva more. Opet Bog reče: „neka pusti zemlja iz sebe travu, bilje što nosi seme i drvo rodno“. I pojavi se na zemlji trava, bilje, što nosi seme, i drveta rodna.
U četvrti dan Bog reče: „neka budu videla na svodu nebeskom da obasjavaju zemlju“. I gle, svetlost, stvorena u prvi dan, usredsredila se u određenim mestima, i na svodu nebeskom pojaviše se sunce, mesec i zvezde.
U peti dan, na reč Božju, zemlja proizvede sve žive duše što se miču i ribe, i ptice poleteše nad zemljom. I blagoslovi ih Bog, govoreći: „rađajte se i množite se i napunite vodu po morima, i ptice neka se množe na zemlji“.
U šesti dan, na reč Božju, zemlja proizvede stoku i sitne životinje i zveri zemaljske. Kad se na zemlji pojaviše živa bića, Bog stvori čoveka, – muža i ženu. I vide Bog sve što stvori, i nađe da je sve vrlo dobro. I bi veče, i bi jutro, dan šesti.
U sedmi dan Bog počinu od dela stvaranja, to jest nije stvarao ništa novo: zato je dan taj nazvan subota, što znači odmor. Gospod blagoslovi taj dan i osveti ga, i posta subota praznik ljudima, svešteni dan u spomen stvorenja sveta.
Stvorivši svet, Gospod Bog ga ne ostavi bez Svoga staranja i ne prestade raditi u njemu. On je tvorac Sveta i Svedržitelj svega; On drži svet u Svojoj vlasti, upravlja njime i stara se o njemu, jednom reči: On čuva život i snagu svega što je stvorio, sve u svetu upućuje na dobro i pomaže svako dobro.
Bog je stvorio sve po svojoj dobroti zato, da svako od stvorenih bića dobija od Njega toliko dobra, koliko može primiti, i da se raduje koliko mu sile dopuštaju. Po svojoj prirodi čovek je veći od sviju zemaljskih stvorenja; stoga mu je Bog i namenio veći deo blaženstva u tome, da poznaje Boga i da živi u slavu Božju.
 
2. Stvaranje sveta, Blaženi život praroditelja u raju.
5508. g. pre Hrista.
Post. 2. 7-25; 1, 27-29; 5, 1-2
 
Bog je stvorio čoveka od praha zemaljskoga i dunuo u njega dušu, sazdanu po slici i prilici Božjoj, tj. obdarenu razumom čistim, nepomućenim i voljom svetom. [1] Ovom dušom čovek se u glavnom i razlikuje od ostalih životinja. Prvi čovek nazvan je bio Adam, što znači crveni, načinjen od crvene zemlje. Bog ga naseli u raju, divnome vrtu, u Edemu, na istoku, gde PRoticahu reke Tigar i Eufrat, i odredi mu da se hrani semenom od bilja i rodovima sa drveta, a životinje na zemlji – travom. Osim običnih drveta u raju je raslo drvo života, čiji je rod imao moć da čuva čoveka od bolesti i smrti, i drvo od znanja dobra i zla. Uvodeći Adama u raj, Gospod mu dade zakon da ga čuva i obrađuje[2] i dovede mu sve životinje. Adam svakoj životinji dade ime i opazi da se među živim bićima ne nađe drug prema njemu. Tada Gospod pusti na Adama tvrd san, i dok spavaše uze od njega jedno rebro i od toga rebra stvori mu ženu. On je dovede k Adamu, blagoslovi ih, kao muža i ženu, i reče im: „množite se i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od sviju životinja, i nad svom zemljom. [3] I evo, dao sam vam sve bilje što nosi seme po svoj zemlji i sva drveta rodna“.
Da se ljudi ne bi poneli svojom veličinom i da ne bi zaboravili da je nad njima Bog, Koji ih je stvorio po svojoj slici, Gospod im dade zapovest. Uvodeći Adama u raj, On mu reče: „ne jedi s drveta od znanja dobra i zla, jer u koji dan okusiš s nega, umrećeš“. Adam reče ženi svojoj o ovoj zapovesti Božjoj.
Prvi ljudi blagovali su u raju. Nisu ni bolovali, niti se mučili telesno; u duši njihovoj ne beše ni laži, ni neprijateljstva i oni kao potpuno nevina deca ne znađahu za sramotu. Savest je čuvala dušu njihovu od svakoga zla.
Živeći u raju, ljudi su izučavali stvorenja Božja, po stvorenjima su poznavali velikoga Tvorca i učili su se da Ga ljube i proslavljaju, naučili su se i da žive tako, da budu iznad zemaljskih stvorenja i bliži k Bogu. Povrh toga, Sam Bog javljao im se u raju i govorio s njima, kao sa Svojom decom, otkrivao im je ono što im je bilo potrebno da znaju i što sami nisu mogli znati – davao im je Svoje božansko otkrivenje.
 
3. Prvi greh.
Post. 3, 1-7.
 
Blaženstvo prvih ljudi nije dugo trajalo. Đavo im pozavidi i prevari ih da pogaze Božju zapovest. Jednom se žena zaustavi kod zabranjenoga drveta i ugleda na njemu zmiju, životinju, lukaviju od sviju poljskih zverova. Đavo uđe u ovu zmiju i upita ženu: „je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u raju? “ Žena odgovori: „mi jedemo roda sa svakoga drveta u raju; samo roda s onoga drveta usred raja, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj da ne umrete“. Na to joj đavo reče: „nećete vi umreti; nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro, što li zlo“.
Reči đavolove probudiše u ženi radoznalost i nepoverenje prema onome što joj kaza Adam o drvetu od znanja dobra i zla; u njoj se porodi želja da okusi od zabranjena roda, i ona se ne uzdrža od ove želje. Zabranjeno drvo pokaza joj se osobito lepo; ona pomisli, kako mora biti sladak rod njegov, i kako je lepo znati sve, dobro i zlo. Ona uzabra roda s njega i okusi; zatim dade i Adamu, te i on okusi.
Tako prvi ljudi sagrešiše i svojim grehom zaraziše ne samo svoje duše, nego i duše sviju ljudi, koji su proizišli od njih.
 
4. Posledice greha. Kazna za greh i obećanje o Spasitelju.
Post. 3, 7 21.
 
Kad su prvi ljudi pogrešili, u njihovoj duši sve se promenilo. Oni su izgubili duševni mir. Savest ih je mučila; osećali su stid i strah. Zbunjeni, stideći se jedno od drugoga, oni spletoše lišće smokvino i načiniše sebi pregače. A kad zahladi (pred veče), oni začuše glas Gospoda Boga, Koji iđaše po raju. Pre se radovahu pojavi Gospodovoj; sad ih ona uplaši, i oni se sakriše meću drveta u raju. Oni i ne pomišljahu da se od Boga, Koji je svuda prisutan, čovek ne može sakriti; toliko im je greh pomračio razum. Bog je želeo da ljudi sami priznaju svoju krivicu i zato upita Adama: „gde si? “ Adam odgovori: „čuh glas Tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih“. – „A ko ti kaza da si go? Da nisi jeo s onoga drveta što sam ti zabranio da ne jedeš s njega? „, zapita ga Gospod. Ali je greh iskvario i srce ljudi. Umesto da prizna svoj greh, Adam stade bacati svoju krivicu na ženu, a s tim i na Samoga Boga, Koji mu je dao ženu: „žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta te jedoh“. Tada Gospod upita ženu: „zašto si to učinila? “ Ugledavši se na muža, žena odgovori: „zmija me prevari, te jedoh“. Tako su prvi ljudi sagrešili i time se udaljili od Gospoda. Oni su sami sebe jako kaznili i bili su na ivici propasti.
Ali preblagi Bog nije hteo da ljudi propadnu. On je hteo da ih spase. Stoga pre svega prokle đavola, koji je govorio ustima zmije, i reče: „mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između semena tvoga i njena; ono će ti na glavu stajati, a ti ćeš ga u petu ujedati“. [4]
Izrekavši kaznu đavolu, Gospod izreče kaznu i ljudima. Op reče ženi: „s mukom ćeš rađati decu, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvoga, i on će ti biti gospodar“. Zatim se okrenu Adamu i reče mu: „zemlja da je prokleta tebi; s mukom ćeš se od nje hraniti do svoga veka; trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko; sa znojem lica svoga ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti“.
Ljudi su s verom primili od Gospoda obećanje o Spasitelju, Koji će pobediti smrt. Ovu je veru Adam odmah i pokazao, nazvavši svoju ženu Eva, što znači život. A da ljudi ne zaborave na ovo Božje obećanje, milostivi Gospod zapovedi im, da Mu na žrtvu kolju telad, ovnove i jarce i da ih spaljuju, moleći se da im oprosti grehe i verujući u dolazak Spasiteljev. [5] V raju je bila prinesena prva žrtva za greh ljudi. Od kože životinjske Gospod načini haljine Adamu i Evi i istera ih iz raja. Po zapovesti Božjoj heruvim. sa plamenim mačem stade na ulazu u raj i ne dopuštaše ljudima da dođu do drveta od života.
 


 
NAPOMENE:

  1. U Bibliji je rečeno: , , i reče Bog: da načinimo čoveka po Svome obličju, kao što smo mi“ i dalje: , , i stvori Bog čoveka po obličju Svome, po obličju Božjem stvori ga“ (Post. 1, 26-27). U čemu je razlika između slike i prilike Božje? Slika Božja nalazi se u moćima i sposobnostima duše. Bog je duh nevidljivi, Koji se svuda u svetu nalazi, svemu daje život, i u isto vreme On je biće zasebno od sveta: duša je čovekova takođe duh nevidljivi, koji se nalazi u svemu telu i daje mu života, ali koji može postojati i bez tela. Bog je večan, duša je besmrtna. Bog je premudar i sve zna; duša čovekova ima moći da poznaje sadašnjost, da pamti prošlost, da predviđa budućnost. Bog je blag; duša je čovekova sposobna da ljubi drugoga i da se žrtvuje. Bog je svemoćan; duša čovekova vlada voljom da izbira šta joj se čini boljim. Ali ova duša nije delić Boga. Postoji neizmerna razlika između njenih moći i moći Božje. Moć Božja je neograničena; moći duše čovekove ograničene su – Sazdana po slici Božjoj, duša čovekova može biti, može i ne biti po prilici Božjoj. Prilika Božja sadrži se u pravdu duševnih sposobnosti ako čovek teži k istini, k dobru, k pravdi, on postaje prilika Božja; a ako voli samo sebe, laže, čini neprijateljstva, zlo, i brine se samo o svome telu i zemaljskome dobru, on prestaje biti prilika Božja i svojim životom liči na đavole ili na životinje.
  2. Pre vidljivoga sveta bili su stvoreni anđeli. Bog je sve anđele stvorio dobrima; ali jedan od viših anđela ponese se svojom veličinom, namisli da bude kao i Bog i stade se protiviti volji Božjoj. On uspe da navede na zlo i mnoge druge anđele. Kao neprijatelj Božji, on je nazvan sotona; kao sablaznjivač drugih – đavo, tj. opadač; a anđeli koje je on prevario, nazvani su besi i zli duhovi. Za gordost i neposlušnost Bog je prognao s neba i đavola i njegove anđele.
  3. Tako je Gospod Bog blagoslovio prvi brak i dao ljudima zakon da ljube jedan drugoga, da žive među sobom lepo, kao jedna duša, i da budu gospodari, a ne sluge zemljine.
  4. Ove reči nagoveštavale su đavolu kaznu, a ljudima davale nadu na spasenje. Đavo je mislio, da su sad ljudi zanavek u njegovoj vlasti; a Bog mu reče, da će se oni s Njim boriti, i da će doći vreme, kad će ga pobediti – da će od žene postati takav Potomak, Koji će ujeden od strane zmije u petu stati zmiji na glavu, tj. pretrpeće od nje stradanja i s tim stradanjima uništiće njenu vlast nad ljudima.
  5. Prinošenje žrtava imalo je da napominje ljudima, da su oni svojim gresima uvredili presvetoga Boga, da moraju iskupiti ove grehe i krvlju oprati nečistotu s duše svoje. Sama žrtva pokazivala im je da će doći vreme, kad će krv Pravednika oprati duše njihove od greha i učiniti ih čistima, svetima. Svaka žrtva bila je praslika Spasiteljeva.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *