БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА

 

БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА
 
ДЕЛА И НАУКА ИСУСА ХРИСТА ОД ДРУГЕ ДО ТРЕЋЕ ПАСХЕ
 
1) У Јерусалиму.
 
26. Исцељење узетога код Овчије бање.
Јован 5.
 
Исус Христос је провео зиму у Галилеји и затим је дошао опет у Јерусалим, на празник Пасхе. Близу Јерусалимскога храма, код Овчијих врата, кроз која су проводили у храм жртвене животиње, била је бања. У одређено време анђео Господњи силажаше у бању и мућаше воду. Било је запажено, да је први, који је улазио у бању, пошто је анђео замутио воду, оздрављао, ма каква болест била на њему. Око ове бање стално је лежало много болесника, за које је било начињено пет покривених тремова. Бања с тремовима звала се дом милосрђа, јеврејски Витезда. Исус уђе у овај дом милосрђа, приђе к узетоме, који је боловао већ тридесет и осам година, и упита га: „хоћеш ли да будеш здрав? “ Болесник Му одговори: „да, Господе; али немам човека да ме спусти у бању кад се замути вода; док пођем други сиђе пре мене“. Тада му Исус рече: „устани, узми одар свој и ходи“. И болесник одмах осети, да му се вратила снага, и хођаше. Међутим Исус пође даље и сакри се у народу. Славећи Бога који посла помоћ, болесник понесе свој одар. То је било у суботу. Фарисеји су сматрали за грех свако дело, учињено у суботу, па у таквој прилици, кад су видели да исцељени носи одар, рекоше му: „данас је субота, и не ваља ти одра носити“. Исцељени одговори: „који ме исцели, он ми рече: узми одар свој и ходи“. – „Ко ти то рече? упиташе они исцељенога. Али исцељени не могаше рећи, јер и сам није знао, ко га исцели. А по том га нађе Исус у храму и рече му: „ето си здрав, више не греши, да ти не буде горе“. Дознавши да је његов добротвор био Исус, исцељени отиде старешинама јудејским и каза им за то. Тада старешине стадоше гонити Исуса и искаху прилике да Га убију, што је таква дела чинио у суботу.
А Исус им одговараше: „Отац Мој дослије чини и Ја чиним“. Чувши то, Јудејци још већма устадоше против њега, што не само квараше суботу, него и Оцем Својим називаше Бога, и грађаше се једнак Богу. На то им Исус рече: „заиста вам кажем: Син не може ништа чинити сам од себе него што види да Отац чини, јер што Он чини, оно и Син чини онако. Јер као што Отац подиже мртве и оживљује, тако и Син које хоће оживљује. Отац не суди никоме, него сав суд даде Сину, да сви поштују Сина као што поштују и Оца који Га је послао. Ја не могу ништа чинити сам од себе. Дела моја која Ми даде Отац да их свршим, ова дела која Ја радим сведоче за Мене да ме Отац посла. Погледајте писма, јер ви мислите да имате у њима живот вечни; а она сведоче за Мене. И нећете да дођете к Мени да имате живот. Не мислите да ћу вас тужити Оцу; има који вас тужи, Мојсије, у кога се ви уздате. Јер да сте веровали Мојсију, тако бисте веровали Мени, јер он писа за Мене. А кад његовим писмима не верујете, како ћете веровати Мојим речима? “
 
27. Спаситељ брани ученике што тргају класје у суботу. Исцељење човека са сухом руком.
Лук. 6, 1-11; Мат. 12, 1-15; Мар. 2, 22-38
 
У прву суботу по другоме дану Пасхе[1] Исус иђаше с ученицима кроз усеве. Ученици путем тргаху класје, сатираху их рукама и јеђаху. Фарисеји су то видели. Закон није бранио да једу у суботу, али је забрањивао да раде, жњу, млате. Како је тргање класја личило на жетву, ученици Христови изгледали су као нарушиоци закона. И ето фарисеји им рекоше: „за што чините што не ваља чинити у суботу? “ а затим и самоме Исусу, „гле, ученици Твоји чине што не ваља чинити у суботу“. На то им Исус одговори „зар нисте читали оно што учини Давид кад огладни он и који беху с њим? Како уђе у Божју кућу пред олтаром, првосвештеником, и хлебове постављене поједе, којих не беше слободно никоме јести осим свештеника, и јео их је сам, и даде их онима који беху с њим. Или нисте читали у закону како у суботу свештеници у храму суботу погане, па нису криви? Кад бисте пак знали шта је то; милости хоћу, а не жртве, никад не бисте осуђивали правих. Субота је начињена човека ради, а није човек суботе ради. Дакле, господар је Син човечји и од суботе“. Фарисеји не одговараху.
Дође и друга субота. Исус уђе у зборницу. У то време онде беше човек коме десна рука беше суха. Желећи да окриве Исуса, фарисеји су пазили, неће ли Он исцелити и овога болесника. Исус рече човеку који имаше суху руку: „устани и стани на среду“. Неко не отрпе и упита: „ваља ли у суботу лечити“? Исус на го одговори, питајући: „шта ваља у суботу чинити, добро или зло? одржати душу или погубити? “ Сви су ћутали. Гневно погледа на њих Господ и показа у Закону Божјем речи, на основу којих се може лечити у суботу: „који је међу вама човек који има овцу једну, па ако она у суботу упадне у јаму, неће је узети и извадити? А колико је човек претежнији од овце! Дакле ваља у суботу добро чинити“. После тога он исцели човека са сухом руком. Фарисеји побеснеше, и изишавши из зборнице, саветоваше се како да убију Исуса. Зато се договорише с Иродовцима, [2] својим сталним непријатељима. Мржња према Исусу принудила их је да забораве међусобно непријатељство. А Исус отиде онда на обале Галилејскога језера.
Ипак нико, видећи Исуса на ОВОМЕ путу, не би могао помислити, да иде човек, кога гоне старешине народне. Многи људи из самога Јерусалима и из других места Јудеје, из Галилеје, Идумеје, крајева преко Јордана, па и из саме околине Тира и Сидона иђаху за Спаситељем.
 
2) У Галилеји и околини Галилејског језера
 
30. Избор дванаесторице апостола.
Лук. 6, 12-16; Мар. 3, 13-19; Мат. 10, 2-4.
 
Док је био у Галилеји, Исус изиђе на гору да се помоли и проведе сву ноћ на молитви. А кад је освануло, Он дозва Своје ученике и изабра дванаесторицу, које је сам хтео, да буду сведоци Његових дела и науке, да буду Његови посланици и да силом Његовом исцељују болести и изгоне ђаволе. Ево њихових имена: Симон, кога је Исус назвао Петар, и брат његов Андрија, синови Јонини; Јаков и Јован, синови Зеведејеви, које је Исус за ватрену ревност назвао Воанергес (што значи синови грома); Филип; Натанаило, син Толомејев, који се за то и зове Вартоломеј; Тома, који се још зове и Дидим, што значи близанац; Матеј или Левије, бивши цариник; Јаков, син Алфеја или Клеопе, који се звао мали за разлику од Јакова Зеведејева; Симон, прозван Кананит или Зилот[3], што значи ревнилац; Јуда Јаковљев; и Јуда Искариотски.
 
31. Наука Исуса Христа на гори.
Лук. 6, 17-49; Мат. 5, 6, 1-18; 7, 1-6, 12-29.
 
Пошто је изабрао апостоле, Исус сиђе с њима с врха горе, стаде на узвишици на месту равноме, и овде, пред мноштвом народа, разви Своју науку о томе, какве особине треба да имају Његови ученици и како треба да врше закон, ако хоће да уђу у царство Месијино. Ова беседа Исуса Христа зове се беседа на гори.
 
а) Особине Христових ученика, или заповести блаженства.
Исус Христос рече: „Благо сиромашнима духом (смернима), јер је њихово царство небеско. – Благо онима који плачу, јер ће се утешити. – Благо кроткима, јер ће наследити земљу. – Благо гладнима и жеднима правде, јер ће се наситити. – Благо милостивима, јер ће бити помиловани. – Благо онима који су чиста срца, јер ће Бога видети. – Благо онима који мир граде, јер ће се синови Божји назвати. – Благо прогнанима правде ради, јер је њихово царство небеско. – Благо вама ако вас узасрамоте и успрогоне и реку на вас свакојаке рђаве речи лажући Мене ради. – Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогнали пророке пре вас. “ Ове изреке Исуса Христа називају се заповести блаженства.
 
б) Дужности Христових ученика према свету.
Пошто је објаснио, какве особине треба да имају Његови ученици, Исус им показа и то, какве су њихове дужности према свету: „Ви сте со земљи“, рече Исус. Ви сте видело свету. Тако да се светли ваше видело пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашега који је на небесима. “
 
в) О неизоставном вршењу свију заповести Закона.
Фарисеји су ширили по народу глас, да Исус нарушава закон Божји. Стога је Спаситељ казао: „Не мислите да сам Ја дошао да покварим закон или пророке: нисам дошао да покварим, него да испуним. Јер вам заиста кажем: докле небо и земља стоји, неће нестати ни најмањега словца или једне титле из закона, док се све не изврши. Ако ко поквари Једну од ових најмањих заповести[4], и научи тако људе, најмањи назваће се у царству небескоме, а ко (сам) изврши и (друге) научи, тај ће се велики назвати у царству небескоме. Јер вам кажем, да ако не буде већа правда ваша него књижевника и фарисеја, нећете ући у царство небеско“.
 
г) О поштовању шесте заповести.
„Чули сте како је казано старима: не убиј; јер ко убије, биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гневи на брата свога ни за шта, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме рака! (пуст човек) биће крив скупштини (тј. пред Богом заслужује казну као и онај, који за велики злочин подлеже највишем суду); а ко рече будало, биће крив паклу огњеном (тј. исто је толико крив пред Богом, колико и онај, коме су за убиство одузимали живот и бацали у геену[5] да се спали). За то дакле, ако принесеш дар свој к олтару, и онде се опоменеш да брат твој има нешто на те, остави онде дар свој пред олтаром, и иди пре па се помири с братом својим, па онда доћи и принеси дар свој“.
 
д) О поштовању седме заповести.
„Чули сте како је казано старима: не чини прељубу. А Ја вам кажем, да сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу своме“.
 
ђ) О поштовању треће заповести.
„Још сте чули како је казано старима: не куни се криво, а испуни што си се Господу заклео. А Ја вам кажем: не куните се никако: ни небом, јер је престо Божји; ни земљом, јер је подножје ногама Његовим: ни Јерусалимом, јер је град великога Цара. Ни главом својом не куни се, јер не можеш ни длаке једне беле или црне учинити. Дакле нека буде ваша реч: да, да; не, не; а што је више од овога ода зла је. [6]
 
е) О праштању увреда.
„Чули сте да је казано: око за око, зуб за зуб. А ја вам кажем да се не браните од зла (од онога који те вређа), исто ако те ко удари по десноме твоме образу, обрни му и други. и који хоће да се срди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину. И ако те потера ко један сахат, иди с њим два. Који иште од тебе, подај му; и који хоће да му узајмиш, не одреци му“.[7]
 
ж) О љубави према ближњему.
„Чули сте да је казано: љуби ближњега свога, а мрзи на непријатеља свога. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне; да будете синови Оца својега Који је на небесима; јер Он заповеда Своме сунцу те обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима и злима. Будите дакле милостиви, као и Отац ваш што је милостив; будите савршени, као што је савршен Отац ваш небески“.
 
з) О делима побожности: милостињи, молитви и посту.
„Пазите да правду (милостињу) своју не чините пред људима да вас они виде; иначе плате немате од Оца свога, Који је на небесима. Кад дакле дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемери по зборницама и по улицама да их хвале људи. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти кад чиниш милостињу, да не зна левака твоја, што чини десница твоја; [8] тако да буде милостиња твоја тајна; и Отац твој Који види тајно, платиће теби јавно. И кад се молиш Богу, не буди као лицемери, који радо по зборницама и на раскршћу по улицама стоје и моле се да их виде људи. Заиста вам кажем, да су примили плату своју. А ти кад се молиш, уђи у клет своју[9] и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме Који је у тајности; и Отац твој Који види тајно, платиће теби јавно. А кад се молите, не говорите много, као незнабошци; јер они мисле да ће за многе речи своје бити услишени. А кад постите, не будите жалосни као лицемери: јер они начине бледа лица своја, да их виде људи где посте. Заиста вам кажем, да су примили плату своју. А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј[10], да те не виде људи где постиш, него Отац твој Који је у тајности; и Отац твој Који види тајно, платиће теби јавно“.
 
и) О неосуђивању ближњега.
„Не судите да вам се не суди. Јер каквим судом судите, онаквим ће вам судити; и каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвна у оку своме не осећаш? Или, како можеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме? Лицемере! извади најпре брвно из ока својега, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога“.
 
ј) О чувању светиње од недостојних.
„Не дајте светиње псима; нити мећите бисера свога пред свиње, да га не погазе ногама својима, и вративши се не растргну вас“. [11]
 
к) Опште правило понашања према ближњима.
„Све дакле што хоћете да чине вама људи, чините и ви њима; јер је то закон и пророци“.
 
л) О ускоме путу к спасењу.
„Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, а много их има који њим иду; као што су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе“.
 
љ) Распознавање лажних пророка.
„Чувајте се лажних пророка, који долазе к вама у оделу овчијему, [12] а унутра су вуци грабљивци. По родовима њиховим познаћете их“.
 
м) Добра дела и вршење воље Оца небескога.
Али да људи не помисле да су за улазак у царство Месијино довољна само добра осећања, а да дела немају значаја, Исус је казао; „Неће сваки који Ми говори: Господе! Господе! ући у царство небеско: но који чини по вољи Оца Мога Који је на небесима. Сваки дакле који слуша ове Моје речи и извршује их, казаћу да је као мудар човек који сазида кућу своју на камену. И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови, и нападоше на кућу ону, и не паде; јер беше утврђена на камену А сваки који слуша ове Моје речи а не извршује их, он ће бити као човек луд који сазида кућу своју на песку. И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови, и ударише у кућу ону, и паде, и распаде се страшно“.
И кад сврши Исус речи ове, дивљаше се народ науци Његовој, јер их учаше као Онај који власт има, а не као што их учаху књижевници и фарисеји.
 
32. Исцељење капетановог слуге у Капернауму
и васкрсење сина Наинске удовице.
Лук. 7, 1-17; Мат. 8, 5-13.
 
После проповеди на Гори, Исус Христос отиде у Капернаум. Овде Га је с нестрпљењем очекивао римски капетан, који је командовао одредом војске што стајаше у граду. У то време њему се разболи слуга љубимац. Капетан је веровао у правога Бога, поштовао веру јудејску и доказао своје поштовање тиме, што је у Капернауму начинио велики дом за зборницу. Сматрајући да је Исус Христос Месија Јудејски, капетан вероваше да Он може исцелити његовога слугу, али не сматраше себе за достојнога да Му се обрати молбом, и стога замоли јудејске старешине да се за њега заузму. Чим Исус уђе у град, приступише Му старешине и убедљиво Га мољаху да учини милост капетану. „Он је достојан да му то учиниш, говораху они Исусу Христу, јер љуби наш народ, и начини нам зборницу“. Исус пође с њима. Али кад би близу дома капетанова, овај незнабожац посла своје пријатеље, да Учитељу кажу од његове стране. „Господе! не труди се, јер нисам достојан да уђеш под моју стреху. Зато и не држах себе достојна да Ти дођем, него само реци реч, и оздравиће слуга мој“. У то време стиже и сам капетан с истим речима. Исус показа Јеврејима на дубоку веру овога незнабошца: „ни у Израиљу толике вере не нађох. И то вам кажем да ће многи од истока и запада доћи и сешће за трпезу с Аврамом и Исаком и Јаковом у царству небеском, а синови царства (тј. Израиљци) изагнаће се у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба“; и затим рече капетану „иди, и како си веровао, нека ти буде“. Капетан и његови пријатељи вратише се и нађоше слугу здрава.
Из Капернаума Исус отиде у град Наин. За њим иђаше мноштво народа. Ношаху младића да га погребу, јединца сироте удовице. Мноштво народа испраћаше мртваца. Угледавши удовицу, Господ се сажали на њу и рече јој: , , не плачи!“ Затим приступи одру, на ком су носили мртваца, метне на њега руку и, кад носиоци стадоше, рече: „момче! теби говорим, устани!“ Мртвац устаде, седе и стаде говорити. Велика беше радост материна; велики је био и страх свију присутних. Сви су славили Бога, говорећи: „велики пророк изиђе међу нама! Бог походи народ свој!“
О овоме чуду стадоше говорити по свој околини и по свој Јудеји.
 
33. Посланство Јована Крститеља к Исусу Христу.
Лук. 7, 18-28; Мат. 11, 2-14.
 
Глас о великим делима Исусовим дошао је и до Јована Крститеља, затворенога у тамници, и он посла к Њему два ученика, да Га питају: „Јеси ли Ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо? “ По свој прилици, Јованове ученике бунило је то, што Исус не проглашава себе за цара, и Јован их шаље да својим очима виде дела Његова. Дошавши к Исусу, ученици пренеше питање од стране Јована Крститеља. Господ исцели многе болеснике и после тога рече Јовановим ученицима: „идите и кажите Јовану што видесте и чусте: слепи прогледају, хроми ходе, губави чисте се, глухи чују, мртви устају, сиромашнима се проповеда јеванђеље. И благо ономе који се не саблазни о Мене“. Ученици Јованови отидоше. Али њихово питање, учињено у име Јованово, саблазни многе у народу. Јован им се учини као човек који се двоуми, који није сталан у својим речима. Тада Исус посведочи, да је Јован велики пророк: „ово је онај за кога је писано: ето Ја шаљем анђела Својега пред лицем Твојим, који ће приправити пут Твој пред Тобом. Јер вам кажем: ни један између рођених од жене није већи пророк од Јована Крститеља; а најмањи у царству Божјем већи је од њега“. [13] И ако хоћете веровати, он је Илија што ће доћи. “
 
34. Праштање грешници која помаза миром ноге Исусове у дому Симона Фарисеја.
Лук. 7, 36-50.
 
Фарисеј, по имену Симон, становник једнога од Галилејских градова, позове Исуса на обед. Исус уђе к њему и седе за трпезу. Али горд са своје праведности, фарисеј не указа Христу ни онолико поштовања, колико обично указују гостима. Њему не дадоше ни воде да ноге опере. Међутим, једна жена, позната свему граду као врло велика грешница, дозна да је Исус у дому Симонову. За време обеда она уђе у тај дом са скленицом мира, и ставши иза Исуса, стаде мазати скупоценим миром ноге Његове, горким сузама прати их и косом од своје главе отирати их. Што је више презирања налазила у гордим фарисејима и законицима, у толико је већу љубав осећала према кроткоме Учитељу, Који прашта грешницима. Она беше уверена, да ће и њени греси бити опроштени. Исус је није одбио, него је примио изразе њенога кајања, вере и љубави. То је Симона увредило и збунило. Он мишљаше: „да је Исус пророк, знао би ко и каква Га се жена дотиче“. Исус је добро видео шта се збива у души Симоновој, и рече му: „имам ти нешто казати: двојица беху дужни једноме зајмодавцу, један беше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? “ Симон одговори: „мислим онај коме највише поклони. “ „Право си судио, рече му Христос. Видиш ти ову жену? Ја уђох у твоју кућу, ни воде Ми на ноге ниси дао; а она сузама обли Ми ноге, и косом од главе своје отре. Целива ми ниси дао; а она од како уђох, не преста целивати Ми ноге. Уљем ниси помазао главе Моје; а она миром помаза Ми ноге. За то ти кажем: опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала. “ Затим, обративши се жени, рече: „опраштају ти се греси; вера твоја поможе ти; иди с миром. “ Тако, дакле, опраштање грехова даје Бог према сили вере и љубави. А који беху за трпезом с Исусом, стадоше говорити у себи ко је тај што и грехе опрашта?
 
35. Приче о сејачу, о зрну горушичну, о пшеници и кукољу.
Мар. 4, 1-20 и 30-34; Мат. 13, 1-13 и 18-43; Лук. 8, 4-15. 17, 20-31.
 
Исус Христос дође на обалу Галилејскога језера. За њим иђаше мноштво народа. Он уђе у лађу, отисну се мало од обале и одатле учаше народ, који је био на обали, о ономе царству Божјем, царству небескоме (тј. о Цркви), које је Он, Месија, дошао да утврди на земљи. Своју науку Христос је исказивао у причама.
Исус је учио, да ће у царство Његово на земљи ући само онај, ко је спреман да усвоји Његову науку, тако исто као што доноси род само оно зрно, које падне на обраћену земљу. Он је то исказао у причи о сејачу. „Гле, изиђе сејач да сеје. И кад сејаше, једна зрна падоше крај пута, и дођоше птице и позобаше их. А друга падоше на каменита места, где не беше много земље, и одмах изникоше, јер не беше у дубину земље. И кад обасја сунце, повенуше, и будући да немају жила, посахнуше. А друга падоше у трње, и нарасте трње, и подави их. А друга падоше на добру земљу, и доношаху род, једно по сто, а једно по шездесет а једно по тридесет“. Кад ученици запиташе Исуса, шта значи прича, Он им рече: „семе је реч Божја. Свакоме који слуша реч о царству и не разуме (тј. не размишља) долази нечастиви и краде посејано у срцу његовом; то је око пута посејано. А на камену посејано то је који слуша реч Божју и одмах с радости прими је; али нема корена у себи, него је непостојан, па кад буде до невоље или га потерају речи ради, одмах удари натраг. А посејано у трњу то је који слуша реч, но брига овога света и превара богатства, и друге жеље загуше реч, и без рода остане. А посејано на доброј земљи то су они који реч слушају и у доброме и чистом срцу држе, и род доносе у трпљењу“.
Христос је учио да ће се Његово царство, с почетка мало, раширити по свој земљи. Он је то показао у причи о зрну горушичноме. „Царство је небеско као зрно горушично које узме човек и посеје на њиви својој; оно је истина најмање од свију семена, али кад узрасте, веће је од свега поврћа, и буде дрво, птице небеске долазе и седају на његовим гранама“.
У причи о пшеници и кукољу Христос је учио, да ће у царству Његовоме на земљи до последњега суда бити и грешници. „Царство је небеско као човек који посеја добро семе у пољу своме. А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посеја кукољ по пшеници, па отиде. А кад ниче усев и род донесе, онда се показа кукољ. Тада дођоше слуге домаћинове и рекоше му: господару, ниси ли ти добро семе сејао на својој њиви? Откуда дакле кукољ? А он им рече: непријатељ човек то учини. А слуге рекоше му: хоћеш ли дакле да идемо да га почупамо? Али он рече: не, да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме и пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно до жетве; и у време жетве рећи ћу жетеоцима: саберите најпре кукољ, и свежите га у снопље да га сажежем, а пшеницу свежите у житницу моју“. Кад је Христос остао с ученицима насамо, Он им је овако објаснио ову причу: „који сеје добро семе, оно је Син човечји; њива је свет; добро семе синови су царства, а кукољ синови су зла; непријатељ који га је посејао јест ђаво; жетва је последак овога века, а жетеоци су анђели. Као што се дакле кукољ сабира и огњем сажиже, тако ће бити на послетку овога века. Послаће Син човечји анђеле Своје, и сабраће из царства његова све саблазни и који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; онде ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће се праведници засјати као сунце у царству Оца свога“.
Једном Га фарисеји отворено упиташе: „Кад ће доћи царство Божје? “ Христос одговори: „царство Божје неће доћи да се види; нити ће се казати: ево га овде или онде; јер гле, царство је Божје унутра у вама (оно је унутрашње, духовно)“.
 
36. Стишавање олује на Галилејскоме језеру и исцељење Гадаринскога беснога човека.
Мар. 4, 35-41; 5, 2-10; Лук. 8, 2239. Мат. 23-34.
 
Онога дана увече, кад је Христос објаснио у причама учење о царству Месијину, Он пређе са Својим ученицима лађом на другу страну Галилејског језера. С њим су отпловиле и друге лађе. Док су пловили, Исус заспа на крми. Уједанпут се подиже велика олуја: валови су били толико јаки да су напунили лађу. Ученици уплашени пробудише Исуса. „Учитељу! зар ти не мариш што гинемо? Господе, избави нас“! говораху они. Исус им рече: „зашто сте тако страшљиви, маловерни? “ Затим устаде и заповеди ветровима и рече мору: „ћути, престани“. И одмах постаде тишина. Сви се уплашише врло и чудише се говорећи: „ко је овај да га слушају и ветрови и море? “
Пребродивши језеро, они изиђоше на обалу у земљу Гадаринску (или Гергесинску), у предео Десет градова, недалеко од града Гадаре. У околним горама било је много пећина, у којима су онда погребавали мртве и које су се због тога звале гробови. У оно време, кад је Христос дошао близу Гадаре, по пећинама се крио бесан човек и задавао је свима страх. Узалуд су га свезивали. Кад му дође беснило, он је кидао ланце и опет бежао у пећине, где је и дању и ноћу викао и ударао се о камење. Рђав живот га је довео дотле, да је потпуно пао под власт ђаволову. Тек што Исус изиђе на обалу, дође и бесан човек. Он се мучио и викао: „шта је Теби до мене, Исусе, Сине Бога вишњега? заклињем те Богом, не мучи ме. Исус рече: „изађи душе нечисти, из овога човека. Како ти је име? “ Овај одговори: „Легион ми је име; јер нас је много. “ И стадоше ђаволи молити Исуса: , , ако нас изгониш, пошљи нас да идемо у крдо свиња“. Исус им допусти да уђу у свиње и одмах навали сав крд с брега у море. и потопише се у води. А свињари, уплашени побегоше у град. Међутим, бесни одмах осети да су га ђаволи оставили и мирно, крај ногу Исусових стаде слушати Исуса. У то време становници околних села – незнабошци, чувши о свему од свињара, такођер дођоше на обалу. Они су видели исцељена човека, могли су да појме из овога да је међу њих дошао добротвор; али их је пропаст крда јако огорчила. Добротвор Исус учини им се некаквим страшним божанством, и они Га мољаху да би отишао из њиховога краја. Исус уђе у лађу. Исцељени га замоли да га поведе са собом. Али му Господ рече: „иди кући својој к својима и кажи им, шта ти Господ учини, и како те помилова. “ Христос опет отиде у Галилеју, а исцељени стаде проповедати у Десет градова[14] о великој милости, коју му учини Господ, и сви се дивљаху његовим речима.
 
37. Исцељење болесне жене од течења крви и васкрсавање Јаирове кћери.
Мар. 5, 21-43; Лук 8, 40-56; Мат. 9. 18-26.
 
Кад је Исус Христос путовао по крајевима Гадаринским, по западној обали језера, очекиваше Га с нестрпљењем мноштво народа. Чим се вратио, сви Га паћеници одмах потражише. Пре свију дође Му старешина зборнице Јаир, паде пред ноге Његове и рече Му: „кћи је моја на самрти; да дођеш и да метнеш на њу руке да оздрави и живи“. Исус пође к дому Јаирову. У то време гомила се тискала око Њега. Уједанпут Он запита: „ко је то што се дотаче Моје хаљине? “ Сви рекоше да нису. Онда му Петар рече: „Учитељу! народ те опколио и гурка се, а ти кажеш: ко је то што се дотаче Мене? “ – „Неко се дотаче Мене; јер ја осетих силу која изиђе од Мене“, одговори Исус и пажљиво погледа око Себе. А кад виде жена да се није сакрила, приступи дрхћући, и паде пред Њим и каза Му пред народом, да се она усудила дотаћи се Његове хаљине, надајући се да ће је овај додир исцелити. Већ је дванаест година како болује и потрошила је на лечење све своје имање, али се из дана у дан осећала све горе. Она је патила телом, патила и душом; дванаест година она је сматрана за нечисту и није имала права улазити у храм. И није се преварила у своме очекивању. Христос је не одгурну. Чим Га се она дотакла, осети да је оздравила. „Вера твоја поможе ти; иди с миром, и буди здрава од болести своје“, рече јој Исус.
Пођоше даље к дому Јаирову. На путу неко Јаиру донесе глас: „умре кћи твоја, не труди Учитеља“. – „Не бој се, само веруј, и оживеће, “ рече му Христос. Дођоше у дом Јаиров; тамо се чу где плачу. Христос рече: „што плачете? девојка није умрла, него спава“. Сви Му се смејаху. Онда Он изагна све напоље, а Сам с родитељима покојничиним и с тројицом Својих ученика, Петром, Јаковом и Јованом, уђе у собу покојничину, узе је за руку и зовну, говорећи: „девојко теби говорим, устани“. И девојка се одмах диже, уста и стаде ходати. Исус рече да јој дају да једе. Ово је чудо зачудило све. А он им заповеди да не говоре никоме о ономе што се догодило. Али о Њему стадоше говорити по свој земљи.
 
38. Исус шаље дванаест апостола да проповедају.
Лук. 9, 1-6; Мат. 9, 30-33; 10, 15-16; Мар. 6, 7-13.
 
Једанпут Господ рече ученицима: „жетве је много, а посленика мало (тј. много је људи који желе да познају истину, а учитеља је мало). Молите се дакле господару од жетве, да изведе посленике на жетву своју“. Затим дозва к Себи дванаест изабраних апостола и посла их два и два у све градове и села Јудејска да проповедају Његову науку.
Шаљући их да проповедају, Господ им рече: „ходећи проповедајте и казујте да се приближило царство небеско. На пут незнабожаца не идите, а у град Самарјански не улазите; него идите к изгубљеним овцама дома Израиљева. Болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, ђаволе изгоните; за бадава сте добили, за бадава и дајте. Не носите злата, ни сребра, ни меди у појасима својим, ни торбе на пут, ни две хаљине, ни обуће, него само опанке и штап. Јер је посленик достојан свога јела (тј. свима ће вас потребама снабдевати они које ви будете учили). А кад у који град или село уђете, испитајте ко је у њему достојан, и онде останите док не изиђете. А улазећи у кућу назовите јој: мир кући овој. И ако кућа буде достојна, доћи ће мир ваш на њу, а ако ли не буде достојна, мир ће се ваш к вама вратити. Ако вас ко не прими, нити послуша речи ваших, излазећи из града онога отресите прах с ногу својих (тј. не понесите собом непријатељства против те куће, ни жеље да јој се осветите). Заиста вам кажем: лакше ће бити земљи Содомској и Гоморској у дан страшнога суда, него ли граду ономе. Ето Ја вас шаљем као овце међу вукове: будите дакле мудри као змије и безазлени као голубови“. Апостоли су кренули на пут, и пролазећи по селима, проповедали су долазак царства Божја, позивали људе да се покају, изгоњавали ђаволе и исцељавали болеснике, помазујући их уљем.
 
39. Мученичка смрт Јована Претече.
Лук. 9, 7-9; Мар. 6, 14-30; Мат. 14, 1-12
 
По наговору Иродијадину Јован се мучио у тамници, али то не беше доста злој жени; она је хтела да га убије и чекала је на повољну прилику. Прилика се указала. На свој рођендан Ирод је давао вечеру кнезовима својим, војводама и старешинама Галилејским. Да гостима укаже особиту част, на весеље дође и кћи Иродијадина и играше. Она угоди Ироду и гостима његовим. „Штогод заиштеш у мене, даћу ти, “ рече Ирод девојци и закле се, да ће јој дати и половину свога царства, ако заиште. Девојка пође матери и упита, шта да тражи. „Главу Јована Крститеља“, одговори мати. Такав свиреп захтев не уплаши кћер Иродијадину. Она се врати на гозбу и рече Ироду: „хоћу да ми даш сад на кругу главу Јована Крститеља“. Ирод се ожалости. Савест му је говорила, да не мора испунити такву незакониту молбу; али му се у исто време учини, да ће изићи пред свима лажљивац као који не испуњава заклетве, ако кћери откаже молбу. Бојећи се шта ће други рећи, он је угушио глас савести. По његовој заповести џелат отиде у тамницу, одсече главу Јованову и донесе је цару на кругу. Цар је даде девојци, а девојка је однесе својој матери. Тако се завршио овај крвави пир. Јованови ученици погребли су тело великога пророка и затим испричали Исусу о ономе што се догодило.
Овај злочин лежао је на савести Иродовој. Међутим, апостоли су својом проповеди распространили глас о делима Исусовим и он је дошао до убица Јована Претече. Ирод се двоумио: Какав је човек Исус? Једни су око њега говорили, да је то Илија; други, да је васкрсао један од старих пророка, а неки да је Јован устао из мртвих. И сам Ирод је помишљао, да није Јован заиста устао из мртвих. Зар ја нисам одсекао Јовану главу, говораше Ирод, ко је дакле тај, о коме чујем? И врло је желео да види Исуса.
 
40. Како је Исус Христос чудесно нахранио пет хиљада људи са пет хлебова.
Лук. 9, 10-17; Мар. 6, 30-46; Мат. 14, 13-23; Јован 6, 1-17.
 
Ускоро после убиства Јована Крститеља, апостоли су се вратили са свога пута и испричали Исусу све што су учинили и чему су учили. Христос им рече да оду на усамљено место ради одмора, јер је народа долазило тамо много, да нису имали кад ни сести. Сам Он седе у лађу и пређе на другу (североисточну) страну језера; а тамо отидоше и Његови ученици. Из лађе се искрцаше близу града Витсаиде, који је у част кћери римскога императора био назван Јулија. На обали их очекиваше мноштво народа. Они су трчали обалом језера, док је Исус путовао лађом и приспели су на ово место пре Њега. Исус стаде учити народ. Дуго је трајала беседа; дође већ и вече, а Христос још говораше. Онда Му апостоли приђоше и рекоше: „овде је пусто место и доцкан је већ; отпусти народ нека иде у села да купи себи хране“. Господ одговори: „не треба да иду: подајте им ви нека једу“, а затим се окрете Филипу и запита: „где ћемо купити хлеба да ови једу? “ Он то говораше, кушајући Филипа, јер је и сам знао, шта ће учинити. – „Двеста гроша хлеба није доста да свакоме од њих по мало допадне“, одговори Филип. „Колико хлебова имате? Идите, видите“, настави Исус. Андрија, брат Симонов, рече Учитељу: „овде има једно момче које има пет хлебова јечмених и две рибе; али шта је то на толики свет? “ „Донесите ми их овамо“, рече Исус и нареди народу да поседа. Сви поседаше по трави на гомиле по сто и по педесет људи, а свега је било око пет хиљада, осим жена и деце. Исус узе пет хлебова и две рибе, подиже очи на небо и давши хвалу Богу благослови хлебове, преломи их и даде ученицима Својим, а ови раздаваше парчад народу. Тако учини и с рибом. Сви једоше и заситише се. Чудесна се вечера сврши, Исус заповеди ученицима да покупе преосталу парчад, да ништа не пропадне. И покупише дванаест котарица парчади. Ово чудо беше учињено не за дуго до празника Пасхе.
Овај чудесни догађај задивио је све људе. „Ово је заиста онај пророк који треба да дође на свет“, говораху са свију страна и одлучише да прогласе Исуса царем. Али се Он уклони од народа. По Његовој заповести ученици седоше у лађу и отпловише од обале, а Сам Он оде у пустињу. Остављајући ученике, Он им заповеди да отплове на западну страну језера
у правцу Капернаума, или к Витсаиди Галилејској. Ова су два града на истој страни на обали језера. Сав народ виде, да Христос није сео у лађу с ученицима.
 
41. Исус Христос иде по води. Христова беседа у Капернаумској зборници о тајни причешћа.
Мар. 6, 47-53; Мат. 14, 23-34; Јован 6, 13-71.
 
Дуго се молио Богу Исус у пустињи Витсаидској. Напослетку, у саму зору, око четврте страже ноћи (измећу три и четири сата), Он пође по води, у правцу, којим су отпловили Његови ученици. Ови су у то време били у великоме страху. Оставивши Исуса на обали, они су се отиснули на дубину, још кад се смркавало. Дувао је јак ветар, море се подизало од великога ветра. На велики ужас, ученици угледаше човека, где иде к њима по води. То је утвара, помислише и одмах чуше глас Учитељев: „Ја сам, не бојте се“. Петар рече: „Господе! ако си Ти, реци ми да дођем к Теби по води“. – „Ходи“, одговори Господ. Петар изиђе из лађе и пође; али видевши велики ветар, уплаши се и поче тонути. „Господе, помагај“, повика он. Исус приђе к њему, узе га за руку и рече му: „маловерни! да што се посумња? “ Уђоше у лађу. И ветар одмах престаде и они пристадоше к обали. „Ваистину, Ти си Син Божји, рекоше ученици Исусу и поклонише Му се.
Исус Христос уђе с ученицима у Капернаумску зборницу. Тамо Га дочекаше многи, који су дан раније били сведоци чуда с хлебовима и видели, да Он није ушао у лађу с ученицима. „Рави! кад си дошао овамо? “ питаху Га са свију страна. Исус им одговори: „заиста вам кажем: не тражите Ме што чудеса видесте, него што једосте хлеба и наситисте се. Старајте се не за јело које пролази, него за јело које остаје за вечни живот, које ће вам дати Син човечји“.
„Шта ћемо чинити да радимо дела Божја? “ упиташе слушаоци Спаситеља и очекиваше, да им Он пропише какво ново правило побожности, као што чинише други равини. Христос одговори: „ово је дело Божје да верујете Онога Кога Он посла“ „Какав дакле Ти показујеш знак да видимо и да верујемо? шта радиш Ти? “ упиташе они. „Оцеви наши једоше ману у пустињи, као што је написано: хлеб с неба даде им да једу. “ Исус одговори: „Мојсије не даде вама хлеба с неба, него вам Отац Мој даје истински хлеб с неба. Јер је хлеб Божји Онај који силази с неба и даје живот свету. Ја сам хлеб живота“. – „Није ли ово Исус, син Јосифов? како дакле Он говори, Ја сиђох с неба? “ чу се са свију страна. „Не вичите међу собом“, продужи Исус. „Заиста вам кажем: који верује Мене има живот вечни. Очеви ваши једоше ману у пустињи, и помреше. Ово је хлеб који силази с неба: да који од њега једе не умре. Ја сам хлеб живи, Који сиђе с неба. “
„И хлеб који ћу Ја дати тело је Моје, које ћу дати за живот света“. После ових речи вика у зборници постаде јача: „како може Овај дати нама тело Своје да једемо? “ Исус настави: „КОЈИ једе Моје тело и пије Моју крв – има живот вечни, и Ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је тело Моје право јело и крв Моја право пиће. Који једе Моје тело и пије Моју крв стоји у Мени и Ја и њему“. Тада сви стадоше говорити: „какве страшне речи!“ и многи од ученика Христових отидоше од Њега и више не иђаху с Њим. Тада Исус рече дванаесторици: „да нећете и ви отићи? “ Петар одговори: „Господе! коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота. И ми веровасмо и познасмо, да си Ти Христос, Син Бога живога“. На то Исус рече: „не изабрах ли ја вас дванаесторицу, и један је од вас ђаво? “ Овим речима он циљаше на свога издајника.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. То је била субота после празника пресних хлебова; у ту суботу приносили су на жртву први сноп од жетве, а дотле се није смело јести од новог рода.
  2. Иродовцима су се поглавито звали Галилејски Јевреји, који су били присталице Иродове и учили, да им покоравање овоме цару кога су поставили Римљани, не смета да буду народ Божји, а Јерусалимски фарисеји, насупрот, сматрали су да је искоревање Јевреја туђинцима издаја цара и Бога и непрестано су сневали о томе, како да се ослободе испод власти Римљана.
  3. Зилотима су се називали Јевреји, чланови странке, крајње непријатељске Римљанима и спремне на буне и завере против римске власти.
  4. Ове је речи казао Исус против учења фарисеја, који су делили заповести на главне и мале, и хвалили се строгим вршењем најважнијих заповести, у које су убрајали обредне заповести о суботи, о чистоти, а у исто време газили су моралне принципе закона.
  5. Геена, или долина синова Еномових, звала се долина јужно од Јерусалима. Некада се овде служило идолу Молоху. Да би међу Јеврејима изазвали одвратност према овоме месту, овде су бацали све стрвине и лешеве кажњених криваца, а да би се град сачувао од заразе и смрада, у долини су стално одржавали ватру, спаљујући све што се онамо бацало.
  6. Ово је речено против учења фарисеја, који нису сматрали за велики грех погазити заклетву небом, земљом, Јерусалимом, храмом, него су поштовали само заклетве, у којима се непосредно спомиње име Божје. Христос заповеда да се кунемо само у делима важним, кад човек жели да се огради од ђавола, који човека прелашћује и вара, и да се утврди у истини.
  7. Овим речима Исус Христос замењује закон освете законом праштања увреда. Он заповеда да праштамо и онда, кад смо у праву да тражимо казну за увреду, била то лична увреда, или спор око имања, или спор због неиспуњавања јавних дужности, као нпр. обавеза давати пратиоца посланоме од стране власти, или напослетку због дугова.
  8. Левака не зна, шта чини десница онда, кад последња врши дело обично, које не захтева никакве пажње за своје извршење. Заповест Христова значи: нека милостиња буде за тебе ствар најобичнија, дело навике.
  9. Овим речима Господ Исус Христос не брани општу молитву у храму. Он забрањује да се људи моле истичући се у намери, да други виде њихову усрдност у молитви и да их хвале за то.
  10. Јевреји су имали обичај да се у време поста и жалости не умивају, да облаче поцепане хаљине, или да их цепају на себи и посипају главу пепелом. У време општега поста извршење ових обреда било је обично и није привлачило пажњу на себе. Али су фарисеји волели да и себи и својим ученицима прописују још и неке посебне постове и старали су се да јавним вршењем обичаја у време специјалних постова обраћају општу пажњу на своју особиту побожност.
  11. Под светињом треба разумети свете истине и свете осећаје; под псима и свињама – људе развратне и рђаве.
  12. Бити у оделу овчијему значи имати само спољашњи изглед простоте и скромности.
  13. Тј. најмањи ученик царства Христова више може рећи о тајнама тога царства, него највећи старозаветни пророк.
  14. Десет градова Палестине сачињавали су област, насељену поглавито сиријским Грцима, и она је била под влашћу сирских намесника.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *