БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА

 

БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА
 
ПРЕДГОВОР
 
Потреба за што потпунијом Библијском историјом осећала се код нас још измећу минула два рата. Њу су нарочито осећале, поготово данас, наше богословске школе у циљу темељнијег проучавања Светог писма, односно Речи Божје и путева промисла Божјег. Будући да се у Библијској историји сажето и хронолошки, уз нужна објашњења и коментаре, излажу догађаји који се садрже у свим Старозаветним и Новозаветним књигама Светог писма, она ће добро доћи и сваком оном ко жели да се упозна са најчитанијом у свету Књигом над књигама – Библијом, која је, како је недавно саопштено на Светском конгресу лингвиста у граду Аликанте, преведена на 2976 језика и наречја и која само у Британском Библијском друштву на сваки сат излази у 2000 примерака.
У читавом православном богословском свету позната је Библијска историја од протојереја Димитрија Павловића Соколова. Друга, боља, није се све до данас појавила, па се „Православље“ без двоумљења одлучило да је приреди у своме издању, у преводу протојереја Божидара Јовановића, професора и београдског пароха, о коме као и о аутору ваља рећи коју реч.
Протојереј Димитрије Павловић Соколов рођен је у свештеничкој породици 1832 године у Јарославу, од оца. Павла, професора Петроградске духовне академије и мајке која је била ћерка познатог и врло ученог протојереја Матеја Јовановића Гумиљевског. У Петрограду је завршио Духовну школу, Семинарију и Духовну академију (1851 – 1855) и као магистар богословља постављен за учитеља Духовне школе при Александроневској лаври у Петрограду, у којој је и отпочео своје богословско образовање. Године 1857. рукоположен је у чин ђакона и свештеника и постављен за катихету петроградског Маринског института, а 1862. постао је старешина Придворне цркве и вероучитељ деце кнегиње Марије Николајевне. По смрти пак кнегињиној постављен је за духовника у Великом зимском двору, на којој је дужности 1902. пензионисан. Умро је фебруара 1915. и сахрањен у Петрограду.
Протојереј Димитрије Соколов је својим бројним и научним богословским и педагошким делима, као и многобројним чланцима, расправама и студијама, расутим по ондашњим руским богословским и педагошким часописима и листовима, задужио много православну теологију и мисао. Од десет дела објављених у Петрограду сва су доживела многобројна издања, а нека и 100 издања. Тако: „Началное настављение в православној христианској вере“ доживело је 104 издања, . , Молитви, заповедии, Символ вери с објаснением“ 102 издања, док су остала махом доживела преко 50. [1])
Свештена Библијска историја Старог и Новог завета од Д. Соколова (први пут изашла 1866; издавана је час у једној час у две књиге доживела је у Русији 63 издања, са којег је и протојереј Божидар Јовановић превео на наш језик и рукопис, у једном делу, 1913. године уступио нашем Св. архијерејском сабору, као једином ондашњем надлежном телу за оцену и препоруку дела ове врсте, да га он штампа за своје потребе и територију Митрополије. Ратни догађаји су штампање дела одложили, а 1923. године прота Божидар Јовановић приређује за штампу у новој редакцији Свештену историју Старог завета и Свештену историју Новог завета, у две књиге, уносећи понешто чега нема у оригиналу, односно у преводу из 1913. године, као и веома оскудне и слабе илустрације, којих уопште није било уз овај ранији превод, који са дотераним правописним исправкама и илустрацијама у свему надмашује његово издање из 1923. године. И тако ово издање из 1923. године, у два дела, нема ничега заједничкога са редакцијом из 1913. године у којој је „Православље“ издаје С БЛАГОСЛОВОМ ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ Г. ГЕРМАНА, снабдевши због бољег уклапања Стари завет (до пророка) илустрацијама Библије Бечко-лајпцишког издања (Goldene klassiker Bibel, а од пророка и Нови завет Дореовим ненадмашним илустрацијама [2]).
Прота – ставрофор Божидар Јовановић (крштено му је име Теодор, али га је он посрбио у Божи – дар, што преведено с грчког тачно тако и значи) рођен је 5. II 1866. од оца Николе, учитеља, у Пожаревцу, где је завршио основну школу 1881, а Богословију у Београду 1885. После Бугарског рата, у коме је узео учешћа у борбеним редовима, продужио је своје богословско образовање у Кијевској духовној академији, коју је завршио 1890. и тамо се оженио Рускињом. Вративши се у Отаџбину рукоположен је за свештеника 4. III. исте године од стране митрополита Михаила и постављен за наставника у Првој београдској гимназији и Вишој женској школи. Од тада почиње тзв. „Протина одисеја“ премештајима из Гимназије у Богословију; из Богословије у унутрашњост, па затим у Београд, да би у Београду често по вољи министра просвете и црквених дела ишао из школе у школу и крајем школске 1897/98. са још седамдесет млађих наставника отпуштен из државне службе. По отпуштању из државне службе прота Божа је постављен за пароха Цркве св. Николе на Београдском новом гробљу и на том положају остао је до своје смрти 4. X. 1933. године. Смрт је, углавном, дошла као последица тешке и напорне парохијске службе, скопчане и са предавањима у Богословији и даноноћним његовим књижевним радом. Наиме, проти Божи су на једној сахрани 1928 године промрзле ноге и од тада почиње његова болест, због које му је 1929 одсечена лева нога те је морао себи узети капелана и оставити управу цркве св. Николе.
У времену 1900 – 1920. док је Богословија Св. Саве била с малим прекидима у Београду, прота Божа је био њен хонорарни професор за Свето писмо, Ст. и Новог завета, које је предавао с много воље и дубоким познавањем предмета.
Његов рад на богословској књижевности је углавном преводилачки и он почиње 1892. са преводом „Науке о богослужењу православне цркве“ од Иванова па траје све до смрти, завршавајући га опет са Ивановом: „Тумачење Светог писма у пет књига“, Свети архијерејски синод је штампао 1931. као своја издања протине преводе: Наука о црквеној речитости од Пјевницког и Пастирско богословље од епископа Бориса. Поред Соколова превео је неколико дела Козирева, која су доживела по неколико издања, затим Филаретов Катихизис и друга дела познатих руских богослова, као и Н. Дурнова: Државе и народи Балканског полуострва (1891). Посебно поглавље у историји паше богословске књижевности прота Божа заузима као уредник Весника Српске цркве (1892. – 1893) и као дугогодишњи сарадник у коме је, као и другим ондашњим црквеним часописима, објавио велики број чланака, приказа, превода итд.
Поред књижевног рада прота Божа је радио и на другим културнопросветним пољима. Нарочито је помагао школовање сиромашних богослова, а Црква св. Николе издржавала је за његово време као свога питомца по једног богослова, док је фонд сиромашних ученика Богословије уживао његову изобилну помоћ. Његовим залагањем подигнуте су београдске цркве: Лазарица на Булбудеру и црква св. Ђорђа на Чукарици [3]).
„Православље“ је учинило велики напор да би пружило ову изванредну и свету књигу нашој богословској омладини, омладини уопште и свима који желе да упознају и нађу Пут, Истину и Живот, јер, као што каже апостол Павле: „ШТО СЕ НАПИСА – ЗА НАШУ СЕ НАУКУ НАПИСА, ДА НАДУ ИМАМО ТРПЉЕЊЕМ И УТЈЕХОМ ПИСМА“ (Римљ. 15, 4).
 
Протојереј Милисав Д. ПРОТИЋ
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Енциклопедическиј словар, том XXX. С. Петербург, 1900. 730; Бољшаја енциклопедија, том XVII. С. Петербург, 1904. 620: Биографческиј словар студентов первих ХХХТТТ – ми курсов С. Петербургској духовној академии 1814 – 1869 г. С. Петербург. 1907. 460-63.
  2. У првом делу, старозаветном, придодане су две новије илустрације, и то на стр. 48 (Прелаз Израиљаца преко Црвеног мора – Илустрована Библија за младе, 1969.) и на стр. 55 (Скинија), а у другом, новозаветном, придодане су из Бечко-лајпцишке Библије на стр. 183 (Крвав пир) и на 208 (Беспутни син).
  3. Прота Милутин Магазиновић: Летопис Цркве светог Николе (у рукопису); Ђ-ћ: Божа Јовановић, прота – ставрофор, парох београдски и професор – Гласник СПП, 1934, 14-15, 231-233.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *