БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА

 

БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА
 
ДОБА СУДИЈА
 
42. Стање Јевреја у време судија.
Суд. 2. 3, 1-6.
 
Израиљци су се користили плодовима јуначких дела Исуса Навина. све док су живели главари, сведоци чудеса које су учинили он и Мојсије. За то време они су строго вршили закон Божји, с Хананцима нису ступали у савез и живели су међу собом лепо. А кад су помрли главари из доба Мојсија и Исуса Навина и порасло ново поколење, међу Израиљцима се појавише раздори и трвења. Свако колено место да мисли о општој користи, мислило је само о својој личној користи. Дошло је дотле, да је сваки Израиљац чинио оно што му је изгледало правичним. Они нису испуњавали завета Мојсијева и Навинова; допуштали су Хананцима да живе у пределима земље обећане, приближили су им се, попримали њихове обичаје, улазили у брачне везе с њима и узимали учешћа у богослужењу пред њиховим идолима. За то их је Господ кажњавао: суседни народи, користећи се њиховим завадама, нападали су их, пљачкали њихова имања и поједина колена претварали у своје робље.
Несрећа је принудила Јевреје да се кају за грехе и да се обрате Богу с молбом да се смилује на њих. Тада им је милостиви Бог послао избавиоца, човека, који није био кривац за идолопоклонство и тврдо се надао на помоћ Јединога Господа Бога. Тај избавилац скупљао је Јевреје, примао се старешинства над њима, чистио земљу од идола, помоћу Божјом ослобађао их од непријатеља и у току свега рата, већином и после рата. управљао Јеврејима, судио њихова дела, и зато је добио звање судије израиљског. Време јављања судија назива се доба судија. Прилике овога доба описане су у Књизи о судијама и делом у првој књизи о царевима. Свега је било петнаест судија. [1]
 
43. Девора и Варак.
Суд. 4.
 
Израиљци су заборавили шта су обећали Мојсију и Исусу Навину, и пали су у идолопоклонство. Тада их Господ предаде у руке Јавина, цара асорског, који их је свирепо тлачио у току двадесет година. У земљи израиљској налазио се војвода Сисара са девет стотина гвоздених кола. Напослетку се Израиљци покајаше и повратише Јехови с молбом за помоћ. У то време живела је пророчица Девора коју су сви Израиљци поштовали и којој су долазили да суди њихове распре. По откривењу Божју, Девора посла к Израиљцу Вараку заповест да скупи десет тисућа Израиљаца и да их доведе на гору Таворску, обећавајући да ће му Сисару предати у руке. Варак пристаде на то под погодбом, да и Девора пође с њим. Пророчица одговори: „ја ћу ићи с тобом, али нећеш имати среће на путу којим ћеш ићи, јер ће жени у руке дати Господ Сисару. Варак скупи војску и пође на гору Таворску; Девора такођер дође. Сисара изиђе против Варака, али буде разбијен, бежаше и сакри се у шатор једне жене (Јаиље), која га и уби на спавању. После ове победе Израиљци су се ослободили испод власти Јавинове и живели на миру четрдесет година.
 
44. Гедеон.
Суд, 6-7. 8, 22-23.
 
Кад су Израиљци, заборавивши опет на Господа, стали служити идолу Валу, Господ их предаде у руке Мадијанаца и Амаликоваца. Ови пастирски народи седам година пустошаху земљу израиљску, потираху род земаљски, пљачкаху народ. Несрећа принуди Израиљце да се покају и обрате Господу. Тада им Господ посла избавиоца у лицу Гедеонову. Једном је Гедеон, спремајући се да бежи од непријатеља, вршао пшеницу, да се снабде храном на пут. У то време јави му се анђео Господњи и рече му: „Господ је с тобом, храбри јуначе!“
„Кад је Господ с нама, зашто нас снађе све ово? И где су сва чудеса Његова, која проповедаше оци наши? А сада нас је Господ оставио“. А Који му се јавио рече му: „иди у тој сили својој, и избавићеш Израиља из руку мадијанских. Ја ћу бити с тобом, и ти ћеш побити Мадијанце као једнога“. Гедеон рече: „ако сам нашао милост пред Тобом, дај ми знак да ти говориш са мном. Немој отићи одавде, док се ја не вратим теби и донесем дар свој и оставим преда те“. Гедеон отиде и брзо се врати с месом од јарета, пресним хлебовима и јухом. Анђео му заповеди: „узми месо и хлебове и метни на ону стену, а јуху пролиј“, и кад Гедеон то учини, дотаче се штапом меса. И одмах се подиже огањ са стене и спали месо на стени. И анђео Господњи отиде испред очију његових. Гедеон се уплаши и рече: „ах, Господе! за то ли видех анђела Господњега лицем к лицу? “ Али тада чу глас Божји: „буди миран, не бој се, нећеш умрети“.
По Божјој заповести, Гедеон разруши ноћу жртвеник Валов, који није био далеко од куће оца његова (у граду Офри), посече свето дрво, начини жртвеник Богу и принесе Му жртву. Ујутру становници градски сабраше се код оца Гедеонова и потражише, да им изда сина да га убију. Али им он одговори: „да ли хоћете да браните Вала? Да ли хоћете да га избавите? Ако је Бог, нека сам расправи с њим, што му је раскопао олтар“. Међутим, Мадијанци и Амаликовци пређоше преко Јордана и зауставише се у равници Језраелској. Гедеон одмах скупи војску и обрати се Господу, молећи Га да му да знак да ће Он спасти Израиља. „Ево ја ћу метнути руно на гумну“, рече Гедеон, „ако роса буде само на руну, а по свој земљи сухо, онда ћу знати да ћеш мојом руком избавити Израиља“. Господ услиши Гедеонову молитву: сутрадан он стаде цедити руно и истече росе из руна пуна здела. Гедеон се опет помоли Богу: „нека буде само руно сухо, а по свој земљи нека буде роса“. Господ му даде и тај знак. Пошто се уверио да је Господ с њим, Гедеон, по нарочитој Божјој заповести изабере тридесет и две хиљаде војника који се око њега искупише, људе јаче и издржљивије. Он је овај избор овако извршио: прво распусти све плашљивце, по том остале доведе на воду, раздвоји оне који су лаптали језиком воду, од оних који су пили руком својом к устима принесавши воду. Ових других било је три стотине. С тих три стотине људи он једне глуве ноћи нападе на око непријатељски са свију страна. Сваки борац Гедеонов имао је у рукама трубу, и по празан жбан и по луч у жбану. Гедеонови борци у тренутку напада полупаше жбанове, и држаху у левој руци лучеве, а у десној трубе трубећи и повикаше: „Мач Господњи и Гедеонов“. Мадијанци се препадоше и мислећи да је око свакога луча читава чета Израиљаца, стадоше се међу собом клати и напослетку побегоше безобзирце. Гедеон гоњаше непријатеља преко Јордана. После ове победе Израиљци понудише Гедеону и његовим потомцима царску власт, али се он одрече и каза: „нећу вам ја бити господар, нити син мој, Господ ће вам бити господар“.
 
45. Јефтај.
Суд. 10, 6-18. 11.
 
Због новога идолопоклонства Господ предаде Израиљце у руке Амонићана, који су их тлачили с истока, и Филистинцима, који су на њих нападали са југозапада. Амонићани су владали земљама преко Јордана осамнаест година, и напослетку су прешли и преко Јордана. Тада се Израиљци обратише Богу у молитви, и надајући се у Његову помоћ, одлучише да прогоне Амонићане. Али нису имали вође. У то време на граници земље живео је Израиљац Јефтај, ког су браћа истерала из очеве куће. С другим бескућницима Јефтај често нападаше на суседна села и живљаше од пљачке. Израиљци му послаше посланике, понудише му да буде вођа војсци и обећаше, да ће им он бити главар и пошто победи непријатеље. Јефтај пристаде. Пре битке он упита цара амонићанског: „зашто си дошао к мени да ратујеш на мојој земљи? “ Цар одговори: „што је узео Израиљ моју земљу, кад дође из Мисира, врати ми је с миром и ја ћу одступити“. Јефтај му опет посла посланике с одговором, да земља за Јорданом није припадала Амонићанима, него Аморејцима, и да Израиљци њом владају већ триста година. Али Амонићани не одступише. Тада се Јефтај поби с њима, разби их и оте им двадесет градова. Улазећи у бој, он даде завет, да ће, ако победи, посветити Богу и принети на жртву паљеницу прво што му изађе из куће. У сусрет кад се враћаше кући, прва му изиђе његова јединица кћи. Тешко беше Јефтају, али он испуни завет, који даде Богу, н не удаде своју кћер, него је по њеноме пристанку посвети да служи у Скипији.
 
46. Самсон.
Суд. 13-17.
 
Израиљци су највише патили од Филистинаца, који су их тлачили четрдесет година. Напослетку Бог је чуо да су се покајали, опростио им грехе и послао заштитника у Самсону, из колена Данова. Још пре Самсонова рођења анђео Господњи предсказао је његовој матери, да ће он бити назореј (тј. посвећен Богу) и почеће спасавати Израиља од Филистинаца. Као назореј, он није смео пити вина, нити се шишати. Господ га је обдарио тако необичном снагом, која је показивала, да је у њему Дух Господњи. Кад је Самсон одрастао, пожели да се ожени Филистимком. Његови родитељи саветоваху му да то не чини, али кад су видели његову сталну жељу, пристадоше на овај брак. Кад је Самсон ишао с родитељима у град Тамнат, где је живела његова заручница, срете га млад лав. Дух Божји сиђе на Самсона и он растргне лава, као јаре, и никоме не рече о томе. На дан свадбе он пође кући истим путем и виде у мртвоме лаву рој пчела и мед. На свадби Самсон зададе тридесеторици другова-Филистимаца загонетку: „од онога који једе изиде јело, и од љутога изиде слатко“, и обећа да им поклони тридесеторе свечане хаљине, ако је одгонетну. Другови не могоше одгонетнути загонетке и приволеше жену Самсонову да искуша мужа, шта значи та загонетка. „Или ћемо спалити огњем тебе и дом оца твога“, рекоше они. Седмога дана свадбеног весеља другови рекоше Самсону: „шта је слађе од меда и шта је љуће од лава? “ Самсон је видео, да је жена издала његову тајну. Он отиде у град Аскалон, тамо уби тридесет Филистимаца, скину им хаљине и даде онима што одгонетнуше загонетку, а сам љутит на жену, остави је и врати се кући свога оца. А његова жена преудаде се за једнога од његових другова са свадбе.
Од тога дана Самсон се поче светити Филистимцима. Кад се врати своме тасту, намеравајући да се с женом помири, и дознаде да се она преудала, он улови триста лисица, привеже им запаљене лучове за репове, и пусти их у летину Филистимљана. Лисице спалише сву летину пожњевену и непожњевену, и винограде и маслињаке. Филистимци намисле да се освете Самсону, наоружаше се и пођоше у земљу Јудејску да траже да га издаду. Самсон допусти Јеврејима да га свежу у два нова ужа и одведу у непријатељски око. И кад га доведоше к околу и Филистимци га дочекаше вичући од радости, он раскину ужа којима беше свезан, дохвати са земље магарећу чељуст и поби њом тисућу Филистимаца. Пошто то учини, Самсон осети да је жедан јако. Он завапи ка Господу, надајући се да ће му помоћи, и одмах се отвори пред њим извор, из ког се напи воде. – Прође неко време, Филистимци дознаше, да Самсон ноћива у граду Гази, и затворише врата градска, спремајући се да га убију, чим сване; али Самсон устаде у поноћ, и шчепа врата градска са оба довратка и ишчупа их с подворницом заједно, и на својим раменима однесе их наврх горе која је према Хеврону.
И гле непријатељи Самсонови дознадоше да је замиловао девојку Далиду, Филистимљанку. Они је потплате да од Самсона сазна тајну његове снаге. Самсон јој повери тајну и рече: „бритва није никад прошла преко главе моје од самога рођења: да се обријем оставила би ме снага моја“. Далида достави то кнезовима филистимским, и они јој дадоше обећане новце. Потом, кад Самсон први пут заспа, Далида позва човека који га обрија, и остави га снага његова. Онда га Филистимци ухватише, ископаше му очи, оковаше га у двоје вериге и натераше га да меље у тамници. Што је више расла коса Самсонова и уколико се душа његова више чистила кајањем за своје заблуде, утолико је више расла у њему и пређашња снага. Једном се Филистимци скупише да принесу свечану жртву богу Дагону и да се провеселе. Њима доведоше из тамнице Самсона; они му се подсмеваху, а он ћуташе. Наместише га између два стуба средња, на којима стајаше кућа. У то време у дому беху сви кнезови филистимски, а на крову до три тисуће људи и жена, који гледаху како Самсон игра. И завапи Самсон ка Господу: „Господе! опомени ме се, молим те, и укрепи ме САМО сада, о Боже! да се осветиш једанпут Филистимцима за оба ока моја“. И загрли Самсон два средња стуба и наслони се на њих, на један десном, а на други левом својом руком. Кућа паде и поби све у њој; и погибе Филистимаца више кад и сам умираше, него оних које поби за живота свога. Самсон је био судија Израиљаца двадесет година.
 
47. Првосвештеник Илије и пророк Самуило.
I. Цар. 1-7.
 
Последњи судија Израиљски био је пророк Самуило (из колена Левијева). Родитељи Самуилови дуго не имађаху деце и стога су веома туговали, јер су Израиљци немање деце сматрали за казну Божју. [2] Једанпут, кад се срдачно молила Богу пред Скинијом (у Силому), мати Самуилова Ана, заветова се Богу да ће сина, ако јој га Бог подари, посветити Господу; он неће пити вина, и бритва неће прећи преко главе његове. Бог је чуо молитву Анину и она доби сина. Ана му даде име Самуило, што значи испрошени у Бога. Кад Самуило поодрасте, она га доведе у Скинију и даде првосвештенику Илију, да служи Господу свега живота свога. Илије је у то време био и судија у Израиљу. Самуило остаде да живи код Скиније и овде се васпитавао под руководством првосвештениковим. Он је био добар и побожан, иако је пред собом имао рђаве примере. Синови Илијеви, свештеници Офније и Финес, били су људи порочни; они су служили Богу без смерности, вређали људе који су долазили у Скинију ради принашања жртава, и својим рђавим владањем развраћали су народ. Илије је видео Самуилову побожност и почео га употребљавати да служи пред Господом.
Самуило је увек спавао у Скинији, у близини Илијевој. Једном кроза сан он чу глас који га је звао. Он похита Илију и рече: „ево ме, што си ме звао“. Илије му одговори: „нисам те звао, иди лези“. Самуило леже и опет га позва глас. Приђе Илију, али овај одговори: „нисам те звао“. Исто се понови још једном. Онда Илије разумеде, да дечка зове Господ, и рече му: „иди лези; а ако те зовне, а ти реци: говори Господе, чује слуга Твој. Самуило леже и чу глас који га зваше. Он одговори, како га је научио Илије. Тада Господ откри Самуилу, да ће сва кућа Илијева погинути зато, што је Илије знао, како безбожно раде његови синови и није их обуздавао. Сутрадан Самуило рече Илију, шта му је казао Господ. Илије покорно прими ово предсказање. Од тога доба Израиљци дознадоше, да се Самуило удостојио да буде пророк Господњи. Убрзо се испуни предсказивање Самуилово. Филистимци нападоше на војску Израиљску и разбише је. Тада главари Израиљски рекоше: да донесемо из Силома Ковчег завета, да буде међу нама и избави нас из руку непријатеља наших“. По њиховој молби Илије посла с њима ковчег са свештеницима Офнијем и Финесом. Израиљци весело дочекаше ковчег, а Филистимци се уплашише и повикаше: „тешко нама! Бог је дошао у око њихов. То је онај Бог што поби Мисирце“. Али Ковчег не поможе Израиљцима, њих опет разбише Филистимци. Офније и Финес погибоше, а Ковчег допаде ропства. Господ показа Израиљу, да света ствар неће помоћи онима, који не поштују свете заповести Божје. Чувши да је Ковчег Завета заробљен, Илије паде са столице наузнак код врата, и сломи врат и умре. Он је био судија четрдесет година.
Али је Ковчег био велика светиња, слава Бога Израиљева. Бог не допусти да славу Његову униште идолопоклоници. Филистимци су се врло радовали, што су запленили Ковчег завета; они су сматрали Ковчег за Бога јеврејскога и мислили су да су заробили Самога Бога. Они донесоше Ковчег у град Азот и поставише у дому бога свога Дагона. Сутрадан уђоше у дом, они се ужаснуше: труп Дагонов лежаше ничице пред Ковчегом, а глава и обе руке одсечене беху на прагу; ускоро на становницима Азота појавише се шуљеви; а пшеницу на њивама сатираху мишеви. Филистимци пренесоше Ковчег у други град (Гет), – и тамо се догоди исто; исто се догоди и у трећем граду (Аскалону). Тада одлучише да врате Ковчег. Ради тога начинише нова кола, метнуше Ковчег на њих и мали ковчежић с мишима и са сликама својих шуљева на жртву Богу Израиљеву, упрегоше у кола две краве дојилице, које још не беху презане, и пустише их без вође. Краве саме одвезоше Ковчег у крајеве јеврејске и зауставише се на њиви Јеврејина Исуса, близу града Ветсемеса. У овоме граду живљаху левити. Они скидоше Ковчег с кола; кола исекоше на дрва, а краве принесоше Богу на жртву. Али по становнике Ветсемеса није био весео останак Ковчега у њихову граду. Многи међу њима који не поштоваху закон који је људима непосвећеним забрањивао да се дотичу светиње, загледаху дрско у Ковчег, због чега Господ казни смрћу педесет тисућа људи. Тада становници Ветсемеса предадоше Ковчег у граду Киријат-Јариму.
Прође двадесет година од како је Ковчег ослобођен. Израиљци се и даље клањаху идолима, због чега су и страдали под Филистимцима. Напослетку несреће их опаметише; они покајнички потражише Бога и мољаху Га да им помогне. Господ им поврати Своју милост и постави Самуила да им буде судија. Самуило уништи идоле, ослободи Израиљце од власти Филистимаца и још дуго после тога управљаше народом.
 
48. Историја о Рути.
 
У време судија суседни народи били су стални непријатељи Израиљаца. Али се догађало и то, да су понеки туђинци примали веру у Господа Бога, и онда су их Израиљци сматрали за своје сународнике. Таква је била Моавка Рута, чији је живот описан у Књизи о Рути. Један човек из Витлејема (Елимелех) са женом Нојемином и са два сина, због глади у својој земљи, пресели се у земљу моавску, и тамо му се синови оженише Моавкама. Тамо помреше и он и синови његови. Онда његова удовица Нојемина одлучи да се врати у отаџбину. Њене снахе пођоше с њоме. Путем их Нојемина стаде наговарати: идите, вратите се свака у дом матере своје. Господ нека вам учини милост, као што ви учинисте умрлима и мени“. Једна снаха плачући послуша Нојемину и врати се. А друга, Рута, рече: „где се год ти настаниш, настанићу се и ја; твој је народ мој народ, и твој је Бог мој Бог; смрт ће ме само раставити с тобом“. Нојемина и Рута дођоше у земљу израиљску, настанише се у Витлејему и храњаху се класјем које је Рута пабирчила на пожњевеним њивама. [3] Господ Бог награди Руту за њену доброту и поштовање према свекрви. Израиљци имађаху закон, ако који Израиљац умре и не остави порода, да је његов најближи рођак дужан да се ожени удовицом умрлога, а деца из тога брака сматрана су за децу умрлога. Овај закон називао се закон сродничке везе. У то време живео је у Витлејему један богат човек, Воз, рођак Рутина мужа. По закону сродничке везе он се ожени сиромашном Моавком. Кад добише сина (Овида), жене говораху Нојемини „да је благословен Господ који те није оставио без наследника! Да се име Његово слави у Израиљу“. И заиста, име Овидово прослави се; он је био отац Јесеја, оца Давида цара.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Они су се звали: Готонило, Аог, Самегар, Варак, Гедеон, Тола, Јаир, Јевтај, Есевон, Елон, Авдон, Самсон, Емегар, Илија и Самуило.
  2. Пон. Зак. 25. ; Рут. 4.
  3. У закону израиљском је записано: „А кад жањете род земље своје“ немој пожети сасвим њиве своје, нити пабирчи по жетви; него остави сиромаху дошљаку (Лев, 9-10).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *