БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА

 

БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА
 
ДОБА МАКЕДОНСКЕ УПРАВЕ
332-143. г. пре Христа.
 
70. Александар Македонски у Јерусалиму. Зидање Самарјанскога
храма. Јудејци под влашћу царева мисирских.
Превод Светог писма на грчки језик.
 
Македонски цар Александар Велики зарати с царем персијским. Он разби персијску војску, освоји Дамаск и Сидон и опседну Тир. Одатле посла посланике јудејскоме првосвештенику Адују и потражи, да му пошаље помоћну војску и хране. Адуј одговори да се заклео да верно служи персијскоме цару и да не може погазити заклетве. Александар се веома разгневи на овај отказ. Није овако поштено учинио управник Самарије Санавалат. Он предаде у руке Александрове потчињене му земље и измоли допуст да сазида храм Господу на гори Хоразину. На молбу Санавалатову за првосвештеника тога храма беше постављен његов зет Манасија, брат Адујев, који је био одлучен од јерусалимске синагоге због тога што се оженио Самарјанком. По одобрењу Александрову, храм је био сазидан, и Манасија стаде примати све оне, које су због нарушења закона одлучивани од синагоге у Јерусалиму. Ово је још више увећало расцеп измећу Јудејаца и Самарјана.
Мећутим, Александар освоји Тир и пође с војском да казни Јерусалим. Првосвештеник Адуј није се могао противити војсци Александровој, а од цара персијскога помоћи не доби и одлучи се да преда Јерусалим Александру, да би избегао узалудно проливање крви. Кад се Александар приближи Јерусалиму, Адуј у свештеним одеждама, окружен свештеницима и великом гомилом народа у белим хаљинама, изиђе му у сусрет. Александар се дивљаше овако свечаноме дочеку и поклони се Адују. Тада један од војвода Александрових рече; „Господару! ти си се, примајући поклањање од свију, сада поклонио јудејскоме свештенику. Александар му одговори: „ја се нисам поклонио првосвештенику, него Богу, Коме он служи. Кад сам ЈОШ био у Македонији, видео сам у сну човека у оваквом оделу и он ми је обећао да ћу победити Персијанце.
Сад сам се опоменуо сна и верујем да ме је Бог послао да збацим власт Персијанаца. “ Ушавши у храм Јерусалимски, Александар принесе жртву Богу. Овде му показаше пророштво Данилово о томе, да ће цар грчки срушити царство Персијско. Александар беше радостан кад дознаде за ово пророштво и указа велику милост Јудејцима. Он им допусти да живе по Јудејским законима и ослободи их од порезе у суботне године. Своју заштиту обећа и оним Јудејцима, који су тада живели у Мидији и Вавилону.
Исте године Александар освоји и Мисир, где основа град Александрију, покори све Персијско царство и умре. Његово царство поделише четири његове војсковође. Јудеја (или друкчије Палестина) била је између Сирије у којој је владао Селевк, и Мисира у ком је владао Птоломеј. Цареви мисирски и сирски стално су имали распру ко ће управљати овом земљом. У почетку њоме је владао Птоломеј Лаг, цар мисирски.
Птоломеј Лаг, пошто освоји Јерусалим, одведе неколико хиљада Јудејаца и Самарјана, надајући се да тиме јаче веже Јудејце за Мисир. Он је заробљеницима дао иста права која и Македонцима штавише поручио им је да чувају тврђаве. Дознавши за милост цареву према заробљеницима, многи су се Јудејци добровољно преселили у престоницу Мисирскога царства – Александрију. Од свију ових Јудејаца образоваше се тако звани мисирски или александријски Јудејци.
Од свију царева Мисирских особито је много добра учинио александријским Јудејцима Птоломеј Филаделф. Он је откупио све Јудејце који су били продани у ропство у Мисир, и пожели да има свештене књиге Јевреја на грчкоме језику, којим су се тада служили сви образовани људи. На његову молбу, првосвештеник јерусалимски посла му седамдесет и два старца, који су добро знали и грчки и јеврејски и они преведоше Свето писмо на грчки језик. Овај се превод зове превод седамдесеторице тумача. Он је био од велике користи не само александријским Јудејцима, који су почели заборављати свој матерњи језик, него и незнабошцима. Многи Грци и Римљани почеше читати Свето писмо и повероваше у правога Бога. На тај начин број прозелита се увећа.
У све време од смрти Александра Македонскога до смрти Антиоха Епифана главни управници Јудејаца били су првосвештеници; они су купили порез и плаћали данак оним царевима, под чијом су влашћу били.
 
71. Јудејци под влашћу царева сирских. Гоњење Антиоха Епифана.
 
Јудејци нису били дуго под влашћу царева мисирских.
Цар сирски Антиох Велики оте од Мисираца Јудеју (203. г.) и присаједини је Сирији. Под влашћу новога цара Јудеја с почетка стаде напредовати. Антиох им остави право да живе по њихових законима и обичајима, ослободи их неке порезе и заповеди да се из царске благајне издаје помоћ за принашање жртава и обновљење храма.
Али ужасна несрећа постиже Јудејце, кад на сирски престо дође други Антиох, прозвани Епифан (што значи знаменит, сјајан). У царству сиријском било је много народа, који су се јако разликовали обичајима, вером и језиком; због тога су у њему и бивали чести раздори. Епифан намисли да уништи разлику међу СВОЈИМ поданицима и да од њих створи један народ. Како је он сматрао за добро само оно што је грчко, издао је указ да се сви његови поданици одевају као Грци, да говоре грчки, да се моле грчким боговима. Који не би послушали овај указ, заповедио је да се казне смрћу. Царски указ послаше и у Јудеју. Никад Јудејци нису били тако несрећни; њима се отимало све што им је најрођеније, најдраже њихову срцу: и језик и обичаји, и вера. С указом царевим дође у Јудеју и грчки мудрац. Он их стаде учити служењу грчким боговима, и у храму Јерусалимскоме постави идола грчкоме богу Јупитеру Олимпском.
У то време међу верним Јудејцима особито је знаменит био својом побожношћу старац Елеазар. Он је био један од главних књижевника, уважен од свију за своју правичност. По Грке је био врло важно да приволе Елеазара да прими идолопоклонство, јер би се онда многи угледали на њега. Елеазара приведоше незнабожачком жртвенику и понудише га свињским месом, које су Јудејци сматрали за нечисто. Елеазар се одрече. Наговараше га, да само покаже да бајаги извршује цареву заповест, али Елеазар и на то не пристаде. „Недостојно би било мојих година да будем лицемер“, рече он. „Млади људи дознавши да је деведесетогодишњи Елеазар прешао у незнабоштво, и сами би могли пасти у заблуду због моје дволичности“. Елеазара убише за његову сталност у вршењу закона. Елеазар је у својој смрти оставио не само младићима, него и врло многим од старијих, пример јунаштва и споменик врлине.
Самоме Епифану доведоше једну жену Соломонију са седам синова. Цар их намораваше да једу храну коју је забрањивао Мојсијев закон. Они одрекоше. Тада их стадоше бити. Под ударцима бича они само говораху: „ми смо спремни пре да умремо, него да погазимо отачке законе“. На очи Соломонијине шесторици њених синова, једноме за другим, одсекоше ноге и руке, ишчупаше језике, одераше кожу са свега тела, и напослетку, спалише их. Слушајући савете своје матере, мученици се не одрекоше вере. Оста само најмлађи син. Епифан се надаше да ће га наговорити да се вере одрекне, стаде мазити дечка, обећаваше му богатство и почасти, ако само одступи од отачких закона; али није успео у својој намери. Тада дозва Соломонију и наговараше је да саветује сина да себе сачува. Нагнувши се сину, Соломонија му рече на материнском језику: „молим те, чедо моје, не плаши се тога убице, него буди достојан браће своје и умри, да би те ја, по милости Божјој, опет добила с браћом твојом“. Дечко пође на муке и јуНАЧКИ их претрпи. После синова умрла је на мукама и мати.
Самарјани не беху тако јаки у вери. Да не би с Јудејцима делили невоље, они се одрекоше да су им рођаци и једноверци, назваше Антиоха видљивим богом и молише га да им допусти да свој храм посвете Јупитеру гостопримцу.
 
72. Ослобођење Јудејаца од сирскога јарма.
Јуначка дела Мататијина. Влада Макавеја.
 
У оно несрећно време један престарели свештеник, по имену Мататија, с пет синова: Јованом, Симоном, Јудом, Елеазаром и Јонатаном, јавно устаде против гонилаца и одлучи се да ослободи своју отаџбину. Око њега сабра се много Јудејаца, верних своме закону. Мататија отиде из Јерусалима у своје место рођења, Модин. Убрзо дође у овај град царски посланик и скупи становнике да принесу незнабожачке жртве. Он наговараше Мататију да претходи примером и обећаваше му за то богате дарове. Али Мататија одговори: „ако и сви народи у пределима царства послушају цара и одустану од богослужења својих отаца, али ја и синови моји и браћа моја држаћемо се завета отаца наших. Сачувао нас Бог, да напустимо закон његов и прописе!“ У то време један Јудејац приђе к жртвенику да принесе идолску жртву. Тада Мататија уби и одступника од Бога и парскога посланика, као саблазњиваче на идолопоклонство, разруши жртвеник и рече народу: „ко поштује закон, нека иде за мном!“ Многи становници Модина са женама, децом и имањем пођоше за Мататијом и отидоше у пустињу. Антиохов војсковођа пође за њима у потеру. У пећинама он нађе око тисућу људи, жена и деце и нападе на њих у суботу, Јевреји се нису бранили, шта више не затворише ни уласке у теснаце и пећине и сви изгибоше. После тога Мататија сазва веће, на коме је било одлучено да се бране и у суботу.
Око Мататије сабраше се сви поштоваоци закона; убрзо се образова војска, с којом отпоче рат противу гонилаца и оних Јудејаца, који су изневерили своју веру. Мататија нападаше на Сирце, прогањаше их из јудејских градова и рушаше незнабожачке жртвенике. Умирући, он завешта својим синовима да наставе ослобођење своје отаџбине и притом постави свога сина Симона да буде члан савета, а другога сина Јуду, прозванога Макавејски, за војсковођу. [1]
Јуда је пошао с војском по градовима Јудеје, уништавајући одступнике од вере. Антиохове војсковође изиђоше против њега с великим војскама, али их он у трима биткама победи и задоби велики плен. Главни војсковођа Сираца беше принуђен да се врати у Антиохију, престоницу Сирије, да се поново спреми за рат. Тада Јуда предложи Јудејцима да очисте храм од идола и да васпоставе у њему истинско богослужење. Горко заплакаше Јудејци, кад видеше оскврњени храм. Они избацише из њега на нечисто место све предмете незнабожачког богослужења, поломише стари жртвеник као опогањен идолском жртвом, на његово место начинише нов, променише судове, светњаке, олтар кадиони, сто за хлебове постављене и завесе. У обновљеноме храму беше принесена свечана жртва Истинскоме Богу. [2] Овај дан био је за Јудејце велики празник, и они тада установише осмодневни празник Обнављање храма. Али Јуди не беше суђено да доврши рат; у једноме боју он погибе.
Старешинство над Јудејцима устаницима предузе Јудин брат Јонатан. У то време у Сирскоме царству почеше велике буне око наслеђа престола после смрти Антиоха Епифана. Јонатан се користи овим приликама и успе да га један од претендената на сирски престо постави за првосвештеника, који му посла порфиру и царски венац. Тиме су сирски цареви показали да се одричу да гоне Јудејце због вере. Али Јонатана убрзо ухватише на превару и убише. Синови Мататијини Елеазар и Јован погинуше у боју.
Јонатаново место заузе његов старији брат Симон, који принуди цара сирскога да се одрече власти над Јудејом и да му преда Сионску тврђаву. Тада Јудејци признадоше Симона Макавеја за архијереја, војсковођу и управника свог и утврдише ово звање и у његову роду до доласка великога Архијереја – Христа (143. г. пре Хр.). Од тога доба Јудеја постаде самостална и независна држава. Симонов син, Јован Хиркан I, владао је Галилејом, Самаријом, Идумејом и разрушио је храм Хоразински, што је утврдило мржњу између Самарјана и Јудејаца. За његове владе коначно се образоваше у Јудеји две непријатељске странке, фарисејска и садукејска. Ови раздори омогућише да се Римљани умешају у ствари Јудејаца. Римски војсковођа Помпеј пође на Јерусалим (64. г.), освоји га, уби до дванаест хиљада Јудејаца и оскрвни храм, унесавши у њега римске заставе, и сам са свитом уђе у Светињу над светињом. Римљани одузеше од Хиркана II, унука Хиркана I, титулу цара, и оставише му само звање првосвештеника и председништво у Синедриону. На тај начин Јудеја потпаде под власт Римљана и стаде им плаћати годишњи данак. [3]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Надимак Макавеј који је прво добио Јуда, постаде доцније општи у племену Мататијину, а доцније су овим именом одликовани борци за веру и слободу отаџбине. Соломонијини синови такође су познати под именом браће Макавеја.
  2. Јуда је приносио жртве Богу не само за живе, него и за мртве. Тако, он је принео жртве за грехе људи убијених у рату, и тиме показао веру у васкрсење мртвих и у моћ молитава за мртве.
  3. Историја Јудејаца од ослобођења њихова из ропства вавилонскога до Ирода Великога описана је у Светоме писму у књигама Јездриној, Немијиној и трима Макавејским.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *