БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА

 

БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА
 
ДОБА ВОЂА ЈЕВРЕЈСКОГА НАРОДА
 
18. Рођење и васпитање Мојсијево и његово бекство из Мисира.
Изл. 2, 1-15.
 
Бог је видео да се Израиљци покајаше, чуо је њихову молитву и посла им избавиоца. Амрам, унук Левијев, доби сина. По заповести царевој о новорођеној јеврејској мушкој деци, и Амрамова сина требало је бацити у реку. Али је мати желела да га спасе и крила га је три месеца. Крити и даље било је немогуће. Тада она узе ковчежић од сите, обли га смолом и положивши у њ свога сина, однесе га у трску крај реке. Сама мати отиде кући, а кћери својој Маријам нареди да се сакрије на обали и пази, шта ће бити с дететом. И Господ га спасе. Дође на реку кћи фараонова да се купа, опази у трсци ковчежић и посла своју дворкињу да га узме. Кад јој донеше ковчежић, она га отвори и у ковчежићу угледа дете, где плаче. То је Јеврејско дете, помисли она и сажали се над детенцетом. Тада јој Маријам приђе и рече: „хоћеш ли да ти дозовем дојкињу Јеврејку? “ Фараонова кћи рече: „иди“. Маријам јој доведе матер детињу, која га и узе, да га одоји. Кад дете порасте, мати га донесе кћери фараоновој, која га прими уместо сина и назове Мојсије, што значи извађен из воде. Ово дете Бог и одреди да буде избавилац Јевреја.
У двору фараонову Мојсије се научио свој мудрости Мисирској, имао је богатства и части. Али му Господ сачува разум и срце од безбожништва Мисирскога и поможе му да се утврди у правој вери његових отаца. Мојсије је памтио и није заборављао да су Јевреји његова браћа. Кад је навршио четрдесет година, отиде у земљу Гесемску и виде да се Израиљци страшно радом изнуравају. А осим тога деси се, да је један Мисирац жестоко тукао Јеврејина, који због слабости није могао учинити што му је било заповеђено. Мојсије се заузме за сународника, и видећи да около њих нема никога, уби свирепога мучиоца, а тело његово закопа у песку. Сутрадан он опет изиђе и угледа, како се бију два Јеврејина. Мојсије им приђе и рече ономе који чињаше криво: „зашто бијеш ближњега свога? “ Свађалицама се ово није допало. Јачи рече Мојсију: „ко је тебе поставио кнезом и судијом над нама? Хоћеш ли да ме убијеш, као што си убио Мисирца? “ Мојсије се уплаши и рече: „заиста се дознало“. Међутим, цара известише да је Мојсије убио Мисирца, и цар га осуди на смрт. Тада Мојсије утече из Мисира у Аравију.
 
19. Бог позива Мојсија.
Изл. 2, 16-25. 3, 1-14. 4, 1-17.
 
Мојсије се насели у пустињи Аравиској, код Мадијамскога свештеника Јотора, ожени се његовом кћери и чуваше његова стада. Једном са стадима зађе далеко у пустињу и дође на гору Хорив. Уједанпут он угледа у пустињи необичну појаву: купина огњем гори, и не сагорева. Приђе ближе да види, зашто купина не сагорева, [1] и чу из купине глас: „Мојсије! изуј обућу с ногу својих, јер је место где стојиш света земља“. Мојсије скиде обућу и смерно стаде пред купином. Глас из купине рече: „Ја сам Бог оца твога, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев. Добро видех невољу народа Мога у Мисиру и сиђох да га избавим из руку Мисирских и да га изведем из оне земље у земљу Хананску. Сада хајде да те пошаљем фараону, да изведеш народ мој из Мисира“. Мојсије на то одговори Господу: „ко сам ја да идем к фараону и да изведем синове Израиљеве из Мисира? “ Господ му рече: „Ја ћу бити с тобом, и ово нека буде знак да сам те Ја послао: кад изведеш народ Мој из Мисира, служићете Богу на овој гори“. Мојсије одговори и рече: ево, кад отидем к синовима Израиљевим, па им речем: Бог отаца ваших посла ме к вама, ако ми кажу: како му је име: шта ћу казати? “ Господ рече Мојсију: „Ја сам Онај што јест (Јехова), тако ћеш казати синовима Израиљевим: Који јест, Он ме посла к вама“. Мојсије (трећи пут) одговори: „али неће ми веровати, ни послушати гласа мога, јер ће рећи: није ти се Господ јавио. Шта да им кажем? “ – „Шта ти је то у руци? “ упита га Господ. „Штап“, одговори Мојсије. Господ рече: „баци га на земљу“. Кад Мојсије баци штап, оно поста змија, и Мојсије побеже од ње. Али Бог рече Мојсију да ухвати змију за реп. Мојсије то учини и опет поста штап у руци његовој. Господ му рече: „то учини да верују да ти се јавио Господ. Ако ти не верују за први знак, послушаће за други знак. Тури сада руку у недра. Мојсије тури руку у недра, потом је извади и виде, да је рука побелела од губе, као снег. Он се уплаши. Тада му Бог рече да опет тури руку у недра, и рука му би здрава као и раније. „Ако ли не узверују ни за та два знака“, рече Господ, „а ти захвати воде из реке, и пролиј на земљу; и претвориће се вода у крв на земљи“. Мојсије се и даље отказиваше (четврти пут): „Молим Ти се, Господе, нисам речит човек, него сам спорих уста и спора језика“. Али му Господ одговори: „ко је дао уста човеку’ зар не Ја, Господ? Иди дакле, Ја ћу бити с устима твојим, и учићу те шта ћеш говорити“. Мојсије се одлучно отказа (пети пут): „Господе, пошљи онога кога треба да пошљеш“. Тада се Господ разгневи и рече: „тебе ће срести брат твој Арон. Њему ћеш казати ове речи Моје, и он ће уместо тебе говорити народу, и он ће бити теби уместо уста, а ти ћеш бити њему уместо Бога. А тај штап узми у руку своју, њим ћеш чинити чудеса“. Тада се Мојсије покори вољи Божјој.
 
20. Мојсије и Арон пред фараоном. Свирепост фараонова и казне које постигоше Мисир. Ослобођење Јевреја из ропства Мисирскога. Пасха.
Изл. 4, 27-31. 5-11. 12. 13, 1-39, 11-16, 19.
 
Мојсије отиде у Мисир. На путу, близу горе Хорива, сретне га Арон, брат његов, и он му исприча о своме позиву. Они дођоше у Мисир и сабраше старешине Израиљске. Арон им исприча шта је Бог говорио Мојсију, а Мојсије, да би доказао да је све то истина, учини знамења. Старешине им повероваху и поклонише се до земље Господу, Који их је походио својом милошћу. Тада Мојсије и Арон отидоше фараону и у име Јехове, Бога Израиљева, мољаху га да пусти Јевреје у пустињу на три дана хода, [2] да принесу жртве Богу. На то фараон рече: „ко је Господ да послушам глас Његов? Не знам Господа, нити ћу пустити Израиља“. За тим заповеди својим настојницима да не дају Израиљцима плеве за прављење опека („нека иду сами и купе себи плеву“, што је остајала после жетве по пољима и употребљавала се за гориво приликом прављења цигала) и у исто доба захтеваше да они свакога дана направе толико исто опека, колико и раније. „Они беспосличе“, рече фараон, „и зато вичу: идемо да принесемо жртву Богу своме“. Израиљцима постаде живот у Мисиру још тежи. Тада се Мојсије и Арон опет јавише цару. Да га увери, да су заиста посланици Божји, Арон баци на земљу штап свој, и штап се прометну у змију. Фараон дозва мудраце мисирске, који својим врачањем учинише исто и са својим штаповима; али штап Аронов прождре њихове штапове. Без обзира на ово чудо, фараон одрече да испуни молбу Израиљаца. Тада Господ стаде кажњавати Мисир страшним казнама[3]. Казне су сналазиле само места у којима живљаху Мисирци; а земље Гесемске нису се дотицале. Притом свака се казна почињала и престајала на реч Мојсијеву. Мудраци Мисирски покушавали су својом вештином да чине иста чудеса , али код треће казне и сами признаше, да се у делима Мојсијевим види прст Божји, и да људи то не могу учинити. Али је срце фараоново отврдло. Чим је почињала чудесна казна, он обећаваше да пусти Јевреје, а чим престајаше, фараон час мењаше своје обећање, час одрицаше да га испуни. С почетка он допусти Израиљцима да принесу Богу жртву у пустињи, само недалеко од Мисира; затим пристаде, да иду у пустињу, оставивши жене и децу код кућа; затим им допусти да поведу и породице своје, али пошто оставе код куће сву своју стоку; и напослетку, после девете казне, место да отпусти народ као што је обећао, он отера од себе Мојсија и рече, да ће га казнити смрћу, ако се усуди да му опет изађе на очи.
Тада Бог објави Мојсију, да ће још једном казнити Мисир, да би фараон пустио Израиљце, и заповеди, да десетога дана првога пролетњега месеца, Нисана (траје од 12. марта до 10. априла), у свакој јеврејској породици одлуче од стада јагње здраво, од године, мушко, да увече четрнаестога дана истога месеца закољу јагње, да крвљу његовом покропе оба довратка и горњи праг на кућама својим, и затим да га исте ноћи испеку на ватри и поједу с пресним хлебом и зељем горким, не ломећи му костију, а што остане, да спале; да једу хитно, опасани, обувени, са штапом у руци. „То је Пасха Господња“ (пасха значи пролазак), рече Бог. „Ја ћу проћи по земљи Мисирској ту ноћ, и побићу све првенце по земљи Мисирској од човека до животиња. А крв она биће вам знак на кућама, и кад видим крв, проћи ћу вас, те неће бити међу вама помора. И тај ћете дан празновати од колена до колена. Седам дана једите хлебове пресне (од 14. до вечера 21. дана првога месеца) и првога дана уклоните квасац из кућа ваших“.
Израиљци учинише што им Господ заповеди. И гле, ноћу петнаестога дана месеца Нисана, Господ посла анђеле да побије све првенце Мисирске (десета казна). Плач се разлегаше по свему Мисиру. Онда фараон дозва Мојсија и Арона, и рече им: идите из народа мога, и послужите Господу, као што говористе; узмите собом стоку вашу“, а Мисирци су толико журили Јевреје, да ови нису стигли ни да испеку хлебове на пут, него понесоше тесто још неускисло и путем су пекли пресне хлебове. Пуштајући их, Мисирци су им на њихову молбу дали наките сребрне и златне и хаљине. Мојсије испуни жељу Јосифову и понесе кости његове. За спомен спасења из Мисира Бог је установио празник Пасху[4], коме су по том додали седмодневни празник пресних хлебова. У то време Израиљци су добили од Бога закон, да му посвете свакога првенца мушкога рода од човека до животиње, и при том првенце од животиња да приносе на жртву, а првенце од деце да откупљују, приносећи место њих на откупну жртву животиње.
 
21. Излазак Јевреја из Мисира. Прелазак преко Црвенога мора.
Изл. 12, 37-38. 13, 17-22. 14. 15, 1-21.
 
Израиљци који су кренули на пут (из Мисирског града Рамсеса) било је до шест стотина хиљада пешака, не рачунајући децу. Уз њих пристадоше многи људи из разних племена. Бог Који је принудио фараона да пусти Јевреје, поможе им да изиђу из Мисира. По његовој заповести, у ваздуху се појави стуб. Дању је овај стуб био као облак и показивао им је пут, ноћу пак ватрен, и светлио им је да би могли и ноћу путовати. Овај стуб показивао им је место одмора. Путујући за стубом, Израиљци су дошли на обале Црвенога мора, које је одвајало Мисир од Аравије, и овде се зауставише.
Међутим, Мисирцима беше жао што пустише Јевреје који су им радили. Фараон се обрадова кад чу, да су се упутили к Црвеноме мору; он мишљаше да су залутали. И одмах узе шест стотина убојних кола и сву коњицу Мисирску и стиже Израиљце, кад су се одмарали крај мора. Израиљци се уплашише, и место да моле Бога да им помогне, стадоше викати на Мојсија, што их изведе из Мисира. Мојсије их је умиривао. „Не бојте се“, говораше им, станите и гледајте, како ће вас Господ избавити данас; јер Мисирце које сте видели, нећете нигде више видети до века“. У то време облачни стуб стаде између народа, и Мисирцима беше мрачан, а Израиљцима светао. По заповести Божјој, Мојсије подиже силан источни ветар, вода се раступи и осуши се дно морско. Израиљци пређоше по сухоме дну; а вода стајаше као зид и с десне и с леве стране. Слушајући кретање у логору Израиљаца и преварени мраком, Мисирци се понеше за Израиљцима и беху на средини мора, кад последњи редови Јевреја већ излажаху на другу обалу. Тада Мојсије опет пружи руку своју на море и вода се поврати на своје место, и сви се Мисирци подавише. [5] Израиљци запеваше захвалну песму Господу, своме Помоћнику и Заштитнику.
 
22. Путовање Јевреја до Синаја.
Изл. 15, 22-27. 16. 17. 18, 1-11.
 
Израиљци су ишли у земљу Хананску кроз дивљу пустињу. Господ их намерно вођаше овим путем да укроти њихову гордост и да их укрепи у вери и нади на Бога. Три дана путоваху Јевреји пустињом (Сур) и не нађоше воде. Трећега дана нађоше извор, који се звао Мера (горчина), и жедно нападоше на извор, али воде не могаху пити, јер беше горка. Израиљци стадоше викати на Мојсија. Тада он метну у воду дрво, које му показа Бог, и вода постаде питка. У Елиму се они мало умирише, јер тамо нађоше дванаест извора и седамдесет палми. Али даље (у пустињи Син) њима је претила нова несрећа. Овде нису могли наћи хране, а хлебови, понесени из Мисира, већ дотрајаху. У очајању они говораху: „камо да смо помрли од руке Господње у земљи Мисирској, кад јеђасмо хлеба изобила“. Тада им Мојсије рече у име Господње: „довече ћете јести меса, а сутра ћете се наситити хлеба, и познаћете да сам Ја Господ Бог ваш“. Његове речи испунише се. Истога дана увече долетеше препелице и прекрилише око, а ујутру сва је земља била покривена нечим округлим ситним као слана по земљи. Израиљци се двоумећи питаху: ман-гу (тј. шта је ово? ) „То је хлеб што вам даде Господ да једете“, одговори им Мојсије. И они онај хлеб назваше мана. Од тог дана свакога јутра, осим суботе, Јевреји су налазили ману, пошто се роса подизала са земље; дању је пак не могоше наћи, јер је копнила од сунчаних зракова. Мана је по укусу личила на колачиће с медом и зејтином; она се могла млети, туцати и купати. (Бр. 11, 7-9)
Ново искушење показа слабост вере Израиљцима. Нестаде воде, и опет стадоше викати на Мојсија (они тада беху у Рафидину). „Зашто си нас извео из Мисира да нас и синове наше и стоку нашу помориш жеђу? “ викаху Израиљци. По заповести Божјој, Мојсије узе неколико старешина, приђе стени на гори Хориву, удари по њој својим штапом и из стене потече вода. [6] И овде нападоше на њих Амаликовци. Под вођством Исуса Навина Израиљци уђоше у бој, а Мојсије за то време мољаше се Богу с подигнутим рукама к небу. Господ услиша његову молитву и Амаликовци беху разбијени. У Рафидину походи Мојсија његов таст Јотор и доведе му жену и синове.
Тако је Бог показао Израиљцима пут кроз пустињу, давао им хране и воде и помагао у боју с непријатељима. Осим тога, за све време путовања њихово одело није старило и ноге им не отицаху. Али им Бог није одмах давао Своју моћ да би видели да спасење могу очекивати само од Њега једнога. О томе је сам Мојсије рекао народу: „памти сав пут којим те је водио Господ, да те искуша и дозна, хоћеш ли чувати Његове заповести или не. Он те је укроћавао, мучио глађу и хранио маном, да ти покаже да човек не живи само о јединоме хлебу, него о свакој речи која излази из уста Господњих“[7].
 
23. Синајско законодавство.
Изл. 19. 20, 1-20. 24, 1-11; Пон. Зак. 5
 
У почетку трећега пролетњега месеца Израиљци дођоше у пустињу Синајску и разапеше шаторе под гором Синајем. Овде је Мојсије објавио народу од стране Божје: „видели сте шта сам учинио Мисирцима и како сам вас на крилима орловим носио и довео вас к Себи. Ако добро узаслушате глас Мој, бићете Моје благо мимо све народе, и бићете Ми царство свештеничко и народ свет“. Народ одговори да ће извршити све што Господ заповеди, и стаде се постом и молитвом спремати да саслуша вољу Божју. У педесети дан по изласку из Мисира Израиљци видеше да је густ облак покрио Синај, чу се ужасна грмљавина, засеваше муње, разлеже се и затруби труба веома јако. Мојсије и Арон изиђоше на гору и стадоше да их народ види. Народ у страху стајаше у подножју, и с висине њене чу глас. Господ изрече десет заповести Својих, у којима је закон о љубави према Богу и ближњему.
1. Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова осим мене.
2. Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу или доле на земљи, или у води испод земље, немој им се клањати, нити им служити.
3. Не узимај узалуд имена Господа Бога својега.
4. Сећај се дана од одмора да га светкујеш. Шест дана ради, и свршуј све послове своје, а седми је дан одмор Господу Богу твојему.
5. Поштуј оца својега и матер своју, да сретан будеш и да ти се продуже дани на земљи.
6. Не убиј.
7. Не чини прељубе.
8. Не кради.
9. Не сведочи лажно на ближњега својега.
10. Не пожели куће ближњега својега, не пожели жене ближњега својега, ни слуге његова, ни слушкиње његове, ни вола његова, ни магарца његова, ни ишта што је ближњега твојега.
Израиљци су са страхом слушали заповести Божје. Кад глас умукну, старешине народне приступише Мојсију и рекоше му: „иди ти, и саслушај све што ће казати Господ Бог наш, па онда кажи нама, а ми ћемо слушати и творити; али нека не говори Бог с нама, да не помремо“. На ову молбу народа Господ одговори преко Мојсија: „што рекоше добро рекоше. Пророка ћу им подигнути између браће њихове, као што си ти; ко не би послушао речи Мојих које ће говорити у Моје име, од тога ћу Ја тражити. Иди реци им: вратите се у шаторе своје, А ти стани овде код Мене, и казаћу ти све заповести и уредбе и законе, које ћеш их научити да творе у земљи коју им дајем у наследство“. Кад Мојсије сиђе с горе и исприча народу све што му рече Господ, народ му одговори: све што ти рече Господ, чинићемо и слушаћемо. Сутрадан ујутро Мојсије начини олтар и око њега дванаест ступова, принесе жртву Богу, крвљу жртвене животиње покропи народ и прочита му књигу завета. На тај начин народ добровољно ступи у завет (уговор с Богом). Бог је обећао да му буде Богом, а он даде клетву да изврши заповести свога цара небескога.
До тога доба божанско откривење чувало се у памети људској и усмено предавало од оца деци. Али сад Господ заповеди да се запишу сви закони, које је дао. Тако је код Јевреја постало Свето Писмо. Како је Синајски закон био дат у педесети дан по изласку Јевреја из Мисира, то је овај дан постао за њих дан свети и добио је име празника Педесетнице.
 
24. Нарушење и обновљење завета с Богом.
Изл. гл. 24-34.
 
Израиљци нису дуго остали верни својој заклетви да поштују закон Божји. Мојсије и Исус Навин по заповести Божјој изиђоше на гору и остадоше тамо четрдесет дана и четрдесет ноћи. У то време Мојсије доби закон, како да сагради Скинију Сабрања, тј. покретни храм, у коме би народ приносио жртве и молио се Богу. По истеку четрдесет дана Господ даде Мојсију две таблице, или плоче од камена, на којима су прстом Божјим биле исписане десет заповести. Међутим Израиљци, видећи да Мојсије дуго не силази с горе, помислише да је погинуо, и стадоше се бринути, ко ће их повести кроз пустињу. Они дођоше к Арону и затражише да им начини богове који ће ићи пред њима. Арон не беше тако јака духа да народ задржи од овога безакоња. Он затражи да му Израиљци донесу све своје златне обоце које су имали, сали од ових обоца теле и рече: „сутра је празник Господњи“. Али је саливени лик напомињао Јеврејима божанство Мисирско, и они поштоваху сам лик као Бога. Тада Господ рече Мојсију: „иди, сиђи, јер се поквари твој народ. Начинише себи теле ливено и поклонише му се, и рекоше: ово су богови твоји Израиљу. Зато ћу га истребити, али од тебе учинићу народ велик“. Силазећи с горе, Мојсије угледа теле и игре и гневно разби пред народом таблице. За тим узе теле, спали га на огњу, сатре га у прах, просу га по води и нареди Израиљцима да пију од те воде за доказ, да саливено теле није Бог. А Арону рече: „шта ти је учинио овај народ, те га ували у толики грех“. Арон се правдао тиме, што је народ Израиљски бујан. Онда Мојсије стаде на врата од окола и рече: „к мени, ко је Господњи“. К њему приступише синови Левијеви. Мојсије им заповеда да прођу кроз сав око и да побију све, ко им падне под руку. И побише тога дана до три хиљаде људи за грех и идолопоклонство. А сутрадан Мојсије се врати Господу и срдачно се мољаше да опрости грех народу и да га поштеди. Господ милостиво прими молитву праведникову, заповеди му да спреми две таблице од камена налик на оне које је разбио, и да изиђе на гору. Мојсије дође на гору, проведе четрдесет дана без хлеба и воде, и написа на таблицама речи завета, – десет заповести. Господ му тада показа Своју славу. Виђење славе Божје оставило је трага на лицу Мојсијеву. Оно стаде издавати луче светлости, да нико не могаше гледати на њега, и он је морао да носи покривало.
 
25. Скинија. Свештена лица, времена и радње.
 
Израиљци су провели близу Синаја годину дана. У то време Мојсије сагради Скинију (шатор од састанка), као што му заповеди Господ. Улазак у Скинију био је с источне стране. Сама скинија делила се на двоје завесом, која је била стално затворена; улазак у Скинију такођер је био затворен завесом. Први део од уласка звао се светилиште (светиња). Овде је с десна, на северној страни, био сто с дванаест свештених хлебова, који су се звали хлебови предложења (постављени) и тамјан; – с лева, к јужној страни, светњак са седам кандила, који је увек горео, а право према завеси олтар кадиони, на коме се димио тамјан. Други део Скиније иза светилишта звао се Светиња од светиње. Тамо је стајао четвороугаони ковчежић, покривен даском, у коме су стајале таблице Завета и суд с маном, због чега се овај ковчежић и звао ковчег откривења или Завета (ћивот). У Скинији је било и свештених ликова: два саливена херувима на поклопцу ковчега, и осим тога унутрашње покривало и завесе били су украшени везеним херувимима. Око Скиније било је двориште. Овде су пред завесом светилишта стајали: жртвеник, на коме су принашали жртве и одржавали огањ да се не угаси, и умиваоник, у коме је свештеник прао руке и ноге пре уласка у светилиште, пред почетак службе и приношење жртава. Кад је Скинија била готова, облак је покрио и слава Господња напунила је. Облак Господњи стајао је над Скинијом дању; огањ се у њој видео ноћу. Кад се облак подизао са Скиније Израиљци су полазили на пут. Тако је било у време њихова путовања.
За служење у Скинији Мојсије је поставио Арона за првосвештеника, а његове синове за свештенике, и тада је обнародовао заповест Божју, да се сви првосвештеници и свештеници постављају из племена Аронова. Осим њих, на службу у Скинији издвојено је било све колено Левијево, чији су потомци названи Левити. Првосвештеник је заступник пред Богом за народ, и за знак тога носно је на грудима напрсник (четвороугаоник из двоструке материје с дванаест разнобојних каменова, на којима су била урезана имена колена Израиљевих), и као заступник пред Богом имао је права, да само он једном у години уђе у Светињу од светиње; првосвештеник пак био је главни чувар закона и надзорник да се закон врши.
Свештеници су имали дужност, да чувају огањ у Скинији да се не угаси, да приносе жртве, да каде, да се моле Богу за народ и да уче народ закону Божјем. Они су имали права да свакога дана улазе у светилиште, где су палили кандила, кадили и мењали хлебове постављене. Левити су помагали свештеницима при принашању жртава, склапали су Скинију, носили је у време путовања и у време богослужења вршили су дужности певача и свирача. Народ је за време богослужења стајао у дворишту Скиније.
Главни део богослужења био је принашање жртава. Жртве су биле крвне и бескрвне. Да би се добила милост за грехе, принашана је жртва паљеница. Она је била у томе, што је грешник доводио теле, овна и јарца и полагао је на главу његову своје руке. Свештеник је клао живинче, крв његова лила се око жртвеника, а живинче је спаљивао на жртвенику; кожа се давала свештенику. У знак захвалности Богу и да би се добила милост, приношена је жртва мира или спасења; крв живинчета лила се око жртвеника, лој, сало и бубрези спаљивани су на жртвенику, груди и десна плећка давани су свештеницима, а остале делове јели су они који су приносили жртву, у дан кад су је приносили и најкасније другога дана. Што је остајало за трећи дан, спаљивано је. Бескрвне жртве садржавале су се из брашна, зејтина, тамјана и вина. Најсвечаније принашање жртве вршило се у дан очишћења (у половини септембра). У тај дан доводили су пред Скинију два јарца. Првосвештеник је бирао коцком једнога, клао га је на жртву за грехе свега народа, с крвљу јарчевом улазио је у Светињу од светиње и кропио је над поклопцем ковчега, молећи се Богу да очисти грехе Свога народа, због чега се поклопац и звао очистилиште. Потом су спаљивали јарца изван окола. Над другим јарцем првосвештеник је исповедао грехе свега народа и заповедао да га истерају из окола у пустињу.
Осим празника: суботе, пасхе, педесетнице и дана очишћења, Мојсије је установио: празник труба или нове године, новомесечје (први дан свакога месеца), годину суботну (година опроштаја, субота – одмор земље) и годину јубиларну. Година суботна била је свака седма година. Било је заповеђено: те године не радити земљу, не сабирати родова на њој, остављајући све сиромасима, праштати дугове сународницима и пуштати у слободу оне који су због дугова допали робовања. Јубиларна (или година труба) била је свака седма година. Те године, осим закона суботне године, заповеђено је било враћати ранијим сопственицима имања која су заложили или продали. Пред улазак у земљу Хананску био је установљен још и празник сеница.
 
35. Путовање Јевреја до земље Хананске.
(Осуда Јевреја на четрдесетогодишње лутање).
Број. 11-14; Пон. Зак. 1, 9-16
 
Од Синаја Јевреји кренуше к земљи Хананској у пустињу Фаран. Путем дошљаци из разних крајева стадоше показивати своје пожуде; [8] уз њих пристадоше и Јевреји. „Ко ће нас нахранити меса? Говораху они, плачући; опоменусмо се риба што јеђасмо у Мисиру за бадава, и краставаца, и диња, и лука црног и белог, а сада посахну душа наша; нема ништа осим мане пред очима нашим“. Тешко беше Мојсију да подноси ове прохтеве народа. Плачући он се молио Богу, тужио се на самовољан народ и молио да умре. Господ заповеди да каже народу, да ће имати меса за читав месец дана, а не само за један дан, док им не огади. По заповести Божјој подиже се јак ветар и нанесе препелица. Народ потрча да их купи, и преједоше се. И још месо беше у њиховим зубима и не поједоше га, а Господ се разгневи на народ; рашири се страшан помор, од којега помреше многи. Ово место Израиљци прозваше гробови прохтева (Кивротатава).
Пошто погребоше мртве, Јевреји пођоше даље (у Аснирот). Овде Мојсију загорчаше дане његови рођаци. Маријам и Арон пребацише му, зашто се ожени Мадијанком, и притом понижаваху његово достојанство, као посланика Божијега. Они рекоше: „зар је само преко Мојсија говорио Господ? Није ли говорио и преко нас? “ Мојсије беше човек врло кротак мимо све људе и трпљиво поднашаше прекоре. Господ казни Маријам губом. Видевши губу на сестри, Арон рече Мојсију: „не мећи на нас греха овога, јер лудо учинисмо и згрешисмо“. Тада Мојсије мољаше Бога да му исцели сестру. И Господ је исцели, али тек пошто је била седам дана одлучена изван окола.
Јевреји дођоше на границу Ханана, у пустињу Фаранску, у Кадис-Варну. Мојсије им рече, да је земља, коју им Господ даде у наслеђе, сад пред њима, и да је могу без опасности освојити. И послаше људе да уходе земљу и да о томе известе. Између главара Израиљевих било је изабрано дванаест људи, по један од свакога племена; међу изабранима беху и Халев и Исус Навин. Уходе прођоше сву земљу од Кадис-Варне до северних граница (до Емата). После четрдесет дана они се вратише. Сви су хвалили родност земље. Али су неки међу њима додали: Али је јак народ који живи у оној земљи, и градови су им тврди и врло велики: а видесмо онде племе великана“. Ове приче уплашише народ. Халев и Исус Навин умириваху их и говораху, да могу освојити земљу; а друге уходе стадоше доказивати, да не могу ићи онамо: „ми не можемо ићи на онај народ, јер је јачи од нас. Видесмо онде и дивове, да смо према њима као скакавци“. Народ се страшно уплаши. „Зашто нас води Господ у ту земљу да изгинемо од мача“, плачући викаху Јевреји. „Жене наше и деца наша да постану робље? Није ли боље да се вратимо у Мисир? “ И договорише се да изаберу новога вођу и да се врате натраг, а Мојсија, Арона, Халева и Исуса Навина да убију камењем. Тада се слава Господња у виду облака јави у Скинији, и Мојсије чу отуд глас Господњи: „докле ће тај зли збор викати на Мене поред свих знакова које сам му учинио? Кажи им: тако Ја жив био, каже Господ, учинићу вам онако како сте говорили. Нећете ући у земљу за коју се заклех да ћу вас населити у њој, осим Халева и Исуса Навина. Сутра се враћајте у пустињу Мртвога мора. А децу вашу, за коју рекосте да ће постати робље њих ћу одвести; а ваша телеса мртва ће попадати у овој пустињи. По броју дана, за коју уходисте земљу, четрдесет дана, носићете грехе своје четрдесет година и познаћете да сам прекинуо с вама“. Десет ухода, који су својим причама побунили народ, одмах помреше од помора пред Скинијом.
Пошто саслушаше Божју вољу о казни, Израиљци се одлучише, да одмах уђу у Ханан. Узалуд их Мојсије наговараше да не иду против воље Божје. Они навалише да иду на врх горе, али их Хананејци разбише и отераше из својих крајева. И пођоше они опет по пустињи Аравијској.
 
36. Буна Кореја, Датана и Авирона. Чудесан жезал Аронов.
Број. 16, 17.
 
Убрзо после осуде па четрдесетогодишње лутање, мећу Израиљцима се појави нова буна. Кореј, главар једнога племена у колену Левијеву, негодоваше што је свештенство бирано само из племена Аронова, и побуни се против Мојсија и Арона. Уз њих сташе и Датан и Авирон, из колена Рувимова. Они привукоше на своју страну две стотине педесет виђенијих људи, главара народних. Побуњеници говораху Мојсију и Арону: „доста нек вам је; сав овај народ, сви су свети, и међу њима је Господ, зашто се ви подижете над збором Господњим? “ Мојсије их замоли да ствар предаду суду Божјем: „узмите кадионице и метните сутра у њих када пред Господом (тј. пред Скинијом), и кога изабере Господ, онај ће бити свет“. Али Датан и Авирон не хтедоше доћи на овај збор. Они преко гласника одговорише Мојсију: „мало ли је што си нас извео из земље у којој тече млеко и мед да нас побијеш у овој пустињи, него још хоћеш да владаш над нама. Јеси ли нас одвео у земљу где тече млеко и мед и јеси ли нам дао да имамо њива и винограда? Хоћеш ли очи овим људима да ископаш? Нећемо да идемо? “ Ова оптужба јако га увреди. „Господе!“ повика Мојсије, „ни једнога магарца нисам узео од њих, нити сам коме од њих учинио каквог зла“.
Сутрадан Кореј и две стотине педесет главара дођоше пред Скинију с кадионицама. Мојсије заповеди народу да одступи од шатора Кореја, Датана и Авирона, и рече: „овако ћете познати да ме је Господ послао да чиним сва ова дела, и ништа не чиним од себе. Ако ови помру као што мру сви људи, и ако буду покарани као што бивају покарани сви људи, није ме послао Господ. Ако ли што ново учини Господ, и земља отвори уста своја и прождере их са свима што је њихово, и сиђу живи у гроб, тада знајте да су ови људи увредили Господа“. Чим Мојсије то рече, земља се раседе и прогута Датана и Авирона и њихово имање, шаторе и породице; исто се догоди и с шатором Корејевим. И онда изиђе огањ из Скиније и сажеже Кореја и главаре племена, који донесоше кадионице. Народ се страшно уплаши; сви су викали на Мојсија и Арона и говорили су: „побисте народ Господњи“. Мојсије и Арон обратише се Скинији, и гле, облак је обузео и показа се слава Господња. Тада Господ рече Мојсију и Арону; „уклонте се из тога збора да их одмах потрем“. А они падоше ничице. У једанпут се чу страшан јаук у околу. „Узми кадионицу“, рече Мојсије брату, „и метни у њу огња с жртвеника и када, и иди брже к збору, и буди заступник народа; јер гнев жесток изађе од Господа, и помор поче у народу“. Арон похита к народу с кадионицом, и стајаше међу мртвима и живима. Господ прими молитву првосвештеникову; и устави се помор. Показа се да је умрло од помора четрдесет хиљада и седам стотина људи, осим оних који изгинуше у буни Корејевој.
Да прекрати међу Јеврејима распре о томе коме припада свештенство, Господ рече Мојсију: „узми од свакога од свих дванаест кнезова колена дванаест палица, и име свакога напиши на палици његовој, а на палици Левијевој напиши име Ароново, и остави их у Скинији пред ковчегом откривења. И кога изберем његова ће палица процветати. Мојсије учини тако, како му заповеди Господ. Сутрадан он изнесе из Скиније палице; показа се, да је Аронова палица процветала; беше напупила и цветала, и бадеми зрели на њој. По Божјој заповести ова је палица била положена пред Ковчегом Завета.
 
37. Одредба Божја о Мојсију и Арону. Смрт Аронова.
Змија од меди.
Број. 20, 1-29. 21. 4-9.
 
Тридесет и девет година лутаху Израиљци по пустињи Црвенога мора, око горе Сеир. Кад настаде година четрдесета, они кренуше к земљи Хананској и зауставише се у Кадесу, у пустињи Син. Овде умре Маријам. Ускоро народ стаде да се буни, јер немаше воде. Мојсије и Арон помолише се Богу, и Господ рече Мојсију: „узми штап и сазовите збор ти и Арон брат твој, и проговорите стени пред њима, те ће дати воду“. Народ се искупи. Мојсије приђе стени. „Слушајте одметници, хоћемо ли вам из ове стене извести воду? “ рече Мојсије и удари у стену два пута. А из стене одмах изиде многа вода, те се напоји сав народ и стока. Али пошто Мојсије и Арон нису тачно извршили Божју заповест, Господ им рече: „што ми не веровасте и не прослависте ме пред синовима Израиљевим, зато нећете одвести збора тога у земљу коју сам им дао“.
Из Кадеса Мојсије посла посланике цару Едомљана, ПОТОмака Исава брата Јакова Израиља, молећи га да му допусти ла прође кроз његову државу и обећавајући, да неће кварити њиве и винограде и да неће бесплатно пити воде са његових студенаца. Али Едомски цар одлучно одби ову молбу. Тада Израиљци кренуше ка гори Ору. Овде умре Арон.
Од горе Ора Израиљци пођоше к Црвеноме мору (к заливу Еланитском), обилазећи земљу Едомску с источне стране. У време овога похода, они се опет почеше жалити: „зашто нас изведосте из Мисира да изгинемо у овој пустињи? Јер нема ни хлеба ни воде, а овај се никаки хлеб већ огадио души нашој? “ Да их казни што се буне, Господ посла на њих отровне змије, од којих су многи помрли. Израиљци се покајаше и молише Мојсија, да се он помоли Богу за њих. На молитву Мојсијеву Бог одговори: „начини змију од меди, и метни је на мотКУ: и кога уједе змија, нека погледа у њу, па ће оздравити“[9]. Мојсије изврши заповест Божју, и заиста сви које су змије ујеле и који су с вером и молитвом погледали на змију од меди, остадоше живи.
 
38. Освојење царства Аморејскога и Васанскога.
Пророк Валаам.
Број. гл. 22-25.
 
Израиљци дођоше до граница Аморејаца, (који су живели између речица Арнона и Јавока), освојише њихове градове, побише становнике и овладаше њиховим имањем. Исто учинише и с царством Васанским (између Јавока и горе Ермона) и улогорише се (у Ситиму) на обали Јордана, према граду Јерихону.
Како је освојена земља била врло погодна за напасање стада, Мојсије је даде у наслеђе коленима Рувимову, Гадову и половини колена Манасијина, која имађаху велика стада, али под погодбом, да помогну другим коленима у освајању земље и да се не врате својим кућама, док сви синови Израиљеви не добију свога дела.
Израиљци нису нападали на Моавце, Лотове потомке (КОЈИ су живели на југу од Арнона). Али цар Моавски Валак, видећи да овај народ поједе унаоколо све, као што во попасе траву у пољу, бојаше га се, хтеде да га одагна и посла знатне посланике к пророку Валааму, који је живео на реци Еуфрату и о коме се говорило: „кога он благослови биће благословен, а кога прокуне биће проклет“. Цар мољаше пророка да дође и да му прокуне народ који изиђе из Мисира и за то му обећа велике поклоне. Валаам запита Господа и Господ му рече: . , народ је тај благословен; иди к Валаку, али што ти кажем, оно да чиниш“. Сутрадан рано Валаам оде на пут на магарици с кнезовима Моавским. Уједанпут, Валаамова магарица поче застајати, свртати с пута, и напослетку леже под Валаамом. Она је за све ово време гледала анђела пред собом, с голим мачем, који јој стајаше на путу. А Валаам није видео анђела и ужасно је тукао магарицу штапом. Тада Господ отвори уста магарици, и она рече Валааму: „шта сам ти учинила, те ме бијеш? “
Валаам се зачуди. Онда му Господ отвори очи и он виде анђела Господња, који му стајаше на путу. Анђео му од стране Божје рече: „твој пут није Мени по вољи; иди с тим људима, али говори само што ти ја кажем“. И они продужише пут. Валак се радоваше пророкову доласку мислећи, да ће проклети Израиља. И Валаам је и сам желео да учини цару по вољи; да би добио поклоне, али се сећао строге заповести Господње. Кад се видео с царем, он рече: „ево сам дошао к теби; али хоћу ли моћи што говорити? Што ми Бог метне у уста, оно ћу говорити“. Наместише жртвеник на висину. Валаам три пута упита Господа на три изабрана места и три пута благослови Израиља, по Божју надахнућу. Он изврши свој први благослов предсказујући, да ће се у израиљском народу појавити велики Потомак – Спаситељ: „видим Га, али не сад; гледам Га, али не из близа; изаћи ће звезда из Јакова и устаће палица из Израиља, која ће разбити кнезове Моавске и разорити све синове Ситове“. Валаам се спреми да иде кући. Али му би жао да изгуби обећане дарове, и он даде савет да Моавци развратом саблазне Јевреје да буду идолопоклоници и да тако изгубе милост Божју. Моавци послушаше савет Валаамов. Бог је оне Израиљце, који постадоше идолопоклоници, казнио смрћу, и тада им погибе двадесет и четири хиљаде људи. По заповести Божјој Израиљци истребише своје непријатеље; том приликом погибе и Валаам.
По том, по Божјој заповести, изврши се пребрајање народа, и показа се да број људи није опао од изласка из Мисира; али да је од свију Израиљаца, који су из Мисира изашли одрасли, остало у животу само троје: Мојсије, Халев и Исус Навин. Јевреји сад уђоше у обећану земљу; њихова страдања и несреће прилазиле су крају. Мојсије је тим поводом установио празник сеница (колеба), за спомен на четрдесетогодишње лутање по пустињи. [10]
 
39. Последње наредбе и смрт Мојсијева. Петокњижије.
Број. 33, 50-54; Пон. Зак. 28. 30-32. 34.
 
Бог је судио да Мојсије умре изван обећане земље. Дошавши до границе земље Хананске, он се стаде спремати да умре и ако му вид још није ослабио, и снага није издала. По Божјој вољи он је поставио себи за наследника Исуса Навина и објавио је Израиљцима заповест Божју, да кад уђу у Ханан, прогоне све његове становнике, да униште идоле, да разоре њихове светиње на висинама, да разделе земљу коцком на делове по племенима, и пошто се населе, да не улазе ни у какве брачне везе, ни у мирне односе са Хананејцима; затим их је подсетио на све законе и доброчинства Божја и предсказао им, да ће им Господ дати изобиља у свакоме добру и власт над многим народима, ако буду вршили Његове заповести, и претио им је страшним несрећама, ако их буду нарушавали. Све своје савете и све поновљене законе Мојсије је написао и дао их свештеницима да чувају код Ковчега Завета.
После тога Мојсије изиђе на гору Навав, и с врха (Фазге) горе погледа на благословену земљу, у коју је водио народ више од четрдесет година, – и умре (у 120. год.). Он је био погребен у долини, у земљи Моавској. Бог је сакрио његов гроб, да га Израиљци не би обожавали. Мојсије је написао пет књига: 1. Књигу Постања, у којој је описано створење света и историја рода људског од Адама до Јосифове смрти; 2. Књигу Изласка, у којој се говори о изласку Израиљаца из Мисира и о закону који је Бог дао на Синају; 3. Књигу Левитску, у којој се садрже обредни закони, који стоје у вези са службом Левита; 4. Књигу Бројева, која садржи два пребројавања Јевреја (прво код Синаја, друго у Ситиму, на обали Јордана) и 5. Књигу Поновљених закона, која садржи понављање закона које Јевреји добили. Свих пет књига зову се Петокњижије, или Закон Мојсијев. Како су све написане по надахнућу од Бога, оне представљају списе не човечанске, него божанске, Богом надахнуте. Стога се Мојсије и поштује као пророк Божји.
 
40. Улазак Јевреја у обећану земљу под вођом Исусом Навином.
Ис. Нав. 1-4, 5, 1-12.
 
После Мојсијеве смрти Исус Навин доби од Бога заповест да преведе народ преко Јордана, у земљу обећану. У почетку он посла две уходе да размотре град Јерихон. Уходе нађоше уточишта на крају града у једне жене, по имену Раве. За њихов долазак дозна цар јерихонски. Али Рава, која је веровала да Бог помаже Јеврејима, спасе их од гањања и закуне их, да ће поштедити и њу и сву њену родбину, кад Јевреји буду освајали град. Уходе уговорише с њоме, по каквоме ће знаку дознати, где ће тада бити њени рођаци.
Вративши се у око, уходе рекоше: „Господ нам је дао у руке сву ту земљу, и сви становници оне земље уплашили су се од нас“. Тада Исус Навин крену из Ситима на обалу Јордана. То је било у време излива реке. Овде Исус Навин рече народу: „чујте речи Господа Бога свога: ево, Ковчег завета поћи ће пред вама преко Јордана. И чим свештеници носећи Ковчег заиста стану у води јорданској, вода ће се раступити, те ће вода која тече озго стати у гомилу“. Свештеници понесоше Ковчег, уђоше у воде Јордана и застадоше; одмах се устави вода што тецијаше озго, а што тецијаше доле отиде у море, и сав народ пређе по сувоме дну реке. Док је народ прелазио на другу обалу, Исус Навин дозва из сваког колена по једнога човека и заповеди им да са дна Јордана узму по један већи камен и да их сложе на оној обали, на коју је прелазио народ; а други дванаест каменова нареди да сложе на ономе месту, где су стајали свештеници с Ковчегом. Заповест је била извршена. Тада он рече Израиљцима: „ово је камен. „- спомен синовима Израиљевим до века, јер се вода у Јордану раступи пред Ковчегом завета, кад прелажаше преко Јордана“. Кад су ови каменови сложени за споменик на средини Јордана и сав народ прешао реку, изиђоше на другу обалу и свештеници с Ковчегом завета, и вода потече као и раније. Чудесни прелазак Израиљаца преко Јордана страшно је уплашио све становнике Ханана.
После преласка преко Јордана, Јевреји су (у Галгалу) отпразновали Пасху. Сутрадан они су јели пресне хлебове, испечене од пшенице из Земље обећане, и зрна пржепа. Од тога дана мана преста падати.
 
41. Освојење и подела Обећане земље.
Ис. Нав. 5, 12-15. 20. 23. 24; Пон. Зак. 27.
 
Јерихон је био први град, који је требало Израиљци да освоје, пошто пређоше Јордан. Исус Навин сам пође да га разгледа. Близу градских зидина он угледа човека с голим мачем и запита га: „јеси ли наш, или наших непријатеља? “ Овај одговори: „ја сам војвода војске Господње“. Исус Навин поклони му се до земље и по његовој заповести скиде обућу, у знак поштовања према светињи места. Тада му архистратиг Божји објави, да ће му Господ предати Јерихон и заповеди му, да шест дана обилази град с Ковчегом завета уз звуке трубе, а седмога дана ла га обиђе седам пута. Исус Навин учини, како му је анђео заповедио. Становници Јерихона поплашени затворише се у граду, и нико не излажаше из града. Кад су Израиљци обилазили град последњи пут уз звуке труба, зидине његове падоше. Израиљци уђоше у Јерихон, спалише га и побише све становнике, осим Раве и њене родбине. Од имања они сачуваше само метале, које су дали у ризницу Скиније. Исус Навин строго забрани да се узима ма шта из града и да се град обнавља. Он рече: „проклет да је пред Господом човек, који би устао да гради овај град Јерихон! На првенцу свом ископао га и на мезимцу свом поставио му врата“.
Израиљци дођоше с омањим одредом к другоме граду Гају. Али их становници одбише. Ово збуни Јевреје. Тада Господ откри Исусу Навину, да су они кажњени зато, што не одржаше заклетве и пљачкаху у Јерихону. Кривца стадоше тражити КОЦКОМ: изађе да је крив Ахан из колена Јудина и његова породица. По заповести Божјој, њега и његову породицу побише камењем, њихова телеса с шаторима и имањем спалише и преко пепела нагомилаше камење (ово је место прозвано долина Ахор). После казне криваца Господ предаде Јеврејима и град Гај.
Израиљци доспеше до Сихема. Овде погребоше кости Јосифове које су изнели из Мисира, на оној њиви, коју купи Јаков и пред смрт завешта Јосифу. Потом, ПО завештању Мојсијеву, шест колена пођоше на гору Хоразин, која се зеленила, и тамо изговорише благослове онима, који буду испуњавали закон Божији; а других шест колена на каменитој гори Гевалу изговорише проклетства његовим нарушиоцима. На каменовима горе Гевала биле су написане све речи закона.
Цареви Ханански ступише у савез да заједничком снагом протерају Јевреје. Становници града Гаваона и три суседна града не хтедоше ући у тај савез, и за своје спасење употребише лукавство: послаше у око Израиљски посланике у похабаним хаљинама с тврдим хлебовима у врећама, и рекоше, као да су дошли из далека, чувши о слави Јеховиној, и да желе с њима да ступе у савез. Уверен да су заиста дошли из далека, Исус Навин закључи с њима пријатељски уговор и закле се да не дира у њихову државину. Убрзо Јевреји дознадоше за лукавство Гаваонаца, али не могоше погазити заклетве и примише их да им секу дрва и вуку воду за сав народ и за Скинију.
Под Гаваоном јерусалимски цар, удруживши се с четворицом царева, ступи у борбу с Јеврејима. Борили су се целога дана. Јевреји победише и Хананци стадоше бежати. У то време Господ бацаше камење грдно, које убијаше бегунце. Сунце већ беше на заходу. Желећи да истога дана доврши победу, Исус Навин повика: „стани сунце!“ Сунце се одмах заустави и на небу се видело, док Јевреји не истребише готово све непријатеље. После ове победе Исус Навин освоји сав јужни крај земље Хананске, до Кадис-Варне и поби све становнике. Против њега начинише савез цареви севернога Ханана, али Јевреји и њих разбише код језера Меромског; Исус Навин их гоњаше до Сидона. За шест година Исус Навин очисти већи део земље од ранијих становника. Само приморски градови и још неки шумовити предели у унутрашњости земље остадоше под Хананцима.
Исус Навин подели освојену земљу коцком на девет и по колена Израиљских, а колена Рувимово и Гадово и половину колена израиљских, а колена Рувимово и Гадово и половину Јордана. Колено Левијево не доби земље: њему се даде четрдесет и осам градова, по четири у свакоме колену, с околином, а на исхрану свештеника и левита сва колена дужна су била давати десетак од својих доходака. Шест градова[11] одређених левитима, објављени су били као градови уточишта; нехотични убица могао је утећи у исте, кријући се од освете рођака убијенога. Саму средину земље заузе колено Јефремово. Тамо у граду Силому, намештена је била Скинија и овај град постаде место збора главара и судија. [12]
Исус Навин доживео је дубоку старост и осети да ће умрети. Он скупи народ у Сихему, где је у то време била Скинија и саветоваше га да тачно испуњава закон Господњи и да се не дружи с Хананцима. Народ одговори: „не дај Боже да оставимо Господа да служимо другим боговима“. Тада Исус Навин записа народно заветовање у књигу закона Божја. По том узе велики камен, метну га под храстом и рече народу: „ево камен овај нека нам буде сведочанство да не бисте слагали Богу своме“. Исус Навин умре у сто десетој години и погребоше га у међама наследства његова на гори Јефремовој. “
Све што се збило с Израиљцима у време Исуса Навина записао је сам Исус у Светоме писму, у књизи која се зове Књига Исуса Навина.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ово је виђење представљало стање изабранога народа Божја у Мисиру, где је он у пламену гањања (у пећи железној) личио на распадљиву и нејаку купину, али није требало да се изложи уништењу. Пон. Зак. 4, 20.
  2. То јест, на такву даљину од земље Гесемске, која би се могла прећи за три дана.
  3. Ово су мисирске казне: 1) Вода по свему Мисиру претвори се у крв. 2) Појавише се многе жабе. 3) Ваздух се напуни ушима. 4) Појавише се бубине. 6) Појавише се красте, пуне гноја, на људима и на стоци. 7) Страшан град опустоши поља.
    8) Скакавци уништише све биље и род на дрветима. 9) Густа тама била је по свој земљи Мисирској за три дана.
  4. Пасха је требало да подсећа Јевреје на ропство у Мисиру које им је било врло тешко и горко, као и то, да су се тог ропства спасли само Божјом помоћу. Пасха им је напомињала и будућега Спаситеља. Као што их је у Мисиру крв јагњета спасла од смрти, тако ће доћи време, кад ће безгрешни Спаситељ, као јагње невино, пролити Своју крв за грехе људи и избавити их од власти ђаволове. Пасхално јагње служило им је за праслику Спаситељеву.
  5. Воде Црвенога мора раздвојише Израиљце од безбожних Мисираца. У овим водама погибоше безбожници, а Израиљци, који вероваху у Бога, умивши се у води, ослободише се од власти Мисираца и добише наду на срећан живот у земљи обећаној. Ово је била праслика воде крштења, која умива душе људске од заразе греха.
  6. Ово место Мојсије назива Маса и Мерива, што значи искушење и укор.
  7. На велику милост у будућности показивала су она добра, која су Јевреји добијали у пустињи. Дрво које је одузело горчину води у Мери, служило је за праслику дрвета крста Христова, које одузима горчину живота. – грех. Мана у пустињи и стена која је дала воду биле су праслике онога хлеба и пића (тела и крви Христове), који дају спасење свима који верују у Христа.
  8. Још раније Господ их је казнио због роптања огњем у околу, који је престао на молитву Мојсијеву. То место они прозваше Тавера, што значи паљевина, огањ.
  9. То је служило за праслику спасења од грехова, чији је први проузроковач била змија – ђаво, кроз веру у Господа Исуса, распетог на крсту (Јован 3, 14-15).
  10. Празник сеница почиње у половини првог јесењег месеца (Тишри, нашега 19. септембра) и траје осам дана. Јевреји су правили колибе од зелених грана по двориштима, крововима, улицама и трговима и проводили су време у домаћим весељима. У осми дан празника читали су нарочите молитве за кишу, пошто је у то доба у земљи била суша, и изливали су воду на жртвеник.
  11. Кедес Галилејски, Сихем, Хеврон, Бецер, Рамог и Голан.
  12. Хавел је добио град Хеврон са свом гором, а Исус Навин град Тамнат-Сарах на гори Јефремовој.

Један коментар

  1. Nemam drugog komentara osim da mi se veoma svidja.