BESEDE

 

BESEDE
 

 
BESEDA MLADIMA O KORISTI OD JELINSKIH SPISA
 
1. Mnogo me toga, čeda moja, pokreće da vas posavetujem onome što smatram najboljim i što će vam, ukoliko ga prihvatite, biti od koristi. Životno doba u kome se nalazim, vežbanje u mnogim stvarima i dovoljno upoznavanje svakakvih promena, učinilo me je opitnim u ljudskim delima, usled čega mogu da pokažem najsigurniji put onima koji tek stupaju u život. Osim toga, prema prirodnom svojstvu, ja sam vam najbliži posle roditelja i nisam ništa manje blagonaklon prema vama negoli vaši očevi. Ukoliko se ne varam, čini mi se da ne čeznete za svojim roditeljima ukoliko gledate mene. Prema tome, ukoliko rado prihvatite ono o čemu govorim, pripadaćete drugima u nizu onih koje hvali Isiod [tj. Hesiod]. Uostalom, ja neću reći ništa neprijatno, a vi sami se setite stihova u kojima on govori da je najizvrsniji onaj ko sam razlikuje ono što je prilično, da je dobar i onaj ko sledi ukazivanja drugih i da je, međutim, sasvim beskoristan onaj ko nije sposoban ni za jedno, ni za drugo.
2. Nemojte se čuditi ako vam kažem da sam našao nešto vrlo korisno, premda svakodnevno odlazite kod učitelja i besedite sa drevnim muževima, čitajući njihova dela. Ja nameravam da vas posavetujem da tim muževima ne treba jednom zanavek predati kormilo razuma i slediti ih ma kuda da vas povedu. Naprotiv, vi treba da uzmete samo ono što je korisno i da znate šta treba da previdite. Započevši na taj način, ja ću vas naučiti šta je [korisno] i kako ga razlikovati. Mi smo, čeda moja,saglasni da sadašnji čovečiji život nema nikakvo dostojanstvo i da uopšte ne smatramo i ne nazivamo dobrom ono što nam je korisno samo za njega. Mi ne smatramo velikim i poželjnim ni znamenitost predaka, ni snagu, lepotu i veličinu tela, ni počasti od svih ljudi, pa čak ni samo carstvo, niti bilo šta ljudsko što se imenuje značajnim. Mi se ne divimo onima koji rečeno poseduju, nego svoje nade upravljamo dalje i sve činimo da bismo se pripremili za drugi život. Sve što potpomaže [drugom]životu mi treba da volimo i da stičemo svim silama, dok sve što ne vodi njemu treba da prezremo kao nedostojno. Govor o ovome životu i o načinu na koji treba da ga proživimo zahtevao bi više vremena negoli što ga imamo na raspolaganju. Osim toga, njega bi trebalo da slušaju ljudi koji su većeg uzrasta negoli vi. Uostalom, možda će biti dovoljno da kažem da bi čovek koji bi svojim rečju obuhvatio i sabrao u jedno svu sreću ljudi od vremena njihovog postanja, otkrio da se ne može uporediti ni sa najmanjim delom tamošnjih blaga. Naprotiv, sva ovdašnja blaga po svom dostojanstvu daleko zaostaju i za najmanjim od onih blaga, kao što senka i san zaostaju za stvarnošću. Bolje bi još bilo da upotrebim primer koji vam je bliži: koliko je duša u svemu prevashodnija od tela, toliko je i jedan život različit od drugog. U taj život uvode nas, naravno, Sveštena Pisma, koja nas vaspitavaju posredstvom tajni. Budući da zbog uzrasta ne možemo da izučimo njihov duboki smisao, mi, kao u senci ili ogledalu, uvežbavamo oči duše na onome što nije sasvim različito od njih, podražavajući one koji se vežbaju u ratnim veštinama. Stičući, naime, opitnost u veštom kretanju ruku ili nogu, oni kasnije koriste u bitkama prednosti stečene vežbama. I mi treba da verujemo da se pred nama nalazi najvažnija od svih borbi. Zbog nje bi trebalo sve da učinimo i za nju treba da se svim silama pripremimo. Mi možemo da se družimo sa pesnicima, spisateljima, besednicima i svim ljudima koji nam mogu reći nešto korisno za našu brigu o duši. Bojadžije najpre vrše pripreme onoga što će bojiti, da bi potom dodali boju, purpurnu ili neku drugu. I mi ćemo se na sličan način posvetiti prethodnom izučavanju spoljašnjih pisaca, da bismo potom započeli sa slušanjem sveštenih i tajnih pouka. Naviknuvši se da gledamo sunce u vodi, mi ćemo okrenuti pogled i ka samoj svetlosti, te će naše shvatanje dobra biti neprolazno. Ukoliko postoji neko srodstvo između dva učenja, njihovo nam upoznavanje može biti od koristi. Ukoliko, pak, ne postoji nikakvo srodstvo, izučavanje razlike u učenjima i njihovo međusobno poređenje će znatno doprineti potvrđivanju boljeg. Sa čim, uostalom, možemo da uporedimo učenja da bismo stvorili predstavu o njima? Posebna prednost drveta je da daje izvrsne plodove. Međutim, ono ima i ukras, tj. lišće koje se leluja na granama. I istina je prevashodni plod duše, premda nije nepoželjno da bude zaodenuta i spoljašnjom mudrošću kao nekim lišćem koje prekriva plod i ulepšava ga. Zbog toga se kaže da je i slavni Mojsije (čije je ime među svim ljudima bilo veliko zbog njegove mudrosti) najpre izvežbao razum izučavanjem egipatske nauke (up. Dap.7,22), da bi potom pristupio sagledavanju Onog koji jeste. Slično njemu u poznija vremena je mudri Danilo najpre izučio haldejsku mudrost u Vavilonu, da bi potom usrdno izučavao božanstvene pouke (up.Dan.1,45). Već je, dakle, dovoljno rečeno o tome da spoljašnji nauk nije beskoristan za dušu. Sada ćemo reći u kojoj ga meri treba izučavati. Kao prvo, kad su u pitanju pesnici (od kojih ću početi), koji se razlikuju po svojim učenjima, ne bi trebalo da na svemu zaustavljate pažnju. Kada pripovedaju o delima i rečima dobrih ljudi, mi treba da ih volimo, podražavamo i da se, koliko možemo, trudimo da im se upodobimo. Međutim, kada opevaju dela rđavih ljudi, mi treba da izbegavamo da ih podražavamo. Zapravo, mi treba da zatvorimo uši, kao što je učinio Odisej, koga oni opisuju, kako ne bi čuo pesmu sirena. Jer, navikavanje na nedolične reči jeste svojevrstan put ka nedoličnim delima. Zbog toga sa svakom pažnjom treba čuvati dušu (up. Prič.4,22) kako ne bismo, nalazeći zadovoljstvo u rečima, neprimetno prihvatili i nešto rđavo, kao što su neki, zajedno sa medom, progutali i otrov. Zbog toga nećemo hvaliti pesnike niti kada vređaju, niti kada se podsmevaju, niti kada opevaju zaljubljene ili pijane, niti kada blaženstvo ograničavaju na raskošni sto i raskalašne pesme. Najmanje ćemo na njih obraćati pažnju kada govore o mnogim bogovima koji, pored toga, nisu saglasni. Kod njih je brat u sukobu sa bratom, i otac sa decom, pri čemu i deca vode neobjavljeni rat protiv roditelja. Mi ćemo, međutim, preljubu, ljubavne [pustolovine] i neprikriveni blud njihovih bogova, a posebno njihovog starešine i upravitelja Dija [Zevsa] (kako ga nazivaju), prepustiti glumcima, s obzirom da se tako nešto ni o životinjama ie bi moglo kazivati bez crvenjenja.
3. Isto bi se moglo reći i o piscima, naročito kada pišu povesti kojima hoće da zabave slušaoce. Mi nećemo podražavati govornike u njihovoj umešnosti u laganju, budući da nama laž ne priliči ni na sudu, ni na drugim mestima. Mi smo, naime, izabrali ispravni put i život u istini i zakon nam propisuje da se klonimo sudnica. Naprotiv, mi ćemo od njih prihvatiti najbolja mesta, u kojima su veličali vrlinu i osuđivali poroke. Poneki se naslađuju samo miomirisom cveća i šarenilom njegovih boja, dok pčele sa njega sakupljaju med. I oni koji u delima ne traže samo nasladu i ugodnost, svakako će moći da nađu i neku korist za dušu. U svemu izobražavajući pčele, i vi treba da izučavate knjige. One se ne zaustavljaju podjednako na svim cvetovima, niti sa onih na kojima se zaustave odnose sve. Naprotiv, uzevši ono što je neophodno za njihovo delo, one ostalo ostavljaju i odlaze. Ukoliko smo celomudreni, i mi ćemo sabrati ono što nam je svojstveno i što je srodno istini, dok ćemo ostalo zanemariti. Berući cvet sa ružinog grma, mi izbegavamo trnje. Upotrebivši ono što je korisno u tim delima, i mi ćemo se čuvati onoga što je štetno. Stoga je neophodno da se na samom početku razmotri svaka nauka i da se prilagodi cilju. Kako kaže dorska izreka: „Kamen treba voditi po ravnalu“. Mi drugi život treba da dostignemo vrlinom. S obzirom da su pesnici, spisatelji i, pre svega, filosofi, izrekli mnoge njene pohvale, mi smo dužni da na njihove reči posebno obratimo pažnju. Nije mala korist od zbližavanja duša mladića s vrlinom i od navikavanja na nju. Zbog nežnosti njihove prirode, takva učenja se duboko urezuju u dušu i neizbrisivo ostaju u njoj. Možemo li pretpostaviti da Isiod nije imao nameru da mladiće podstakne na vrlinu kad je napisao stihove, koje svi pevaju. Put koji vodi ka vrlini najpre je surov i teško prohodan, strm i prepun znoja i napora. Zbog njegove strmosti nije svakome lako da stupi na njega. Onaj ko je stupio na njega neće lako doći do njegovog vrha. Međutim, kada jednom dođe do njegovog vrha, [čovek] može da vidi da je zapravo bio gladak i ugodan, da je bio lak i da je njime prijatnije i ugodnije koračati, negoli putem koji vodi ka poroku, na koji se, inače, lako stupa zbog njegove bliskosti, kako kaže isti pesnik. Čini mi se da je on navedeno napisao jedino u nameri da nas podstakne na vrlinu, da svakoga ubedi da bude dobar, te da zbog premorenosti ne odustanemo od koračanja ka cilju. Ukoliko i neko drugi na sličan način pohvali vrlinu, mi treba da prihvatimo njegove reči, s obzirom da nas vode istom cilju.
4. Od jednog čoveka, koji je shvatao razum pesnika, čuo sam da je celokupno Omirovo [tj. Homerovo] delo pohvala vrlini, te da kod njega sve, osim sporednoga, vodi ka njoj. Njoj je upravljeno i mesto na kome Omir kaže da se vojskovođa Kefalonaca nag spasao posle brodoloma, te da je princeza, premda je trebalo da se zastidi, pri prvom pogledu ispoljila uvažavanje, s obzirom da ga je pesnik prikazao kao čoveka koji je, umesto odećom, bio ukrašen vrlinama. I ostali Feačani su ga smatrali dostojnim poštovanja, usled čega su napustili naslađivanje u kome su živeli, počevši u svemu da se ugledaju na njega i da ga podražavaju. Nijedan Feačanin nije želeo ništa drugo osim da postane Odisej, koji se spasao od brodoloma. Tumač pesnikovog shvatanja kaže da Omir na navedenom mestu samo što nije glasno uzviknuo: „Ljudi, dužni ste da se starate o vrlini, s obzirom da ona pliva sa brodolomnikom i da onoga ko je nag došao do kopna čini časnijim od sretnih Feačana“. I zaista je tako. Druga bogatstva ne pripadaju svojim vlasnicima više negoli ostalim ljudima, kao što i kocka u igri pada i na jednu i na drugu stranu. Jedino neotuđivo bogatstvo jeste vrlina, budući da čoveku pripada i tokom života i nakon smrti. Zbog toga se, kako izgleda, i Solon obraća bogatima:
 
„Mi nećemo sa njima menjati
vrlinu za bogatstvo, jer je ona postojana,
dok ljudsku imovinu poseduje čas jedan, čas drugi“.
 
Slično mesto se nalazi i kod Teognida, koji kaže da Bog (ma kako ga zamišljao) ljudima naginje čas jedan, čas drugi tas na terazijama „da bi u jednom trenutku imali neko bogatstvo i da u drugom ne bi imali ništa“. I sofista Prodik Kiošanin je u svojim spisima na sličan način filosofirao o vrlini i poroku. Trebalo bi proniknuti i u njegove reči, s obzirom da nije čovek koji je dostojan prezira. Ja ne znam njegove reči doslovno, ali se sećam njihovog smisla (znam, uostalom, da je govorio jednostavno i bez metra). On je otprilike kazivao da su Iraklu, dok je bio mlad (tj. u uzrastu u kojem ste otprilike sada vi) i dok je razmišljao kojim putem da krene, naime, onim koji kroz trud vodi ka vrlini, ili lakšim, prišle dve žene, u stvari – Vrlina i Porok. Iako su ćutale, videla se razlika u njihovoj spoljašnjosti. Jedna je bila ulepšana doterivanjem, kupajući se u raskoši. Sa sobom je nosila svaki vid uživanja, nastojeći da privuče Irakla. Druga je bila neugledna i nedoterana. Ona je gledala strogo i izražavala se drugačije, s obzirom da nije obećavala ništa lako i ugodno, nego mnogo znoja, napora i opasnosti i na kopnu i na moru. Međutim, nagrada za sve bila bi da, kako kaže Prodik, on postane bog. Irakli je najzad krenuo za njom. Skoro svi oni koji se slave po mudrosti u svojim delima saglasno svojim mogućnostima više ili manje hvaljahu vrlinu. Mi njima treba da verujemo i da nastojimo da i u samom životu primenimo njihove reči. Onaj ko i na delu ostvari vrlinu o kojoj drugi samo govore,
 
„jedini jeste pametan,
dok drugi blude kao senke“
(Odiseja, 10,495),
 
Navedeno uistinu podseća na primer slikara koji podražava izuzetnu lepotu čoveka, pri čemu sam čovek zaista liči na onoga koji je izobražen na slici. Onaj, pak, ko sjajno hvali vrlinu pred ljudima i rasteže govor o njoj, dok potajno uživanje pretpostavlja celomudrenosti i dobitak pravednosti, liči na glumce koji u pozorištu često predstavljaju careve i vladare, dok u stvarnosti možda nisu ni slobodnjaci. Muzičar neće rado pristati da mu lira ne bude naštimovana, kao što ni horovođa neće hteti da vodi hor koji ne peva skladno. Inače bi svako bio u raskoraku sa samim sobom i vodio život koji ne bi bio saglasan sa njegovim rečima, ponavljajući Evripidove reči: „Jezik se zakleo, ali ne i razum“, i ostajući kriv stoga što samo izgleda dobar, umesto da zaista bude dobar. Ako je verovati Platonu, najveći stepen nepravičnosti predstavlja pravičan izgled onoga ko je daleko od pravde. Mi, dakle, treba da prihvatimo spise koji u sebi sadrže pravila vrline. Budući da su se značajni uspesi drevnih muževa sačuvali do nas ili kao predanje (tj. kroz neprekinuto sećanje) ili, pak, kroz dela pesnika i spisatelja, mi se nećemo lišiti ni njihove koristi. Na primer, neki od ljudi na trgu oklevetao je Perikla. On, međutim, uopšte nije obratio pažnju na njega. Jedan je čitav dan obasipao uvredama, a drugi se nije nimalo brinuo. Kada je, zatim, palo veče i kad se smračilo, taj čovek krenuo. Perikli ga je, međutim, otpratio sa svetiljkom kako mu ne bi propalo vežbanje u mudroljublju [tj. vrlini]. Osim toga, neko se rasrdio na Evklida Megarskog i pripretio mu smrću, potvrdivši pretnju i zakletvom. Međutim, sam Evklid se zakleo da će ga umilostiviti i primorati da prekine svoje neprijateljstvo prema njemu. Vrlo je značajno da se čovek podseti sličnih primera kada ga obuzme gnev. Mi ne treba, međutim, da verujemo tragediji, koja nepromišljeno kaže: „Gnev naoružava ruku protiv neprijatelja“. Naprotiv, najbolje je ako se uopšte ne razgnevimo. Ukoliko nam je rečeno teško, trebalo bi barem gnev zadržati pomišlju kao nekom uzdom i ne dozvoliti mu da pređe granicu.
5. Vratimo se reči o primerima znamenitih dela. Neko je [jednom] bespoštedno napao Sofroniskovog sina, Sokrata, udarajući ga po samom licu. Sokrat se, međutim, nije protivio, nego je pijanom čoveku dopustio da udovolji svojoj jarosti. Stoga mu je lice oteklo i prekrilo se ranama. Pošto je [pijani] prestao da ga udara, Sokrat je, kažu, jedino, po uzoru na umetnike koji na statuama pišu ime, na čelu napisao: „Učinio taj i taj“. Na taj način mu se on osvetio. S obzirom da slični primeri vode skoro istom [cilju] kao i naša [Pisma], smatram da je veoma dobro da ih vi u svom uzrastu podražavate. Sokratov postupak je sličan sa našom zapovešću, koja kaže da onome ko nas udari po jednom obrazu okrenemo i drugi (up. Mt.5,39). Na taj način i mi treba da se branimo. Periklov i Evklidov primer srodan je sa zapovešću koja kaže da trpimo svoje progonitelje i da krotko podnosimo njihov gnev (up. Mt.5,44), kao i sa zapovešću da želimo dobro svojim neprijateljima, te da ih ne proklinjemo (up. Mt.5,44). Onaj ko se prethodno nauči sličim primerima, neće imati teškoće da poveruje [jevanđelskim zapovestima], niti će mu izgledati nemoguće. Neću moći da previdim ni Aleksandrov postupak. Zarobivši Darijeve kćeri, koje su bile znamenite po svojoj zadivljujućoj lepoti, Aleksandar ih nije udostojio ni jednog pogleda, s obzirom da je smatrao da je sramno da žene nadvladaju onoga ko pobeđuje muškarce. I navedeno je slično sa našom [opomenom] da se onaj ko pogleda na ženu imajući za cilj uživanje, ne oslobađa krivice čak ni ako ne počini preljubu, s obzirom da je dopustio da se u njegovoj duši pojavi pohota (up. Mt.5,28). Klinije je bio jedan od Pitagorinih učenika. Teško je poverovati da je sličnost njegovog postupka sa našim [zapovestima] bila učinak slučaja, a ne brižljivog podražavanja. Šta je on, zapravo, učinio? Da se zakleo, on je mogao da sačuva tri talanta. Međutim, on je radije pristao da ih izgubi, negoli da se zaklinje, premda je i trebalo da zakune za nešto istinito. Čini mi se kao da je on čuo za zapovest koja nam zabranjuje da se zaklinjemo (up. Mt.5,33-37). Međutim, vratimo se onome što je rečeno na samom početku, tj. da ne bi trebalo sve da prihvatamo, nego samo ono što nam je od koristi. Uistinu je nedolično da odbacujemo škodljivu hranu, a da uopšte ne ispitujemo učenja, kojima se inače hrani duša, te da se, slično bujici koja povlači za sobom sve što susretne, svačim obremenjujemo. Kakvo ćemo opravdanje imati mi s obzirom da se ni kormilar ne prepušta vetrovima, nego vodi lađu ka bezbednom mestu, da strelac gađa u metu i da čak i kazandžija i drvodelja teže cilju koji je saobrazan njihovom umeću? Hoćemo li biti niži od zanatlija, premda imamo mogućnost da razumemo svoje delo? I dela zanatlija imaju, dakle, svoj cilj. Zar utoliko pre neće imati cilj čovekov život. Upravo radi njega onaj ko ne želi da se upodobi beslovesnim [životinjama] treba sve da govori i da čini. Ukoliko kormilo duše ne poverimo umu, u potpunosti ćemo se upodobiti neopremljenoj lađi i tokom života ćemo besciljno lutati tamo-amo. Oni koji se nadmeću u borbama ili, ako hoćete, u muzici, uvežbavaju se u trudovima koji će im doneti vence. Niko od onih koji će se nadmetati u rvanju ili u pesničenju neće uvežbavati sviranje na kitari ili fruli. Ni Polidam nije radio ništa slično. Međutim, on je pre olimpijskih takmičenja zaustavio kočiju u trku, čime je krepio svoju snagu. Milon nikada nije skidao podmazani oklop. Kada su ga, pak, silom razdvojili od njega, on je izdržao kao statua sa koje skidaju olovo. Uopšteno govoreći, njihove vežbe su bile pripreme za takmičenje. Međutim, da su napustili prašinu i borilišta i pozabavili se muzikom Marsije ili frigijskog Olimpa, oni ne bi odmah zadobili vence i slavu, već bi teško pobegli od podsmeha zbog tela. Ni Timotej, međutim, nije napuštao melodije da bi vreme provodio na borilištima. Drugačije mu ne bi uspelo da se u muzici uzdigne iznad svih ostalih. On je ovladao veštinom kojom je, po želji, mogao da napetim i oštrim sazvučjima pobuđuje gnev, koji bi zatim krotio i ublažavao nežnim [zvucima]. Kažu da je svoju veštinu jednom pokazao i pred Aleksandrom. Svirajući frigijsku melodiju, on ga je primorao da se usred obeda lati oružja, da bi zatim, ublaživši sazvučje, učinio da se opet vrati gozbi. [Velika] je, dakle, snaga koju vežbanje pruža postizanju cilja u telesnim borbama i muziciranju.
6. Već sam pomenuo vence i borce. Trebalo bi da kažem da oni trpe beskrajne napore, na svaki način povećavajući svoju snagu, prolivajući mnogo znoja u napornim telesnim vežbama, podnoseći mnoge kazne od vaspitača i držeći strog način ishrane koji im nameću staratelji pre nego što izađu da se bore u borilištima. I da ne bih odužio u nabrajanju, oni se i u svemu ostalom ponašaju u skladu sa namerom da njihov život pre borbe bude samo vežbanje za borbu. Oni, dakle, podnose sve napore i opasnosti da bi zadobili venac ispleten od divlje masline, peršuna ili nečega sličnog, te da glasnik objavi [njihovo ime kao] pobednika. Nama, međutim, za podvige života predstoje nagrade koje po mnoštvu i veličini prevashode sve što se rečima može iskazati. No, da li ćemo ih dobiti ukoliko spavamo na obe strane i živimo u najvećoj ugodnosti, tj. da li ćemo ih dobiti samo jednim pružanjem ruke? Međutim, u tom slučaju bi se lenstvovanje najviše cenilo u životu. Najsretnijim od svih smatrali bi se Sardanapal ili Margit, o kome je Omir govorio (ukoliko se zaista radi o Omirovim stihovima) da nije bio ni orač, ni kopač, tj. da nije bio sposoban ni za kakvo korisno delo u životu. Međutim, svakako su istinitije reči Pitaka, koji kaže da je teško živeti u vrlini. I zaista, čak i ako se mnogo potrudimo, teško da ćemo se udostojiti blaga o kojima smo prethodno rekli da se ne mogu uporediti ni sa čim ljudskim. Stoga ne treba da lenčarimo, niti da velika očekivanja zamenimo za kratkotrajni počinak, ukoliko ne želimo da slušamo prekore i da podnosimo kazne i to ne ovde, od ljudi, (premda za umnog ni tako nešto nije nevažno), nego u [budućim] sudnicama (ma gde da se nalazile – bilo pod zemljom ili na nekom drugom mestu). Onaj ko je nevoljno sagrešio i može da se nada nekom oproštaju od Boga. Onaj, pak, ko je namerno izabrao zlo neće imati nikakvog opravdanja, već će biti višestruko kažnjen. „Šta da činimo“, reći će neko. Da potpuno počinemo od ostalih briga i da se pobrinemo za dušu.
7. Mi, dakle, telu ne treba da služimo, već da mu pružamo samo najnužnije, s obzirom da sve najbolje treba da prepuštamo duši. Nju ćemo, kao iz tamnice, mudroljubljem osloboditi od učešća u telesnim strastima, istovremeno čineći i telo višim od strasti. Utrobi treba da obezbedimo samo neophodno, a ne i slatko, kako inače čine oni koji su izmislili trpeznike i kuvare i koji pretražuju čitavo kopno i more da bi našli jela, [ponašajući se] kao da plaćaju danak nekom surovom gospodaru. Oni su dostojni sažaljenja zbog svojih briga, budući da se ne muče ništa manje od onih koji su kažnjeni u adu, tj. koji besciljno raspiruju oganj, rešetom donose vodu i sipaju je u bure bez dna, nemajući odmora u svom trudu. Prekomerni trud oko kose ili odeće svojstven je, prema Diogenovim rečima, nesretnima i nepravednima. Stoga smatram da je sramno biti i nazivati se gizdavcem u istoj meri kao što je sraman i razvrat ili nasrtanje na tuđu bračnu [ložnicu]. Da li za onog ko ima um postoji razlika u nošenju svečane ili proste odeće, s obzirom da su obe dovoljne da ga zaštite od hladnoće ili žege? Na sličan način treba da se brinemo i o ostalom, ne dozvoljavajući da se prevazilazi potreba. O telu treba brinuti samo onoliko koliko je dobro za dušu. Za muškarca (koji je uistinu dostojan takvog naziva) podjednako je sramno da se ukrašava i da bude teloljubiv koliko i da ga nadvlada bilo koja druga strast. Čovek koji sve svoje snage upotrebljava na staranje o dobru za telu [očigledno] nije poznao samoga sebe. On ne shvata mudro pravilo da čovek nije ono što se vidi i da je neophodna viša mudrost kojom svako od nas u stvari poznaje samoga sebe. Oni koji nemaju očišćen um teže će uspeti [u samopoznanju], negoli što će onaj ko ima bolesne oči gledati u sunce. Očišćenje duše, govoreći uopšteno i primereno vama, jeste preziranje uživanja koja dolaze od čula. Naime, oči ne bi trebalo da se budu zavedene neumesnim gledanjem šarlatana, niti gledanjem tela koja pobuđuju na uživanje, kao što ne bi trebalo ni da se u dušu posredstvom sluha ulivaju razvratne melodije. Iz takve vrste muzike prirodno proističu strasti, koje porobljuju i unižuju dušu. Mi treba da se trudimo oko drugačije muzike, koja je viša i koja uzdiže. Koristeći je, David je, prema kazivanju Pisma, izbavljao cara [Saula] od mahnitosti. Pripovedaju da je Pitagora, zatekavši jednom pijance na nekoj gozbi, zapovedio muzičaru (tj. starešini pira) da promeni napev i da počne da svira dorsku melodiju. I oni su se namah otreznili od muzike, te su sa sebe zbacili vence i postiđeno se razišli. Drugi se, opet, uz zvuke svirale prepuštaju neobuzdanosti i bahatosti. Zaista, mnogo znači da li se sluh ispunjava dobrim ili rđavim melodijama. Stoga bi trebalo da se udaljujemo od melodija koje danas preovlađuju, kao što se odvraćamo i od bilo kojih očiglednih sramnih dela. Mešanje, pak, vazduha sa nekim isparenjima koja pričinjavaju zadovoljstvo čulu mirisa i korišćenje mirisa čak se stidim i da vam zabranim. Šta bi trebalo da kaže onaj ko [hoće da uveri] da ne treba juriti za uživanjima čula dodira i ukusa? On [će navesti] da ona prisiljavaju one koji ih love da žive slično životinjama, potčinjavajući se prohtevima utrobe i onoga što je ispod utrobe. Jednom rečju, onaj ko ne želi da se zaglibi u uživanja kao u blato treba da prezire sve što je telesno. O telu, po Platonovim rečima, treba brinuti samo onoliko koliko nam pomaže u mudroljublju. On se donekle izrazio slično Pavlu, koji savetuje da staranje za telo ne pretvaramo u pohote (Rim.13,14). Da li se oni koji se brinu da telo bude što ukrašenije, dok dušu (koja dejstvuje kroz njega) preziru i smatraju bezvrednom, po nečemu razlikuju od ljudi koji se brinu o oruđu, zapostavljajući umeće koje se preko njega ispoljava? Naprotiv, neophodno je da se telo obuzdava i uzdržava (kao što se obuzdavaju zverski nagoni). Pometnje koje ono izaziva u duši treba smirivati i obuzdavati pomislima kao nekim bičem. Mi ne treba da popustimo uzde uživanju, prenebregavajući um koji, privučen njime, može da postane sličan kočiji koju vode neukroćeni konji. Dobro bi bilo da se setimo da je Pitagora, doznavši da se jedan njegov učenik udebljao zbog vežbanja i prejedanja, rekao: „Hoćeš li prestati da samome sebi gradiš najnepodnošljiviju tamnicu“. Kazuju da je Platon, proviđajući da telo šteti duši, namerno za Akademiju odabrao nezdravo mesto na Atici. On, naime, nije dopuštao da se telo suviše razneži, kao što se ni vinovoj lozi ne dopušta da pusti nepotrebne mladice. I od lekara sam slušao da blagostanje takođe može biti štetno.
8. Budući da neumereno staranje o telu šteti i njemu samom, ostajući i prepreka za dušu, očigledno je da robovanje i služenje ploti predstavlja bezumlje. Kad bismo se, međutim, postarali da ga prezremo, mi ne bismo imali vremena da se divimo ničemu ljudskom. Najzad, čemu nam bogatstvo kada već preziremo telesna uživanja? Ja ne vidim potrebu za njim, izuzev ako nam ne pričinjava uživanje da bdimo nad zatrpanim riznicama, kao što čine zmajevi u bajkama. Onaj, međutim, ko je vaspitan da je slobodan od takvih stvari, više ni rečju ni delom nije u stanju da da prednost nečemu niskom i nedoličnom. Sve što je iznad potrebe (bilo da se radi o zlatnom pesku iz lidijskih reka ili o delu zlatonosnih mrava) on će utoliko više prezirati ukoliko mu je manje nužno. Sama, pak potreba će biti određena prirodom, a ne uživanjem. Onaj, međutim, ko prekoračuje granicu potrebnog, podseća na ljude koji padaju niz strminu i nemaju ništa što bi ih zaustavilo i omelo u njihovom stremljenju. Naprotiv, ukoliko više stiču, utoliko više ištu, kako bi zadovoljili pohotu, saglasno izreci Solona, Eksikestidovog sina:
„Ljudsko bogaćenje ne zna ni za kakvu očiglednu granicu“. U tom pogledu, za učitelja treba da uzmemo Teognida, koji kaže:
„Ne volim i ne želim bogatstvo. Naprotiv, hteo bi da živim skromno i da mi se ne desi nikakvo zlo“.
Ja se divim Diogenu zbog preziranja svega ljudskog. On je dokazao da je bogatiji od velikog cara, s obzirom da je imao daleko manje potreba u životu. Nama, međutim, ne bi bilo dovoljno ni da imamo zlatnih talanata koliko i Pitije Misijski, niti da imamo desetine i desetine zemlje i nebrojeno mnoštvo stoke. Mislim da nama priliči da uopšte ne želimo bogatstvo ukoliko ga nemamo. Ukoliko ga, pak, imamo, ne treba da mislimo da je njegovo posedovanje nešto veliko, nego, naprotiv, način njegovim raspolaganjem. Jednom se Sokrat ispravno izrazio o jednom bogatom čoveku, koji se hvalio zbog novca. Sokrat je, naime, rekao da mu se neće diviti sve dok ne sazna da li ume njime da se koristi. Da su se Fidija i Poliklit gordili zlatom i slonovačom (od kojih je jedan Trojancima načinio Dija, a drugi Argivcima Iru), bili bi ismejani kao oni koji se ponose tuđim bogatstvom, zapostavljajući umetnost usled koje i zlato postaje ugodnije i dragocenije. Zar ćemo mi, ukoliko smatramo da ljudska vrlina nije dovoljna da posluži kao [čovekov] ukras, činiti manje sramnu stvar? I opet, zar ćemo, prezrevši bogatstvo i nipodaštavajući telesna uživanja, početi da težimo laskanju i ulagivanju, podražavajući lukavstvo i prepredenost Arhilohove lisice? Za smislenog čoveka je najvažnije da izbegne da živi radi slave i da se saglašava sa mišljenjem većine. On treba [da nastoji] da mu zdrav razum postane vođa u životu. Čak i kad bi se desilo da je prinuđen da protivureči svim ljudima ili da zbog dobra pretrpi prezir i opasnost, on ne treba da se odluči na izvrtanje onoga što je spoznao kao ispravno. U suprotnom, [čovek] se uopšte neće razlikovati od egipatskog sofiste, koji se po svojoj volji pretvarao u biljku, životinju, vatru, vodu i drugu tvar. Ukoliko se nađe pred poštovaocima pravednosti, on će hvaliti pravednost, a ukoliko se, pak, nađe pred onima koji odobravaju nepravdu, govoriće sasvim suprotno, kao što je uobičajeno za laskavce. Za polipa se kaže da menja boju zavisno od boje zemlje koja je ispod njega. I on će menjati svoje mišljenje u zavisnosti od stava ljudi koji su pred njim. O [rečenome] ćemo se bolje poučiti iz naših Pisama. Za sada ćemo opisati samo neku [vrstu] senke vrlina po spoljašnjim učenjima. Onima koji brižljivo sabiraju korist od svake stvari, prirodno sa svih strana pritiče mnogo toga, kao što pritiče i u velike reke. Pesnik [tj. Isiod] je ispravno verovao da se izreka: „Dodaj malo na malo“, ne odnosi samo na rast srebra, nego i svakog znanja. Stoga je Vije, kada ga je njegov sin, odlazeći Egipćanima, upitao šta treba da učini da bi mu ugodio, rekao: „Stekni zalihu za starost“. Pri tome je on pod zalihom podrazumevao vrlinu, opisavši je sa malo reči. Uostalom, on je korist koja proističe iz vrline ograničio samo na ljudski život. Kad bi mi neko naveo Titonovu ili Argantonijevu starost, ili dugovečnost samog Matusalema (za koga se kaže da je živeo hiljadu bez trideset godina), pa čak i kad bi nabrojao sve vreme od nastanka ljudi [hoteći da istakne dugotrajnost], ja bih se nasmejao njegovom detinjem razumu, s obzirom da imam u vidu nestarivi vek, kome našom mišlju ne možemo sagledati granice, kao što se uostalom ne može zamisliti ni kraj besmrtne duše. I ja bih vama savetovao da steknete zalihu za večnost, pokrečući, kako kaže poslovica, svaki kamen koji vam može doneti neku korist. Ne bi trebalo da se ustručavamo stoga što je [rečeno] teško i što zahteva veliki trud. Naprotiv, setimo se onoga ko nas je savetovao da svako treba da izabere najsavršeniji život i da očekuje da nam ga navika učini ugodnim, te se poduhvatimo napredovanja. Jer, sramota je da izgubimo sadašnje vreme. Naime, nama nikakvo jadikovanje neće pomoći kada se kasnije budemo trudili da vratimo ono što je prošlo. Nešto od onoga što smatram najvažnijim rekao sam vam sada, a nešto ću vam savetovati tokom čitavog života. S obzirom da postoje tri [vrste] bolesti, nemojte projaviti da bolujete od neizlečive, i nemojte pokazati da je bolest volje slična onoj od koje su bolesni oni što stradaju telesno. Jer, oni koji su oboleli od neznatnih bolesti sami idu kod lekara. Oni, pak, koji su teško oboleli, pozivaju lekare kod sebe. Međutim, oni koji stradaju od neizlečive bolesti potištenosti ne dopuštaju da im lekar pristupi. [Pazite] da se i vama u sadašnjosti ne desi da izbegavate one koji imaju ispravne pomisli.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Pingback: Sveti Vasilije Veliki: BESEDA O SMIRENOUMLJU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *