БЕСЕДЕ

 

БЕСЕДЕ
 

 
БЕСЕДА НА РЕЧИ ИЗ ЛУКИНОГ ЈЕВАНЂЕЉА: „СРУШИЋУ ЖИТНИЦЕ СВОЈЕ И САГРАДИЋУ ВЕЋЕ“ (12,18) И О ЛАКОМОСТИ
 
1. Постоје две врсте искушења. Наиме, жалости муче срца, испитујући њихову истрајност у трпљењу (као што се злато испитује у пећи). Са друге стране, и само животно благостање за многе заузима место искушења. Јер, очувати душу непониженом у тешким животним приликама јесте подједнако тешко као и не надимати се [и скренути ка] сквернословљу у блиставом положају. Као пример искушења прве врсте може полужити велики Јов, непобедиви подвижник који је непоколебивог срца и непромењених помисли задржао насиља ђаволска као бујицу потока, показавши да је изнад искушења ма колико огромне и тешке беху борбе на које га је изазивао непријатељ. Примери искушавања животним благостањем су разни. Један од њих је случај богаташа о коме смо сад читали. Он је поседовао једно богатство, а надао се другом. Човекољубиви Бог га није осудио на самом почетку због његовог незахвалног држања, него је његовом претходном богатству стално прилагао нова. Он је очекивао да ће једном, кад се буде заситио, обратити душу ка дружељубивости и питомости. Јер, каже се: У једнога богатог човека роди њива. И размишљаше у себи говорећи: Шта да чиним… Срушићу житнице своје и саградићу веће (Лк.12,1618). Због чега је родила њива код човека који није хтео да учини ништа добро од урода? Да би се пројавило Божије дуготрпљење и да би се показало до које мере се распростире Његова благост. Јер, Он својим сунцем обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт.5,45). Међутим, доброта Божија привлачи веће мучење за зле. Бог је послао кишу на земљу обрађену лакомим рукама. Он је дао сунце да би се загрејала семена и умножили плодови добре жетве. Бог пружа повољност земље, благорастворење ваздуха, обиље семена, садејство волова и све остало чиме по природи напредује земљорадња. Шта, пак, потиче од човека? Горка нарав, мржња према људима и тврдичлук. Тиме је човек узвратио свом Доброчинитељу. Он се није сетио заједничке природе, није помишљао да вишак треба поделити сиромасима, није обратио пажњу на заповест: Немој одрећи добро потребитима, и: Милостиња и вера нека ти не недостају (Прич.3,27; 3), као и: Преломи хлеб свој са гладним (Ис.58,7). И премда пророци и учитељи гласно оглашавају, он није слушао. Житнице су пуцале, притешњене обиљем онога што је ускладиштено, али шкрто срце није било испуњено. Он је старом стално додавао ново, сваке године додавањем увећавајући обиље, све док није дошао до неразрешиве тешкоће: услед лакомости он није могао да се одвоји од старог, а због преобиља није имао места да положи ново. Стога је предузимао безбројне подухвате и имао тешке бриге. Шта да чиним? Ко се неће сажалити на човека у тако тешком положају? Јадна је његова жетва, жалосна су његова садашња добра и још је жалосније оно што га очекује. Земља му не доноси приходе, него му изазива уздахе. Она му не доноси жетву плодова, него бриге, жалости и страшне тешкоће. Он тугује слично сиромасима. Зар од њега не чујемо исто што и од човека притиснутог сиромаштвом? „Шта да чиним? Где ћу наћи храну? Где ћу наћи одећу“. Исто говори и богаташ, мучећи се у срцу и будући изједан бригом. Оно што друге радује, лакомога мучи. Њега не радује што је његов дом напуњен. Богатство које му дотиче и излива се из његове ризнице рањава његову душу страховањем да ће постати извор неког добра за потребите.
2. Чини ми се да је његова болест слична душевној болести стомакоугодника који ће радије пристати да се провале преједањем, неголи да остатке поделе са потребитима. Човече, познај свог Доброчинитеља. Сети се ко си и чиме управљаш, од кога си све добио и због чега си претпостављен многима. Ти си слуга благог Бога и домоуправитељ теби сличних слугу. Немој мислити да је све припремљено само за твоју утробу. О ономе што ти је у рукама размишљај као о туђем. Оно те на кратко увесељава, а затим ишчезава и нестаје. Међутим, потом ћеш строго за њега одговарати. Ти, међутим, све држиш закључано иза врата и катанаца. И пошто си све запечатио, ти не спаваш од бриге и размишљаш у себи, слушајући безумног саветника, тј. самога себе: Шта да чиним? Требало је, међутим, рећи: „Наситићу душе гладних, отворићу своје житнице и позвати све сиромахе. Подражаваћу Јосифа који је показао човекољубље. Изговорићу великодушне речи: „Сви који немате хлеба дођите код мене. Као са заједничких извора, узмите сви колико вам треба од онога што је даровала Божија благодат““. Ти, међутим, ниси такав. Због чега? Стога што завидиш људима на наслађивању, стога што си у душу положио рђав савет, стога што не бринеш о томе да свакоме даш по потреби, него о томе да све приграбиш и да остале лишиш користи коју би могли имати. Приближавали су му се они што ће му тражити душу (Лк.12,20), а он је са својом душом разговарао о јелима. Те ноћи је уграбљен, а он је маштао како ће се још много година наслађивати. Њему је дато да свему размисли и да открије свој став, да би затим чуо одлуку коју је заслужило његово произвољење.
3. Немој и ти слично пострадати. Смисао написаног је управо да се клонимо сличних поступака. Подражавај земљу, човече. Доноси плодове као и она, да се не би показао лошијим од бездушне [творевине]. Она није дала плодове да би се сама наслађивала, него да би послужила теби. Уколико, пак, сам будеш дао плодове доброчинства, сабраћеш их за себе будући да се благодат од доброчинства враћа онима који их чине. Да ли си дао гладном? Оно што си дао вратиће ти се увећано. Зрно жита које падне на земљу постаје добитак за онога ко га је посејао. И хлеб који си дао гладноме на крају доноси вишеструку корист. Нека ти стога крај земљорадње буде почетак небеског сејања. Речено је, наиме: Сеј те себи у правду (Ос.10,12). Зашто си узнемирен? Зашто се мучиш, трудећи се да своје богатство закључаш у глину и опеку? Боље је добро име, неголи велико богатство (Прич.22,1). Уколико, пак, поштујеш новац због части која ти се због њега указује, разуми да је за славу важније имати хиљаду чеда, неголи хиљаду статира у својим врећама. Новац ћеш, и против своје воље, морати да оставиш овде, док ћеш добру част због добрих дела понети са собом пред Господа. Цео народ ће те пред заједничким Судијом окружити и назвати својим хранитељем и доброчинитељем, дајући ти сва имена човекољубља. Зар не видиш да се у позориштима ради краткотрајне почасти, ради народних поклича и пљескања читава богатства расипају на такмичаре, на смехотворце и борце са зверима, које у другима изазивају одвратност? Ти си, међутим, шкрт кад су у питању издаци који би ти могли донети толику славу. Бог ће те похвалити и анђели ће ликовати. Ублажиће те сви људи од постанка света. Вечна слава, венац правде и Царство небеско биће ти награде за добро управљање пропадљивим [богатством]. Ти се, пак, о реченом не бринеш. Због старања за садашње ти ниподаштаваш очекивано. Хајде, дакле, одреди богатство за различите потребе, поставши дарежљив и светао у трошењу на потребите. Нека се и за тебе каже: Просу, даде убогима, правда његова остаје у век века (Пс.111,9). Немој бити шкрт кроз стално прилагање нових потреба. Немој очекивати оскудицу у житу да би отворио своје житнице. Јер, народ проклиње онога ко не даје жито (Прич.11,26). Немој ишчекивати глад ради злата, нити општу оскудицу ради сопственог изобиља. Немој трговати људским несрећама и немој време гнева Божијег преобраћати у [повод] за стицање новца. Немој позлеђивати ране онима који су ударани бичевима [невоља]. Ти гледаш на злато, а превиђаш брата. Ти познајеш жигове на новцу и разликујеш прави од кривотвореног, али брата у оскудици уопште не препознајеш.
4. Тебе много радује лепа боја злата, али не рачунаш на множину сиромашких уздаха која прати његову лепоту. Како дати предочим страдања убогог? Разгледавши унутрашњост свога дома, он види да нема злата и да га никада неће ни бити. Посуђе и одећа су као и код сваког сиромаха: све заједно не кошта ни неколико новчића. Шта, дакле? Он окреће поглед ка деци и размишља да их одведе на трг како би на нашао начин да избегну смрт [од глади]. Замисли само борбу неизбежне глади и очинске наклоности. Глад прети најстрашнијом смрћу, док природа вуче сасвим супротном, убеђујући га да умре заједно са децом. Он се много пута припрема да пође и много пута одустаје. Најзад бива побеђен, присиљен нужношћу и неумољивом потребом. О чему још размишља отац? „Кога најпре да продам? На кога ће најрадије погледати трговац житом? Да ли ће узети најстаријег? Али,стидим се његовог најстаријег узраста. Можда млађег? Али, жао ми је његове младости с обзиром да још не осећа несрећу. Један у потпуности носи црте својих родитеља, а други је надарен за учење. Авај, какав безизлазан положај. Шта да радим? Са којим од њих да се суочим? Од какве звери да позајмим душу? Како да заборавим природу? Уколико их све задржим крај себе, гледаћу како скапавају од глади. Уколико, пак, једнога продам нећу моћи да погледам остале с обзиром да ће постати подозриви и престати да ми верују. Како да живим у кући кад сам самога себе лишио деце? Како да пођем и да седнем за сто на коме је обиље створено на наведени начин“. Након што пролије мноштво суза, он најзад одлази на трг да прода најмилијег сина. Тебе, пак, уопште не узнемирава страдање и не узимаш у обзир природу. Несретника мучи глад, а ти оклеваш и изругујеш се, продужавајући његову несрећу. Он ти као плату за храну нуди своју утробу, а теби не дрхти рука која убира порез на несрећу. Ти не само да се трудиш око веће [добити], него настојиш да приграбиш што више и да даш што мање, те да у сваком погледу јаднику несрећу учиниш још тежом. Ни сузе не побуђују твоје сажаљење, ни уздаси не могу да омекшају твоје срце. Ти си непоколебив и суров. У свему видиш злато и само о злату машташ. Оно је твој сан када спаваш, о њему размишљаш кад си будан. Умоболни у нападу махнитости не виде оно што уистину јесте, него оно што уображава њихова болест. И твоја душа, обузета среброљубљем, у свему види злато и у свему види сребро. Теби је угодније да гледаш у злато, неголи у сунце. Ти желиш да се све претвори у злато. Колико можеш тии измишљаш начине за речено.
5. Шта све нећеш смислити да би стекао злато? Твоје жито постаје злато, вино се претвара у злато, код тебе се и вуна претвара у злато. Сваки трговачки обрт, свака измишљотина ти доноси злато. И само злато рађа злато, увећавајући се зајмовима. И не постоји мера засићења и похлепа нема краја. Уколико су прождрљива, деци често допуштамо да неумерено једу оно што посебно воле како би презасићеност у њима изазвала одвратност. Лакоми човек није такав: што више добија, он више иште. Богатство ако тече, не прилагајте (му) срце (Пс.61,10). Ти, међутим, задржаваш богатство које притиче и заграђујеш му све излазе. Шта се, пак, дешава уколико је оно задржано и спутано? Преграде пуцају. И сада, будући насилно задржано и непрестано притичући, богатство разара житнице богатога. Слично непријатељу који је насилно провалио, оно сравњује са земљом његове ризнице. Међутим, он ће саградити веће. Али, неће ли их он наследнику оставити порушене. Јер, можда ће њега отети смрт пре него што их подигне према својој похлепној замисли. Ипак, он до краја следи своју рђаву намеру. Ви ме, међутим, послушајте и отворите сва врата својих ризница, допуштајући богатству да обилно изађе. Допустите да се ваше богатство улије у домове сиромаха слично великој реци која кроз хиљаду рукаваца наводњава плодно тло. Када се црпу, бунари дају воду у већем обиљу, а када се запусте, вода се квари и пресушује. И богатство које је непокретно постаје бескорисно. Напротив, његово кретање и прелажење [из руке у руку] јесте општекорисно и плодоносно. Колико ћеш само похвала добити од оних којима си учинио добро дело. Немој их презрети. Колика је, опет, и награда од праведног Судије. Немој сумњати у њу. Нека ти стално пред очима буде пример осуђеног богаташа: он је, чувајући садашње, био у неизвесности за будуће и не знајући поуздано хоће ли живети до сутра. Он је још данас грешио и за сутрашњи дан. Молитељ још није дошао, а он је већ показивао своју суровост. Он још није ни сакупио плодове, а већ је заслуживао казну за лакомост. Земља је припремила богату гозбу, унапред показујући богату жетву на њивама, пројављујући мноштво гроздова на виновој лози, пружајући маслину отежалу од плодова и свако наслађивање плодовима стабала, а он је већ био негостољубив и неплодан. Он још није ни сабрао, а већ проклиње потребите. Међутим, пре сабирања плодова постоје многе опасности. Често, наиме, град убија [летину], понекад је и суша преотима из руку, а каткад и вода која се неблаговремено излије из облака уништава плодове. Зашто се не молиш Господу да до краја буде дарежљив? Међутим, ти унапред чиниш себе недостојним примања оног што већ имаш у виду.
6. Ти потајно говориш сам са собом, али се твојим речима суди на небесима. Стога ти одозго долазе и одговори. Шта, дакле, он каже: Душо, имаш многа добра сабрана за многе године… Једи, пиј и весели се (Лк.12,19) свакога дана. Каква бесловесност! Кад би имао душу свиње ничим бољим не би могао да је обрадује. Ти си постао скотоподобан и крајње неупућен у душевна добра с обзиром да души нудиш телесну храну. Оно што прима утроба ти намењујеш души. Душа, напротив, има „многа добра“ уколико поседује врлину, уколико је испуњена добрим делима и уколико је блиска Богу. У том случају она треба да се радује прекрасном душевном радошћу. Међутим, уколико размишљаш о земаљском, твој бог је трбух (уп. Фил.3,19). Ти си у потпуности постао телесан и покорио се страстима. Стога чуј назив који ти одговара и који ти није дао неко од људи, него сам Господ: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе, а оно што си припремио чије ће бити (Лк.12,20). Такав подсмех безумљу тежи је од вечне казне. Шта, дакле, предузима онај ко ће убрзо бити уграбљен? Срушићу житнице своје и саградићу веће (Лк.12,18). Скоро бих могао да му кажем: „Добро поступаш“. Јер, ризнице неправде и заслужују да буду срушене. Сопственим рукама поруши оно што си рђаво саградио. Сруши амбаре од којих нико никада није отишао утешен. Уништи свако здање које чува лакомост. Поруши кровове, растури зидове, откриј сунцу пшеницу коју је већ покрила плесан, ослободи страже оковано богатство и свима покажи мрачно уточиште мамона. Срушићу житнице своје и саградићу веће. А шта ако и њих напуниш? Шта ћеш потом смислити? Хоћеш ли опет рушити и опет градити? Постоји ли ишта неразумније: бескрајно се трудити, тј. марљиво градити и марљиво рушити. Уколико пожелиш, дом убогих ће постати твоје житнице. Сабирај себи благо на небесима. Оно што је на њима положено ни мољац не нагриза, ни рђа не квари, ни лопови не краду (уп. Мт.6,20). „Убогима ћу уделити кад напуним друге житнице“. Ти си очигледно себи одредио много година живота. Међутим, пази да те не предухитри рок који се убрзано приближава. Твоје обећање не показује доброту, него лукавство, с обзиром да не обећаваш да би касније дао, него да би избегао да сада даш. Шта те спречава да већ сада даш? Зар нема сиромашних? Зар житнице нису пуне? Зар награда није припремљена? Зар заповест није јасна? Међутим, гладни скапава, наги дрхти, дужник се гуши, а ти одлажеш милостињу до сутра. Послушај Соломона: Немој рећи: „Иди и дођи. Сутра ћу ти дати“ (Прич.3,28), с обзиром да не знаш шта ће родити долазећи дан (Прич.27,1). [Знаш ли] какве заповести презиреш запечативши уши среброљубљем? Требало би да [схватиш] колико велику благодарност дугујеш Доброчинитељу, колико треба да се радујеш и да будеш почаствован што не стојиш пред туђим вратима него, напротив, други приступају твојим вратима. Ти си, међутим, натмурен и одбојан, те избегаваш да макар и случајно сретнеш убогога како не би био принуђен да нешто мало испустиш из руку. Ти знаш да кажеш једино: „Немам. Не дам, јер сам сиромашан“. И заиста, сиромашан си и оскудеваш у сваком добру. Оскудеваш у љубави, оскудеваш у човекољубљу, оскудеваш у вери у Бога, оскудеваш у вечном надању. Учини да и брат има удела у твом житу. Оно што ће сутра иструлити данас подај потребитоме. Најгори вид лакомости јесте одбијање да убогима дамо и оно што ће пропасти.
7. Ти, пак, кажеш: „Коме шкодим ако задржавам своје“.Међутим, кажи ми шта је заправо твоје? Одакле си узео и донео са собом у живот? Замислимо да неко, заузевши место у позоришту, омета оне који након њега улазе, мислећи да је његово оно што је дато на заједничку употребу. Управо такви су и богаташи. Они су најпре приграбили заједничко добро. Пошто су њиме овладали пре осталих они га чине својим сопственим. Кад би свако узео оно што му је неопходно за задовољење његових потреба, а вишак препустио потребитоме, нико не би био богат, као што нико не би био ни сиромашан. Зар из [мајчине] утробе ниси изашао наг? Зар се нећеш поново наг вратити у земљу? Осим тога, откуда имаш оно што сада поседујеш? Уколико кажеш да га имаш случајно, ти си безбожник, не познајући Творца и будући незахвалан Дародавцу. Уколико, пак, прихватиш да га имаш од Бога, кажи ми разлог због кога си га добио? Зар је Бог неправедан, неравномерно нам расподељујући оно што је неопходно за живот? Због чега се ти богатиш, а он живи у оскудици? Једино стога да би ти добио плату за доброту и добро управљање, а он плату за трпљење. Приграбивши све у незасито наручје лакомости, ти мислиш да никоме не чиниш неправду, премда лишаваш многе. Ко је лакомац? Онај ко не остаје у границама умерености.А ко је отимач? Онај ко од свакога отима оно што му припада.Према томе, како да ниси лакомац и отимач кад присвајаш оношто ти је дато на управљање? Онога ко обнажи одевеног назваће лоповом. Да ли и онај ко не обуче нагога, премда може, заслужује неко друго име? Хлеб који задржаваш код себе припада гладном. Одећа коју чуваш у својим шкрињама припада нагом. Обућа која се код тебе распада припада босом. Сребро које је код тебе закопано припада убогом. Према томе, ти чиниш неправду свима којима би могао да учиниш добро дело.
8. Ти ћеш рећи: „Речи су добре, али је злато боље“. Исто говоре и онима који пред неуздржанима расуђују о целомудрености. У њима ће се, наиме, распламсати похота уколико им се спомене наложница, па макар је ми и осудили. Како да ти предочим страдања сиромаха како би схватио од колико уздаха ствараш своју ризницу? О, како ће ти се у Дан суда учинити драгоценим речи: Ходите благословени Оца мога; примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; наг бејах, и оденусте ме (Мт.25,3436).Каква ће те дрхтавица, какав зној и каква тама обузети када чујеш осуду: Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладнех и не дадосте ми да једем; ожеднех и не напојисте ме… наг бејах, и не оденусте ме (Мт. 25,4143). Тамо неће бити осуђен отимач, него онај који није учествовао у потребама ближњега. Рекао сам оно што сам сматрао корисним. Уколико поверујеш, очигледно је да те очекују добра сагласна обећањима. Уколико, пак, нећеш да чујеш, записана је и претња. Желео бих да избегнеш њен укус и да прихватиш бољи став, тј. да твоје богатство постане твој откуп, те да достигнеш припремљена небеска добра, благодаћу Онога ко нас је све призвао у своје Царство. Њему нека је слава и сила у векове векова. Амин.

Један коментар

  1. Pingback: Свети Василије Велики: БЕСЕДА О СМИРЕНОУМЉУ – Манастир Ваведење

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *