НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА

БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА

 

БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА
 
ПРЕДГОВОР
 
Потреба за што потпунијом Библијском историјом осећала се код нас још измећу минула два рата. Њу су нарочито осећале, поготово данас, наше богословске школе у циљу темељнијег проучавања Светог писма, односно Речи Божје и путева промисла Божјег. Будући да се у Библијској историји сажето и хронолошки, уз нужна објашњења и коментаре, излажу догађаји који се садрже у свим Старозаветним и Новозаветним књигама Светог писма, она ће добро доћи и сваком оном ко жели да се упозна са најчитанијом у свету Књигом над књигама – Библијом, која је, како је недавно саопштено на Светском конгресу лингвиста у граду Аликанте, преведена на 2976 језика и наречја и која само у Британском Библијском друштву на сваки сат излази у 2000 примерака.
У читавом православном богословском свету позната је Библијска историја од протојереја Димитрија Павловића Соколова. Друга, боља, није се све до данас појавила, па се „Православље“ без двоумљења одлучило да је приреди у своме издању, у преводу протојереја Божидара Јовановића, професора и београдског пароха, о коме као и о аутору ваља рећи коју реч.
Протојереј Димитрије Павловић Соколов рођен је у свештеничкој породици 1832 године у Јарославу, од оца. Павла, професора Петроградске духовне академије и мајке која је била ћерка познатог и врло ученог протојереја Матеја Јовановића Гумиљевског. У Петрограду је завршио Духовну школу, Семинарију и Духовну академију (1851 – 1855) и као магистар богословља постављен за учитеља Духовне школе при Александроневској лаври у Петрограду, у којој је и отпочео своје богословско образовање. Године 1857. рукоположен је у чин ђакона и свештеника и постављен за катихету петроградског Маринског института, а 1862. постао је старешина Придворне цркве и вероучитељ деце кнегиње Марије Николајевне. По смрти пак кнегињиној постављен је за духовника у Великом зимском двору, на којој је дужности 1902. пензионисан. Умро је фебруара 1915. и сахрањен у Петрограду.
Протојереј Димитрије Соколов је својим бројним и научним богословским и педагошким делима, као и многобројним чланцима, расправама и студијама, расутим по ондашњим руским богословским и педагошким часописима и листовима, задужио много православну теологију и мисао. Од десет дела објављених у Петрограду сва су доживела многобројна издања, а нека и 100 издања. Тако: „Началное настављение в православној христианској вере“ доживело је 104 издања, . , Молитви, заповедии, Символ вери с објаснением“ 102 издања, док су остала махом доживела преко 50. [1])
Свештена Библијска историја Старог и Новог завета од Д. Соколова (први пут изашла 1866; издавана је час у једној час у две књиге доживела је у Русији 63 издања, са којег је и протојереј Божидар Јовановић превео на наш језик и рукопис, у једном делу, 1913. године уступио нашем Св. архијерејском сабору, као једином ондашњем надлежном телу за оцену и препоруку дела ове врсте, да га он штампа за своје потребе и територију Митрополије. Ратни догађаји су штампање дела одложили, а 1923. године прота Божидар Јовановић приређује за штампу у новој редакцији Свештену историју Старог завета и Свештену историју Новог завета, у две књиге, уносећи понешто чега нема у оригиналу, односно у преводу из 1913. године, као и веома оскудне и слабе илустрације, којих уопште није било уз овај ранији превод, који са дотераним правописним исправкама и илустрацијама у свему надмашује његово издање из 1923. године. И тако ово издање из 1923. године, у два дела, нема ничега заједничкога са редакцијом из 1913. године у којој је „Православље“ издаје С БЛАГОСЛОВОМ ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ Г. ГЕРМАНА, снабдевши због бољег уклапања Стари завет (до пророка) илустрацијама Библије Бечко-лајпцишког издања (Goldene klassiker Bibel, а од пророка и Нови завет Дореовим ненадмашним илустрацијама [2]).
Прота – ставрофор Божидар Јовановић (крштено му је име Теодор, али га је он посрбио у Божи – дар, што преведено с грчког тачно тако и значи) рођен је 5. II 1866. од оца Николе, учитеља, у Пожаревцу, где је завршио основну школу 1881, а Богословију у Београду 1885. После Бугарског рата, у коме је узео учешћа у борбеним редовима, продужио је своје богословско образовање у Кијевској духовној академији, коју је завршио 1890. и тамо се оженио Рускињом. Вративши се у Отаџбину рукоположен је за свештеника 4. III. исте године од стране митрополита Михаила и постављен за наставника у Првој београдској гимназији и Вишој женској школи. Од тада почиње тзв. „Протина одисеја“ премештајима из Гимназије у Богословију; из Богословије у унутрашњост, па затим у Београд, да би у Београду често по вољи министра просвете и црквених дела ишао из школе у школу и крајем школске 1897/98. са још седамдесет млађих наставника отпуштен из државне службе. По отпуштању из државне службе прота Божа је постављен за пароха Цркве св. Николе на Београдском новом гробљу и на том положају остао је до своје смрти 4. X. 1933. године. Смрт је, углавном, дошла као последица тешке и напорне парохијске службе, скопчане и са предавањима у Богословији и даноноћним његовим књижевним радом. Наиме, проти Божи су на једној сахрани 1928 године промрзле ноге и од тада почиње његова болест, због које му је 1929 одсечена лева нога те је морао себи узети капелана и оставити управу цркве св. Николе.
У времену 1900 – 1920. док је Богословија Св. Саве била с малим прекидима у Београду, прота Божа је био њен хонорарни професор за Свето писмо, Ст. и Новог завета, које је предавао с много воље и дубоким познавањем предмета.
Његов рад на богословској књижевности је углавном преводилачки и он почиње 1892. са преводом „Науке о богослужењу православне цркве“ од Иванова па траје све до смрти, завршавајући га опет са Ивановом: „Тумачење Светог писма у пет књига“, Свети архијерејски синод је штампао 1931. као своја издања протине преводе: Наука о црквеној речитости од Пјевницког и Пастирско богословље од епископа Бориса. Поред Соколова превео је неколико дела Козирева, која су доживела по неколико издања, затим Филаретов Катихизис и друга дела познатих руских богослова, као и Н. Дурнова: Државе и народи Балканског полуострва (1891). Посебно поглавље у историји паше богословске књижевности прота Божа заузима као уредник Весника Српске цркве (1892. – 1893) и као дугогодишњи сарадник у коме је, као и другим ондашњим црквеним часописима, објавио велики број чланака, приказа, превода итд.
Поред књижевног рада прота Божа је радио и на другим културнопросветним пољима. Нарочито је помагао школовање сиромашних богослова, а Црква св. Николе издржавала је за његово време као свога питомца по једног богослова, док је фонд сиромашних ученика Богословије уживао његову изобилну помоћ. Његовим залагањем подигнуте су београдске цркве: Лазарица на Булбудеру и црква св. Ђорђа на Чукарици [3]).
„Православље“ је учинило велики напор да би пружило ову изванредну и свету књигу нашој богословској омладини, омладини уопште и свима који желе да упознају и нађу Пут, Истину и Живот, јер, као што каже апостол Павле: „ШТО СЕ НАПИСА – ЗА НАШУ СЕ НАУКУ НАПИСА, ДА НАДУ ИМАМО ТРПЉЕЊЕМ И УТЈЕХОМ ПИСМА“ (Римљ. 15, 4).
 
Протојереј Милисав Д. ПРОТИЋ
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Енциклопедическиј словар, том XXX. С. Петербург, 1900. 730; Бољшаја енциклопедија, том XVII. С. Петербург, 1904. 620: Биографческиј словар студентов первих ХХХТТТ – ми курсов С. Петербургској духовној академии 1814 – 1869 г. С. Петербург. 1907. 460-63.
  2. У првом делу, старозаветном, придодане су две новије илустрације, и то на стр. 48 (Прелаз Израиљаца преко Црвеног мора – Илустрована Библија за младе, 1969.) и на стр. 55 (Скинија), а у другом, новозаветном, придодане су из Бечко-лајпцишке Библије на стр. 183 (Крвав пир) и на 208 (Беспутни син).
  3. Прота Милутин Магазиновић: Летопис Цркве светог Николе (у рукопису); Ђ-ћ: Божа Јовановић, прота – ставрофор, парох београдски и професор – Гласник СПП, 1934, 14-15, 231-233.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *