БЕСЕДЕ

 

БЕСЕДЕ
 

 
БЕСЕДА ПРОТИВ ГНЕВЉИВАЦА
 
1. Корист од лекарских преписа који су дати сврсисходно и у складу са законима [лекарске] вештине најбоље се показује у искуству. Слично је и са духовним саветима, с обзиром да се поуке оправдавају последицама. Наиме, љихова мудрост и корист се виде у исправљању живота и усавршавању оних који су их слушали. Чули смо да се у Причама јасно каже да гнев погубљује и разборите (Прич.15,1), а чули смо и апостолски савет: Свака горчина и гнев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас (Еф.4,31). И Господ каже: Који се гневи на брата свога… биће крив суду (Мт.5,22). Сада смо, пак, и опитно упознали страст која не потиче од нас самих, него долази споља као изненадна непогода. Ми смо стога дознали и да су божанствени савети достојни дивљења. Дајући место гневу, ми као да дајемо излаз силовитом потоку. Спокојно посматрајући недоличну пометњу обузетих страшћу [гнева] ми ћемо и на делу спознати тачност изреке да гневан човек није благообразан (Прич.11,25). Пошто једном одбије [уразумљивање] помисли и завлада душом, страст [гнева] у потпуности претвара човека у звер и не допушта му да буде човек, с обзиром да га лишава помоћи словесности. Отров за отровне животиње представља оно што раздражљивост предстатвља за разгневљене. Они бесне као пси, нападају као шкорпиони и уједају као змије. И Писмо оне који су надвладани страшћу [гнева] има обичај да назива именима животиња којима се уподобљују својим пороком. Оно их назива немим псима (Ис.56,10), змијама, породима аспидиним (Мт.23,33) и слично. Због њихове спремности да узајамно погубе једни друге и да нашкоде својим саплеменицима, оно их оправдано прибројава зверима и отровним животињама, којима је прирођена непомирљива мржња према људима. Од раздражљивости потичу необуздан језик, неукротива уста, неуздржане руке, увреде, прекори, оговарање, ударци. Од гнева и раздражљивости се рађају и друге страсти, које је тешко и набројати. Раздражљивост оштри мач и човекову руку покреће на човекоубиство. Због гнева ни браћа не препознају један другога, а родитељи и деца заборављају свезу природе. Гневни најпре не знају сами себе, а затим не знају ни своје ближње. Сливајући се у низину, планински потоци повлаче за собом све што сусретну. И насилнички и неуздржани пориви гневљивих подједнако погађају свакога. Разјарени не уважавају ни старост, ни врлински живот, ни сродство, ни пређашња доброчинства, нити било шта [вредно] поштовања. Разјареност је тренутна махнитост. Разјарени често сами себе бацају у очигледно зло: настојећи да се освете другима они бивају непажљиви према самима себи. Повређени сећањем на оне који су их ражалостили као жаоком, они се у поривима и налетима свога гнева не смирују све док не узврате неким злом оном ко их је разгневио или док саме себе не повреде. Јер, често се дешава да они који стрмоглаво падају више сами трпе, неголи што другима шкоде, разбијајући се о [предмет] о који се ударају.
2. Ко ће описати наведено зло? Због чега су људи склони јарости која се распламсава због неважних узрока. Због чега вичу, бесне и бацају се несмотреније од сваке отровне животиње, не заустављајући се све док се њихов гнев не распрсне као мехур и док се пламен не утиша од прекомерности и неисцељивости зла? Ни оштрица мача, ни огањ, нити било шта страшно не може да заустави и да задржи душу помахниталу од гнева, као што се не може задржати ни ђавоимани човек. Јер, разгневљени се од њега не разликује ни изгледом, нити душевним расположењем. Код оних који желе да на увреду узврате увредом крв у срцу кипи, превирући и кључајући од силине огња. Устремивши се на површину тела, она разгневљене показује у сасвим другом виду, заменивши њихов уобичајен и свима познат лик нечим што подсећа на маску у позоришту. Обичне и познате очи постају непознате. Њихов поглед лута и пламти огњем. Они шкрипе зубима као свиње које се бацају једна на другу. Лице им је мрачно и заливено крвљу, читаво тело надуто, а жиле само што не попуцају стога што је дух ускомешан унутрашњом буром. Глас им је дивљи и напрегнут, а из уста им излази неповезан говор који непрекидно тече, без реда и неразумљиво. Када, пак, зло доспе до крајње мере, тј. када се [човек] разгневи оним што га огорчује као што се огањ распали обиљем запаљивог вештаства, могу се видети призори који се речима не дају описати и који се на делу не могу поднети. Он, наиме, подиже руке на ближње и удара их по свим деловима тела, док ногама беспоштедно гази и најважније удове. Све што се нађе испред њега постаје оруђе његове махнитости. И уколико се и на супротној страни сретне једнако зло, спремно да се супротстави, тј. други гнев и једнака махнитост, неизбежно долази до сукоба. У том случају они чине и трпе све што је уобичајено за оне који за свог војсковођу имају демона. Као награду за свој гнев ратници често добијају повреду телесних удова, па чак и смрт. Један најпре удара руком, а други се свети на исти начин. Први одговара на ударац новим ударцем, а други неће да се повуче. Тела су им већ исечена ранама, али их раздражљивост лишава осећања бола. И они се неће утишати од претрпљених удараца с обзиром да васцелом душом стреме да се освете ономе ко их је ожалостио.
3. Немојте исцељивати зло злом и немојте се трудити да један другога превазиђете у несрећи. Јер, у рђавим борбама несретнији је победник, с обзиром да победа доноси већи грех. Немој бити сакупљач рђавога данка и немој враћати покварени дуг. Можда те је увредио разгневљени? Заустави зло ћутањем. Примивши његов гнев као бујицу у сопствено срце, ти подражавај ветрове који својим супротним дувањем одбацују уназад оно што је нанесено. Немој узимати непријатеља за свог учитеља и немој бити ревносан у мржњи. Немој бити огледало разгневљеног, показујући у себи његов лик. Он је црвен у лицу. Зар и ти ниси поцрвенео? Његове очи су заливене крвљу. Реци ми, међутим, да ли се у твојим очима види спокојство? Његов глас је срдит. Да ли је, пак, твој глас кротак? Ни пустињско одзвањање се не одазива говорнику јасно у мери у којој се једна увреда враћа другој. Тачније ће бити ако кажемо да одзвањање понавља само оно што кажеш, док се увреда враћа са додатком. Шта, дакле, говоре један другоме они који се међусобно вређају? Један каже: „Ти си подлац и подлачкога рода“. Други одговара: „Ти си најпоследњи слуга“. Први ће га затим назвати бедником, а други ће му рећи да је пробисвет. Један ће рећи: „Ти си незналица“, а други ће одговорити: „Ти си безумник“. И наставиће све док не истроше све увредљиве речи, као стреле у [тобоцу]. Након што језик потроши све стреле увреда, они прелазе на освету на делу. Јер, раздражљивост побуђује свађу, свађа порађа вређање, вређање порађа тучу, туча повреде, а услед повреда често долази и до смрти, Зауставимо зло на самом почетку, истребљујући на сваки начин гнев у душама. На тај начин ћемо заједно са страшћу у корену и на почетку сасећи и велики број порока. Да ли те неко прекорева? Ти га благосиљај. Неко те бије? Ти претрпи. Неко те презире и сматра ништавним? Ти помисли да си од земље састављен и да ћеш се у земљу опет разложити (уп. Пост.3,19). Онај ко се савлада сличним расуђивањем, свако обешчашћење ће сматрати лакшим неголи што уистину јесте. Показујући да те увреде не повређују, непријатељ неће имати разлога да се брани, док ћеш себи уготовити велики венац трпљења, махнитост другога преображујући у повод за сопствено мудрољубље. Уколико ми верујеш, показаћеш се вишим од увреда. Неко те је назвао подлим, нечасним, безначајним? Ти, пак, назови себе прахом и пепелом. Ти, наиме, ниси достојнији поштовања од оца нашег Авраама, који је себе управо тако назвао (Пост.18,27). Неко те је назвао незналицом, сиромашним и безвредним човеком? Ти, опет, говори о себи Давидовим речима и реци да си црв (Пс.21,7), те да си потекао са ђубришта. Потом присаједини и чудесни Мојсијев поступак. Наиме, када су га прекорели Аарон и Марија, он се није Богу пожалио на њих, него се за њих помолио (Бр.12). Чији, дакле, ученик желиш да будеш? Да ли богољубивих и блажених људи или људи испуњених духом злобе? Када се у теби покрене искушење [које те наводи] на вређање, замисли да се налазиш на проби и да се проверава хоћеш ли се дуготрпљењем приближити Богу или ћеш посредством гнева пребећи на страну противника. Дај времена својим помислима да изаберу добар удео. Или ћеш примером кротости указати неку корист непријатељу или ћеш га својом надменошћу натерати да се још огорченије брани. Може ли ишта изазвати већу патњу код непријатеља од увиђања да је његов противник изнад увреде? Немој дозволити да ти опадне држање и да се предаш онима који те вређају. Нека он бескорисно лаје на тебе, свађајући се са самим собом. Онај ко удара онога ко не осећа бол, у ствари самога себе кажњава. Он се, наиме, не свети непријатељу, нити умирује своју раздражљивост. Онај ко речима вређа човека кога не дотичу увреде, не може да умири своју страст. Напротив, као што рекох, он се још више разјарује. Како ће сваког од њих назвати присутни? Њега ће назвати опадачем, а тебе великодушним, њега срдитим и опасним, а тебе дуготрпељивим и кротким. Он ће се покајати због онога што је изговорио, а ти никада нећеш зажалити због врлине.
4. Али, зашто много говорити? Њему су вређања затворила Царство небеско, с обзиром да опадачи… неће наследити Царство Божије (1.Кор.6,10), док ће теби ћутање уготовити Царство. Јер, који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт. 10,22). Уколико, пак, на увреде одговориш увредама, чиме ћеш се оправдати? Можда навођењем да је други започео свађу? Зар је наведени [разлог] достојан опроштаја? Блудник који кривицу пребацује на блудницу, говорећи да га је увукла у грех, неће бити изложен мањој осуди. Јер, где нема супарника, нема ни венаца. Где нема противника, нема ни пораза. Чуј шта каже Давид: Кад устаде грешник наспрам мене, ја се не гневих и не браних, него постадох глувонем и понизих се и ућутах од добара (Пс.З8,23). Ти се, наиме, огорчујеш због увреде, као због нечег рђавог, али је ипак, са друге стране, подражаваш, као да је нешто добро. На тај начин си пострадао од онога што сам осуђујеш. Или, пак, ти туђи порок пажљиво разматраш, док своју срамоту сматраш ништавном? Зар увреда није рђаво [дело]? Стога бежи од њеног подражавања. [Чињеница] даје други започео [свађу] није довољна за твоје оправдање. Напротив, ја сам убеђен да ће твој противник бити у праву да увећа своје негодовање због тебе, с обзиром да му ниси дао пример здравог мишљења. Видевши како разјарени постаје ружан, ти се ниси потрудио да га не подражаваш него, напротив, и сам негодујеш, разјарујеш се и гневиш, те твоја страст служи као оправдање ономе ко те предухитрио [у гневу]. Својим поступањем њега ослобађаш кривице, а самога себе окривљујеш. Ако је разјареност рђава, зашто се ниси уклонио од зла? Ако, пак, заслужује опроштај, због чега се срдиш на разјаренога? Према томе, нимало ти неће помоћи [чињеница] што ниси први започео. У борбама које се награђују венцима не овенчавају оног ко је започео борбу, већ победника. Исто тако, не осуђује се само онај ко је започео злодело, него и онај ко је рђавог вођу следио у греху. Можда те је назвао сиромахом? Ако је истина, прихвати речено. Ако је, пак, лаж зашто те узнемирује оно што говори? Немој се узносити због похвала које нису истините, нити се узнемируј због увреда које те не дотичу. Зар не примећујеш да стреле обично пробијају тела која су тврда и чврста? Напротив, њихова убојитост слаби код меких и савитљивих тела. Веруј да је нешто слично и са вређањем. Онај ко јој противуречи, у ствари је и прихвата. Онај, пак, ко се уклања и ко се повлачи, мекоћом свог држања ублажава злобу која се на њега устремила. Зашто те смућује именовање сиромахом? Сети се своје природе: Наг си дошао у свет, наг ћеш и отићи (уп. Јов 1,21). Шта је, пак, убогије од нагога? Уколико будеш усвајао оно што ти се говори, ништа ти од оног што чујеш неће [изгледати] страшно. Да ли су некада некога због сиромаштва одвели у тамницу? Није зло у сиромаштву, него у неспособности да се оно племенито поднесе. Сети се Владике: Богат будући, нас ради осиромаши (2.Кор.8,9). Уколико те, пак, неко назове неразборитим и незналицом, сети се увреда Јудејаца, којима су вређали истинску Мудрост: Ти си Самарјанин и демон је у теби (Јн.8,48). Гневећи се, ти само потврђујеш увреду. Шта је неразборитије од гнева? Уколико се, пак, не разгневиш, постидећеш увредиоца и на делу ћеш испољити здраво мишљење. Ошамарен си? И Господ је био ошамарен. Пљували су на тебе? Пљували су и на нашег Владику: Лице [своје] није заклонио од срамоте попљувања (Ис.50,6). Оклеветали су те? Оклеветан је био и Судија. Поцепали су ти одећу? И са Господа мога су скинули огртач и хаљине Његове разделили међу собом (уп. Мт.27,31-35). Ти још увек ниси осуђен, још увек ниси разапет. Недостаје ти још много да би му се уподобио.
5. Нека речено пролази кроз твој разум и обуздаћеш распламсавање [гнева]. Сличне припреме и расположења као да заустављају треперење и подрхтавање срца, доводећи помисли у мировање и спокојство. Слично значење имају и Давидове речи: Припремих се и не смутих се (Пс.118,60). Помамно и застрашујуће кретање душе треба умирити сећањем на примере блажених људи. Са каквом је кротошћу велики Давид подносио Семејеве увреде. Обративши мисли ка Богу, он није дао времена гневу да се распламса. Он говори: Господ је Семеју рекао да проклиње Давида (2.Цар.16,10). Слушајући како га назива крвопијом и безакоником (2.Цар.16,7), он се није разјарио на њега, него се смирио сматрајући да заслужује увреде. Ти од себе треба да удаљиш две [помисли]: немој сматрати себе достојним било чега великог и немој помишљати да су други људи по достојанству нижи од тебе. На тај начин увреде које трпимо никада неће побудити наш гнев. Страшно је да онај коме су учињена многа доброчинства и који је дужан [захвалност] за многа добра дела буде не само неблагодаран, већ и да почне да вређа и да срамоти [свог добротвора]. Уистину се ради о страшној [ствари]. Међутим, веће зло [трпи] онај ко чини [наведену неправду], неголи онај ко је подноси. Нека он вређа. Ти, међутим, немој вређати. Нека ти његове речи буду вежба у мудрољубљу. Уколико те оне не дотичу ти нећеш бити позлеђен. Уколико ти душа донекле и страда. оно што те ражалошћује задржи у себи, с обзиром да је речено: Смете се у мени срце моје (Пс.142,4). Наиме, страст се није испољила, него се умирила, слично таласу који се разбио о обалу. Умири своје разгневљено и подивљало срце. Нека се твоје страсти застиде због присуства словесности у теби, као што се немирна деца стиде присуства уваженог човека. Како ћемо, дакле, избећи штету коју наноси гнев? Ми треба да убедимо гнев да не трчи испред словесности. Стога побринимо да гнев никада не претходи разуму. Ми треба да га имамо уз себе као бесловесну [животињу, тј. као коња] који ће се покоравати словесности као некој узди и који никада неће напуштати своје место. Напротив, он треба да се усмерава једино по налогу словесности. Раздражајни [део] душе је способан за многа врлинска дела уколико, по узору на ратника, положи оружје пред војсковођом и спремно указује помоћ где му се нареди, постајући саборац словесности у борби против греха. Раздражљивост је душевни живац који душу крепи у стремљењу ка добрим делима. Уколико се догоди да душа оболи од [склоности] ка уживању, раздражљивост ће је прекалити као што се гвожђе кали погружавањем у воду, тј. учиниће да од слабуњаве и крхке постане храбра и чврста. Уколико се, наиме, не разјариш против лукавога, нећеш моћи ни да га мрзиш колико лриличи. Ја, наиме, мислим да са истом ревношћу треба љубити врлину и мрзети грех. У наведеном смислу гнев може много користити. Он треба да следи за ломислима као пас за пастиром и да буде кротак и послушан онима којима је потчињен, лако се покоравајући словесности. Међутим, он треба да буде суров према туђем гласу и погледу, чак и ако изгледају љубазно. Са друге стране, он треба да се пријатељски повија када зачује глас познаника и пријатеља. Ето најбољег и најскладнијег садејства које раздражајни [део] може указати разборитом [тј. словесном делу] душе. Такав ће бити непомирљив према ономе ко смишља зло и неће ступати с њим ни у какву везу. Он никада неће склопити штетно пријатељство, него ће се, напротив, увек бранити и борити са лукавим уживањем, као да је вук. Ето користи од гнева онима који знају да управљају њиме. И свака друга способност за онога ко је поседује бива добра или лоша у зависности од употребе. На пример, онај ко је желатељни [део] душе употребио на наслађивање телесним и нечистим уживањима јесте мрзак и развратан. Међутим, онај ко га је окренуо ка љубави према Богу и чежњи за вечним добрима јесте блажен и достојан суревњивости. Слично је и са словесним [делом] душе. Онај ко њиме добро влада јесте разборит и разуман. Онај, пак, ко је ум изоштрио на штету ближњег јесте препредењак и злотвор.
6. Према томе, немојмо претварати у повод за грех оно што нам је Творац дао за спасење. На тај начин и гнев, када се пројави када треба и како треба, потпомаже одважност, трпљење и уздржање. Уколико, пак, дејствује противно исправном смислу, он се претвара у махнитост. Стога нас и Псалам саветује: Гневите се и не грешите (Пс.4,5). И Господ прети судом ономе ко се безразложно гневи (уп. Мт.5,22). Међутим, Он не забрањује да гнев користимо као неку врсту лека где приличи. Јер, речи: Полажем непријатељство између тебе и змије (Пост.3,15) и: Будите непријатељи Мадијанцима (Бр.25,17), припадају Ономе ко поучава да се гнев користи као оружје. И најкроткији међу људима (уп. Бр.12,3), Мојсије је, кажњавајући због идолопоклонства, наоружао руке Левита да убијају своју браћу. Он је говорио: Припашите сваки свој мач уз бедро своје, па прођите тамо и амо по околу од врата до врата, и побијте сваки брата свога, и ближњега свога, и суседа својега (Изл. 32,27). И нешто касније се каже: Мојсије рече: Испуните данас руке своје Господу свак на сину свом и на брату свом, да би вам дао благослов (Изл.32,29). Шта је оправдало Финеса? Зар није праведан гнев против блудника? Он је иначе био веома кротак и снисходљив. Међутим, видевши блудничење које су јавно и бесрамно чинили Замврије и Мадијанка, не скривајући свој срам и бестидан призор, он није могао да отрпи. Долично употребивши гнев он је обоје пробо кроз трбух (уп. Бр.25,78). Зар Самуило није у праведном гневу извео на средину и погубио амалићанског цара Агага, кога је Саул спасао упркос заповести Божијој (1.Цар.15,33)? На тај начин гнев често садејствује добрим делима. У словесном и здравомисленом гневу ревнитељ Илија је на корист целог Израиља предао смрти четристо педесет свештеника срамоте и четири стотине свештеника из луга, који су јели за столом Језавељиним (З.Цар.18,19). Ти се, међутим, безразложно гневиш на свог брата. Како да није безразложно кад је један узрок дејства, а ти се љутиш на другога? Зар не чиниш исто што и пси који гризу камен уместо да скоче на онога ко је камен бацио? За жаљење је онај ко [дела] трлећи [туђе дејство], али је достојан мржње онај ко дејствује [у оном ко трпи његово дејство]. Окрени своју раздражљивост против човекоубице ђавола, оца лажи и делатеља греха. Међутим, сажаљевај брата који ће, уколико буде обитавао у греху, заједно са ђаволом бити предат вечном огњу. Речи „јарост“ и „гнев“ се разликују међу собом, као што се међусобно разликује и оно што означавају. Јарост је својеврсно распламсавање и грубо испољавање страсти, док је гнев постојана жалост и трајна тежња да се узврати ономе ко нас је увредио. У њему душа ватрено чезне за осветом. Стога треба знати да људи греше и у једном и у другом расположењу, махнито се и нападно разјарујући на оне што су их огорчили или лукаво и злонамерно постављајући замке онима који су их ожалостили. Ми, пак, треба да се клонимо и једног и другог.
7. Како ћеш успети [у намери] да се страст не покреће на недоличан [начин]? Како, наиме? Уколико се претходно научиш смиреноумљу, које нам је Господ заповедио речима и показао делима. Јер, једном је рекао: Који хоће да буде први нека буде последњи (Мк.9,35), а други пут је кротко и непомично поднео и онога који га је ударио (Јн.18,2223). Творац неба и земље и Владика коме се клања сва умна и чулна твар, који држи све моћном речју својом (Јев.1,3) није га живог бацио у ад, нити је заповедио земљи да се отвори под безбожником, него га је саветовао и поучавао: Ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш (Јн.18,23). Уколико се, према заповести Господњој, навикнеш да си последњи од свих, да ли ћеш моћи да негодујеш што си незаслужено претрпео увреду? Уколико те увреди мало дете, ти ћеш увреду сматрати поводом за смех. И када ти нечасне речи говори безумник пометеног разума, ти га пре сматрај достојнијим жаљења, неголи мржње. На жалост нас најчешће не подстичу речи, него презир према оном ко нас вређа и представа коју имамо о самима себи. Према томе, уколико у свом разуму отклониш и једно и друго, оно што ти се изговара биће једино шум који празно одјекује. Дакле, престани од гнева и остави љутњу (Пс.36,8), како не би искусио гнев који се открива с неба на сваку безбожност и неправду људи (Рим.1,18). Уколико будеш у стању да здравомисленом помишљу сасечеш горки корен раздражљивости, уништићеш многе страсти у самом зачетку. Јер, изданци тог греха су лукавство, подозрење, безверје, зла ћуд, злонамерност, дрскост и читав рој сличних порока. Стога немојмо дозволити у себи велико зло, тј. душевну болест, помрачење помисли, отуђење од Бога, незнање сродства, почетак рата и пуноту несрећа, [присуство] лукавог демона који се зачиње у нашим душама и слично неком безобзирном житељу заузима нашу унутрашњост, преграђујући пут Светоме Духу. Међутим, Дух кротости неће отпочинути на месту где су непријатељства, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори (Гал.5,20), који у душама стварају непрестану пометњу. Поверујмо поуци блаженог Павла и удаљимо од себе сваку горчину и гнев и љутину и вику са сваком злобом и будимо благи и милостиви једни према другима (уп. Еф.4,3132), очекујући блажену наду обећану кроткима (блажени су кротки, јер ће наследити земљу – Мт.5,5) у Христу Исусу, Господу нашем, коме нека је слава и сила у векове. Амин.

Један коментар

  1. Pingback: Свети Василије Велики: БЕСЕДА О СМИРЕНОУМЉУ – Манастир Ваведење

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *