BIBLIJSKA ISTORIJA

 

BIBLIJSKA ISTORIJA
 
DOBA CAREVA
 
I. DO PODELE CARSTVA
1100-589. g. pre Hrista.
45. Saula biraju i pomazuju za cara po volji Božjoj.
1. Car. gl. 8-12.
 
Kad Samuilo ostari, postavi svoje sinove za sudije u južnim krajevima zemlje izrailjske. Sam on beše pravičan sudija, ali njegovi sinovi ne behu takvi; behu podmitljivi i suđahu naopako. Narod je bio nezadovoljan takvim sudom. Jedanput, starešine izrailjske dođoše Samuilu i rekoše mu: „ti si ostario, a sinovi tvoji ne hode tvojim putevima; zato postavi nam cara da nam sudi, kao što je u svih naroda, da ide pred nama i vodi naše ratove“. Samuilo se obrati Bogu u molitvi i dobi zapovest da ispuni molbu naroda i da im tom prilikom kaže prava cara koji će im carovati.
U to vreme u kolenu Venijaminovu živeo je znatan čovek Kis. On imađaše sina Saula. Među Izrailjcima ne beše lepšega mladića. Jedanput Kisu nesta magarica, i on posla sina da ih traži. Tražeći magarice, Saul uđe u grad gde je živeo Samuilo, i htede da upita proroka Božja, gde da traži magarice. U to vreme Samuilo je išao na praznik, da prinosi žrtvu. Na putu sretne Saula i dobi od Gospoda zapovest da ga pomaže za vladaoca Izrailju. Ne čekajući da ga Saul pita, Samuilo mu reče da su magarice nađene, uze ga sobom na praznik, posadi ga na prvo mesto i dade mu počasno parče (plećku) od žrtvene životinje. Niko nije znao, zašto prorok ukazuje takvo poštovanje mladiću. Sutradan Samuilo isprati Saula izvan grada i ovde, nasamo, kad je sluga Saulov izmakao napred, izli na glavu Saulovu sud s uljem i reče mu: „Gospod te pomazuje da budeš vođ Izrailju, i evo ti znaka: na putu ćeš naći dva čoveka, koji će ti reći, da su se tvoje magarice našle i daće ti dva hleba; potom će te sresti proroci, i sići će na te Duh Gospodnji, te ćeš prorokovati s njima“. Sve se dogodilo, kao što je rekao prorok.
Posle nekoga vremena Samuilo pozva narod u Mispu, i tamo pred svima baci kocku, ko da bude car. Kocka pade na Saula. Mnogi iz naroda, ushićeni visokim rastom Saulovim, rado ga priznaše za cara. Tada Samuilo kaza narodu prava carska, i napisa u knjigu i metnu je pred Gospodom. Ali nisu svi bili zadovoljni ovim izborom. Neki govorahu: „taj li će nas izbaviti? “ I ne donesoše mu dara. Narod se raziđe kućama, a Saul se vrati kući i bavljaše se zemljoradnjom, očekujući čim će se svršiti raspra među Izrailjcima. Uskoro dođoše u grad gde življaše Saul poslanici iz grada Javisa i rekoše, da su Amonićani opseli grad i da nemaju snage da potisnu neprijatelja. Saul odmah iseče na parčad svoja dva vola, kojima je orao, i razasla ovu parčad u sve krajeve zemlje poručivši, da će tako učiniti s govedima onoga, ko ne dođe u boj. Na carev poziv hitno dođe tisuća naoružanih sinova Izrailjevih i Judinih, i on razbije Amonićane. Posle te pobede sav narod se sabra u Galgalu i ovde svečano prizna Saula za cara. Tada Samuilo reče narodu: „ne odstupajte od Gospoda, nego Mu služite svim srcem svojim, i Gospod neće ostaviti naroda svoga; a ja ću se moliti za vas i upućivati vas na put dobar i prav. Ako li zlo učinite, propašćete i vi i car vaš“.
 
50. Saul ne sluša Boga i Bog ga odbacuje.
1. Car. 13 , 1-14. 15.
 
Saul je organizovao stalnu vojsku u Izrailju, uspešno je ratovao s Moavcima, Amonićanima, Idumejcima, i naročito s Filistimcima, i time je proširio svoju carevinu. Ali je navukao na sebe gnev Božji što je bio samovoljan i nije vršio neposredne zapovesti Božje. Izrailjci su imali običaj da uoči rata prinose žrtve Bogu. Kad je Saul pošao u boj protiv Filistimaca, Samuilo mu odredi rok, kad treba da dođe i prinese žrtvu, ali Saul ne htede čekati nego sam bez sveštenika, prinese Bogu na žrtvu ono što je bilo određeno za paljenicu. Čim je svršio žrtvovanje, dođe Samuilo i reče mu: „ludo si radio što nisi držao zapovesti Gospoda Boga, a sada carstvo tvoje neće se zadržati. Gospod je našao sebi čoveka po srcu Svome“.
Posle nekoga vremena Gospod preko Samuila zapovedi Saulu da iskoreni Amalikovce, ne štedeći ni ljude, ni stoku. Održavši pobedu, Saul istrebi mačem sve Amalikovce, ali poštedi cara njihova Agaga i sačuva što beše bolje od stoke, izgovarajući se, da bajagi narod želi da tu stoku prinese Bogu na žrtvu. Kad Samuilo dođe i sazna o tome, reče Saulu: „poslušnost je bolja od žrtve, jer je neposlušnost kao greh od čaranja, i nepokornost isto što i idolopoklonstvo. Odbacio si reč Gospodnju, zato je i On tebe odbacio da ne budeš car“. Posle, ovih reči, on htede otići, ali ga Saul tako jako uhvati za skut od plašta, da ga pocepa. Samuilo mu reče: „odadro je Gospod carstvo Izrailjevo od tebe danas, i dao ga bližnjemu tvome, koji je bolji od tebe“. Saul mu reče: „zgrešio sam, ali mi sada učini čast pred starešinama i narodom: vrati se sa mnom da se poklonim Gospodu Bogu tvome“. Samuilo se vrati sa Saulom, i pokloni se Saul Gospodu. Zatim Samuilo sam ubi Agata zato što je ubio mnoge izrailjce i otide. Od tog dana on više nije video Saula.
 
46. Pomazanje Davida za cara i njegovo uzvišenje.
1. Car. 16-17.
 
Kad je Gospod odbacio Saula, Samuilo po Božjoj zapovesti pođe u grad Vitlejem, prinese tamo svečanu žrtvu Bogu i pomaza uljem dečka Davida, mlađega sipa Jesejeva, praunuka Vozova i Rutina. David beše plav, lepih očiju i prijatna lica. Izlivajući ulje na glavu Davidovu, Samuilo nikom ne reče, da ga Gospod namenjuje za cara Izrailjskoga. Od tog doba Duh Božji beše na Davidu, a od Saula otide. I stade zli duh uznemiravati Saula; njega ubijaše dosada. Onda mu neko posavetova da posluša gusle, i Saul zapovedi, da mu potraže čoveka, koji dobro gudi. Tada jedan od slugu reče: „evo ja znam Davida, sina Jesejeva: on ume dobro udarati u gusle, hrabar je junak, i pametan je i lep, i Gospod je s njim“. Saul posla po Davida, i postavi ga da mu nosi oružje. David se nastani u dvoru Saulovu. Kad je na cara nailazila dosada, David udaraše u gusle i pevaše svoje psalme, i lakše bi Saulu: zao duh ostavljaše ga. Saul zavoli Davida.
Ubrzo se dade Davidu prilika, da se proslavi u zemlji. Saul pođe u rat protiv Filistimaca, a David se vrati kući da čuva ovce oca svoga. Kad se ovce približiše, iz okola Filistimaca iziđe div, Golijat. Golijat iziđe napred i vikaše jevrejima: „što ste izašli uvrstavši se? Nisam li ja Filistimljanin, a vi sluge Saulove? Izaberite jednoga između vas, pa neka izađe k meni. Ako me nadjača i pogubi me, mi ćemo vam biti sluge; ako li ja njega nadjačam i pogubim, onda ćete vi biti nama sluge, i služićete nam“. Niko od Jevreja ne smede izaći protiv diva, bez obzira na to, što je Saul obećao da nagradi pobednika velikim bogatstvom, da mu da svoju kćer za ženu i da kuću oca njegova učini slobodnom. U to vreme Jesej je poslao Davida na vojsku, da raspita za zdravlje svoje starije braće i da im odnese deset hlebova i pržena žita, a deset mladih siraca tisućniku na dar. Došavši u oko, David ču, kako se Golijat podsmevaše Izrailjcima i odluči se da sam podeli megdan s njime. On se nije uzdao u svoju snagu, isto je tvrdo verovao u pomoć Božju. I Gospod pomože Davidu. On ubi Golijata iz praćke i mačem odseče mu glavu. Filistimci uplašeni razbegoše se, a Izrailjci ih daleko ganjahu.
 
52. Saul goni Davida. Saulova smrt.
1. Car. 18-28. 2. Car. 1.
 
Posle pobede Davidove nad Golijatom, Saul ga postavi prvo nad vojnicima, zatim za tisućnika, i dade mu svoju kćer za ženu, ali u isto vreme zaviđaše njegovoj slavi, sumnjivo motraše na njega, bojeći ga se, i posta mu večiti neprijatelj. Nekoliko puta Saul pokušavaše da ubije Davida, čas gađajući ga kopljem, čas dajući mu opasne poruke. Ali je David u svima delima svojim bio pametan, i Gospod beše s njim. Jednom Saul otvoreno reče sinu svome Jonatanu, koji veoma ljubljaše Davida: , , dokle je živ sin Jesejev na zemlji, nećeš se utvrditi ni ti, ni carstvo tvoje; jer je zaslužio smrt“. Jonatan se stade zauzimati za Davida. Tada se Saul razgnevi i baci se kopljem na sina, ali ne pogodi. Jonatan se uveri, da njegov otac mrzi Davida, i javi to svome prijatelju. David pobeže. Putem, u Nomvi, prvosveštenik mu dade hlebove postavljene i mač Golijatov. U početku se David skrivaše po gorama judejskim, gde se s njim udružiše sve njegovi rođaci i oko četiri stotine ljudi ogorčenih, potlačenih i dužnika. Car pođe s vojskom da traži Davida, ali ga ne mogaše naći. Mećutim, Davidu ispade prilika da ubije Saula. Jedanput Saul uđe u pećinu, gde je bio David sa slugama. David krišom odseče skut od plašta njegova, i kad Saul izlažaše iz pećine, viknu mu: „care, gospodine! zašto slušaš što ti kažu ljudi koji govore eto David traži tvoje zlo? Evo, oče moj, evo vidi skut od plašta svoga u ruci mojoj; odsekoh ga, a tebe ne ubih. Poznaj i vidi da nema zla ni nepravde u ruci mojoj i da ti nisam zgrešio. Rekoh, neću dignuti ruke svoje na gospodara svoga, jer je pomazanik Gospodnji“. Saul prizna da ga je uzalud sumnjičio, i plačući reče: „je li to tvoj glas sine Davide? praviji si od mene, Gospod neka ti vrati dobro za ovo što si mi učinio danas. I sada, evo znam da ćeš zacelo biti car. Zakuni mi se da nećeš istrebiti potomstva moga“. David se zakle i Saul otide kući.
Prođe neko vreme. Saul zaboravi na svoje pokajanje i opet pođe s vojskom da traži Davida. Saul namesti oko u gorama. Pade noć. David dođe krišom u šator Saulov, uze koplje što mu beše pobodeno čelo glave, i čašu za vodu, iziđe na drugu stranu, stade na vrh brda i poče vikati: „vojnici Saulovi, zaslužili ste smrt što niste čuvali gospodara svoga, pomazanika Gospodnjega. Evo pogledajte, gde je koplje carevo i čaša za vodu što mu beše čelo glave? “ Saul se probudi, pozna glas Davidov, ugleda svoje koplje u njegovim rukama, prizna da je gonio Davida, nazva ga svojim sinom i pozva k sebi. Ali mu David reče: „Gospod će platiti svakome po pravdi njegovoj! Kako je danas meni draga bila duša tvoja, tako neka bude draga moja duša pred Gospodom, i neka me izbavi od svake nevolje. Oni se rastadoše. Saul se vrati kući, a David otide caru filistimskom koji mu dade za stanovanje grad Siklag.
Filistimci skupiše veliku vojsku protiv Izrailjaca. Saul iziđe protiv njih. Neprijatelji se sukobiše u gorama Gelvujskim. Strašna dosada morila je dušu Saulovu; osećao je nesreću, i hteo da kako bilo sazna, šta će se zbiti. U Endoru življaše u to vreme žena, koja je govorila da može proreći budućnost i izazivati mrtve. Svojim vradžbinama ona je varala narod i praznoverni ljudi verovahu joj. K njoj i otide Saul i zamoli je da izazove Samuila, koji je skoro umro. Vračara pristade i poče gatati. Ona je znala da vara ljude praznoverne i ne očekivaše da joj se ko javi. Ali gle, ona ujedanput vide da neko izlazi iz zemlje, i povika od straha. „Šta si videla? “ – upita je car. „Boga sam videla što izlazi iz zemlje. Saul opet upita: „Kakav je? “ Žena odgovori: star čovek izlazi ogrnut plaštom“. Saul je znao da je to Samuilo, i pokloni mu se do zemlje.
Tada Samuilo upita Saula: „zašto si me uznemirio? “ Saul odgovori: „u nevolji sam velikoj, jer Filistimci zavojštiše na me, a Bog je odstupio od mene i ne odgovara mi više ni preko proroka, ni u snu, zato pozvah tebe da mi kažeš šta ću učiniti? “ Samuilo mu reče: „zašto mene pitaš, kad je Gospod odstupio od tebe? Gospod je učinio kako je kazao preko mene: jer je Gospod istrgao carstvo iz tvoje ruke i dao ga Davidu. Sutra ćeš i ti i sinovi tvoji biti kod mene i oko izrailjski predaće Gospod u ruke Filistimcima“. Ove reči uplašiše Saula, i on nesvestan pade na zemlju. Ubrzo se vojske sukobiše na nesreću Izrailjaca. Tri sina Saulova poginuše, a Saul teško ranjen ubi sam sebe, ne želeći da padne neprijateljima u ruke.
David je čuo za smrt Saulovu od jednoga Amalikovca, koji želeći da mu se dodvori, donese mu carski venac i reče, da je on ubio Saula po njegovoj molbi. David zapovedi da pogube TOG Amalikovca, kao ubicu Božjega pomazanika, i gorko oplakivaše smrt Saulovu i druga svoga Jonatana.
 
53. David postaje car. Širenje jevrejskoga carstva.
Davidova pobožnost. Psalmi Davidovi.
1. Car. 2. 1-11. 5-8; 1. Dnev. 13. 15-17. (22, 7-10).
 
Posle Saulove smrti David se vrati u judejski grad Hevron. Koleno Judino odmah ga prizna za cara, i on bi pomazan na carstvo nad domom Judinim. A nad ostalim kolenima zacari se Jevostej, bolestan, maloumni sin Saulov. Uostalom ova podela carstva trajala je za malo. Posle sedam godina, kad Jevosteja ubiše, okonča se pometnja u narodu, i sva kolena Izrailjeva prizvaše za svoga cara Davida i pomazaše ga na carstvo. Gospod je očigledno pomagao Davidu u svima delima njegovim. Ovaj car pokori pod svoju vlast Moavce, Sirce, Idumejce, Amorićane i ote nekoliko gradova Filistimcima. I tako, carstvo judejsko za vlade njegove postade veliko i silno; ono se prostiralo od Sredozemnoga mora do Eufrata, od Damaska do Misira. S Hiramom, carem tirskim, David beše u prijateljskim odnosima. Kako je svako koleno želelo da car živi u njegovu gradu, David izbere takav grad, koji nije pripadao nijednome kolenu. Među kolenima Judinim i Venijaminovim življahu Jevuseji, hanansko pleme, koji imađahu utvrđeni grad Jerusalim. David osvoji taj grad, utvrdi u njemu goru Sionsku, podiže na njoj veličanstveni dvorac, sagradi bolju Skiniju i svečano prenese u nju Kovčeg zaveta (iz Kirijat-Jarima).
S trideset hiljada odabranih ljudi David otide u Kirijat-Jarim. Tamo metnuše Kovčeg na nova kola i povezoše ga u Jerusalim. Pod predvodništvom Davidovim Izrailjci su išli pred Kovčegom, svirajući na raznim instrumentima; pored Kovčega išao je Izrailjac Uza. Oko jednoga gumna volovi potegoše na stranu. Uza htede da pridrži Kovčeg, dotače ga se i pade mrtav. To uplaši Davida. „Kako će doći k meni Kovčeg Gospodnji? Reče on i ostavi Kovčeg u jednoj kući pa putu. Posle nekog vremena David pozva sveštenike i reče im: „ne valja da nosi Kovčeg Božji niko, osim levita, jer je njih izabrao Gospod da nose Kovčeg Gospoda Boga i da mu služe do veka, pa zato vi, poglavari porodica među levitima, donesite Kovčeg Gospoda Boga na mesto koje sam mu spremio“. Otidoše po Kovčeg. Ovoga puta poglavari porodica levitskih poneše ga na ramenima, kao što je zapovedio Mojsije, a leviti pevahu pred njim psalme i svirahu na spravama muzičkim. Sam David. ogrnut plaštem od tankoga platna, s oplećkom lanenim na sebi, igraše pred kovčegom, iskazujući time svoju radost. Pre polaska prineše pred Kovčegom sedam žrtava, i mnogo žrtava bi prineseno kad postaviše Kovčeg u Skiniji. Mihala, žena Davidova, posmatraše svečani prenos Kovčega, i videvši da David igra pred njim, osudi cara u srcu svome. Kad David dođe kući, na prekor ženin odgovori: „Pred Gospodom Koji me je izabrao da budem vođ narodu igrao sam i igraću, i još ću se većma poniziti i još ću manji biti sebi“.
Bez obzira na srećan život, Davida je stalno uznemiravala misao, što živi u kući od kedrova drveta, a Kovčeg Božji stoji pod šatorom. On je želeo da sazida hram Gospodu. Svoju misao otkrio je proroku Natanu. Prorok prvo odgovori: „što ti je god u srcu idi, čini“, ali iste noći dobi otkrivenje od Boga. „idi i reci sluzi mome Davidu: ti mi nećeš sazidati kuće da u njoj nastavam, jer si prolio mnogo krvi na zemlji i vodio velike ratove. Ti ćeš roditi sina, i on će biti čovek miran. Ja ću mu dati mira od sviju neprijatelja njegovih. On će sazidati dom imenu Mome, i utvrdiću presto carstva njegova u Izrailju do veka. Ja ću mu biti otac, i on će mi biti sin, i milost Moja neće se ukloniti od njega“.
David je ostavio posle sebe mnogo Psalama (tj. molitava u stihovima), koji sačinjavaju knjigu Svetoga pisma Psaltir. Knjiga je tako nazvana po muzičkoj spravi sa deset žica, na kojoj je David svirao, kad je pevao svoje psalme. David je pevao psalme i u radosti i u tuzi. Njima je iskazivao svoju veru u Gospoda, nadu na spasenje, ljubav i smernost prema Bogu, svoje kajanje zbog grehova. On je u njima većinom govorio o sebi, ali je ponekad svoju carsku slavu i buduću slavu svoga sina, kome je namenjeno da sazida hram, a tako isto i svoju tugu i nadu na spasenje, opisivao takvim crtama, da se u njima vidi slika – čas obećanoga slavnoga Cara Izrailjeva Mesije – Sina Božja, čijem carovanju neće biti kraja, čas obećanoga velikoga Mučenika, Jagnjeta, Koje uze grehe sveta, čija su stradanja bila ne sa Njegova greha, nego zbog grehova sviju ljudi. Tako, na primer, David govori o svojim neprijateljima: „ustaju carevi zemaljski, i knezovi se skupljaju na Gospoda i na Pomazanika (Hrista) Njegova. Gospod mi reče: Ti si Sin Moj, Ja te sad rodih. Išti u Mene i daću ti narode u nasledstvo, i krajeve zemaljske tebi u državu“ (Ps. 2.). Slavu carovanja sina svoga David opisuje takvim crtama, koje se mogu odnositi samo na Hrista: „procvetaće u dane njegove pravednik; klanjaće mu se svi carevi, svi narodi biće mu pokorni; on će izbaviti duše ubogih od prevare i nasilja, blagosloviće se u njemu sva plemena na zemlji i svi narodi će ga zvati blaženim“ (Ps. 72.). O svojim stradanjima car govori tako, da su se reči njegove bukvalno ispunile na Hristu: „ja sam podsmeh ljudima i rug narodu. Koji ne vide, svi mi se rugaju, razvaljuju usta, mašu glavom i govore: oslonio se na Gospoda, neka mu pomože; neka ga izbavi, ako ga miluje.
Sasuši se krepost moja i jezik moj prionu za grlo. Probodoše ruke i noge moje. Dele haljine moje među sobom, i za dolamu moju bacaju ždreb“. (Ps. 22.) I u isto vreme David iskazuje nadu na vaskrsenje: „ti nećeš ostaviti duše moje u paklu, niti ćeš dati da svetac tvoj vidi trulost“ (Ps. 16.). Tako je Psalmopevac bio u isto vreme i prorok.
 
54. Nevolje za vlade Davidove. Buna Avesalomljeva.
2. Car. 11. 12. 15-18.
 
Stalni uspesi i slava Davidova oslabiše u njemu smernu nadu na Boga, probudiše osećaje samopouzdanja i samovlašća i dovedoše ga do moralnoga pada.
Jednom, šetajući se po zidinama gradskim, David vide mladu ženu, Virsaviju, suprugu Urije Hetejanina, unuku carskoga savetnika Ahitofela, i poželi da se njome oženi. Kako je Urija u to vreme bio u ratu protiv Amonićana u Davidu se rodi želja da Urija pogine. On nije mogao pobediti u sebi ovu rđavu želju i zapovedi vojskovođi da Uriju u vreme boja metne na takvo mesto, da ga ubiju. Careva je želja bila izvršena. Virsavija posta udovica i David se oženi njome.
Ubrzo Virsavija rodi sina, a David i ne opažaše da je učinio veliki greh pred Bogom. Tada mu se, po Božjoj zapovesti, javi prorok Natan i ispriča: „u jednome gradu behu dva čoveka, jedan bogat a drugi siromah. Bogati imaše ovaca i goveda vrlo mnogo; a siromah nemaše ništa do jednu malu ovčicu koju beše kupio, i hranjaše je, te odraste uza nj i uz decu njegovu, i jeđaše od njegova zalogaja, i iz njegove čaše pijaše i na krilu mu spavaše, i beše mu kao kći. A dođe putnik k bogatome čoveku, a njemu bi žao uzeti od svojih ovaca da zgotovi putniku koji dođe k njemu“. David gnevno reče Natanu: „tako živ bio Gospod (tj. kunem se Gospodom), zaslužio je smrt onaj koji je to učinio, i ovcu neka plati učetvoro“. Tada Natan odgovori Davidu: „Ja sam te pomazao za cara nad Izrailjem; zašto si prezreo reč Gospodnju; Uriju Hetejina ubio si mačem Amonićana, i uzeo si ženu njegovu sebi za ženu; zato neće se odmaći mač od doma tvoga. Evo Ja ću podignuti na te zlo iz doma tvoga“. I reče David Natanu: „sagreših Gospodu“. Natan mu odgovori: „i Gospod je proneo greh tvoj; nećeš umreti, ali će zato umreti sin koji ti se rodio“. Ovo predskazanje ispunilo se. David je za spomen svoga kajanja spevao (50.) psalam: Smiluj se na me, Bože. “
U domu Davidovu nastadoše nevolje, koje mu Bog posla kao kaznu za grehe. Njegov sin Avesalom zauze se za sestru svoju, koju uvredi stariji njegov brat, i ubi ga, a sam uteče caru gesurskom. Posle nekoliko godina David se sažali nad Avesalomom i dopusti mu da se vrati kući. Tada Avesalom namisli da od oca otme presto, i zato se staraše da zadobije narodnu ljubav. Svakoga dana ujutru on izlažaše na gradska vrata, grljaše se i ljubljaše s onima koji mu prilažahu da mu se poklone, a ako je sretao čoveka da ide caru, srdačno ga je raspitivao o delu njegovom i zatim govorio, „vidiš, stvar je tvoja dobra i pravedna; ali te nema ko saslušati kod cara. Kad bih ja bio postavljen da sudim u zemlji da svaki meni dolazi koji ima posla pa sudu, – ja bih mu dao pravinu“. Tako se Avesalom krišom zavlačio u srce Izrailjaca i uspeo je u onome, za čim je težio. Glas o njegovoj dobroti i pravičnosti razneo se po svemu carstvu i mnogi poželeše da ga izdignu na presto. Doznavši o tome, Avesalom zamoli oca da ide u Hevron da prinese žrtve. Tamo se sabraše njegove pristalice i izabraše ga za cara izrailjskog. Avesalom pođe s njima na Davida. David doznade za sinovljevu bunu, kad još ne beše spreman da se brani i morade bežati iz Jerusalima sa svojom porodicom i šest stotina Filistimaca, koji tek što stadoše u njegovu službu. Narod je plačući ispraćao cara. Kad je David prešao preko potoka Kedrona njemu se pridruži prvosveštenik s Kovčegom zaveta; ali David pomolivši se pred Kovčegom, zapovedi prvosvešteniku da se vrati s njim u grad, rekavši: „ako nađem milost pred Gospodom, On će me dovesti natrag, i daće mi da opet vidim Njega i Njegov dom“, a sam pođe dalje. Na goru Maslinsku David iziđe bos, pokrivene glave, i gorko plakaše. Ovde mu dostaviše, da je Ahitofel prešao na stranu Avesalomljevu. To je za Davida bila velika nesreća, jer su saveti Ahitofelovi smatrani tada kao kad neko traži uputstva od Boga. Čuvši o izdajstvu svoga savetnika, David povika: „razbij nameru Ahitofelovu Gospode“, i odmah izda naredbu svome prijatelju Husaju, da pretvorno pređe na stranu Avesalomljevu i da se stara da ruši savete Ahitofelove. U zemljama kolena Venijaminova Davida srete Simej, iz roda Saulova, i stade ga kleti i bacati se na nj kamenjem. Carev vojvoda htede da ubije Simeja, ali David reče: „neka ga, neka psuje; eto, i moj sin traži dušu moju. Ako im Gospod vrati dobro za psovku njegovu“. Međutim Avesalom uđe u Jerusalim. Ovde ga dočeka Husaj i reče, da će ga služiti. Ahitofel posavetova da odmah pošalju pod njegovim predvodništvom jedan odred vojske, u poteru za Davidom, i da ga ubiju. Ali Husaj obaraše ovaj savet i od svoje strane savetovaše da se sakupi sav narod i tek tada da se pođe na Davida. Savet Husajev bi primljen. Onda se Ahitofel u očajanju obesi.
David pređe preko Jordana. Ovde nađe mnogo pristalica i skupi vojsku. Vojske se sukobiše. Avesalomljeva vojska bi razbijena, sam Avesalom pobeže, u vreme bekstva zaplete se kosom svojom u granje, obesi na njemu i beše ubijen. Kad David dozna za ovo, veoma se rastuži i gorko oplakivaše smrt Avesalomljevu. Posle Avesalomljeve smrti buna se ubrzo prekrati.
 
55. Pomazanje Solomona za cara. Mudrost Solomonova.
3. Car. gl. 3.
 
Car David dožive duboku starost. Još za života on odredi za svoga naslednika sina svoga Solomona, koji je tada imao osamnaest godina, svečano ga pomaže i zavešta mu da
sazida hram Bogu umesto Skinije, radi čega je bio sabrao mnogo zlata, srebra, medi i drveta i spremio sve crteže i slike.
Solomon poče svoje carovanje srdačnom molitvom. Posle Davidove smrti on otide u Gavaon, gde je u to doba bila Mojsijeva Skinija, i tamo prinese hiljadu žrtava paljenica. Posle toga javi mu se Gospod u snu i reče: „išti šta hoćeš da ti dam“. Solomon moljaše Boga ovako: „Gospode! Ti si postavio slugu Svoga carem na mesto Davida oca moga. Daj sluzi Svome srce razumno da može suditi narodu Tvome i raspoznavati dobro i zlo. Jer ko može suditi narodu Tvome tako velikom? “ Na ovu molitvu Gospod mu odgovori: „kad to išteš, a ne išteš duga života. niti blaga, niti duša neprijatelja svojih, nego išteš razuma da umeš suditi, evo ti dajem srce mudro i razumno, i ono što nisi iskao: i blago, i slavu, da takvoga kakav ćeš ti biti ne će biti meću carevima svega veka tvoga. I ako uzideš mojim putevima držeći uredbe moje i zapovesti moje, kao što je išao David, otac tvoj, produžiću dane tvoje“. Solomon se probudi i veselo uđe u Jerusalim, gde prinese žrtve paljenice pred Kovčegom zaveta.
Ubrzo Solomonu ispade prilika da pokaže svoju mudrost. Jedanput dođoše mu dve žene. Jedna je držala dete na rukama, a druga stade caru govoriti: „Gospodaru! ja i ova žena sedimo u jednoj kući i ne beše niko drugi s nama u kući. Svaka od nas rodi dete. Prošle noći umre sin ove žene, jer ova leže na nj. Pa ustavši u ponoći uze sina moga iskraj mene, i stavi ga sebi u naručje, a svoga sina mrtvoga stavi meni u naručje. A kad ustah ujutru da podojim sina. a to mrtav; ali kad razgledah ujutru, a to ne beše moj sin“. Ali druga žena, koja je držala na rukama živo dete, odgovori: nije tako, nego je tvoj sin onaj mrtvi, a moj sin ovaj živi“. Žene se stadoše prepirati. Rešiti njihov spor bilo je vrlo teško. Ali je Solomon znao, da će mati više žaliti čedo, nego tuđa žena, i naredi: „rasecite živo dete na dvoje i podajte polovinu jednoj, a polovinu drugoj“. Tada žena, čiji je sin bio živ, povika: „podajte njojzi dete živo i nemojte ga ubijati“, a druga reče: „neka ne bude ni meni, ni tebi, rasecite ga“. Solomon vide koja je žena mati detinja, i reče: „podajte onoj živo dete, nemojte ga ubijati, ona mu je mati“. Mudrost Solomonova začudila je sve.
 
56. Zidanje i osvećenje jerusalimskog hrama.
1010. g. pre Hrista
III. Car, 5-7, 15-51; 8. 9, 1-9; II. Dnev, 2-7. gl.
 
Solomon izvrši delo koje mu je Bog namenio i otac zaveštao, i sazida veličanstveni hram u Jerusalimu, na brdu Morija, gde je po predanju Avram prinosio na žrtvu sina svoga Isaka. Solomonov hram bio je sazidan po istome planu, po kome i Mojsijeva Skinija, samo mnogo veći i bogatiji. Kako je veličanstven bio ovaj hram, vidi se iz toga, što su svi njegovi zidovi iznutra, žrtvenici, stolovi i heruvimi bili obloženi čistim zlatom; a od zlata su bili načinjeni i svećnjaci, kadionice, mašice i svi ukrasi. Na zidanju radilo je sto osamdeset hiljada radnika i tri hiljade trista nadzornika motrili su na rad. Kad je hram bio dovršen i u njega unesen Kovčeg zaveta, slava Gospodnja (u vidu oblaka) napuni ga. Solomon kleče pred žrtvenikom, podiže ruke nebu i moljaše se, da Gospod u ovome hramu prima molitve ne samo Izrailjaca, već i svakoga tuđinca, koji uđe da se moli u njemu, čuvši za slavu Boga Izrailjeva. Kad Solomun dovrši molitvu, s neba siđe oganj na pripravljene žrtve, i slava Gospodnja napuni dom. Po svršetku sedmodnevnih praznika, kad se narod raziđe iz Jerusalima, Gospod se noću javi Solomonu po drugi put, kao što mu se javio i u Gavaonu, reče mu, da će na tome mestu primati molitve naroda, ako bude vršio Njegove zapovesti. , , Ali ako vi i sinovi vaši“, reče Gospod, „ne uzdržite zapovesti i uredaba Mojih i stanete služiti drugim bogovima i klanjati im se, tada ću istrebiti Izrailja sa zemlje, koju sam vam dao, i ovaj hram koji sam posvetio imenu Svome, odbaciću od Sebe, i Izrailj će postati priča i podsmeh među svima narodima. “
 
57. Slava Solomonova. Njegov moralni pad i kajanje.
Neredi i poslednji dani njegovog carovanja.
III. Car. 7, 1-22. 9, 17-28. 10. 11.
 
Solomon je bio najslavniji među carevima po mudrosti i bogatstvu. On je sazidao veličanstveni dvorac u Jerusalimu, podigao nekoliko gradova, među kojima je naročito važan Tadmor u pustinji, i da bi razvio trgovinu u svome carstvu, on je načinio lađe na Crvenom moru. Za vlade njegove Juda i Izrailj življahu na miru, svaki u svome vinogradu i pod smokvom svojom, od Dana do Virsavije.
Glas o bogatstvu i mudrosti Solomonovoj pronese se po svima okolnim krajevima. Mnogi iz raznih naroda dolažahu iz daleka da ga čuju. Tako je iz Arabije došla u Jerusalim carica Savska. Da iskuša mudrost Solomonovu, ona mu postavi mnoga pitanja u obliku zagonetki, i na svako pitanje dobi mudar odgovor. Ona razgleda dvorove i grad i reče: „ja ne htedoh verovati što se govoraše o stvarima i o mudrosti tvojoj, dok ne dođem i vidim svojim očima; i gle, ni pola mi nije kazano: tvoja mudrost i dobrota nadvišuju glas koji sam slušala. Blago narodu Tvome. Gospod Kojemu si omilio, postavi te carem Izrailju, da sudiš i deliš pravicu“. Posle toga ona dade Solomonu bogate poklone (sto dvadeset talanata zlata i mnogo mirisa i dragog kamenja). I Solomon nju obdari takođe vrlo izdašno.
Ali sreća učini da Solomon posta nebriga. On stade živeti raskošno, potroši svoje bogatstvo i stade tlačiti narod velikim nametima. Osim toga, bez obzira na zakon koji je Jevrejima zabranjivao da se žene idolopokloncima, on se oženi mnogim tuđinkama. I žene razuzdaše srce njegovo: on dopusti da se u okolini Jerusalima pograde žrtvenici bogovima žena svojih, i malo-pomalo i sam stade uzimati učešća u idolskim žrtvama. Tada Gospod preko proroka reče Solomonu: , , zato što se nisi držao saveta Moga i uredaba Mojih, otrgnuću od tebe carstvo i daću ga sluzi tvome. Ali za tvojega veka neću to učiniti radi Davida, oca tvoga; nego ću ga otrgnuti iz ruku sina tvoga. Ali neću otrgnuti svega carstva, jedno ću pleme dati sinu tvome radi Davida i radi Jerusalima“. Posle ovakvoga predskazanja Solomona napusti sreća. Neki kneževi pokorenih naroda ustadoše protiv njega i počeše činiti upade u zemlju Izrailjsku, a u samome carstvu javi se mnogo nezadovoljnika, koji ustadoše protiv Solomona zbog suviše povećanih nameta. Vođa nezadovoljnika bio je Jerovoam, iz kolena Jevremova, jedan od nadzornika nad radnicima u Jerusalimu. Doznavši za to, Solomon zapovedi da ga kazne: ali Jerovoam uteče u Misir. Nesreća prinudi Solomona da se trgne; on je priznavao da u bogatstvu i slavi zemaljskoj nema sreće, da je sreća samo u strahu Božjem i vršenju Njegovih zapovesti[1].
Svoje kajanje on je iskazao u knjizi, koja se zove Eklezijast, što znači Propovednik. Spomenik svoje mudrosti Solomun je ostavio u knjizi Priča, tj. kratkih mudrih izreka. On je napisao još i knjigu Pesmu nad pesmama, u kojoj je naslikao ljubav Božju prema ljudima.
 


 
NAPOMENE:

  1. Reči Solomonove: „glavno je svemu što si čuo: Boga se boj, i zapovesti Njegove drži, jer je to sve što je u čoveku. “ (Prop. 12, 18)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *