БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА

 

БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА
 
ДОБА ЦАРЕВА
 
II. ДО ВАВИЛОНСКОГА РОПСТВА.
980-589. пре Христа.
55. Подела јеврејскога царства на Јудејско и Израиљско.
Кратак преглед историје царства. Пророци.
1. Цар. 12, 1-12
 
После Соломонове смрти, његов син Ровоам отиде у град Сихем, где се искупио сав народ Израиљски да да обећање да ће веран бити новоме цару. У овај град дођоше под предводништвом Јеровоамовим и сви незадовољни владом Соломоновом. Јеровоам у име народа дође к Ровоаму и рече му: , , твој је отац метнуо на нас тежак јарам; него ти га сад олакшај, па ћемо ти служити“. Ровоам занемари савет стараца који су му говорили да испуни молбу народа, и по савету вршњака, својих пријатеља, одговори: мој отац метнуо је на вас тежак јарам, а ја ћу још дометнути на јарам ваш; отац је мој шибао бичевима, а ја ћу вас шибати бодљикавим бичевима“. Чувши одговор Ровоамов, Израиљци рекоше: „ми немамо наследство са сином Тесејевим. У шаторе своје Израиљу“. Народ се разиђе. Само два колена, Јудино и Венијаминово, признаше за свога цара Ровоама. а осталих десет колена одметнуше се од дома Давидова и изабраше за цара Јеровоама. На тај начин царство јеврејско распаде се на два: оно које је остало верно дому Давидову стаде се звати Јудејско, са престоницом у Јерусалиму, а друго са десет колена задржа име Израиљско, са престоницом прво у Сихему, затим у Самарији. Између ових царстава било је готово стално непријатељство.
Без обзира на поделу царства, Јудејци и Израиљци имали су много заједничкога: говорили су истим језиком, веровали у једнога Бога, чували један закон, имали само један храм (у Јерусалиму), у ком су могли приносити жртве Богу. Могло се веровати, да ће се оба царства опет спојити у једно. Али су цареви Израиљски све мере употребљавали да то спрече. Јеровоам, први Израиљски цар, бојећи се, да се његови поданици посећујући често храм јерусалимски, не обрате опет сину Соломонову, Ровоаму, забрани им да одлазе у Јерусалим и да тамо приносе жртву Богу, притом их је натеривао да приносе жртве пред златним теладима, које је поставио у своме царству. Наследници Јеровоамови не само да су помагали поклањање теладима, него су начинили олтаре туђим боговима и тако увалили народ у идолопоклонство. Безбожништво Израиљаца, њихови ратови с Јудејцима, најезде суседних народа, буне и нереди у царству, – све је ово поступно рушило царство Израиљско. Напослетку асирски цар Салманасар одведе Израиљце у ропство и расели их за Еуфратом, где су за свагда и остали. Израиљско царство трајало је двеста педесет и седам година; за то време оно је имало двадесет царева из дванаест разних династија, које су отимале царски престо једне од других.
Ровоам, први цар јудејски у почетку је био веран правоме Богу и помагао побожност у своме народу, али после неколико година и он напусти вршење Мојсијева закона и сагради на висинама олтаре боговима феничанским. С идолопоклонством у народ уђе и разврат и укорени се у њему. С времена на време појавили су се у Јудеји и цареви побожни. Они су васпостављали истинско богослужење у храму Соломонову, празновали су суботе, новомесечје, чували постове и веровали да су тиме вршили сав закон. О поправци срца, о честитости, правди, међусобној љубави мало је ко мислио. Зато се и догађало да су служили Господу док је био жив побожан цар; чим цар умираше, они опет падаху у идолопоклонство. Безбожништво је погубило и царство Јудејско. По Божју допуштењу, цар Вавилонски Навуходоносор освоји га, спали храм, разруши Јерусалим, а Јудејце одведе у ропство у ком су били седамдесет година. Јудејско царство трајало је триста деведесет година; за то време Јудејци су имали седамнаест царева; сви они били су из дома Давидова. Знаменитији цареви јудејски били су Јосафат, Језекија и Јосија.
Милосрдни Бог желео је да спасе Свој народ, да сабере залутале овце, да укрепи људе несталне и да утеши побожне. Зато је слао Своје гласнике, пророке. Господ им је објављивао Своју вољу, и они је проповедаху другим људима. Пророци не говораху од своје стране; они су били „перо у руци Господњој, труба у устима Његовим“. Грешнике су строго изобличавали и предсказивали им казне од Бога; побожне су тешили надом да ће доћи Христос Спаситељ. Да би се људи уверили да су пророци посланици Божји, Господ им је давао моћ да чине чудеса и да предсказују будућност. Они су се звали пророцима зато, што су прорицали будућност. Многима се не допадаху речи пророчке; они их предусретаху с мржњом, бацаху на њих камење и штавише и убијаху их. Али је било и таквих избраника, који су науку пророчку ширили по свему царству: ови људи сачињавали су општине, или школе пророчке и зваху се ученици и синови пророчки. Што је више расла безбожност у царству Израиљском, у толико су се чешће јављали пророци и увећавао број пророчких ученика.
 
56. Царовање Јеровоамово. Верски раскол. Јеровоамови наследници.
1. Цар, 12. 25-34. 13. 14, 1-20
 
Честа путовања Израиљаца у Јерусалим да се поклоне Богу, Јеровоаму изгледаху опасна. „Ако народ“, мишљаше он „стане ићи у Јерусалим, да приноси жртве, срце ће се народа обратити ка господару његову Ровоаму“. Да спречи народ у овим путовањима, он сали од злата два телета, постави их у Ветиљу и Дану, сагради пред њима жртвенике и рече народу: „не треба више да идете у Јерусалим; ево богова твојих Израиљу, који су те извели из земље Мисирске“. Осим телади, Јеровоам је начинио још и олтаре на висинама, поставио у њима свештенике, који нису били из колена Левијева, и организовао празнике налик на Јерусалимске. Таква дела царева породише у народу израиљском религиозни раскол. Господ одмах изобличи његово безбожништво. Кад је цар приносио прву жртву пред ветиљским телетом, из гомиле народа чу се глас „олтаре! олтаре! овако вели Господ: ево родиће се син дому Давидову, по имену Јосија, који ће на теби клати свештенике висина и људске ће кости спалити на теби. И ево знака да је то Господ рекао: олтар ће се распасти, и просуће се пепео по њему“. Ово рече пророк, који је дошао из Јудеје. Јеровоам пружи руку и рече: „држите га!“ Али истога тренутка рука његова узе се, и жртвеник се распаде. Тада Јеровоам стаде молити пророка: , . помоли се Богу твоме да ми се поврати рука“. Пророк се помоли и рука царева оздрави. Јеровоам позва пророка својој кући и обећа му поклоне, али пророк одговори: „да ми даш по куће твоје, не бих ишао с тобом. Јер ми је тако заповедио Господ: не једи хлеба, не пиј воде, нити се враћај истим путем којим отидеш у Ветиљ“. Рекавши то, пророк отиде из Ветиља. Тада је тамо живео један пророк старац. Он стиже пророка из Јудеје, позва га својој кући, и кад је овај отказивао, слага га и рече „и ја сам пророк као и ти, а анђео Господњи рече ми: врати га са собом у своју кућу, нека једе хлеба и пије воде“. Поверова старцу пророк јудејски и врати се у Ветиљ. Кад сеђаху за столом, старац заиста доби откривење од Бога и рече своме госту: „овако вели Господ: што ниси послушао речи Господње, тело твоје неће доћи у гроб отаца твојих“. После тога он осамари магарца пророку и опрости се с њим. На путу лав закла пророка јудејског и стајаше код тела, не дирајући у његова магарца, док ветиљски старац није дошао дознавши за смрт човека Божја, кога превари. Старац сахрани пророка у своме гробу. – Па ипак Јеровоам не сиђе с рђава пута. Тада му други пророк, Ахија, рече у име Господње: „ево, ја ћу пустити зло на дом Јеровоамов и истребићу га и омешћу га као што се мете (ђубре) да не остане ништа. И удариће Господ Израиља, да ће се заљуљати као што се љуља трска у води и ишчупаће Израиља из ове добре земље, и расуће их далеко преко реке (Еуфрата) зато што начинише себи идоле“. Јеровоам се не поправи ни после ових предсказања. И речи пророкове испунише се: сав његов дом беше раскопан.
Казна која постиже дом Јеровоамов, не опамети његове наследнике. Они су чинили што и он. Многи су били још гори од њега. Осим златних телади они стадоше поштовати и богове суседних народа и принашаху им жртве. Ови цареви указивали су своју милост идолопоклоницима, а поштоваоце правога Бога гонили су и убијали.
 
57. Немоћ и безбожништво Ровоама и побожно царовање Асе, царева јудејских.
1. Цар. 14, 21-31, 15, 9-24. 2. Днев. 11-16.
 
Ровоам, син СОЛОМОНОВ, у почетку је био веран правоме Богу, због чега је и царство његово уживало мир. Он је утврдио неколико градова у колену Јудину; свештеници и левити, а такође и многи из народа, који остадоше верни Мојсијеву закону, преселише се к њему из царства Израиљскога, што је такође много повећало његову моћ. Али четврте године своје владе он, а за њим и народ, напустише закон Господњи, стадоше зидати олтаре на висинама, поставише на њима идоле и одадоше се разврату. Господ казни царство јудејско тиме, што на њега нападе цар мисирски, који освоји Јерусалим, завлада благом и храма и двора што стече Соломон, и Јудејци му стадоше плаћати данак. Покајање царево скиде с њега гнев Божји и спасе народ, од пропасти. Авија, син Ровоамов, ступи на престо после смрти очеве, и угледаше се на њега у безбожништву.
Унук Ровоамов Аса поста цар с добрим намерама да узме за углед у свему цара Давида. Он се стараше да у своме царству уништи идолопоклонство, разруши идолске жртвенике и олтаре на висинама, разби идоле и издаде заповест да сви врше Мојсијев закон. За ова побожна дела Господ га награди да победи непријатеље; он успе да збаци јарам мисирски. Тада цар сабра у Јерусалиму велики народни збор, на коме је било одлучено да се казни смрћу сваки ко се не обрати Господу Богу. Аса одважно изврши ову одлуку: нашавши идола код своје матере, он га разби и спали, а матери одузме звање царице. Али на крају свога живота и Аса поднесе много несреће, јер се више надаше на људе, него на Бога. Његов наследник на престолу био је његов син Јосафат.
 
58. Пророк Илија. Ахав и Охозија цареви израиљски.
III. Цар. 29-34. 17-19, 21, 22, 37-40 и 51-53; IV Цар. 1. 2. 1-15.
 
Крајем владе Асине у Јудеји, у Израиљском царству зацари се Ахав, који је својим безбожништвом развратио готово сав народ. Он се ожени ћерком цара сидинскога, Језавељом, ревносном поштоватељком богова феничанских. По женином наговору Ахав сазида жртвеник Валу у Самарији, и примора народ да му се клања, а пророке Господње убијаше. Безбожништво се толико осилило, да је народ почео занемаривати претње Божјим проклетством: неки Хил Ветиљанин сазида Јерихон. Али га одмах снађе казна, коју предсказа Исус Навин; чим Хил удари темељ граду, умре му првенац, а кад намести врата, изгуби и млађега сина.
За владе безбожна цара израиљског Ахава јави се пророк Илија, из града Тесве. Он је живео у пустињи за Јорданом, и ходио је у хаљинама од камиље длаке, опасан кожним појасом. Кад се безбожништво у царству израиљскоме увећало до крајњих граница, пророк Илија дође Ахаву и рече му од стране Божје: „тако да је жив Господ Бог Израиљев, пред Којим стојим, ових година неће бити росе, ни дажда, док ја не речем“. После ових речи он отиде. Предсказање пророково испуни се; три године и шест месеци не би ни росе, ни дажда по свој земљи Израиљској. Због суше појави се глад и принуди Ахава да тражи Илију. Али га нигде не могаше наћи.
Пророк Илија крио се у то време у пустињи за Јорданом, поред једнога потока, где му гавранови доношаху хлеба и меса. Кад поток пресуши, Илија, по заповести Божјој, пође у град Сарепту близу Сидона. Овде је такође владала страшна глад. На вратима Сарепте Илија сретне удовицу, која скупљаше дрва. „Донеси ми мало воде у суду да се напијем и парче хлеба“, рече Илија. Удовица одговори: „тако да је жив Господ Бог твој, немам печена хлеба до прст брашна у здели и мало уља у крчагу; и ето купим дрваца да отидем и зготовим себи и сину своме, да поједемо, па онда да умремо“. „Не бој се“, рече јој пророк, „иди, прво умеси мени један колачић од тога, и донеси ми, па после готови себи и сину своме. Јер овако вели Господ Бог Израиљев: брашно се из зделе неће потрошити, нити ће уља у крчагу нестати, док не пусти Господ дажд на земљу“. Добра жена поверова Илији, и учини како јој он рече. Испуни се реч пророка Божјега: ни брашно, ни уље не потроши се. Илија се настани код удовице. Ускоро она и боље виде славу Господњу: умре јој син јединац; Илија се помоли Господу, и дечко оживе. Тада удовица рече: „сада знам да си човек Божји и да је реч Господња у твојим устима истина“.
Кад се Израиљци стадоше кајати због својих грехова, Илија, по Божјој заповести, дође Ахаву. Видевши пророка, цар му рече: „јеси ли ти онај што несрећу доносиш на Израиља? “ Илија одговори: „не доносим ја несрећу на Израиља, него ти и дом оца твога оставивши заповести Господње и приставши за Валима“. Затим он предложи цару да скупе све Израиљце и пророке Валове на гору Кармилску да решимо ко је прави Бог. Кад Ахав сабра народ, Илија рече: „докле ћете храмати на обе стране. Ако је Господ Бог, идите за Њим; ако ли је Вал, идите за њим. Ја сам сам остао пророк Господњи, а пророка Валових има четири стотине и педесет. Дајте нам два јунца, и нека они изаберу себи једнога, и нека га исеку на комаде и метну на дрва, али огња да не подмећу; а ја ћу приготовити другога јунца, и метнућу га на дрва, али огња нећу подметати. Тада призовите име својих богова, а ја ћу призвати име Господње. Па који се Бог одазове огњем, онај нека је Бог“. Народ одговори: „добро рече“. Пророци Валови морали су пристати: метнуше јунца на дрва и стадоше викати: „Вале, услиши нас!“ Али одговора не беше. Да би одобровољили Вала, пророци скакаху око жртвеника, параху се ножевима и шилима по свом обичају, тако да им се крв лила, али огањ не паде с неба. Дође вече; тада Илија рече народу: „приступите мени“. Народ приступи. Илија узе дванаест каменова, по броју колена Израиљевих, начини од њих жртвеник, ископа око њега опкоп широк, на жртвеник метну јунца, рече да га три пут полију водом, тако да се опкоп напуни водом, и помоли се на глас: „Господе, Боже Аврамов, Исаков и Израиљев, нека данас познаду да си Ти Бог у Израиљу, и ја да сам Твој слуга, и да сам по Твојој речи учинио све ово. Услиши ме, Господе“. И одмах огањ паде с неба, спали жртву и дрва, и исуши воду у опкопу. Видевши ово чудо, сав народ паде на земљу и повика: „Господ је Бог“. Тада Илија заповеди да похватају пророке Валове и да их покољу, као варалице који развраћају народ. Нешто доцније, истога дана, паде дажд, кога не беше три и по године.
Језавеља, царева жена, дознавши за смрт Валових пророка, закле се да ће убити Илију. Илија побеже на гору Хорив, и уђе у пећину и ноћиваше у њој. И чу глас Господњи: „шта ћеш ти ту, Илија? “ Пророк одговори: „синови Израиљеви оставише завет Твој, и пророке твоје побише; а ја остах сам, па траже душу моју да ми је узму“. Господ му рече: „изиђи и стани на гори пред Господом“. Илија изиђе из пећине. Уједанпут подиже се јак ветар, а иза ветра дође трус; пророк задрхта. Али у бури и трусу он не чу гласа Божјега. Бура се утиша, дуну тихи ветар, и у то време милостиви Бог откри Илији, да се још седам хиљада Израиљаца не поклонише идолу, и заповеди му да иде кући и да помаже Јуја за цара Израиљскога, а Јелисија за пророка уместо себе. Вративши се кући, Илија нађе Јелисија, кад је орао њиву, и баци на њ плашт свој. И Јелисије се одмах опрости са својим оцем и матером, пође са Илијом и служаше му.
Ускоро Ахав учини нов злочин. Поред двора у Језраелу био је виноград Навутејев. Цар хтеде да купи или да размени исти за други, али Навутеј не хтеде уступити породичну земљу. Ахав је био јако огорчен овим отказом. Тада Језавеља у име царево написа заповест, да се нађу лажни сведоци који ће окривити Навутеја да хули Бога и цара и да га убију камењем. Заповест је била извршена и виноград Навутејев уђе у царско добро. Ахав пође у виноград да га види. По БОЖЈОЈ заповести, тамо га сретне пророк Илија и рече му: „овако вели Господ: ниси ли убио и ниси ли присвојио? На томе месту где пси лизаше крв Навутејеву, тако ће лизати пси и твоју крв. Пси ће изести Језавељу испод зидова језраелских, а ко од твојих. погине у граду, изешће га пси; а ко погине у пољу, изешће га птице“. Ове речи поразише Ахава; у тузи он раздра своје хаљине, привеза кострет око тела свога, плакаше и пошћаше. Господ му тада учини милост и рече пророку Илији: „зато што се тако понизио преда Мном, нећу пустити онога зла за његова живота; него за сина његова пустићу оно зло на дом његов“.
После смрти Ахава постаде цар његов син Охозија. Он се угледао на безбожништво оца и матере. Убрзо Господ казни Охозију несрећом: он паде кроз решетку из горње собе своје и паде у постељу. Уместо да се обрати Богу молитвом, он посла посланике у Акарон да питају бога Велзевула, хоће ли оздравити. Посланике сретне на путу пророк Илија и рече им: „еда ли нема Бога у Израиљу, те идете да питате Велзевула? А за то овако вели Господ: „нећеш се дигнути с постеље на коју си легао, него ћеш умрети“. Посланици се вратише и испричаше Охозији речи Илијине. Цар посла педесетника с одредом војника и заповеди им да му доведу Илију. Старешина одреда нађе Илију на врх горе и рече му: „човече Божји, цар је заповедио, сиђи“. Илија одговори: ако сам човек Божји, нека сиђе огањ с неба и прождре тебе и твоју педесеторицу“. И одмах огањ с неба спали посланике. Посла цар и други исто толики одред Илији; и с њим се догоди исто. И по трећи пут Охозија пошље старешину с педесеторицом војника. Овај педесетник пришавши, клече и мољаше човека Божја, да не погуби и њега и људе. Тада се јави анђео Божји и заповеди Илији да иде цару не бојећи се. Пророк дође Охозији и понови му што је прво рекао посланицима. Охозија заиста брзо умре, оставивши престо своме брату Јораму.
Приближавала се смрт Илији. За то он дознаде из Божјега откривења. О томе је знао и Јелисије, и не остављаше га. Једном Илија и Јелисије беху у пустињи за Јорданом; требало им је да пређу реку код Јерихона. Илија удари својим плаштом по води, која се растави, и они пређоше сувим. Тада Илија рече Јелисеју: „ишти шта хоћеш да ти учиним, докле се нисам узео од тебе“. Јелисије одговори: „да буду два дела духа твога у мени“. Илија одговори: „заискао си тешку ствар. Али ако ме видиш кад се узмем од тебе, биће ти тако; ако ли не видиш, неће бити“. Они иђаху заједно и разговараху; уједанпут, огњена кола и огњени коњи раставише их, и Илија отиде у вихору на небо. А Јелисије викаше: „оче мој, оче мој! Кола Израиљева и коњици његови“[1]. У тузи он разадра своје хаљине. Уједанпут паде преда њ плашт Илијин. Јелисије га подиже и пође натраг. Пришавши к Јордану, он удари плаштом по води; вода се растави и Јелисије пређе по сувоме дну. То је био знак, да је Дух Божји, који је био на Илији, прешао на Јелисеја. Ученици (синови) пророчки видеше овај прелаз преко реке; они пођоше на сусрет Јелисеју и поклонише му се, као пророку Божју.
 
59. Царовање Јосафата, цара јудејскога. Штетне последице
савеза Јосафатова с царем израиљским.
3. Цар. 22, 1-36, 50; 2. Цар. гл. 17-24; 4. Цар. гл. 11.
 
Јосафат, цар јудејски, врло је много радио да обнови право богопоштовање у земљи Јудејској. Уништивши трагове идолопоклонства, он заповеди левитима и свештеницима да иду по свему царству с књигом закона и да уче народ. У исто доба он се много старао и о правосуђу. По свима градовима он постави судије, а у Јерусалиму постави савет из левита, свештеника и народних главара и препоручи им да суде. За овакву побожност Господ га чуваше од непријатеља и даваше му успеха у свима делима његовим. Јосафат беше богат и уживаше поштовање суседних народа. Царство његово беше дошло до великога ступња моћи; а он живљаше на миру са свима суседима.
Али он учини погрешку, која учини много беде царству јудејском. Желећи да прекрати стално непријатељство с царством израиљским, где је тада владао безбожни Ахав, Јосафат ожени свога сина Јорама кћерју његовом Готолијом, ревносном поклоницом идола. Јосафат брзо увиде штету од овога брака. Кад је дошао у Самарију да се види с новим рођацима, Ахав га замоли да му помогне у рату против Сираца, од којих је хтео да отме град Рамот Галатски. Јосафат пристаде, али му рече да пита Господа о томе. Ахав скупи око четири стотине пророка. Сви рекоше: „иди, јер ће га Господ дати у руке цару“.
Има ли ту још који пророк Господњи да га питамо? “ запита Јосафат. Ахав одговори: „има – Михеј, али ја мрзим на њ, јер ми не прориче добра, него зло. Јосафат замоли да дозову Михеја. Оба цара сеђаху на престолима својим код врата самарјанских, и сви пророци пророковаху пред њима да ће успети. У то време дође Михеј и рече: „видех сав народ Израиљев разасут по планинама као овце које немају пастира; јер рече Господ: ови немају господара; нека се врате свак својој кући с миром“. – „Нисам ли ти рекао да ми неће пророковати добра него зло? “ рече Ахав и заповеди да Михеја баце у тамницу и да му дају по мало хлеба. Цареви отидоше у рат. Речи Михејсве испунише се; њихова војска би разбијена, а Ахав смртно рањен. Близу Самарије Ахав умре од губитка крви и пси лизаху његову крв, као што прорече пророк Илија. Господ спасе Јосафата. Кад се враћао кући, сретне га један пророк и рече: је ли требало да помажеш безбожнику? Зато се Господ и разгневи на тебе“.
Ускоро после ове несреће Јосафат доби и милост Божју. На њега пођоше с војском Амонићани, Моавци и Идумејци. Јосафат се обрати молитвом Богу. У оно време, кад се са свим народом молио Богу у храму, Дух Божји сиђе на једнога Јудејца који предсказа, да ће Јудејци победити, не борећи се. Сутрадан Јудејска војска певајући псалме крете се к месту где беху непријатељи и чудећи се виде да је њихов око пуст, и да је све поље покривено лешевима непријатељским. Десило се, да су се непријатељи Јудејаца покрвили мећу собом и уништили један другога. Сав њихов око задобише Јевреји.
После Јосафата један за другим цароваху син му Јорам и унук Охозија, који су под утицајем Готолије раширили идолопоклонство, због чега су и били кажњени: Јорам умре као што му је у писму и предсказао пророк Илија, од тешке болести (црева ће му изаћи од болести) и беше лишен почасти да га као цара погребу, а Охозију уби Јуј Израиљац у оно време, кад је дошао да походи свога рођака Јорама, цара израиљскога.
Готолија, мати Охозије, цара јудејскога, чувши да јој је син погинуо, поби све царске рођаке и приграби врховну власт у своје руке. Али Господ спасе једнога од потомака Давидових. Жена првосвештеника Јодаја сакри млађег сина Охозијина, Јоаса, заједно с његовом дојиљом, у зградама храма, у соби у којој су биле постеље свештеничке. Тамо су они који служаху у храму васпитавали дете тако опрезно, да нико није знао да оно постоји. Тако се очувао дом Давидов. Кад Јоас наврши седам година, првосвештеник Јодај прогласи га за цара и помаза га на царство. Народ положи заклетву да ће цару служити верно, уби безбожну Готолију и разруши храм Валов.
Док је Јодај био жив, млади цар Јоас ишао је стопама Давидовим; он је васпоставио скупљање пореза, који је Мојсије прописао у корист Скиније, и обновио дом Господњи. Али кад Јодај умре, кнежеви јудејски и дворани цареви, пошто га сахранише у царским гробницама, стадоше радити против његових упутстава, јавно даваху народу пример непоштовања храма Господња и приношаху жртве идолима, на шта су приволели и цара. Против овога новога безбожништва одважно устаде пророк Захарија, син првосвештеника Јодаја. Али по заповести цара Јоаса, њега убише камењем између жртвеника и храма. „Господ нека види и тражи“, рече пророк, умирући. И Господ се освети за крв праведникову. Царство јудејско би кажњено најездом Сираца, а цар Јоас, разболевши се, би убијен у постељи од својих најближих за освету за крв сина Јодајева и беше лишен погреба у царским гробницама.
Цареви после њега (Амасија, Озија, Јоатам) били су слаби. Они су се старали да буду побожни, али су у исто време показивали и своју самовољу и непоштовање према светињи Израиљевој. Тако, цар Озија осмели се да узме на себе свештеничко право да пали тамјан на олтару кадиономе у светилишту. Али Господ то не допусти: Озија се разболи од губе.
 
60. Пророк Јелисија, Цареви израиљски Јорам и Јуј.
2. Цар. 2, 19-25; 3-5. 9. 10. 13, 20-21.
 
Пророк Јелисије био је гласник Божје милости. Тако, становници Јерихона жалили су му се, да им је вода зла. Јелисије баци соли у извор и вода постаде питка. – Удовица једнога пророчкога ученика плачући говораше Јелисију: „муж мој умре. Сад дође зајмодавац да му узме два сина у робље“. Јелисије је упита, шта има. Она одговори: „ништа до судић уља“. Јелисије јој нареди да иште у наруч празних судова у суседа и да налива у њих уља из свога суда. Удовица учини тако, као што је речено, и уље се из њенога суда лило док се не напунише сви судови. Удовица продаде уље, плати дуг, и још јој претече новаца да живи с децом. – Некој богато] жени (која живљаше у Сунаму) пророк прорече, да ће добити сина. Пророштво се испунило. Али дете чим порасте умре. Јелисије се помоли Богу, и дете васкрсну. Једном ученици пророчки куваше зеља и метнуше у лонац дивљих тиквица, које су биле отровне. Јелисије сасу брашна у лонац и зеље постаде укусно. Беше глад у земљи. Један човек у то време донесе Јелисију двадесет јечмених хлебова и нових зрна у класу. Пророк рече да постави народу, нека једу; јер је тако казао Господ: јешће, и претећи ће“. И заиста, сви се заситише и још остаде.
Преко Јелисија Господ је указивао милост не само Израиљцима, него и туђинцима. Догоди се да сирски војвода Неман оболи од губе. Његова служавка, Јеврејка, посаветова му да се за помоћ обрати пророку који живљаше у Самарији. Неман отиде тамо с писмом свога цара к цару израиљском, у ком је било написано: „шаљем ти Немана, слугу свога, да га опростиш губе“. Губа је болест заразна, и сматрало се тада да се не може излечити. Прочитавши писмо цар израиљски разадра своје хаљине и рече: „зар сам ја Бог да могу убити и повратити живот? Видите како тражи задевице са мном“. Тада Јелисије посла да кажу цару: „нека Неман дође к мени, да позна да има пророк у Израиљу“. Неман отиде Јелисију и заустави се на вратима његова дома. Пророк му преко слуге рече: „иди и окупај се седам пута у Јордану и очистићеш се“. Неман се разгневи. „Ја мишљах, рече, да ће пророк изаћи к мени, призваће име Господње, и метнути руку своју на болесно место, и очистити губу. Нису ли реке у Дамаску боље од свих вода Израиљских? “ Али га слуге наговорише да изврши заповест пророкову. Кад се Неман зарони седам пута у Јордану, губа је с њега одмах ишчезла. Он се врати Јелисију и рече: „ево сад видим да нема Бога нигде на земљи до у Израиљу“. Војвода понуди пророку богате дарове, али их овај не хтеде примити. С допустом Јелисијевим Неман понесе јеврејске земље да у Дамаску на њој начини жртвеник Господу.
Али је исти Јелисије био и гласник казне Божје за превару и непоштовање. Његовоме слузи Гијезију би жао, што пророк не узе поклона од Немана. Он стиже Немана и од стране Јелисијеве замоли га за један таланат новаца и двоје стајаће хаљине, рекавши да требају за пророчке ученике, који су бајаги тек дошли његову господару. Кад се Гијезије с поклонима вратио кући и сакрио их, Јелисије му рече: „Губа Неманова нека прионе за те и за потомство твоје до века“. И отиде од њега Гијезије бео од губе, као снег. – Догоди се да је на уласку у Ветиљ Јелисија дочекала гомила деце и подсмевала се његовој ћелавости. Пророк се осврну и осуди их у име Господње; тада изађоше из шуме две медведице и растргнуше четрдесет и два детета, за казну и наук родитељима, који су васпитали децу да не поштују старије. Јелисије стаде пророковати за владе Ахавова сина Јорама који је забранио клањати се Валу, јер се бојао страшне проповеди пророка Илије, али је помагао поштовање јунаца, које је увео Јеровоам. За овакво колебање у вери за владе његове извршио се над домом Ахава суд Божји, који је предсказао Илија. Јорам пође у рат против Сираца, би рањен и лежаше болестан у Језраелу. Њему допутова рођак његов, јудејски цар Охозија. У то време Јелисије посла једнога од синова пророчких са заповешћу да нађе Јуја, Јорамова војводу, и да га помаже за цара израиљског, као што је Господ казао још пророку Илији. Младић, момак пророков, изврши заповест. Изливајући уље на главу Јујеву, он рече: „овако вели Господ: помазах те за цара над Израиљем. И поби дом Ахава, јер хоћу да покајем крв свих слуга Израиљевих, павших од руке Језавељине. И тако ће изгинути сав дом Ахавов и Језавељу ће изести пси у пољу Језраељском“. Добивши помазање Јуј се одмах прогласи за цара, скупи војску и отиде у Језраел. Не обзирући се на болест, цар Јорам сам изиђе Јују у сусрет заједно с Охозијом и упита: „је ли мир? “ Јуј одговори: „какав мир, поред безбожништва Језавеље, твоје матере? “ Јорам разумеде да га је Јуј издао, и хтеде да бежи; али Јуј уби и њега и Охозију. Улазећи у Језраел, Јуј виде на прозору Језавељу и заповеди да је избаце кроз прозор. Разбијену, њу погазише коњи, и кад је хтедоше погрепсти као цареву кћер, не нађоше од ње ничега, до лобање, ногу и костију од руку; пси су је појели, као што је предсказао пророк Илија. После тога Јуј погуби све синове и рођаке Ахавове, све служитеље и свештенике Валове, његове идоле, обори, а олтаре Валове разруши и начини их за место нечистоте. Али истребивши поклањање Валу, Јуј, а после њега и његови наследници, помагаше поштовање јунаца Јеровоамових. За казну Бог стаде сужавати границе царства Израиљскога. Још за време Јујево, цар сирски завлада свом земљом за Јорданом. Унук Јујев, побожни Јоас, по предсказању пророка Јелисија одржа над Сирицима три победе и поврати део отетих му земаља, али није успео да овим умири Сирију. За његове владе умре пророк Јелисије, кога је народ горко оплакивао.
Последње чудо пророк Јелисије извршио је после своје смрти. Једном погребаваху мртваца. У то време појави се гомила Моаваца непријатеља израиљских. Носачи се уплашише и бацише тело покојниково у најближу пећину. То је била она пећина у којој су пре годину дана погребли Јелисија. Чим се мртвац дотаче костију пророкових, одмах оживе; тако је сила божја која је била у Јелисију, прешла и на његове мошти.
 
61. Пророк Јона.
 
Убрзо после Јелисијеве смрти појави се нови пророк у царству Израиљскоме, Јона. С почетка је Јона такође био гласник милости Божје за Израиљце; он је предсказао цару израиљскоме Јеровоаму Другом да ће победити Сирце. И заиста Јеровоам поврати од Сираца земљу преко Јордана и освоји и сам Дамаск; али не гледајући на помоћ Божју, он не напусти идолопоклонства и у своме царству помагаше поштовање телади. А после смрти Јеровоамове престо је прелазио од једнога отмичара другоме; царство Израиљско пропадаше од буна и незнабожачкога распуства, удаљујући од себе милост Божју.
У то време преко реке Еуфрата брзо напредоваше велико царство Асирско, непријатељ царства Израиљскога. Господ посла Јону у Ниниву, престоницу тога царства, са заповешћу да Нинивљанима објави да ће изгинути, ако се не покају. Али се Јона побоја да служи непријатељима своје отаџбине и одлучи се да побегне од лица Божја. Он седе у лађу и пође на супротну страну од Ниниве. У путу се подиже велика бура. Крмар незнабожац рече, да се бог мора разгневио на кога од путника. Бацише коцку да виде ко је кривац. Коцка паде на Јону. Тада Јона призна своју кривицу пред Богом и рече; „баците ме у море, и море ћу вам утолити; јер видим да је од мене дошла на вас ова велика бура“. Јону бацише у море и бура стаде. По заповести Божјој, пророка прогута велики кит, [2]у чијој је утроби био три дана и три ноћи молећи се Богу и кајући се за свој грех. Тада кит по Божјој заповести избаци Јону на обалу. Јона опет доби од Бога заповест да иде у Ниниву. То је био град велики, три дана хода. Дошавши у Ниниву, Јона поче ићи по свему граду и објављивати: још четрдесет дана, па ће Нинива пропасти“. Становници Ниниве повероваше пророковој проповеди и стадоше молити Бога да им опрости. Они објавише да ће строго постити и обукоше се у кострет сви и велики и мали; у томе посту учествовао је и цар. Господ је услишио њихову молитву и поштедео град. Али се спасењу Ниниве не обрадова Јона. „Узми душу моју од мене“, мољаше се Господу, „јер ми је боље умрети, него живети“. Јона изиђе из града, начини колибу и сеђаше под њом у хладу да види шта ће бити од града. У то време над главом његовом израсте тиква. Јона се обрадова тикви веома. Сутрадан у зору тиква усахну, јер је црв подгризао: а дању сунце стаде жећи Јону по глави. Пророк обамираше и пожели да умре. Тада му Господ рече: „теби је жао тикве око које се ниси трудио и коју ниси одгајио. А мени да не буде жао Ниниве, великог града, у ком има више од сто двадесет тисућа људи који још не знају шта је десно, шта ли лево“.
Тако, Јона, поживевши три дана и три ноћи у утроби китовој, као да је био мртав, јави се опет као жив, да својом проповеди о покајању и милосрђу Божјем спасе становнике Ниниве од пропасти. У њему се огледа жива праслика Христа Спаситеља, Који је трећи дан васкрснуо из мртвих. Све што се догодило с пророком Јоном записано је у књизи Светога писма, која се зове Књига пророка Јоне.
 
62. Пропаст Израиљскога царства.
723. г. пре Христа.
4. Цар. 17.
 
Последњи пророци који су изобличавали безбожништво Израиљаца, отворено предсказују брзо робовање, били су Амос и Осија. Дође време да се ова пророштва и испуне. Салманасар, цар асирски, разори царство Израиљско, одведе Израиљце у ропство у Асирију и расели их преко Еуфрата. Сви тада увидеше, да је истину предсказао пророк Ахија цару Јеровоаму 1. За све време свога трајања (257 г.) царство израиљско трпело је најезде од суседних народа и љуљало се као трска.
На место Израиљаца Салманасар пресели становнике Вавилона и Сирије, који су се измешали с осталим Израиљцима – тежацима и саставили нарочити мешовити народ, који је добио име Самарјани, по граду Самарији. Нови становници Израиљске земље мислећи, да свака земља има свога бога и желећи да придобију милост бога те земље, на којој су се сад настанили, примише закон Мојсијев и стадоше поштовати Господа, али Га не поштоваху као јединога Бога свега света, него само као Бога земље израиљске, и не напустише служити и боговима других земаља и народа. Тако се код њих појавила мешовита вера, коју су Јевреји назвали Самарјански раскол.
 
63. Праведни Товит и син му Товија.
 
Међу Израиљцима, који беху одведени у ропство асирско, било је и поштених људи који су се држали свих прописа Божјега закона. Таква је била породица Товитова. Живећи у Ниниви, Товит је трговином стекао велико богатство. Многа је добра дела чинио својим сународницима, раздавао хлеб и хаљине сиромасима и сахрањивао мртве. У почетку му нико није сметао у томе, али убрзо настаде тешко време за Израиљце. НОВИ асирски цар, Сенахирим, стаде их гонити и убијати. Лешеви убијених ваљаху се по градским улицама. Товит их кришом сахрањиваше и зато га осудише на смрт. Он се сакри у Ниниви, а имање му разнеше. После Сенахиримове смрти, њему допустише да се врати кући. Дође празник Педесетнице. Товит начини пир. Видећи на столу изобиље у свему, он посла свога сина Товију да позове кога сиромашнога Израиљца. Товија се врати с гласом да на тргу лежи мртав Израиљац. Товит одмах устаде од стола, донесе труп убијенога у своју кућу и увече га погребе. По јудејском закону, ко се год дотакне мртваца, целога дана сматран је за нечиста и није могао ући у кућу; стога Товит леже да спава поред зида у дворишту. Ноћу му паде у очи птичија нечистоћа, и у оку му се начини бело. Товит више не могаше радити. Његова жена хранила је породицу својим радом. Она је у женским одељењима прела вуну и слала је богатим људима који су је за то плаћали. Једанпут добри људи поклонише Ани јаре. Чувши у својој кући блејање, Товит се зачуди. Он посумња да јаре није украдено. Ова сумња увреди Ану и она рече: „па где су твоје милостиње и праведна дела? Ето како се све оне огледају на теби“. Тешко беше Товиту женино пребацивање, и он мољаше Бога да умре. Тада се сети за десет таланата, што их даде на чување једноме Израиљцу Гаваилу, који је живео у Раги Мидиској.
 
Товит дозва свога сина Товију, исприча му своје завештање[3] на случај смрти, дода му и признаницу Гаваилову и заповеди му да нађе човека, који би га за извесну награду пратио у Рагу, у Мидију. Товија брзо нађе младића, по имену Азарију, који му рече, да зна и пут у Рагу, и Гаваила, и прими му се за пратиоца. Товит опреми сина па пут, и испраћајући га с пратиоцем, рече: „Бог нека благослови ваш пут, и Анђео Његов да вас прати“.
Увече путници приспеше на реку Тигар. Товија сиђе с обале у воду да се умије. У то време нападе на њега риба. Он се уплаши, али сапутник му рече да је ухвати и избаци на обалу. Они испржише рибу и поједоше; а срце, слезину и жуч Товија, по савету пратиочеву, понесе са собом. Пратилац рече Товији: „кад кога мучи зао дух, срцем и слезином треба кадити пред њим, и неће се мучити; а жучем треба помазати онога, ко има бело на очима, и исцелиће се“. Путници стигоше у град Егбатан и одседоше код Израиљца Рагуила, рођака Топитова. Рагуило имађаше кћер Сару. Седам су је пута удавали и сви мужеви првога дана умираху; њих је убијао зао дух. Пратилац даде савет Товији да се њоме ожени, обећавајући благослов Божји. Товија послуша. Сарини родитељи благословише их као мужа и жену. Кад су младенци ушли у брачну собу, Товија метну у кадионицу срце и слезину рибину, које је чувао по савету Азаријину, и окади собу; по том се стадоше молити Богу и мољаху Га да се смилује на њих, да благослови њихову брачну везу и да им дарује дуг живот. Осетивши мирис из кадионице, зао дух одмах остави Сару. У дому тастову Товија остаде неколико дана, а пратилац његов узе признаницу и отиде по новце у Рагу Гаваилу. Четрнаестога дана по свадби Товија се спреми кући. Праштајући се с кћерју, отац јој рече: „поштуј свекра и свекрву; сад су ти они родитељи. Желим да о теби чујем добре гласе“. Праштајући се с Товијом, мати му рече: „да ми да Господ да видим твоју децу од Саре, кћери моје. Дајем ти кћер моју на чување; не огорчавај је“.
Мећутим, Товит и жена му јако туговаху за сином. Они нису знали, чиме да објасне задоцњење, а падаше им на памет, да није случајно умро. Ана је свакога дана излазила на пут и тужно гледала у даљину. Једном у даљини угледа путнике, које давно ишчекиваше, и известивши свога мужа, похита им на сусрет. Товит такођер похита вратима, али се слеп саплете. У то време Товија придржа оца, приложи жуч к очима његовим и рече: „обриши се, оче мој“. Товита штипаше за очи; он их стаде трљати и збриса бело. Угледавши сина он заплака од радости. Товија исприча оцу и матери о чудним делима, која се с њим догодише. После тога они сви троје изиђоше у сусрет Сари. И веселише се о Товијиној свадби седам дана.
Дође време растанка с добрим путником. У знак захвалности Товија, с пристанком очиним, понуди му половину свега, што су донели с пута: али он одговори: „благосиљајте Бога; од вас нећу сакрити ништа. Кад си се ти, Товите и твоја снаха Сара, молили Богу, ја сам узносио ваше молитве пред Светога; и кад си ти погребавао мртве, ја сам био с тобом. И сам ме Господ посла да исцелим тебе и снаху твоју. Ја сам Рафаило, један од седморице светих анђела, који узносе Богу молитве светих“. Отац и син у страху падоше ничице. Анђео Рафаило им рече: „не бојте се; мир вам; благосиљајте Бога ва век, по Његовој вољи ја сам и дошао. Сад се подижем к ономе Који ме посла. Запишите у књигу све, што вам се догодило“. Товит и Товија устадоше, али више не видеше анђела, свога хранитеља. Све што се с њим догодило, они су записали у књигу, која се зове Књига о Товиту.
 
64. Пророк Исаија. Ахаз, Језекија и Манасија, цареви јудејски.
4. Цар. 16. 18-21, 1-18; 2. Цар. 28-23, 1-20.
 
Кад се идолопоклонство јако раширило у царству Јудејском, појавио се пророк Исаија, који је строго изобличавао Јудејце за безбожништво и претио им казном Божјом.
Господ се јави Исаији на величанственоме престолу, окружен серафимима, који певаху: „Свет, свет, свет је Господ Саваот (над војскама); сва је земља пуна славе Његове“. Исаија видевши то, повика: „Јаох мени! погибох! јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана, јер цара Господња над војскама видех својим очима“. А један од серафима долете Исаији, држећи у руци жив угљен, који узе с небеског жртвеника кљештима и дотаче се уста Исајиних и рече: „ево, ово се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се и грех твој очисти се“. Потом Исаија чу глас Божји: „кога ћу послати? и ко ће нам ићи? “ Исаија одговори: „ево мене, пошљи мене“. Господ му рече: „иди, и реци томе народу: слушајте, али нећете разумети: гледајте, али нећете познати. Учини да одебља срце томе народу и уши да им отежају, и очи им затвори да не виде очима својим, и ушима својим да не чују и срцем својим да не разумеју и не обрате се и не исцеле“. Исаија запита: „докле, Господе? “ Господ одговори: „докле не опусте градови да буду без становника и куће да буду без људи, и земља докле сасвим не опусти. Али као храст или брест, којима и кад збаце лишће остаје стабло, тако ће свето семе бити њезино стабло“ (Ис. 6.).
Исаија је почео говорити с народом, упорним, незахвалним, натовареним безакоњима, с овим људима, непокорнима као незнабошци. Грозно их изобличаваше због идолопоклонства, за то што су заборавили свога Творца и добротвора. Који их је заволео и гајио их као омиљени виноград, – заборавили су свога Господа, док во и магарац не заборављају на свога господара. Он их је изобличавао зато, што су веровали да ће само жртвама заслужити милост Господњу, не предајући Му се срцем својим. Он им је отворено одговорио од лица Божја, да их сва безбожништва сустижу за преваре, кривоклетства, увреде удовица и сирочади, да су њихове жртве, без дела љубави и правичности, мрзост у очима Божјим, и да ће их Бог казнити ропством, ако се не покају.
Наговештавајући казну од Бога, пророк Исаија био је уједно и гласник милости Божје. Тешећи побожне људе, он је много говорио о будућем Спаситељу. Он је Спаситеља називао: Бог крепки, цар правде, кнез мира, чијем царству неће бити краја; говорио је да ће Он у изобиљу добити дарове Светога Духа, тј. биће Христос или Месија (а то значи помазаник); да ће чинити чудеса; на Његову реч, хроми ће ходати, слепи прогледати, мртваци васкрснути; да Њега неће примити, убиће Га као злочинца, а крв Његова постаће жртва очишћења за грехе људи. Будућа страдања Спаситељева Исаија је описао тако јасно, као да их је гледао својим очима (стога се и зове пророк-јеванђелист). Исаија је такође прорекао да ће цар Кир спасти Јудејце из ропства. Али народ безаконски не слушаш? пророка. Постоји старо предање, да је Исаија умро мученичком смрћу: њега су престругали на двоје.
Прилике тога доба потврђивале су грозне речи пророка Исаије. Ресин, цар сиријски и Факеј, цар израиљски, утврдише савез против Јудејаца и узнемираваше границе Јудејскога царства. Али казне, којима је Бог поправљао народ, остадоше узалудне. На престолу Давидову у Јерусалиму сеђаше у то доба безбожни Ахаз; он намести идола Вала, приносаше жртве на висинама, на брежуљцима и под сваким хлаловитим дрветом, и у долини синова Еномових (јужно од Јерусалима) провођаше синове своје кроз огањ у част бога Молоха. Убрзо је тешка казна сустигла Јудеју. Цареви Ресин и Факеј разбише јудејску војску, одведоше многе заробљенике и намислише да истребе сав дом Давидов и да збаце Ахаза с престола. Непријатељи се већ приближише Јерусалиму. У то време пророк Исаија дође Ахазу и рече му: „не бој се Ресипа и Факеја; то су две главње што се пуше које ће се брзо угасити; и шта су намислили неће бити. А да се увериш у то, ишти знак од Господа“. Ахаз не вероваше у моћ Господњу, али се претвараше да верује, и рече: „нећу кушати Господа“. Тада му Исаија одговори: „Сам ће вам Господ дати знак: ето девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће му име Емануило (а то значи: с нама је Бог, Исаија 7, 4. 11-14). Ово пророштво о рођењу Богочовекову требало је да опомене Ахаза да је Бог обећао Давиду, да ће се Спаситељ родити у његову потомству, и да га тиме увери да сав дом Давидов неће бити истребљен, док се свету не јави Спаситељ. Речи Исајине збише се: Ресин и Факеј одступише од Јерусалима.
Али невернога Ахаза не умири ни одступање непријатеља, које предсказа Исаија, ни пророштво о будућем Спаситељу. Он посла посланике цару асирскоме, понизно га мољаше за помоћ против непријатеља и ову помоћ купи по цену свега сребра и злата, што се нађе у храму Господњем и у царским ризницама. Ахаз није мислио да, позивајући Асирце против Сираца и Израиљаца, излаже опасности и своје царство, Цар Асирски освоји Сирију и северне крајеве царства Израиљскога и становнике ових крајева пресели у Асирију. Ахаз се уплаши. Он се покорно јави у Дамаск цару, кога је сам позвао у помоћ, жртвама одаде поштовање боговима Дамаским и по обрасцу Дамаскога жртвеника начини жртвеник и у храму Соломонову. Ахаз је мислио да су богови из Дамаска помогли Асирцима. Његов наследник на престолу био је Језекија.
Језекија, цар Јудејски био је строги вршилац Мојсијева закона. Прво је дело његово било да обнови право богослужења. Он нађе храм запуштен, жртава у њему нису приносили, тамјаном нису кадили, свећњаци беху погашени и врата затворена. По царевој заповести храм отворише и очистише. С великом свечаношћу Језекија отпразнова празник Пасхе, на који су по позиву дошли и многи Израиљци. Затим по свему царству порушише идоле и жртвенике на висинама, посекоше свештена дрвета и васпоставише Мојсијев закон. Језекија заповеди да се уништи и змија од меди, коју Мојсије подиже у пустињи, јер су Јевреји и пред њом кадили.
Господ поможе цару Језекији. За његове владе Саламанасар, цар асирски, обори царство Израиљско. Сенахерим, син Салманасаров, посла свога војводу Равсака да освоји Јерусалим. Језекија се одлучи да га брани и мољаше Бога да му помогне. Тада му пророк Исаија у име Господње рече: „не плаши се од речи слуга цара асирскога; ено ја ћу пустити на њега дух, те ће чути глас и вратити се у своју земљу, и учинићу да погине од мача у својој земљи“. Заиста, Сенахерим доби глас, да је цар етиопски напао на његову земљу. То га примора да врати Равсака и напусти Јудеју. Излазећи из њених крајева, Сенахерим написа Језекију писмо, у коме исмеваше његову наду на Бога и говораше, да је Господ против њега исто тако немоћан, као и богови других народа. Језекија с тим писмом уђе у храм, отвори га пред лицем Господњим и мољаше Бога да га заштити. Тада га Исаија у име Господње опет увери, да цар асирски неће ући у Јерусалим и пустити на њега ни једне стреле. И исте ноћи анђео Господњи уби сто осамдесет и пет хиљада асирских војника. Сенахерим отиде у Ниниву и тамо га убише његови синови.
После годину дана Језекија се разболи на смрт. По заповести Божјој дође њему пророк Исаија и рече му да ће скоро умрети. Језекија се стаде молити Богу да оздрави. Не стиже пророк да изиђе из града, а доби ново откривење, да Господ даје цару још петнаест година живота. Он се врати, рече Језекији за милост Божју и рече му да привије на оток груду сухих смокава. За знак да ће се његово предсказивање испунити, сен на сунчанику Ахазову, по речима пророковима, одмах се пред царевим очима врати десет степени натраг. Језекија оздрави, и после три дана могаше доћи у храм.
Враћање сенке на Ахазову сунчанику било је опажено и на далеком истоку. Цар вавилонски (Беродах Баладан) посла Језекији писмо и поклон; он је чуо да је Језекија био болестан, и хтеде да зна о знаку који је био на земљи. Језекија показа посланицима своје ризнице, све богатство свога дома и кућу где му беше оружје. Тада му дође пророк Исаија и упита: шта су говорили ти људи и одакле су дошли теби? “ Језекија одговори: „из даљне земље, из Вавилона“. – „Шта су видели у твоме двору? “ упита Исаија. Цар одговори: „видели су све; није остало ништа у ризницама мојим да им нисам показао“. Пророк на то рече: чуј реч Господњу: ево доћи ће време, кад ће се однети у Вавилон све што има у кући твојој, и синове твоје узеће да буду дворани у дворцу цара вавилонскога“.
После смрти побожнога Језекије ступи на престо његов син Манасија. Он обнови све облике идолопоклонства, које је уништио Језекија, намести идоле у тремовима храма, па и у самом храму, проведе сина свога кроз огањ у долини Еномовој, гаташе, чараше, уведе дозиваче мртваца и врачаре и својим примером доведе Јудејце дотле, да су чинили горе од свију народа, које Господ истреби. Преко пророка Господ је предсказивао, да ће Јерусалим пропасти исто тако, као и Самарија; али је Манасија подвргавао смртној казни оне који изобличавају народ. Манасију постиже строга казна: војвода цара асирскога зароби га и окована одведе у Вавилон. За време свога робовања Манасија се покаја и Господ му врати царство. Онда Манасија обори олтаре, поруши идоле и васпостави богослужење Господу Богу, али не могаше уништити празноверје, на које је народ навикао. Наследник на престолу био му је син Амон, а после њега унук Јосија.
 
65. Цар Јосија. Последњи цареви јудејски. Пропаст царства Јудејског.
1. Цар. 22-25; 2. Днев. 34-36.
 
Јосија, цар јудејски, храбро је ишао стопама свога претка Давида. Он поруши жртвеник Валов, посече посвећена му дрвета, разби у прах идоле, расу овај прах на гробовима оних који су им приносили жртве, и спали кости жречева на њиховим жртвеницима. Очистивши Јерусалим и Јудеју, Јосија отиде у крајеве бившега Израиљског царства где је живело много Израиљаца, и уништи и тамо споменике идолопоклонства. У време овога путовања скупљени су били богати прилози за обновљење храма. Кад стадоше оправљати храм, првосвештеник Хелкије нађе у њему књигу закона Господња, писану руком Мојсијевом. Ову књигу прочиташе цару и он у тузи раздра хаљине своје и закле се да неће одступити од речи закона. Тада му Господ рече, да неће видети несреће, које очекују Јудеју. Јосија најревносније очисти храм од незнабожачке нечистоте. По његовој заповести изнесоше из дома Божја све ствари, начињене у част Вала, Астарте и светила небеских, спалише их и прах однесоше у Ветиљ. Астартин идол такођер беше изнесен из храма, спаљен и прах просут на народноме гробљу; а оно место у долини синова Еномових, где су децу проводили кроз огањ у част Молохову, беше оскрвњено. У самоме Ветиљу Јосија разруши висину коју начини Јеровоам, спали дубраву, извади из гробова кости жречева и спали их на жртвенику, не додирнувши гроба пророка јудејскога, који предсказа да ће се жртвеник разрушити. И на истоме жртвенику он закла и спали жречеве висина. Обновљење богослужења почело се свечаним празновањем Пасхе по закону Мојсијеву.
За владе Јосијине јави се велики пророк Јеремија, гласник казне Божје. Господ рече Јеремији: „са севера ће навалити зло на све становнике ове земље, зато што ме оставише, и кадише другим боговима. А ти им говори све што ћу ти заповедити; не бој их се. Јер ево, Ја те постављам данас као тврд град, као зидове медене свој земљи овој, царевима Јудиним и кнезовима његовим и свештеницима његовим и народу земаљском. Они ће ударати на то, али те неће надвладати јер сам Ја с тобом, да те избављам“. Јеремија дође међу народ са строгом проповеди, прећаше невољама пустошнога рата, који ће моћни цар повести са севера, и овим предсказањем стече много непријатеља.
Одмах после Јосијине смрти почеше предсказане несреће. Мисирски фараон Нехао, у рату у којем Јосија погибе, постави за цара Јудеје Јосијина сина Јоакима и примора га да му плаћа данак. За владе Јоакимове безбожништво у Јудеји порасло је до крајњих граница. У то време вавилонски цар покори под своју власт асирско царство и зарати с царем мисирским. Тада Јеремија рече становницима Јерусалима у име Господње: „ево ја ћу послати Навуходоносора, цара вавилонскога, на ову земљу и на све околне народе, и служиће ови народи цару вавилонскоме седамдесет година. Ја ћу казнити цара вавилонскога, и сав народ његов за њихово безбожништво, и од земље Халдејске начинићу вечну пустињу (пророштва Јеремијина записивао је његов ученик Варух и прочитана су на глас народу у дому Господњем). Јеремијино прорицање испуни се. Разбивши цара мисирскога (на Кархамису), Навуходоносор освоји Јерусалим, примора Јоакима да му плаћа данак и одведе у Вавилон као таоце стасите и даровите младиће из царскога и многих значајних родова (607. г. пре Хр.). Али Јоаким убрзо одрече покорност цару вавилонскоме и стаде на страну Мисира, због чега га Вавилонци оковаше. Син његов Јехонија, проглашен за цара, владао је само сто дана. Навуходоносор опседе Јерусалим по други пут, и Јехонија се сам са својом породицом и двором предаде у руке непријатељу. Том приликом Навуходоносор пресели у Вавилон Јехонију и сав царски дом, великаше, боље ратнике и занатлије, понесе судове из храма у царску ризницу. За цара јудејскога он постави Седекију, другога сина Јосијина. Јеремија стаде после овога уверавати народ да верно служи вавилонскоме цару и предсказа, да ће Јерусалим бити спаљен и цар одведен у ропство, само ако Јудејци изневере Навуходоносора. Али га не послушаше. Седекија закључи савез с Мисиром против Вавилонаца. Сада Навуходоносор по трећи пут опседе Јерусалим. Јеремија посаветова да се помире с Вавилонцима, али њега за овакав савет бацише у јаму, пуну глиба, где би погинуо да га један Етиопљанин није спасао, одбранивши га пред царем. И ето, по трећи пут се пророштво Јеремијино испунило. Навуходоносор освоји Јерусалим, спали храм и двор и поруши зидове и све куће у граду. Синови Седекијини беху поклани пред оцем. Самога Седекију ослепише, оковаше и одведоше у Вавилон, где је и умро у тамници. А тамо одведоше и све становнике Јудејце (589. г. пре Хр.); само најсиромашније оставише у Јудеји да обделавају земљу и винограде. Јеремија остаде у Јерусалиму. Он оплакиваше несрећу свога народа на развалинама градским, и даље учаше добру заостале становнике. Али га Јудејци и сад не слушаше; они отидоше у Мисир, тамо одведоше и пророка, и убише га камењем. Јеремија остави књигу својих пророштава и књигу Плача на развалинама Јерусалима.
Све што се збило с Израиљцима од Самуила до ропства Вавилонскога описано је у књигама о царевима (четири књиге) и у двема књигама летописа, који се зову Књиге Дневника, грчки Паралипоменон, што значи пропуштено, пошто оне допуњавају књиге о царевима.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јелисије је Илију назвао тако зато, што је он својим изобличавањем и молитвама чувао народ од безбожништва, као што су му ратна кола и коњица били одбрана од непријатеља.
  2. Грци су китом називали сваку велику рибу, као нпр. и ајкулу. У Средоземном мору има тако великих ајкула, да могу прогутати не само човека, него и бика (Лопухин, књ. 2. стр. 531).
  3. Товит завешта сину: кад умрем сахрани ме и не остављај матере своје, поштуј је у све дане живота свога и не огорчавај је. Кад она умре, сахрани је поред мене. У све дане сећај се Господа Бога нашега и не осмели се да грешиш и газиш заповести Његове. Из имања свога чини милостињу. Чувај се безпуства сваке врсте. Ожени се женом из племена отаца својих. Надница најамникова нека не преноћи у тебе. Буди обазрив у свима делима својим, и паметан у свему владању своме. Што мрзиш сам, не чини ни другоме. Не пиј вина толико да се опијеш. Не занемаруј користан савет. У свако време благосиљај Господа и моли Га, да путеви твоји буду прави и дела твоја успешна“.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *