БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА

 

БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА
 
ДОБА МЕЂАНСКЕ И ПЕРСИЈСКЕ УПРАВЕ
539-332. г. пре Христа.
 
70. Значај пророка Данила у царству Међанско – персијскоме.
Чудесно спасење Данилово од лавова.
Дан. 6-9.
 
Дарије Међанин, који се зацари у Вавилонији, дубоко поштоваше Данила. Он га постави за једнога од тројице кнезова, којима су сто педесет управитеља у царству дужни били давати рачуна о својој управи, и намераваше да га постави над свом царевином. Такво узвишење Данилово изазва завист у других великодостојника царевих и они одлучише да га погубе. Они су знали, како Данило строго врши свој закон, и постараше се да учине тако, да цар изда заповест, противну закону Мојсијеву. По њихову савету цар изда наредбу, да нико од његових поданика за тридесет дана не моли ништа ни од Бога, ни од људи, осим цара; а ко погази ову заповест да се баци у јаму, пуну лавова. Кад је овај указ био обнародован, непријатељи Данилови стадоше мотрити на њега. Данило се по свом обичају и даље мољаше Богу трипут на дан у својој соби пред прозорима, окренутима Јерусалиму. Непријатељи пророкови доставише то цару и искаху да Данило буде бачен у јаму лавовску, као нарушилац царева указа. Дарије је увидео лукавство својих саветника и до самога вечера брањаше Данила; али је напослетку морао попустити, јер се по закону Међана и Персијанаца ни једна заповест коју цар потврди није могла изменити. Пророка бацише у јаму лавовима. Опраштајући се с њим, Дарије му рече: „Бог твој, којему без престанка служиш, нека те избави!“ И донесоше камен и метнуше јами на врата, и цар га запечати својим прстеном и прстеном својих кнезова. Тешко је било Дарију на души; сву ноћ не могаше заспати.
Ујутру рано цар похита јами. Он је био готово уверен да је Данило погинуо и зато жалосним гласом упита: „Данило слуго Бога живога! Бог твој, којему служиш без престанка, може ли те избавити од лавова? “ и чу из јаме одговор: „Бог мој посла анђела Свога и затвори уста лавовима, те ми не наудише, јер се нађох чист пред Њим, а и теби, царе, не учиних зла“. Обрадован цар, одмах заповеди да изваде Данила из јаме, и чудећи се виде, да на њему не беше никакве повреде. Тада цар заповеди да баце у лавовску јаму Данилове тужиоце с децом и женама њиховим. И они не доспеше ни до дна јаме, а лавови их растргоше. После тога цар изда указ, да сви његови поданици поштују Бога Данилова, Који избавља и спасава, чини знаке и чудеса. И беше Данило силан за владе Дарија Међанина и Кира персијскога.
Тако, дакле, вавилонско ропство донесе користи и Јудејцима и незнабошцима. Јудејци се очистише од својих незнабожачких празноверица и од свију идола својих, а од незнабожаца многи примише веру у правога Бога и обећанога Посланика његова, Месију. Незнабошци који су примили веру јудејску назваше се прозелити.
Данило се није радовао високоме положају у царству. Пророк Јеремија је предсказао, да ће Јудејци бити у ропству седамдесет година и да ће Јерусалим бити пустошен докле год Господ не осуди на пропаст царство Вавилонско. Али, ево се испуни седамдесет година, од кад прве заробљенике одведоше у Вавилон, царство Вавилонско већ беше порушено, а Јудејци остадоше још у ропству, и Јерусалим још у развалинама. Данило размишљаше, хоће ли Господ скоро ослободити Свој народ из ропства, и хоће ли скоро доћи Спаситељ кога су обећали пророци, који су предсказивали Јудејцима ослобођење из ропства, и усрдно се мољаше Богу да опрости народу и да га спасе. Прве године владе Даријеве Господ откри Данилу, преко арханђела Гаврила, да ће Спаситељ избавити људе од грехова и од вечне казне после седамдесет седмина, тј. после 490 година, почињући бројање ових година од оне године, у коју ће Јудејци добити допуст да обнове Јерусалим. [1]
 
71. Повратак Јудејаца из ропства. Зидање другог храма.
Пророци Агеј и Захарија.
2. Днев. 36, 22-32; 1. Језд. 1-6. Исаија 45, 18. Аг. 2, 7-9; Зах. 9, 9.
 
После Даријеве смрти, Кир, цар персијски, постаде једини господар свију земаља, у којима живљаху заробљени Јудејци. И прве године своје владе он објави по свему царству: , , сва царства земаљска дао ми је Господ Бог небески, и он ми је заповедио да му сазидам дом у Јерусалиму у Јудеји. Ко је између вас од свега народа Његова, нека иде тамо“. Тако се испунише речи Господње, речене устима пророка Исаије и Јеремије. Онима који су желели да се врате у Јудеју цар је предао све судове које је Навуходоносор узео из храма Соломонова, и осим тога заповеди управитељима обласним да им помажу у свему и штавише да издају на његов царски рачун јунце и јагањце за приношење жртве Господу за цара и царску породицу. Четрдесет и две тисуће Јудејаца мушкога пола под управом Заровавела, унука последњега јудејскога цара Јехоније, и првосвештеника Исуса, вратише се у Јудеју и раселише се по пређашњим градовима својим. Пророк Данило не остави земље робовања; он отиде у Мидију где и умре, а погребоше га у Сузи.
Дошавши у Јерусалим, Јудејци су пре свега обновили на староме месту жртвеник и стали приносити Богу жртве. После годину дана они поставише темељ другоме храму на месту где је био први, 536. године. У то време Самарјани им понудише своју помоћ, под погодбом, да им Јудејци допусте да приносе жртве у храму. Али Јудејци одбише ову помоћ; они су се бојали да се њихово богослужење неће очувати чисто, ако само уђу у заједницу с расколницима Самарјанима. Овај отказ увреди Самарјане и они, да би се осветили Јудејцима, стадоше им сметати у зидању храма. Они доставише да Јевреји бајаги не подижу храм Богу, већ зидине, и утврђују град да би постали народ независан. Добивши доставу, цар персијски заповеди да се обустави зидање у Јерусалиму. Али Јудејци успеше да се оправдају, измолише допуст да наставе зидање и довршише га после двадесет и једне године од полагања темеља. Тако, Јудејци су наишли на велике сметње при зидању храма. Много им помогоше својим утехама и храбрењем пророци Агеј и Захарија. Старци, који су видели пређашњи храм, са сузама су говорили, да њихов храм није тако величанствен, као први храм. Агеј им је у име Божје одговорио; „доћи ће Изабрани из свих народа, и напунићу овај дом славе и слава ће овога дома последњега бити већа него онога првога, и поставићу мир на овом месту: “ а Захарија као да је видео Спаситеља где улази у Јерусалим и весело кличе: „радуј се, кћери Сионска, ево цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак и јаше на магарцу, и на магарету младету магаричину“. Агеј и Захарија написали су књиге својих пророштава.
 
72. Обновљење црквенога и грађанскога реда међу Јудејцима.
Рад Јездрин и Немијин. Пророк Малахија.
1. Јездр. 7-10; Нем. 1. 2. 4. 8. 9. 13; Мал. 3, 1. 4, 5-6
 
Цареви персијски тражили су од Јудејаца само да им плаћају данак, и допуштали су им да живе по својим законима и шта више служиоци дома Божјега били су ослобођени пореза и налога. У самоме почетку живота Јудејаца у отаџбини, много им користише Јездра и Немија. Они су организовали њихов црквени и грађански живот и поставили темељ учењу народа закону Божјем.
Јездра ЈЕ био свештеник и писац, зналац Светога писма. Цар персијски (Артаксеркс Аонтиман, син Ксеркса и Јудејке Јестире) посла Јездру из земље робовања у Јерусалим с богатим поклонима, заповеди му да мотри да Јудејци живе по своме закону, и даде му право да кажњава и самом смрћу нарушиоце Мојсијева закона. Дошавши у Јерусалим с две тисуће пресељеника, Јездра пре свега разведе све бракове Јудејаца с туђинцима, јер их је закон забрањивао, и васпостави празновање суботе и празника грађења сеница. За време празника Грађења сеница и после празника Јездра читаше народу књигу Закона, [2] у којој су биле сабране све књиге Светога писма. Народ се обавезао да ће вршити све што је написано у закону, а главари народни, свештеници и левити потписаше ову обавезу. Јездра је основао Велику Синагогу, – суд састављен од свештеника и левита, коме је било поручено чување свештених књига, преписивање истих и исправка преписа.
Као што се може мислити, од тога доба по свима Јудејским градовима и селима стали су подизати синагоге (зборнице) тј. домове, у којима су се сви Јудејци обавезно скупљали суботом на молитву и слушали речи Божје. Књижевници су били постављени за учитеље народу у синагогама и имали су уважено име равина (учитеља). Народ је поштовао равине као своје родитеље, и називао их је оцима. У суботу је сваки Јудејац неизоставно морао бити на општој молитви у синагоги. Ко је похађао синагогу, сматран је за Јудејца. Ако је ко од Јудејаца јавно нарушавао закон Божји, њега су одлучивали од синагоге. Ово одлучење било је у Јевреја најстрашнија казна. При свакој синагоги била је школа с књижницом.
Немија је био подрумар у персијскога цара Артаксеркса. Дознавши, да палестински Јудејци много пате од Самарјана и да их управитељи самарјански не штите, он измоли у цара допуст да подигне зидине око Јерусалима. Артаксеркс посла самога Немију у Јерусалим да то изврши. Кад је Немија почео подизати зидине. Самарјани покушаше да га омету, прво подсмехом и претњама, по том и силом, али не имађаху успеха у томе. Зидине беху подигнуте за педесет и два дана, а Јудејци се ослободише власти самарјанскога управника. Овај догађај утврди мржњу између Јудејаца и Самарјана, која је дошла дотле, да Јудејци не хтедоше имати никакве заједнице са Самарјанима, сматрајући за грех да уђу Самарјанину у кућу, да једу с њим за истом трпезом, па и да се воде напију, и Самарјане нису друкчије ни звали него псима.
После Немијине смрти Јудејцима су управљали првосвештеници. Првосвештеник је био председник великога суда, који је имао седамдесет главара, био у Јерусалиму и звао се Синедрион. Осим тога, у сваком граду било је судова, који су били под влашћу јерусалимскога Синедриона и звали се мали синедриони.
У време Немијино Бог је послао своме народу последњега пророка, Малахију. Малахија је изобличавао Јудејце зато, што су се надали да ће добити спасење принашањем жртава без чистоте срца, и у својим пророштвима указивао на Спаситеља и Његовог Претечу. Пророк је рекао у име Господње: „ево Ја ћу послати анђела Свога, који ће приправити пут преда мном, и изненада ће доћи у цркву своју Господ, којега ви тражите и анђео заветни кога ви желите. Ево Ја ћу вам послати Илију пророка пре него дође велики и страшни дан Господњи; и он ће обратити срце отада к синовима, да не дођем и затрем земљу“. Пророк Малахија написао је књигу својих пророштава.
 
73. Историја Јестире и Мардохеја.
(480-474. г. пре Христа. Књига о Јестири).
 
У време кад су Персијанци владали Јудејцима који су остали да живе у крајевима Персијскога царства, много је добра учинила Јудејка Јестира, пука сиротица. Она је живела код свога брата од стрица Мардохеја, једнога од заробљеника јудејских, човека знатна у цареву двору. Догоди се, да се Ксеркс разгневи на своју жену, уклони је од себе, лиши је царскога достојанства и између многих девојака које му доведоше изабра себи за жену Јестиру; тада цар није знао да је она Јеврејка и сестра Мардохејева. Једанпут Мардохеј случајно чу да су се два царева дворанина, који чуваху улазак у царев двор, договарали да убију цара. Он извести о томе Јестиру, а она свога мужа. Злочинце казнише, а о заслузи Мардохејевој би записано у књигу дневника пред царем.
У то време цар узвиси Амана и постави његов престо више свију кнезова у царству. По заповести Ксерксовој, сви који су служили код цара, који су били на царским вратима, клањали су се и падали ничице пред Аманом. Само Мардохеј, стојећи на царским вратима, не учини то. Горди и свирепи Аман, да се освети Мардохеју, намисли да истреби све Јудејце у областима Персијске царевине. Једанпут он достави цару: „има народ расејан по свима земљама царства твога; којега су закони друкчији од закона свију народа, и не извршује закона царевих. Ако је цару угодно, да се пише да се истребе. И ја ћу измерити десет тисућа таланата сребра у руке приставима да донесу у цареву ризницу“. Цар поверова Аману. Он му даде свој прстен и рече: „то сребро нека теби, а од народа чини што ти је драго“. И Аман одмах написа у име царево указ, којим се заповеда да се у један исти дан истребе сви Јудејци, и деца и жене њихове, и имање њихово да разграбе. Аман коцком изабра за дан истребљења 13. дан месеца Адара (наш 23 фебруар). Јудејци се ужаснуше кад дознаше за овај указ. Мардохеј мољаше Јестиру да спасе народ јудејски. По персијским законима нико без позива није смео ући к цару, и ко не би послушао, излагао се смртној казни. Али се Јестира одлучи да жртвује и СВОЈИМ ЖИВОТОМ; она се обуче у царско одело и уђе к цару. Ксеркс је тако гневно погледа де се она од страха онесвести. Тада се он сажали на њу, стараше се да је освести, и кад се царица мало умирила пружи јој своју златну палицу и рече: „шта ти је царице Јестиро? Шта желиш? Ако је и до половине царства, даће ти се“. Јестира замоли цара да с Аманом дође њој данас на ручак. Ксеркс јој испуни молбу, проведе тај дан с Аманом и по њеној молби обећа јој да и сутра дође с Аманом на ручак. Излазећи од царице, Аман сретне Мардохеја. Овај му се не само не поклони, него се и не диже пред њим. То Амана разјари, и он по савету своје родбине одмах начини на дворишту висока вешала и одлучи да сутрадан измоли од цара заповест да се Мардохеј обеси. Међутим, цар није могао дуго заспати и нареди да му се чита дневник. Кад дођоше до места, где је било записано како је Мардохеј спасао цару живот, Ксеркс упита: „каква је част и какво је добро учињено Мардохеју за то? “ – Није му учињено ништа“, одговорише слуге. Беше свануло; цар упита: „ко је у трему? „? Кад му рекоше да је тамо Аман, заповеди да га позову. Аман уђе, уверен да ће успети да измоли заповест да Мардохеја обеси. „Шта треба учинити човеку кога цар хоће да прослави? “ – упита га Ксеркс. Аман помисли, да цар хоће њега да награди и одговори: „треба донети царско одело које цар носи, и довести коња на ком цар јаше и метнути му на главу венац царски; и одело и коња треба дати коме између највећих кнезова царевих па да га проведу на коњу по улицама градским и вичући пред њим: „овако бива човеку кога цар хоће да прослави“. Цар рече: „учини тако Мардохеју Јудејцу који седи на вратима царевим; немој изоставити ништа што си рекао“. Аман изврши цареву заповест и тужан, покривене главе, брже отиде кући, а Мардохеј се врати на место на врата царева. Убрзо дођоше дворани и одведоше Амана на обед, који зготови Јестира; тамо дође цар. За време обеда Ксеркс запита жену: „шта желиш царице Јестиро: даће ти се; и шта молиш, ако је до половине царства, биће. Јестира одговори: „ја молим нека ми се поклони живот мој на моју жељу и народ мој на моју молбу. Јер смо продани и ја и мој народ да нас потру, побију и истребе“. – Ко је тај, где је тај који се усудио тако чинити? “ – запита цар. „Непријатељ овај је зликовац Аман“, одговори Јестира. Аман задрхта. Цар гневно устаде и отиде у врт. Аман паде пред ноге Јестирине и грљаше их, молећи за милост. Ксеркс се врати, угледа Амана где беше пао на одар на ком сеђаше Јестира, и рече: „еда ли ће и царицу увредити код мене у кући!“ Слуге одмах покрише лице Аману. То је био знак осуде на смрт. Један дворанин рече: „ево вешала што је начинио Аман за Мардохеја“. – „Обесите га на њих“ заповеди Ксеркс.
Имање Аманово даде се Јестири. Дознавши да је Мардохеј Јестирин брат од стрица, цар пожели да га види, даде му прстен који беше узео од Амана и постави га другим до цара. Да би поништио силу указа што га посла Аман, цар одмах издаде други указ, којим је Јудејцима било допуштено да наоружани бране свој живот и истребе све оне који су с њима у непријатељству и да њихово имање разграбе. Адара 13. по свему царству нападоше на Јудејце; али они беху спремни за одбрану, победише и убише седамдесет и пет тисућа својих непријатеља, али не хтедоше пљачкати имања. По савету Мардохејеву, Јудејци су за спомен свога спасења установили годишњи празник 14. и 15. дана месеца Адара, који се звао Пурим (коцка, жреб). Све што се збило, Мардохеј записа у књигу која се зове Књига о Јестири.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. „Седамдесет је недеља (490 г.) одређено твоме народу и твоме граду светом да се сврши преступ и да нестане грехова и да се очисти безакоње и да се доведе вечна правда, и да се запечати утвара и пророштво, и да се помаже свети над светима. Зато знај и разумеј: да кад изиде реч да се Јерусалим опет сазида до помазаника војводе биће седам недеља (49 г.), и шездесет и две недеље (434 г.) да се опет пограде улице и зидови и то у тешко време. А после те шездесет и две недеље погубљен ће бити помазаник (Христос) и ништа му неће остати; народ ће војводин доћи и разорити град и светињу; и крај ће му бити с потопом, и одређено ће бити пустошење до свршетка рата и утврдиће завет с многима за недељу дана (7 г.), а у половину недеље (3 1/2 г.) учиниће жртву и принос; и на крилима светиње биће мрзост пустошења, и до свршетка одређеног излиће се пустош (Дан. 9, 23-27)“.
  2. У књигу Закона и Пророка улазиле су код Јевреја ове књиге: Постанка, Изласка, Левитска, Бројева, Поновљених Закона, Исуса Навина, Судија, Руте, четири књиге о царевима, две књиге Дневника, књига Јездрина, Немијина, о Јестири, о Јову, Псалтир, три књиге Соломонове (Приче, Проповедника и Песма над песмама), књиге великих пророка: Исаије, Јеремије, Језекиља и Данила и 12 малих пророка (Осије, Јоила, Амоса, Авдије, Јоне, Михеја, Наума, Авакума, Софоније, Агеја, Захарије и Малахије).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *