БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА

 

БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА
 
ПОСЛЕДЊИ ДАНИ ЗЕМАЉСКОГА ЖИВОТА ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА
 
73. Свечани улазак Исуса Христа у Јерусалим.
Мат. 21, 1-17; Мар. 11, 1-11; Лук. 19, 29-44;
Јован 12, 12-33.
 
Сутрадан по вечери у дому Лазареву, Исус пође у Јерусалим. На изласку из Витаније народ Га окружи. Што су даље ишли, гомила је постајала све већа. Путници прођоше поред села Витфаге, које остаде у страни према њима. Тада Исус дозва к Себи два ученика и рече им: „идите у село што је према вама, и одмах како уђете у њега, наћи ћете магарицу привезану и магаре с њом, на које нико од људи није седео; одрешите га и доведите к Мени, а ако вам ко рече, шта то чините, реците му: „требају Господу“, и одмах ће их послати амо. Ученици отидоше у Витфагу. Међутим у Јерусалиму се сазнало да пророк Галилејски, Који је васкрснуо Лазара из мртвих долази у Јерусалим, и нове гомиле народа похиташе да Га дочекају. Мало доцније ученици доведоше магарицу и магаре, покрише их својим хаљинама, и посадише Господа Исуса на њ. Отпоче свечани и у исто доба скромни полазак. Лагано се приближаваше Исус Јерусалиму. Чудеса која Он учини, приволеше народ да верује, да је Он славни цар Израиљев, и указиваху му почаст. Неки резаху грање од палмових дрвета и бацаху их по путу, други скидаху хаљине са себе и простираху их под ноге магарету. Тога часа тачно се испунише на Исусу речи пророкове: „кажите кћери Сионовој: ево цар твој иде теби кротак, а јаше на магарцу, и магарету сину магаричину. “
А кад се Исус приближи већ да сиђе с горе Маслинске, стаде све мноштво ученика у радости хвалити Бога и клицати: „Осана (спаси, дај среће) Сину Давидову! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев; Осана на висини!“ – „Учитељу“, рекоше Исусу фарисеји, „запрети ученицима Својим. “ „Ако они ућуте, камење ће повикати“, одговори им Исус.
Сишавши с горе Исус застаде. Дубока туга беше исписана на лицу Његову. Он предвиђаше, да ће се брзо свечано осана заменити дивљом виком распни Га! Али Исус није жалио Себе. Знао је да ће народ одгурнути Њега, свога Спаситеља, и да ће Јерусалим бити разрушен. Исус заплака. „О, кад би и ти знао у овај твој дан што је за мир твој! али је сад сакривено од очију твојих. Јер ће доћи дани на тебе, и окружиће те непријатељи твоји опкопима и опколиће те, и обузеће те са свију страна, и разбиће тебе и децу твоју у теби, и неће оставити у теби камена на камену, зато што ниси познао времена у коме си похођен (тј. кад те је Господ походио).
Кад Исус уђе у Јерусалим, сав се град покрену. Свечаност, којом Га дочекиваху у граду, зачуди све. „Ко је то? “ питаху они који не видеше Исуса. „Ово је Исус, пророк из Назарета Галилејскога“, одговараху им други, и том приликом причаху о васкрсењу Лазареву. Међутим Исус уђе у храм. Слепци и хроми опколише Га и исцелише се. А фарисеји говораху међу собом: „Видите да ништа не помаже? Сав свет иде за њим“. У то деца, машући палмовим гранчицама, викаху: „Осана Сину Давидову!“ Такве почасти, указане Исусу у сред дома Божја, фарисеји не могаше поднети. „Чујеш ли, шта они говоре? “ рекоше Исусу. А Он им одговори: „да! зар нисте никад читали пророштво: из уста мале деце и која сисају начинио си себи хвалу? “
Тада у Јерусалиму, мећу онима који беху дошли на празник, беху и неки Грци, који су поштовали правога Бога и Мојсијев закон. Они приступише к Филипу и рекоше му: „Господине, ми бисмо хтели да видимо Исуса. “ Филип рече о томе Андрији, и затим заједно с Андријом изјавише молбу Грка Исусу. У овој молби Исус виде почетак Своје славе, али је у исто време и знао, да ће слава Његова почети после страдања, и стога рече: „дође час да се прослави Син човечји. Заиста вам кажем: ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди. Сад је душа Моја жалосна. И шта да кажем? Оче! сачувај Ме од овога часа; али за то дођох на час овај. Оче! прослави име Своје!“ Тада дође глас с неба: „и прославио сам, и опет ћу прославити“. Сви чуше глас. Али једни говораху: „гром загрми“; а други увераваху: „анђео Му говори“. „Овај глас не би Мене ради, него народа ради. Сад је суд овоме свету; сад ће бити истеран кнез овога света напоље. И кад Ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи. “ Овим је речима Исус показао, каквом ће смрћу умрети.
Исус отиде из храма с дванаесторицом ученика у Витанију, где и проведе ноћ.
 
74. Проклетство смокве и изгнање трговаца из храма.
Мат. 21, 12-13; 18-22;
Мар. 11, 12-24; Лук. 19, 45-48.
 
Сутрадан после свечаног уласка (у понедељник) у Јерусалим Исус Христос и ученици вратише се опет из Витаније у Јерусалим. На путу Он огладни, виде поред пута смокву, покривену лишћем, и приђе јој. Али не нашавши на њој рода, [1] Он рече: „да никад на теби не буде рода до века“. Смоква одмах усахну.
Ушавши у храм, Исус и овом приликом, као и у почетку Свога јавнога рада, изагна из храма продавце и купце, столове мењачке и клупе оних што продаваху голубове испремета, и рече: „У Писму стоји: дом Мој дом молитве нека се зове свима народима, а ви начинисте од њега пећину хајдучку. “ Ово чуше првосвештеници и књижевници и тражаху како би погубили Исуса. Али не нађоше, шта да учине с Њим, јер Га сав народ слушаше. Дође вече, и Исус опет отиде у Витанију.
Ујутру (у уторак) Исус опет дође у Јерусалим с ученицима Својим. Путем ученици чудећи се опазише, да је смоква коју њихов Учитељ јуче прокле, усахнула до корена, и рекоше о томе Господу Исусу. Исус им одговори: „заиста вам кажем, ако имате веру и не посумњате, не само смоквино учинићете, него и гори овој ако речете: дигни се и баци се у море, биће. И све што узиштете у молитви верујући, добићете“. Гледајући усахлу смокву, ученици су се могли сетити Његове приче о неродној смокви, намењеној да се посече и остављеној још за годину дана на молбу виноградареву; прође година, фарисеји не донесоше рода покајања, и Господ их осуди.
 
75. Одговор Исуса Христа архијерејима и старцима. Приче о непослушноме сину и сину који се покајао, о злим виноградарима и о свадби царева сина.
Мат. 21, 23-46, 22, 1-14, Мар. 11, 27-33, 12, 1-12; Лук. 20, 1-19.
 
Кад је Исус (у уторак) ишао у храм, приступише к Њему првосвештеници, књижевници и старешине и упиташе Га: „кажи нам, ко Ти је дао власт да то чиниш? “ Исус им одговори: „и Ја ћу вас упитати једну реч, и ако Ми одговорите, и Ја ћу вам казати каквом власти ово чиним: крштење Јованово откуда би: или с неба, или од људи? “ Ово питање збуни оне који Га питаху. Ако речемо: с неба, помишљаху у себи, рећи ће нам: зашто му дакле не веровасте? Ако ли речемо: од људи, сав ће нас народ побити камењем, јер сви вероваху да Јован беше пророк. „Не знамо“, одговорише Исусу. „Ни Ја вама нећу казати, каквом власти ово чиним“, рече им Исус.
После тога, желећи да их изазове да се покају, Господ Исус упита: „А шта вам се чини? Човек неки имаше два сина, и он рече првоме: сине мој! иди данас ради у винограду моме. Овај одговори: нећу, а после се раскаја и отиде. И приступивши другоме, рече тако. Овај одговори: хоћу, и не отиде. Који је од ове двојице испунио вољу очину? “ – „Први“, одговорише му. „Заиста вам кажем, да ће цариници и грешници пре вас ући у царство Божје. Јер дође к вама Јован путем праведним, и не веровасте му, а цариници и грешници вероваше му; и ви пошто видесте то, не раскајасте се. “ Старешине и књижевници ћутаху. Тада им Господ исприча другу причу: о злим виноградарима. „Чујте другу причу: беше човек домаћин који насади виноград, огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и начини кулу, и даде га виноградарима, и отиде. А кад се приближи време родовима, посла слугу свога к виноградарима да приме род. А они ухватише слугу, избише га, и послаше празна. И опет посла к њима другога слугу; и онога бише камењем и разбише му главу, и послаше га срамотна. Посла и трећега, а они и онога ранише, и истераше. И многе друге, једне избише, а друге побише. Онда рече господар од винограда: шта ћу чинити? Да пошљем сина свога љубазнога: еда се како застиде кад виде њега. А виноградари видевши њега мишљаху у себи, говорећи: ово је наследник ходите да га убијемо да наше буде достојање. Ухвативши га, изведоше га на поље из винограда, и убише“. [2] Ову причу Исус је завршио питајући: „Кад дође дакле господар од винограда, шта ће учинити виноградарима оним? “ Старешине разумеше, да се у причи под злим виноградарима мисли на њих, али се показаше, да се она не односи на њих, и одговорише бајаги спокојно: „злочинце ће злом смрти поморити, а виноград даће другим виноградарима, који ће му давати родове у своје време“. И тако, потврди Исус, доћи ће, и погубиће виноградаре, и даће виноград другима“. „Не дао Бог“, нехотично повика неко. Тада Господ Исус показа на пророштво о таквој заслепљености народа, кад ће они камен темељац у згради избацити, као неупотребљив: „зар нисте читали у Писму ово: камен који одбацише зидари, онај поста глава од угла? Зато вам кажем да ће се од вас узети царство Божје, и даће се народу који његове родове доноси. “ Првосвештеници и књижевници намераваху да подигну руке на Исуса, али се побојаше народа, који је Исуса сматрао за пророка.
Господ Исус исприча још и причу о свадби царева сина, у којој је објаснио да ће у царство Месијино место званих (Јудејаца) ући незнабошци, да ће град званих бити спаљен, али да ни сви незнабошци неће бити изабрани. „Царство је небеско као цар који начини свадбу сину своме, и посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтеше доћи. Опет посла Слуге своје говорећи: кажите званицама, све је већ готово, дођите на свадбу. А они не маривши отидоше овај у поље своје, а онај к трговини својој. Нашло се таквих, који ухватише слуге, изружише их, и побише. И кад то чу цар, разгневи се, и пославши војску своју, погуби крвнике, и град њихов запали. Тада рече слугама својим: свадба је дакле готова, а званице не бише достојне. Идите дакле на раскршћа, и кога год нађете дозовите на свадбу. И изишавши слуге оне на раскршћа сабраше све које нађоше, зле и добре; и столови напунише се гостију. Цар уђе да види госте и угледа онде човека необучена у свадбено рухо, [3] и рече му: пријатељу! како си дошао амо без свадбенога руха? А он оћута. ‘Гада рече цар слугама: свежите му руке и ноге, па га узмите те баците у таму најкрајњу: онде ће бити плач и шкргут зуба. Јер су многи звани, али је мало изабраних.
 
76. Одговори Исуса Христа на лукава питања: фарисејима – о данку ћесареву, садукејима – о васкрсењу мртвих и законику – о главним заповестима.
Питање Исуса Христа о Божанском достојанству Месије.
Мат. 22, 15-46; Мар. 12, 13-37; Лук. 20, 20-40.
 
Исус и даље учаше народ у храму, а старешине се у то време саветоваху, како да Га улове на речима и да Га предају власти намесниковој. Намислише да Му ставе такво питање, на које не би одговорио ни јесте ни није, а да против Себе не наоружа народ. Јудејци сматраху себе за народ Божји и мишљаху, да је свака пореза коју плаћају другоме народу, издајство Богу; међутим, ево прође већ не једна десетина година, како су принуђени да плаћају данак ћесару, императору Римском. Је ли данак законит или не? И гле, они послаше Исусу људе лукаве од фарисеја и иродоваца, који се претвараху да су људи побожни, и упиташе Га: „Учитељу! знамо да си истинит, и путу Божјем заиста учиш, и не мариш ни за кога, јер не гледаш ко је ко. Кажи нам дакле шта мислиш Ти? треба ли дати харач ћесару, или не? “ – „Што Ме кушате, лицемери? Покажите ми новац харачки, “ рече им Исус. „Чији је образ овај и натпис? “ запита их Исус. „Ћесарев, “ одговорише. , , Подајте дакле ћесарево ћесару и Божје Богу. “ Овај прост одговор зачуди их, и они Га оставише и отидоше.
Сада приступише Исусу садукеји, који не вероваху у васкрсење мртвих. [4] Они мишљаху да Га збуне својим питањем. „Учитељу! рекоше, Мојсије рече: ако ко умре без деце, да узме брат његов жену његову. Беше у нас седам браће; први оженивши се умре, и не имавши порода остави жену своју брату своме. А тако и други, и трећи, све до седмога. После свију умре и жена. О васкрсењу дакле кога ће од седморице бити жена? “ Господ им одговори: „варате се, не знајући Писма, ни силе Божје. Деца овога света жене се и удају; а који се удостоје добити онај свет и васкрсење из мртвих, нити ће се женити, ни удавати, него су као анђели Божји на небу, и синови су Божји. А за мртве да устају, нисте ли читали у књигама Мојсијевим, како му Бог рече код купине, говорећи: Ја сам Бог Аврамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев. Није Бог мртвих, него Бог живих, јер су њему сви живи“. Народ се опет дивљаше мудрости одговора Исусова; и сами књижевници неки рекоше: „Учитељу! добро си казао. “
Чувши фарисеји, како је Исус збунио садукеје, приступише к Њему, и један од њих, законик, кушајући Га, запита: „која је заповест највећа у закону? “ Исус му одговори: „Прва је заповест од свију: чуј Израиљу! Господ је Бог наш једини; и љуби Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом и свијем умом својим, и свом снагом; ово је прва и највећа заповест. И друга је као и ова: љуби ближњега својега, као самога себе. О овим двема заповестима виси сав закон и пророци“. – „Добро, учитељу! право си казао да је један Бог, и нема другога, осим Њега; и љубити Га свим срцем, и свим разумом и свом душом и свом снагом, и љубити ближњега као самога себе, веће је од свију жртава и прилога“, рече он Исусу. Господ одговори на то: „ниси далеко од царства Божјега.
Тада Исус запита фарисеје, окупљене око Њега: „Шта мислите за Христа? Чији је Син? “ Они одговорише: „Давидов“. Исус опет упита: „како дакле Давид, по надахнућу, Њега назива Господом. говорећи: рече Господ Господу мојему: седи мени с десне стране, док положим непријатеље Твоје подножје ногама Твојим? Кад дакле Давид назива Њега Господом, како му је Син? “ И нико Му не могаше одговорити ни речи; и од тога дана нико Га више не смеде питати.
 
77. Исус Христос последњи пут изобличава књижевнике и фарисеје. Похвала удовичине ревности.
Мат. 23. Мар. 12, 38-44; Лук. 20, 45-47 и 21, 1-4.
 
Одговоривши на лукава питања, Исус се обрати Својим ученицима и народу и у строгој беседи јавно пред свима изобличи дволичност фарисеја и предсказа им несрећу.
„На Мојсијеву столицу седоше књижевници и фарисеји. [5] Све дакле што вам реку да држите, држите и творите; али што они чине не чините, јер говоре а не чине. Него вежу бремена тешка и незгодна за ношење и товаре на плећа људска; [6] а прстом својим неће да их прихвате. А сва дела чине да их виде људи: раширују своје амајлије, и граде велике скуте на хаљинама својим. И траже зачеље на гозбама и прва места по зборовима, и да им се клања по улицама, и да их људи зову: учитељу! учитељу!“
„Тешко вама књижевницима и фарисеји, лицемери, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите, нити дате да улазе који би хтели. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што једете куће удовичке (својим учењем о корвани), и лажно се Богу молите дуго; за то ћете већма бити осуђени. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што преходите море и земљу да би присвојили једнога (у јудејство), и кад га присвојите, чините га сином пакленим, у двоје већим од себе. Тешко вама вођи слепи који говорите: ако се ко куне црквом, ништа је; а ко се куне златом црквеним, крив је. Будале слепе! шта је веће, или злато, или црква која злато освети. И ако се ко куне олтаром, ништа је то, а који се куне даром који је на њему крив је. Будале слепе! шта је веће или дар, или олтар који дар освети? Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што дајете десетак од метвице и од копра и од кима (ствари јевтиних), а остависте што је најпретежније у закону: правду и милост и веру; а ово је требало чинити и оно не остављати. Вођи слепи, који оцеђујете комарца, а камилу прождирете. [7] Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што чистите споља чашу и зделу, а изнутра су пуне грабежа и неправде. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што сте као окречени гробови, који се споља виде лепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоће. Тако и ви споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемерја и безакоња. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери што зидате гробове пророцима и красите раке праведника, и говорите: да смо ми били у време својих отаца, не бисмо с њима пристали у крв пророка. Тиме само сведочите за себе, да сте синови оних који су побили пророке. И ви допунисте меру отаца својих. Змије, породи аспидини! како ћете побећи од пресуде у огањ паклени? Да дође на вас сва крв праведна, што је проливена на земљи од крви Авеља праведнога до крви Захарије, сина Варахијина, којега убисте међу црквом и олтаром. Заиста вам кажем да ће ово све доћи на род овај. “
Исус доврши Свој говор, обраћајући се Јерусалиму; „Јерусалиме! Јерусалиме! који убијаш пророке и засипаш камењем послате к себи! колико пута хтедох да скупим чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не хтедосте! Ето ће вам се оставити ваша кућа пуста, јер вам кажем: нећете Мене видети одселе док не речете: благословен који иде у име Господње. [8] Рекавши то, Исус изиђе из храма.
Изишавши из унутрашњих тремова храма, Исус застаде код врата спољашњега трема, – где стоје жене. Овде Он седе према ковчежићу, у који богомољци спуштаху новце и гледаше народ како пролази. Многи богаташи спуштаху по мало. Међу осталима приступи ковчежићу нека сирота удовица и спусти у њега две лепте. Такав дар изгледаше да не вреди пажње. Али Господ Исус показа Својим ученицима на овај прилог. Дозвавши их к Себи, Он рече: „заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свију. Јер сви ови метнуше у прилог Богу од сувишка свога, а она од сиротиње своје метну сву храну своју што имаше. “
 
78. Разговор Исуса Христа са ученицима о разрушењу храма и Јерусалима, о крају света и о другом Његовом доласку. Приче о десет девојака и талантима.
Мат. 24. 25, 1-30; Мар. 13. 14, 1-2; Лук. 21, 5-36.
 
Из храма Исус отиде у Витанију. Један од ученика рече Му уз пут: „гле, какво је камење и каква грађевина!“ Тада други ученици стадоше говорити о скупоценим украсима храма. „Не видите ли све ово? “ одговори Господ Исус. „Заиста вам кажем: доћи ће дани, у које од свега што видите неће остати ни камен на камену, који се неће разметнути“. Предсказање о разрушењу Јерусалима уплаши ученике. Они су мислили, да ће одмах после разрушења храма доћи и крај света. Они изиђоше на гору Маслинску и Исус седе према храму да се одмори. Тада се Петар, Јаков, Јован и Андрија обратише Спаситељу и рекоше: „Учитељу! кажи нам, кад ће то бити? и какав је знак Твога доласка и послетка века? “ Исус им одговори: „Кад видите Јерусалим да опколи војска, онда знајте да се приближило време да опусти. И пашће многи од оштрица мача, и одвешће се у ропство по свим народима; и Јерусалим ће газити незнабошци, док се не изврше времена незнабожаца. Заиста вам кажем да овај нараштај неће проћи док се ово не збуде. А о дану и часу доласка Сина човечијега нико не зна, ни анђели небески, ни Син, до Отац Мој сам. „Стражите дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш“.
Знаке свога доласка Спаситељ је овако насликао: „устаће народ на народ и царство на царство; и биће глади и помора и земљотреса по свету. А то је све почетак страдања. Тада ће вас предати на муке и побиће вас, и сви ће народи омрзнути на вас имена Мога ради. Изићи ће многи лажни пророци, и превариће многе. И што ће се безакоње умножити, охладнеће љубав многих. Али који претрпи до краја, спашће се. И проповедаће се ово јеванђеље о царству по свему свету, за сведочанство свима народима. И тада ће доћи последак. А тешко трудницама и дојилицама у те дане, јер ће бити невоља велика, каква није била од постања света до сад нити ће бити. И да се они дани не скрате, нико не би остао, али изабраних ради скратиће се дани они. Као што муња излази од истока и показује се до запада, такав ће бити долазак Сина човечјега. И одмах ће по невољи дана тих сунце помрачити, и месец своју светлост изгубити, и звезде с неба спасти, и силе небеске покренути се. И тада ће се показати знак Сина човечјега, где иде на облацима небеским са силом и славом великом. И послаће анђеле своје с великим гласом трубним, и сабраће избране његове од четири ветра, од краја земље до краја небеса. Тако и ви кад видите све ово, знајте да је близу код врата. Јер као што је било у време Нојево, тако ће бити и долазак Сина човечјега. Јер као што пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху, и не осетише док не дође потоп и не однесе све; тако ће бити и долазак Сина човечјега. Али се чувајте да како ваша срца не отежају ждерањем и пијанством и бригама овога света, и да вам овај дан не дође изненада. Јер ће доћи као замка на све који живе по свој земљи. Тако, дакле, стражите. “
„Тада ће бити царство небеско као десет девојака, које узеше жишке своје и изидоше на сусрет женику. [9] Пет од њих бејаху мудре, а пет луде. И луде узевши жишке своје, не узеше са собом уља. А мудре узеше уља у судовима са жишцима својима. А будући да женик одоцни, задремаше све и поспаше. А у поноћи стаде вика: ето женика где иде, излазите му на сусрет. Тада усташе све девојке оне и украсише своје жишке. А луде рекоше мудрима: дајте нам од уља свога, јер наши жишци хоће да се угасе. А мудре одговорише: да не би недостало и нама и вама, боље је идите к трговцима и купите себи. А кад оне стадоше да купе, дође женик, и готове уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата. А после дођоше и оне друге девојке говорећи: господару! господару! отвори нам. А он одговарајући, рече им: заиста вам кажем, не познајем вас. Стражите, дакле јер не знате дана ни часа, у који ће Син човечји доћи“.
После тога Исус у причи о талантима показа, да ће у време другог доласка Његова добити награду само они, који добро употребе моћ, дану им од Бога, и донесу добар род. „Син човечји учиниће, као човек који полазећи дозва слуге своје и предаде им благо своје. И једноме даде пет таланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи; и отиде одмах. Онај што прими пет таланата отиде те ради с њима, и доби још пет таланата. Тако и онај што прими два, доби и он још два. А који прими један, отиде те га закопа у земљу и сакри сребро господара свога. А по дугом времену дође господар тих слуга, и стаде се рачунати с њима. И приступивши онај што је примио пет таланата, донесе још пет таланата говорећи: господару! предао си ми пет таланата; ево још пет таланата ја сам добио с њима. А господар његов рече му: добро, слуго, добри и верни! у малом био си ми веран, над многима ћу те поставити; уђи у радост господара свога. А приступивши и онај што је примио два таланта рече: господару; предао си ми два таланта, ево још два таланта ја сам добио с њима. А господар његов рече му: добро, слуго добри и верни! у малом био си ми Веран, над многима ћу те поставити; уђи у радост господара својега. А приступивши и онај што је примио један талант рече: господару! знао сам да си ти тврд човек: жњеш, где ниси сејао, и купиш, где ниси вејао, па се побојах и отидох те сакрих талант твој у земљу; и ево ти твоје. А господар његов одговарајући рече му: зли и лењи слуго! знао си да ја жњем где нисам сејао, и купим где нисам вејао; требало је дакле моје сребро да даш трговцима, и ја дошавши, узео бих своје с добитком. Узмите дакле у њега талант, и подајте ономе што има десет таланата. Јер свакоме, који има, даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега. И неваљалога слугу баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба“. Рекавши то, Исус повика: „ко има уши да чује, нека чује“.
 
79. Слика страшнога суда.
Мат. 25, 13-46; 26, 1-2.
 
Исус Христос показао је и то, зашто ће баш једне наградити, а друге казнити кад дође да суди свету. „А кад дође Син човечји у слави Својој и сви свети анђели с Њима, онда ће сести на престолу славе Своје. И сабраће се пред Њим сви народи, и разлучиће их између себе, као пастир што разлучује овце од јараца. И поставиће овце с десне стране себе, а јарце с леве. Тада ће рећи цар онима што му стоје с десне стране: ходите благословени Оца мојега; примите царство које вам је приправљено од постања света. Јер огладниех и дасте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; гост бејах и примисте ме. Го бејах и оденусте ме; болестан бејах, и обиђосте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени. Тада ће му одговорити праведници, говорећи: Господе! кад те видесмо гладна, и нахранисмо? или гола, и оденусмо? Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо к теби. И одговарајући цар, рећи ће им: заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. Тада ће рећи и онима што му стоје с леве стране: идите од мене проклети у огањ вечни, приправљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладнех, и не дадосте ми да једем; ожеднех, и не напојисте ме; гост бејах, и не примисте ме; го бејах, и не оденусте ме; болестан и у тамници бејах, и не обиђосте ме. Тада ће му одговорити и они, говорећи: Господе кад те видесмо гладна или жедна, или госта, или гола, или болесна иди у тамници, и не послужисмо те? Тада ће им одговорити, говорећи: заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ове моје мале браће, ни мени не учинисте. И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни“.
Свршивши разговор с ученицима, Исус им рече: „Знате да ће до два дана бити пасха, и Сина човечјега предаће да се разапне“. После овог одлучног и тачног сведочанства о Својој смрти, Господ Исус устаде и отиде у Витанију.
 
80. Вечера у дому Симонову. Издајство Јудино.
Мат. 26, 3-16; Мар. 14, 1-11; Лук. 22. 1-6.
 
У среду Исус не беше у Јерусалиму. Он проведе тај дан у Витанији, у дому Симона Губавога. Овде кад сеђаше за трпезом приступи Му жена нека са скленицом мира многоцењенога, и изли на главу Његову. Ученици Исусови, занесени речима Јуде Искариотскога. које је изговорио у сличној прилици пред уласком у Јерусалим, са срџбом стадоше говорити: „зашто се чини таква штета? Јер се ово миро могаше продати скупо, и новци дати сиромасима. “ Али им Исус рече: „шта сметате жену? она учини добро дело на Мени. Јер сиромахе имате свагда са собом, а Мене немате свагда. Изливши миро на тело Моје, за укоп Ме приготови. Заиста вам кажем: где се год успроповеда ово јеванђеље по свему свету, казаће се и то за спомен њезин шта учини она. “
У среду, у дому Кајафину, близу Јерусалима, већаху непријатељи Исусови, првосвештеници, књижевници и старешине. На овоме већу они одлучише, да Га на превару ухвате и убију, али само не на празник, да се не би побунио народ. Неочекивана прилика приволи их да промене ову одлуку. Сотона уђе у душу ученика Спаситељева, Јуде Искариотскога, и овај несрећник доће у Витанију, у веће Синедриона, и рече: „шта ћете ми дати да вам Га издам? “ Јудина понуда обрадова чланове Синедриона; али они не хтедоше показати да Исусу придају особити значај, и понудише му за Њега такву цену, колика је по закону била одређивана за нехотично убиство роба, – тридесет сребрника. Јуда пристаде, и од тога доба тражише згодне прилике да изда свога Учитеља, али не пред народом.
 
81. Прање ногу и Тајна вечера.
Јован 13, 1-30: Мат. 26, 17-29; Мар. 14, 12-25;
Лук. 22, 7-30; I Кор. 11, 24-25.
 
Дође четвртак, први дан пресних хлебова, кад је требало заклати пасхално јагње, које се, по закону Мојсијеву, имало јести с пресним хлебовима сутрадан увече. Исус пожели да последњи пут једе пасху са Својим ученицима. Како је обичај допуштао да се пасха једе и у очи споменутога дана, Он дозва к Себи Петра и Јована и рече им: „идите уготовите нам пасху да једемо“. Ученици запиташе: „где ћеш да зготовимо? “ Он рече: „кад уђете у град, срешће вас човек који носи воду у крчагу; идите за њим у кућу у коју он уђе, и кажите домаћину: Учитељ вели: где је гостионица где ћу јести пасху с ученицима Својим? И он ће вам показати велику собу прострту; онде уготовите. “ Петар и Јован отидоше у Јерусалим, нађоше како им је речено и уготовише пасху.
Увече Исус дође с дванаесторицом ученика у тај дом. Осим њих, у соби никога не беше. По источњачком обичају, за трпезу је требало сести тек пошто се ноге оперу. Зато је било све спремљено у соби; требало је само слуге, који би им опрали ноге. Ученици добише прилике да учине узајамну услугу један другоме, али међу њима се породи распра о томе, ко је међу њима већи; нико не хтеде да буде најмањи. Тада Исус устаде, скиде Своју горњу хаљину, и узевши убрус, запреже се; за тим нали воде у умиваоник и стаде прати ноге ученицима и убрусом отирати их. Дође ред до Петра. Петар повика: „Господе, зар Ти моје ноге да опереш? Исус му одговори: „што ја чиним, ти сад не знаш, али ћеш после дознати. “ Ове речи не задржаше Петра. „Никад ти нећеш опрати мојих ногу“, рече он Учитељу. „Ако ти не оперем, немаш дела са Мном, “ одговори му Исус. Тада Петар рече: „Господе! не само ноге моје, него и руке и главу!“ – „Опраноме не треба, до само ноге опрати, јер је сав чист“, одговори му Исус, и затим рече осталим ученицима: „и ви сте чисти, али не сви. “ Речи ове тицале су се Јуде, јер је Исус знао ко ће Га издати.
Оправши ноге ученицима, Исус обуче горњу хаљину и седе за трпезом. „Знате ли шта Ја учиних вама? стаде Он говорити. Ја вам дадох углед да и ви тако чините, као што Ја вама учиних. Кад дакле Ја, Господ и Учитељ, опрах вама ноге, и ви сте дужни један другоме прати ноге (тј. помагати један другоме без икаквих распри о старешинству). Заиста вам кажем, није слуга већи од господара свога, нити је посланик већи од онога који га је послао. Врло сам желео да ову пасху једем с вама пре него што пострадам; јер вам кажем, да је одсада нећу јести док се не сврши у царству Божјем. “ После тога Он узе чашу, даде хвалу Богу, и рече: „узмите је и разделите мећу собом. Јер вам кажем, да нећу пити од рода виноградскога, док не дође царство Божје. “ Затим Исус поста жалостан у духу и рече ученицима Својим: „заиста вам кажем: један од дванаесторице који умочи за мном у зделу, издаће Ме. Син човечји дакле иде као што је писано за Њега; али тешко ономе човеку који изда Сина човечјега; боље би му било да се није родио онај човек!“ Уплашени ученици погледаше се. „Да нисам ја, Господе!“ чуше се уплашени гласови са свију страна. „Нисам ли ја? дрско упита и Јуда. „Јест, ти си, “ рече му Исус, али тако полако да нико од ученика не обрати пажње на то; они се разговараху мећу собом. Тада Петар даде знак Јовану, који сеђаше поред Учитеља, да га пита, ко је издајник. Јован леже на прси Исусове и рече му полако: „Господе! ко је то? “ – „Онај је коме Ја умочивши залогај дам, “ полако одговори Господ, и умочивши залогај у зделу, даде га Јуди Искариотскоме Али пријатељско обраћање Исусово не побуди кајања у Јуде. После овога залогаја уђе у њега сотона, и издајнику би тешко да и даље остане у друштву светих апостола. „Шта чиниш, чини брже“, рече му Спаситељ. И Јуда одмах изиђе; он учини своје дело: сазнаде, где ће Исус провести ноћ, и оде по обећане сребрнике. Изненадни одлазак Јудин не учини се чудноват осталим ученицима. Они мишљаше да је Учитељ, по свој прилици, наредио Јуди да што год купи или да разда какву милостињу. Беше већ ноћ, кад Јуда отиде.
Вечера се продужи. Исус узе хлеб, умешен с квасцем, благослови га, преломи и даваше ученицима, и рече: „узмите једите, ово је тело Моје, које се за вас ломи; ово чините Мени за спомен. “ Ученици ћутећи окусише Тело Учитеља Свога и Господа које им даде под видом хлеба. За тим Господ узе чашу вина, и давши хвалу Богу, даде је ученицима, говорећи: „пијте из ње сви: јер је ово крв Моја новога завета, која ће се пролити за многе, ради отпуштања грехова“. Ученици ћутећи приступише чаши. „ОВО чините Мени за спомен, “ рече им Спаситељ, и тиме установи велику тајну причешћа.
 
Тајна вечера
82. Опроштајна беседа Исуса Христа с ученицима.
Јован 13, 33-38. 14, 17; Мат. 26, 30-35;
Мар. 14, 26-31; Лук. 22, 31-39.
 
Пошто установи тајну причешћа, Исус отпоче Своју опроштајну беседу с ученицима: „Дечице! још сам само мало с вама; тражићете Ме, и као што рекох Јудејцима: куда Ја идем, ви не можете доћи, и вама говорим сад. Нову вам заповест дајем, да љубите један другога, као што Ја вас љубих, да се и ви љубите мећу собом. По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако узимате љубав међу собом“. Петар Га запита: „Господе! куда идеш? “ Исус одговори: „куда Ја идем, не можеш сад ићи за Мном, али ћеш после поћи за Мном“. Петар одговори: „Господе! зашто сад не могу ићи за Тобом? душу ћу своју положити за Те“. Тада му Господ рече: „Симоне! Ја се молих за тебе да твоја вера не престане; и ти кадгод обративши се утврди браћу своју. Сви ћете се ви саблазнити о Мене ову ноћ, јер у Писму стоји: ударићу пастира и овце од стада разбећи ће се“ А по васкрсењу Своме Ја идем пред вама у Галилеју“. Петар рече: „ако се и сви саблазне о Тебе, ја се нећу никад саблазнити. Господе, с Тобом готов сам и у тамницу и на смрт ићи“. Исто потврдише и остали ученици. Исус одговори Петру: „Заиста ти кажем: данас неће запевати петао док се трипут не одречеш да Ме познајеш. Да се не плаши срце ваше, настави Спаситељ, верујте Бога и Мене верујте. Многи су станови у кући оца Мога. Идем да вам приправим место. И кад га приправим, опет ћу доћи и узећу вас к себи. Нећу вас оставити сиротне; доћи ћу к вама. А Утешитељ, Дух Свети, који од Оца исходи, и којега ће Отац послати у име своје, Он ће вас научити свему и напоменуће вам све, што вам рекох“. Овим речима Спаситељ заврши последњу вечеру с ученицима. Кад устајаху од вечере, старији обично говораше: мир вам. Исус пожели такав мир Својим ученицима: „Мир вам остављам, мир Свој дајем вам: не дајем вам га као што свет даје, да се не плаши срце ваше, и да се не боји. Устаните, хајдемо одавде“. Ученици устадоше од трпезе и пођоше из Јерусалима на гору Маслинску.
Путем Спаситељ обнови прекинути разговор. Он говораше, да се веза с вернима неће прекратити, иако ће их Он, као што изгледа, оставити; само ће ова веза бити унутрашња, духовна. „Ја сам прави чокот, и Отац је Мој виноградар. Сваку лозу на Мени која не рађа рода одсећи ће је, и сваку која рађа род, очистиће је, да више рода роди. Будите у Мени, и Ја ћу у вама. Као што лоза не може родити сама од себе ако не буде на чокоту, тако и ви ако на Мени не будете. Ја сам чокот, а ви лозе: и који буде у Мени и Ја у њему, он ће родити многи род: јер без Мене не можете чинити ништа“. Затим им Исус саветоваше да неуморно раде на ширењу Његове науке и да ради тога увек буду у заједници с Њиме. Он је Своју беседу завршио молитвом Богу, да сви који у Њега верују буду кроз Њега у заједници с Богом Оцем.
 
83. Молитва Исуса Христа у Гетсиманскоме врту.
Мат. 26, 36-56; Мар. 14, 32-52; Лук. 22, 39-53; Јован 18, 1-11.
 
На уласку у Гетсимански врт (на гори Маслинској) Исус остави Своје ученике, рекавши им: „седите ту, док Ја идем тамо да се помолим Богу. Молите се ви да не паднете у напаст“. Узевши собом ученике Своје, Петра, Јакова и Јована, Он отиде далеко у врт. Овде стаде јадиковати и тужити. Он рече ученицима: „жалосна је душа Моја до смрти; почекајте овде, и стражите са Мном“, и отишавши од њих толико колико човек може добацити каменом, паде на колена, лицем к земљи, и мољаше се: „Оче Мој! ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова; али опет не како Ја хоћу, него како Ти“. Крвави зној капаше на земљу с лица Његова. Исусу се јави анђео с неба и крепљаше Га. Помоливши се, Исус приступи к ученицима и виде их где спавају. „Ви спавате? рече им Он. Устаните, стражите и молите се Богу да не паднете у напаст, јер је дух срчан, али је тело слабо“. И опет отиде од њих и мољаше се: „Оче Мој! ако ме не може ова чаша мимоићи да је не пијем, нека буде воља Твоја“, и за тим, вративши се ученицима, нађе их опет где спавају, јер им беху очи отежале, а они не знадоше шта да Му одговоре. Христос отиде од њих и мољаше се по трећи пут. Молитва коначно умири Његову душу; Он се спремио да иде на смрт. И опет приступи к ученицима и рече: „ви једнако спавате; ево се приближи час, и Син човечји предаје се у руке грешника. Устаните да идемо; ево се приближи издајник Мој“.
Између дрвета видеше се људи с фењерима и са свећама То иђаше Јуда с гомилом слугу првосвештеникових и с неколико римских војника, наоружаних ножевима и кољем. За гомилом подаље, ишле су старешине храма и књижевници. У мраку се не могаше добро размотрити лице, и стога се Јуда договори са својим јатацима, да ухвате Онога кога он целива. Тек што гомила уђе у врт, Христос јој изађе на сусрет. А Јуда одмах приђе и рекавши: „здраво, Учитељу, “ целива Исуса. „Пријатељу, шта ћеш ти овде? Зар целивом издајеш Сина човечјега? “ одговори му Господ Исус. Кротки одговор Исусов беше за Јуду последњи позив да се покаје. Затим Исус приступи гомили и рече: „кога тражите? “ Одговорише Му: „Исуса Назарећанина. “ „Ја сам, “ рече Он. Слуге се поплашише, измакоше се натраг и попадоше на земљу. Међутим сви ученици мало по мало искупише се око свога Учитеља. Кад се слуге охрабрише, Исус им опет приступи и рече: „кога тражите? “ Они рекоше: „Исуса Назарећанина. “ „Казах вам да сам Ја“, одговори им Исус. „Ако дакле Мене тражите, оставите ове (тј. ученике) нек иду. “ Стражари стадоше везивати Исуса. Ученици разумеше, шта је у ствари, и одлучише се да бране свога Учитеља. „Господе! да бијемо ножем? упиташе Га. Не сачекавши одговора, Петар извуче нож и одсече десно ухо једноме слузи. Малху. Петров поступак беше потпуно незаконит: стражари су вршили заповест својих старешина. Остали ученици беху спремни да учине што и Петар, али им Исус рече: „оставите то, доста је, “ и обративши се Петру, рече: „задени нож у ножнице, јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути. Чашу коју Ми даде Отац, зар да је не пијем! Или мислиш ти да Ја не могу сад умолити Оца Свога да Ми пошље више од дванаест легеона анђела? “ После тога он се дотаче Малхова уха, и исцели га. Војници одмах везаше Исуса, а ученици се Његови у страху разбегоше. Кад стражари везаше Исуса, Он рече главарима народним, који се скриваху иза гомиле: „као на хајдука изишли сте с ножевима и с копљем да ме ухватите, а сваки дан сам код вас седео учећи у храму, и не дигосте руке на Мене! Али је сад ваш час и област таме. Али да се збуде Писмо“. Исуса одведоше у Јерусалим. Путем војници опазише, да некакав младић, огрнут, платном, иде за њима. Они га ухватише, али се он истрже и побеже го, оставивши платно у њиховим рукама. Старо предање вели, да је то био јеванђелист Марко. Нешто даље за гомилом иђаху Петар и Јован; али њих не опазише.
 
84. Исус Христос на суду првосвештеника Ане и Кајафе.
Јован 18, 12. 13. 19-24; Мат. 26, 57-68;
Мар. 14, 53-65; Лук. 22, 63-71.
 
Без обзира на то, што је закон јудејски забрањивао да се кривице оптуженога тајно ислеђују у приватноме дому, Исуса одведоше прво у дом првосвештеника Ане, који је своју дужност већ био предао зету своме Кајафи и у то време био само почасни члан Синедриона. Ана поче испитивати Исуса о Његовим ученицима и науци. Исус одговори: „Ја свагда учих јавно у зборници и у храму, где се свагда скупљају Јудејци, и ништа тајно не говорих. Што питаш Мене? Питај оне који су слушали што сам говорио. “ Онда Га један од слугу удари по образу и рече: „зар тако одговараш првосвештенику? “ Исус на то кротко примети служитељу: „ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш? “
Ана посла Исуса Кајафи. Ту се скупише и други фарисеји, књижевници и главари народни. Ту се састави веће Синедриона, незаконито и по времену и по месту. Тек што доведоше Исуса, јавише се и лажни сведоци. Они Га много клеветаше, али не могоше рећи ништа, за што би Га могли осудити на смрт. Апостоли су сачували саслушање једнога лажног сведока. Пошто су саслушани многи сведоци, уђоше још двојица и рекоше: „ми смо чули где Он говори: Ја ћу развалити овај храм који је рукама начињен, и за три дана начинићу други који неће бити рукама начињен“. Али је и ова оптужба била недовољна да би Га могли осудити на смрт. Тада првосвештеник устаде и упита Га: „заклињем Те живим Богом да нам кажеш: је си ли Ти Христос, Син Божји? “ На то Исус одговори: „ти каза. Али Ја вам кажем: одселе ћете видети Сина човечјега, где седи с десне стране силе Божје и иде на облацима небеским. “ После ових речи Кајафа, садукеј неверни, раздра хаљине своје и повика: „шта нам требају више сведоци? ево сад чусте да хули на Бога. Шта мислите? “ – „Заслужио је смрт, “ одговорише чланови Синедриона.
Осуђенога Исуса изведоше из дома Кајафина у двориште. Чланови Синедриона разиђоше се, а Исус остаде међу гомилом слугу. До зоре остаде још три, четири часа. Грубе слуге стадоше се исмевати над невиним Мучеником. Убрзо од подсмевања пређоше на батине. Једни Га шамараху, други Му пљуваху у лице и удараху Га по образима. Други Му опет затвараху очи и ударајући Га по лицу, питаху Га: „прореци нам, ко Те удари? “ Исус је трпео и ћутао.
По јудејским законима, да би донео коначну пресуду над осуђеником, Синедрион се морао опет састати после три дана. Али непријатељи Исусови, место три дана, сачекаше да прође три сата, и чим освану јутро петка, опет се састадоше у дому Кајафину. Уведоше осуђеника. „Јеси ли Ти Христос? кажи нам“, упиташе Га. Исус одговори: „ако вам и кажем, нећете веровати. А ако вас и запитам, нећете ми одговорити, нити ћете Ме пустити. Одселе ће Син човечји седети с десне стране силе Божје. “ – „Ти ли си дакле Син Божји? “ – „Ви кажете да сам Ја“. И устаде против Њега сав Синедрион. „Шта нам требају више сведочанства? јер сами чусмо из уста Његових“, повикаше са свију страна. И пресудише да Исус заслужује смрт, што је објавио да је Син Божји.
 
85. Петар се одриче и каје. Јудина смрт.
Јован 18, 15-18. 24-27; Мат. 26, 58. 69-75;
27, 3-10; Мар. 14, 66-72; Лук. 22, 54-62.
 
За Исусом пођоше из Гетсиманије два ученика, Јован и Петар. Као познаник Анин, Јован уђе у двориште првосвештениково, а Петар оста напољу код врата. На молбу Јованову слушкиња пусти и Петра; само пуштајући га, она га упита: „да ниси и ти ученик овога човека? “ Петар је веома желео да остане у двору да види, шта ће бити с Учитељем, и одговори „не“ Ноћ беше хладна. Слуге наложише на дворишту огањ и грејаху се. И Петар се грејаше с њима.
Кад Исуса одведоше Кајафи, Петар је из далека ишао за Њим; заједно с другима и он уђе у двор, па седе крај ватре, да види чим ће се свршити. Тада једна слушкиња, загледавши се у лице Његово, рече: „и ти си био с Исусом Галилејцем? “ Петар се уплаши и одговори: „ја Га не познајем, и не знам шта говориш“. Затим изиђе напоље пред двор; У то време запева петао. Сврши се седница Синедриона и Исуса изведоше на двор. Почеше разноврсне увреде; Петар стајаше и гледаше. Прође читав час, а Петру приступи неколико људи. Један рече: „и овај беше с Њим. “ Петар одговори: „не знам шта говориш. Други говораху: „ваистину и ти си од њих; јер те и говор твој издаје, да си Галилејац. “ У то приђе рођак Малхов и потврди сумњу других: „не видех ли ја тебе у врту с Њим? “ Петар се поче клети и преклињати: „не знам тога човека за кога ви говорите. “ Још Петар не заврши своје заклетве, а петао запева по други пут. У то се Исус осврну и погледа на Петра. Овај се опомену речи Учитељевих: „пре него што петао запева два пут, трипут ћеш се одрећи Мене“. Дубоко кајање обузе душу Петрову, и он горко плачући изиђе из двора првосвештеникова.
Није таква била судбина Јуде Искариотскога. Глас о осуди Исусовој на смрт, необично га је потресао. Он виде до чега га је довело среброљубље. Тешко кајање обузе душу његову. Он пође у храм, тамо се јави првосвештеницима и главарима, и враћајући им сребрнике рече: „ја сагреших што издадох крв праву. “ Али Исусови непријатељи не сматраху да су криви за грех Јудин и одговорише: „шта ми маримо за то? ти ћеш видети (тј. сам си сагрешио, сам и одговарај)“. Очајање обузе душу Јудину. Он баци сребрнике у цркви, истрча из храма и обеси се. Труп његов паде с дрвета, распаде се и искуља утроба његова. Међутим, првосвештеници узевши сребрнике, рекоше: „не ваља их метнути у црквену хазну, јер је узето за крв. “ Одржавши савет, они купише, за новце које им Јуда врати, лончареву њиву за гробље гостима. И ово гробље би прозвано акелдама тј. земља крви. Тако се испуни пророштво Јеремијино: „и узеше тридесет сребрника, цену цељенога, кога су ценили синови Израиљеви, и дадоше их за њиву лончареву. “
 
86. Исус Христос на суду Пилатову и Иродову. Шибање и осуда на смрт.
Јован 18, 28-40. 19, 1-16; Мат. 27, 11-30;
Мар. 15 , 1-19; Лук. 23, 1-25.
 
Синедрион је сматрао да Исус заслужује смрт. Али се ова пресуда није могла извршити без потврде Римскога намесника (претора) у Јудеји, и стога је Синедрион дужан био да окривљенога пошаље суду намесника Понтија, прозванога Пилатом. Због празника Пасхе Понтије се налазио у Јерусалиму и становао у преторији (кући главнога судије, претора), близу храма. Пред преторијом био је начињен отворени трем, поплочан мрамором и другим камењем разних боја. Пред овај трем у петак у јутру дође много људи са свезаним човеком; то чланови Синедриона доведоше Исуса од Кајафе. Они не уђоше у преторију, да се у очи Пасхе не би опоганили, улазећи у дом незнабошчев. Пилат изиђе к њима на трем и у чуду угледа пред собом чланове Синедриона. „Какву кривицу износите на овога човека? “ упита их он. „Кад Он не би био злочинац, не бисмо га предали теби, “ одговорише Јудејци. Пилат им рече: „узмите га ви и по закону својему судите му. “ А Јудејци одговорише: „овога нађосмо да отпађује наш народ и забрањује давати ћесару данак, и говори да је Он Христос цар. “ „Ти ли си цар Јудејски? “ упита Пилат Исуса. Христос је Месија, духовни цар Израиља, па стога у присуству чланова Синедриона Он одговори: „Ја сам цар. “ Исусов одговор зачуди Пилата; он не вероваше да би се овај бедни човек кога му доведоше Јудејци, осмелио да спори с Римом о влади над Јудејом, па зато позва Исуса у преторију, да Га тамо насамо испита. „Ти си цар Јудејски? “ запита Га Пилат. Сад Исус није могао одговорити ни јест ни није; правичност одговора зависила је од тога, у каквом је смислу узета реч цар. Зато прво упита Пилата: „говориш ли ти то сам од себе, или ти други казаше за Мене? “ – „Зар сам ја Јеврејин? “ одговори Пилат. „Род твој и главари свештенички предадоше Те мени; шта си учинио? Исус рече: „царство Моје није од овога света; кад би било од овога света царство Моје, онда би слуге (поданици) Моје браниле да не бих био предан Јеврејима; али царство Моје није одавде“. – „Дакле Ти си цар? запита Га Пилат. Исус одговори: „јест, Ја сам цар“ и одмах објасни, у каквом смислу назива Себе царем: „Ја сам зато рођен и зато дођох на свет да сведочим истину. И сваки који је од истине, слуша глас Мој (тј. Мој је поданик). “ Из ових речи Пилат виде, да пред њим стоји проповедник истине, учитељ народни, а не побуњеник противу власти Римљана. Рекавши Исусу: „шта је истина? “ он изиђе к Јеврејима на трем и објави: „ја никакве кривице не налазим на Њему. “ Поново поврвеше оптужбе од стране првосвештеника и главара против Исуса. Он се није бранио. Чудећи се ћутању Исусову, Пилат Му рече: „зар ништа не одговараш? Гледај, шта сведоче на Тебе? “ Исус ћуташе и даље. Пилат није знао шта ће са Сужњем. Да Га пусти? – Али му савест и здрав разум говораху да је Сужањ невин. Једна реч првосвештеника даде намеснику изласка да скине са себе суђење Исусу. Настојавајући да Га окриве, они рекоше, да буни народ, учећи по свој Јудеји, од Галилеје до овога места. Пилат запита: „зар је Он Галилејац? “ – „Галилејац“, одговорише из народа. Тада Пилат стражарно посла ИСУса суду Ирода Антипе, цара Галилејскога, који се, због Пасхе, налазио тада у Јерусалиму. Видећи пред собом чувенога Сужња, Ирод се веома обрадова. Он је већ давно желео да види Исуса, и сад се надаше да види од Њега какво год чудо. Он распитиваше Исуса о многоме; али на сва питања Исус није одговарао ни речи. Првосвештеници и књижевници, који су ту били, јако Га оптуживаху; Исус се није бранио. И Ирод не нађе да је Исус крив. Он Му се само подсмевао, а за тим Га посла к Пилату, одевши Га у дугачку белу, сјајну хаљину какву су обично облачили Римљани, који су хтели да буду изабрани на какав положај. И од тога дана Пилат и Ирод постадоше пријатељи.
У то време, док су Исуса водили к Ироду, нагомила се народа око преторије. Неки дођоше овамо, чувши да је везан Галилејски Пророк. Други – да даду глас да се Сужањ ослободи, јер су Јудејци имали обичај да о празнику Пасхе ослободе кога од осуђених на смрт. Пред преторијом водила се велика распра. Већина народа желела је да се ослободи Варава, који је тада био у тамници због буне и убиства, учињенога у граду. У то време чланови Синедриона вратише се са свезаним Исусом, и Понтије је морао спочетка да суди. Он рече члановима Синедриона: „доведосте ми овога човека као таквога који народ отпађује, и ето ја га пред вама испитах, и не налазим на овом човеку ни једне кривице што ви на њега говорите. А ни Ирод, јер сам Га слао и њему; и ето се не налази ништа да је учинио што би заслуживало смрт. Дакле, да Га избијем, па да пустим. “ Синедрион оста при своме. У то се чу вика. Народ викаше да им Пилат учини, што им је увек чинио (тј. да скупља гласове о ослобођењу сужња поводом празника). Намесник се користи овом виком. Он се обрати народу и рече: „у вас је обичај да вам једнога пустим на Пасху; кога хоћете да вам пустим? Вараву или Исуса, прозванога Христа? Хоћете ли дакле да вам пустим Цара Јудејскога? “ Пилат је био уверен, да ће народ молити за Исуса. У гомили отпоче договарање.
Кад Пилат седе на своје судијско место, очекујући док се народ договори, његова жена поручи да му кажу: „немој се ти ништа мешати у суд тога праведника, јер сам данас у сну много пострадала Њега ради. “ Молба женина приволи Пилата, да се још више заузме за Исусово ослобођење. Он изиђе на трем. Међутим првосвештеници и главари наговорише народ да тражи да се Варава пусти. Чим се Пилат појави, гомила притрча к њему: „Кога хоћете од ове двојице да вам пустим? “ упита Пилат. „Не њега, него Вараву!“ повикаше са свију страна. Пилат их упита: „а шта ћу чинити с Исусом, прозваним Христом? “ – „Распни Га! Да се разапне“, чу се ужасна вика.
– „А какво је зло учинио? “ запита Пилат. Али вика: „распни Га! Да се распне!“ не престајаше. „Ја ништа на Њему не нађох што би заслуживало смрт. Дакле, да Га казним, па да Га пустим, “ заврши Пилат.
Исуса доведоше у кућу за шибање. Тамо се окупило много римских војника, који су волели да гледају сваковрсне казне. Шибање је и само било најсрамнија и најтежа казна; [10] али се римски војници не задовољаваху само шибањем. Мукама су они додали још и ругање. Невинога Мученика натераше да представља личност, која се уводи у царску власт. На тело Његово, покривено ранама и обливено крвљу, обукоше кабаницу, на главу Му метнуше венац од трња, а у десну руку трску место скиптра. На истоку су поштовање према цару показивали падањем ничице пред њим; и ето војници падаху на колена пред Исусом и говораху; „здраво, царе Јудејски! „Затим, сваки Га пљуваше у лице, узимаше трску из руку Његових и бијаше га по глави. Невини Мученик, трпељиво ћутећи, поднашаше батине и увреде. Пилат опет изиђе пред народ и рече: „ево Га изводим к вама напоље, да видите да на Њему не налазим никакве кривице“. – У то изађе Исус у трновом венцу и у кабаници. Пилат рече: „ево човека“. „Распни Га“, чу се дивља вика првосвештеника и његових слугу.
Пилат одговори: „узмите Га ви и распните, јер ја не налазим на њему кривице. “ – „Ми имамо закон и по закону нашему ваља да умре, јер начини Себе Сином Божјим“, одговорише Пилату чланови Синедриона. Ова нова тужба још више узнемири Пилата. Он позва Исуса у преторију и запита Га: „одакле си Ти? “ Исус не одговори. Ћутање Његово зачуди намесника. „Зар мени не говориш? “ рече он; „не знаш ли да имам власт распети Те, и власт имам пустити Те? “ Исус му рече: „не би имао власти никакве нада Мном, кад ти не би било дато одозго; зато онај, има већи грех који ме предаде теби. “ После овога одговора Пилат још више жељаше да ослободи Исуса. Али Јудејци викаху: „ако овога пустиш, ниси пријатељ ћесару. Сваки који себе царем гради, противи се ћесару“. Тада Пилат седе на судијску столицу и рече Јудејцима: „ево цар ваш. “
– „Распни Га, распни!“ чу се са свију страна. „Зар цара вашега да разапнем? “ упита Пилат. Првосвештеници одговорише: „ми немамо цара, осим ћесара. “
Видећи, да ништа не помаже, него да се пометња повећава, Пилат узе воде, опра руке пред народом и рече: „ја нисам крив у крви овога праведника: ви ћете видети!“ Бојећи се, да Пилат не тргне реч, народ повика: „крв Његова на нас и на децу нашу“. Тада Пилат, против свога убеђења, попуштајући народу, Вараву пусти, а Исуса даде Јудејцима да Га разапну.
 
87. Распеће, муке на крсту, смрт и погреб Исуса Христа.
Мат. 27, 31-66; Мар. 15, 20-47;
Лук. 23, 26-56; Јован 16-42.
 
Пошто је прочитана смртна пресуда, Исуса предадоше војницима намесниковим. Војници скидоше с Њега кабаницу и обукоше Му његове хаљине, затим метнуше на раме крст, на коме је требало да Га разапну, и поведоше Га на Голготу. С Исусом поведоше да казне и два разбојника, који такође ношаху своје крстове. Немирна гомила народа иђаше за њима. Голгота је била на западу од Јерусалима, а пут брдовит. Измучен од злостављања и душевних мука, Исус једва иђаше, падајући неколико пута под тежином крста. Тако дођоше до градских врата. Овде се пут пео на брдо. Исус сасвим клону. Ко ли ће сад понети крст? У то време носити крст, сматрало се за велику срамоту. Војници видеше у близини човека, који је, по свој прилици, са саучешћем гледао на Исуса. То беше Симон Киринац. Он се враћао с рада из поља и застаде овде случајно. Војници га ухватише и натераше га да Му понесе крст. Кад му је Исус предавао крст, осврну се и виде да неколико жена горко плачу за Њим. „Кћери Јерусалимске“! рече им Он, „не плачите за Мном, него плачите за собом и за децом својом. Јер кад се овако ради од сирова дрвета (тј. са Мном), шта ће бити од суха (какав је народ Јудејски)!“
Кад дођоше на Голготу, војници стадоше намештати и утврђивати крстове да се казна изврши. Злочинцима, осуђенима на смрт на крсту, обично су давали вино, помешано с измирном, да им разум помрча и да муке на крсту мање осећају. Исусу дадоше вина; Он га окуша и не хтеде пити. [11]
Кад је све било спремно, војници разапеше Исуса, и са једне и друге стране – два разбојника. Беше трећи час (наш девети). Обично јаук и проклетство чуше се из уста распетих, а Исус се мољаше Богу за своје мучиоце: „Оче! опрости им, јер не знају шта раде“.
По заповести Пилатовој, над главом Исусовом била је прикуцана дашчица с назначењем кривице. На њој је било написано јеврејски, грчки и римски: „Исус Назарећанин, цар Јудејски“. Овакав натпис био је најтежа оптужба Синедриона пред народом. Стога првосвештеници дођоше к Пилату и мољаху га: „не пиши: цар Јудејски, него да сам рече: Ја сам цар Јудејски“. Али Пилат одговори: „што писах, писах“. Разапевши Исуса на крсту, војници узеше Његове хаљине и стадоше их делити међу собом. Међу његовим хаљинама беше и долама нешивена, него изаткана сва од врха до дна. Војници пожалише да је деру на делове и бацаше коцке, коме ће допасти. Тако се испуни пророштво: „разделише хаљине Моје међу собом и за доламу Моју бацише коцке“.
Непријатељи не оставише Исуса на миру и на крсту. Пролазници машући главама говораху: „аха! Ти што цркву разваљујеш и за три дана начињаш, помози Сам Себи. Ако си Син Божји, сиђи с крста“. Старешине народне, првосвештеници и поглавари потпомагаху ово ругање: „другима поможе, а Себи не може помоћи. Ако је он Христос, избраник Божји, нека сиђе сад с крста да видимо, па ћемо Му веровати“, говораху они. Код тих речи не уздржаваху се од подсмевања ни војници незнабошци, који су били код крста и чували распете; и они су говорили: „ако си Ти цар Јудејски, спаси самога Себе“. Не оставише Га на миру ни злочинци, распети с Њиме. Један од њих приста уз ругаче. „Ако си ти Христос, спаси Себе и нас“, рече он. Али га други злочинац задржаваше и говораше: „зар се ти не бојиш Бога, кад си и сам осуђен тако? И ми смо још праведно осуђени, јер примамо по својим делима као што смо заслужили; али Он никаква зла није учинио“. Рекавши то, он се обрати Исусу, молећи Га: „Опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство Своје“. – „Заиста ти кажем: данас ћеш бити са Мном у рају“, одговори му Исус.
Крај крста Исусова стајаху: Јован, ученик Његов, Мати Његова и сестра матере Његове, Марија Клеопова, Марија Магдалина и Саломија, мати синова Зеведејевих. Исус угледа матер Своју. Желећи да је утеши и то тако, да је сачува од подсмеха и увреда, Он погледа на њу и показавши главом на Јована, рече: „жено! ево ти сина!“ Затим погледа на Јована, Свога омиљенога ученика, и показујући главом на матер Своју, рече: , , ево ти матере!“ И тако умирући, Он испуни Своју синовљу дужност. И од онога часа узе је Јован к себи у кућу.
Око шестога сахата (нашега дванаестог) тама би по СВОЈ земљи до сахата деветога. Сунце помрча. Изненадни мрак уплаши све. Настаде девети сахат дана (трећи по подне). „Боже Мој! Боже Мој! (јеврејски: Или, Или) зашто си Ме оставио? повика Исус. „Ено зове Илију, “ рекоше непријатељи Његови, ругајући се. Предсмртна жеђ мучаше Исуса. С крста се чу: „жедан сам“. Један од војника устаде журно, узе сунђер, натопи га у оцат, па натакнувши га на трску, принесе га устима Исусовим. Али се и тада нађоше људи, који Му се ругаху. „Станите да видимо, хоће ли доћи Илија да га скине, “ говораху они. Исус окуси оцат и рече: „сврши се. “ Његове муке свршише се; Он принесе жртву искупљења за грехе људи и измири их с Богом. С крста Христова чу се јак глас: „Оче; у руке Твоје предајем дух Мој“ – и Исус Христос, приклонивши главу, предаде дух.
У тај час завеса која је раздвајала светињу од светиње и светилиште, показујући, да су људи далеко били од Најсветијега Бога, раздра се на двоје, од горњега краја до доњега, земља се потресе толико да се камење распаде, гробови се отворише и многи мртви васкрснуше, и изишавши из гробова после Његова васкрсења, уђоше у свети град и јавише се многима. Капетан који стајаше према крсту Христову, поражен необичним знацима, рече: „заиста човек овај Син Божји беше. “ Исто поновише и други војници. Замишљен јако, бијући се у прса, разилажаше се од крстова народ, само најближа Исусова родбина и стража остаде на месту.
Приближавао се велики празник. Увече тога дана требало је јести пасху; стога чланови Синедриона не хтедоше оставити распета тела на крстовима. Али како су муке на крсту трајале понекад два дана и више, првосвештеници дођоше к Пилату и замолише га да им допусти да распетима пребију голени, па да их скину с крстова. Пилат одобри, и по његовој заповести дођоше на Голготу нови војници, На злочинцима, распетима с Исусом, још се примећиваху знаци живота, и зато им пребише голени. А кад војници дођоше на Исуса, видеше да је већ умро и не пребише му голени. Само један од њих, вероватно да не би било никакве сумње о смрти Исусовој, прободе ребра Његова копљем, и из ране потече крв и вода. Тако се објаснило, зашто је законом било забрањено да се ломе кости пасхалнога јагњета, које је било праслика Христова. А испуни се и пророштво: кост Његова да се не преломи. “ Беше већ вече. Пилату доће молилац, знаменити члан Синедриона, Јосиф из Ариматеје, човек богат, добар и правичан. Он је био тајни ученик Исусов, Јосиф је молио Пилата да му допусти да скине с крста тело Исусово и да Га погребе.
Глас о брзој смрти Исуса зачуди намесника. Он дозва капетана, који стајаше на стражи крај крста, и дознавши од њега да је Исус већ умро, заповеди да Јосифу даду тело Исусово.
На Голготу се искупише пријатељи Исусови, који су желели да му одаду последњу почаст на земљи. Јосиф Ариматејски донесе погребне покрове (плаштаницу), а Никодим – помешане смирне и алоју. Они скидоше тело Христово с крста, помазаше Га мирисима и погребоше недалеко од Голготе, у врту Јосифову у новој пећини, коју је овај исекао у стени за свој гроб. Положивши тело у гроб, они навалише тежак камен на врата од гроба и отидоше. Приликом скидања с крста и погреба Господа Исуса беху и неке жене, које дођоше с Њим из Галилеје. Оне видеше, како се полагало у гроб тело Његово и похиташе у град да пре празника купе мириса ради помазивања тела Исусова, кад то буде могуће.
Тако прође велики петак. Сви Јудејци разиђоше се кућама и приуготовише се да једу Пасху.
У превеликој тузи дочекиваху празник Пасхе ученици и ближњи Исусови, узнемирени су били и његови непријатељи. Способни на сваку превару, они су по себи судили и о другима. Сећаху се, да је Исус обећао васкрснути трећега дана. Шта ће бити, ако ученици Његови украду тело Његово и кажу, да је васкрснуо? Ова мисао мучила их је целе ноћи измећу петка и суботе. Не гледајући на то што се у суботу – нарочито у такву суботу с којом се те године сједињавао и празник Пасхе, није ништа допуштало радити, они рано ујутру отидоше Пилату и казаше му: „господару! ми се споменусмо да овај лажа каза још за живота: после три дана устаћу. За то заповеди да се утврди гроб до трећега дана, да не дођу како ученици Његови ноћу и не кажу народу: уста из мртвих; и биће последња превара гора од прве. “ Пилат им одговори: „ево вам страже, па идите те утврдите како знате. “ А они отидоше са стражом и утврдише гроб, и запечатише камен.
Од тренутка смрти Исусове поче се и слава Његова. Човечја душа Исуса, Сина Божја, разлучивши се од тела, јави се онамо, где су се налазиле душе свију људи, помрлих пре Њега, и донесе тамо радост. Сви људи, заражени грехом, прелазили су у други живот и били далеко од Бога, од блаженства: они се налажаху као у тамници. Ово стање душа назива се ад. Истина да су помрли праведници имали сталну наду да ће их Спаситељ, кад доће, ослободити ада. И ето, у ад силази сад чиста, света душа Христа Бога. Исус проповеда душама мртвих да се обећање Божје о спасењу људи испунило, да је жртва за људе принесена. Душе које очекиваху обећанога Месију одмах угледаше у Њему Спаситеља. Пре су они имали наду на спасење, сад се јавља пуно уверење у спасење. Ад се за верне разрушио и заменио рајем. У ово светло рајско стање прешла је после смрти и душа злочинца који се покајао. Испунише се речи Христове: „данас ћеш са Мном бити у рају. “ Тако је Исус Христос, после Своје смрти, сишао у ад, и из њега ослободио душе мртвих.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Време бербе смокава још није било настало; али како се на смокви лишће јавља после рода, а ова смоква беше већ листала, могло се очекивати, да она припада доцнијим смоквама, на којима се род, не сазревши у јесен, држи целе зиме и успева у пролеће. На њој рода не беше. Фарисеји су личили на ово дрво. Као неродна смоква, и они не доношаху родова вере и љубави, а међутим су се подизали својом спољашњошћу баш као и смоква, која се дичила само својим лишћем. Господ се користио овом приликом, да поучи ове налицкане споља лицемере и да им покаже, да они тиме што се не кају излажу себе грозноме суду Божјем.
  2. У овој причи под виноградом разуме се изабрани народ Божји; ограда је закон, који је ограђивао Јудејце од идолопоклонства; пивница тј. јама у којој се цедило вино, је жртвеник; кула (стражара) је храм; виноградари су свештеници, књижевници; слуге господинове – пророци, У причи је Христос показао, да су старешине и књижевници јудејски добили власт да спремају народ за дочек Месије, а употребљавали су је само у своју корист; Бог им је слао пророке, они су изгонили; Бог им посла Сина Свога, а они сад спремају смрт и Сину Божјем.
  3. На истоку је био обичај, да гости позвани за царски сто, улазећи у празничну собу, добијају на дар празнично одело, које су и облачили.
  4. Садукеји нису веровали у васкрсење мртвих зато, што у закону Мојсијеву бајаги нема никаквога циљања на ово учење, а на супрот, налазе се такве одредбе, које се супроте науци о васкрсењу; а Друге књиге Старога Завета, осим Мојсијевих, они нису поштовали као Богом надахнуте.
  5. Фарисеји су ставили законика, равина, изнад свештеника, чија је дужност била да учи народ Закону Божјем.
  6. Прописима закона фарисеји су додали много својих обичаја, које су ставили упоредо са законом.
  7. Јудејска пословица, која се тиче људи који строго пазе на ситнице, а на оно што је важно не пазе.
  8. То јест, док не верујете да Сам Ја Месија.
  9. По источном обичају увече на дан свадбе женик је ишао по невесту која га је очекивала у дому свога оца. Њене другарице, са запаљеним светњацима излазиле су на сусрет женику и пратиле су га к невести.
  10. Бичеви су прављени од кајиша у који су уткани оштри кошчани или метални клинци. Да би ударци бича били јачи, кривца су везивали за стуб, а руке његове, везане отрагу, провлачили су кроз карике.
  11. Он није хтео да употреби никаква средства да олакша себи муке. Ова страдања Он је узео на Себе добровољно за грехе људи. Он је желео да их поднесе до краја.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *