БЕСЕДЕ

 

БЕСЕДЕ
 

 
БЕСЕДА НА ПОЧЕТАК „ПРИЧА [СОЛОМОНОВИХ]“
 
1. Добра је награда за послушање. Будимо и ми послушни добром оцу који предлаже поучавање из речи Духа. Он по узору на опитне ловце жели да ми, као неки пси, окусимо познавање пута по непроходним местима. Он ми је предложио да протумачим увод у Књигу прича. Свима је, па чак и неукима, познато колико је недокучив смисао тог списа. Не треба, међутим, одустајати од задатка. Положићу своју наду на Господа који ће ми молитвама пастира [тј. епископа] дати реч кад отворим уста своја (Еф.6,19). Познате су нам свега три књиге мудрог Соломона: Књига прича, Књига проповедникова и Песма над песмама. Свака од њих је написана с одређеним циљем, а све су написане на корист људима. Књига прича представља образовање нарави, исправљање страсти и, уопште, учење о животу с обзиром да у себи садржи много правила која би требало упражњавати. Књига проповедникова испитује природне појаве и открива нам испразност ствари овога света, како оно што је пролазно не бисмо сматрали пожељним и како душевне бриге не бисмо расипали на оно што је испразно. Песма над песмама, опет, указује на начин душевног усавршавања, будући да износи сагласност невесте и женика, односно блискост душе са Богом Словом. Међутим, вратимо се предложеној теми.
2. Приче Соломона, сина Давидовог, који царствова у Израиљу (Прич.1,1). Назив „приче“ су користили спољашњи [тј. незнабожачки говорници] у говору народу, који се већином одржавао на путевима. Јер, они су [речју] οιηον означавали пут, одакле потиче и назив „прича“ [παροιηια, тј. успутна изрека]. Ради се, дакле, о успутној изреци која се често користи у народу и којом се нешто незнатно лако може применити на многе сличне ствари. Код нас,међутим, прича означава корисну беседу која је изречена са умереним скривањем смисла. Она и на први поглед садржи многокорисног, али и у својој дубини скрива велики смисао. Због тога и Господ каже: Ово сам вам говорио у причама; али долази час кад вам више нећу говорити у причама, него… отворено (Јн.16,25). Говор прича, дакле, нема откривен и општеразумљиво исказан смисао.Он своју намеру исказује на посредан начин и њу примећују самопажљиви слушаоци. Према томе, [каже се]: Приче Соломона, тј. подстицајне изреке које могу бити корисне на целокупном животном путу. Име писца је наведено да би знаменитост личности привукла пажњу слушалаца. Веродостојност онога ко поучава чини да се изрека боље прихвата, као што и оне који уче подстиче на већу пажњу. Приче Соломона, тј. онога коме је Господ рекао: Ето, дајем ти разборито и мудро срце. Таквога као ти нити је пре било, нити ће после бити (З.Цар.3,12). И опет: Даде Бог врло велику мудрост и разборитост Соломону, и срце пространо као песак на обали морској. И мудрост Соломонова превазиђе мудрости свих древних људи и свих мудраца египатских (З.Цар.4,29-З0). Због тога је било неопходно да дода и име: Приче Соломона, сина Давидовог. Додаје се и очево име да би знао да је Соломон био мудар и да је потекао од оца, који је такође био мудар и пророк, да је од детињства био поучаван у свештеним списима, да власт није наследио жребом нити је силом приграбио царство које му није доликовало, него да је праведним очевим расуђивањем и Божијом одлуком задобио жезал очеве власти. Који царствова у Јерусалиму. Ни наведено није случајно. Оно је додато како би се он разликовао од других истоимених царева, како би се знало да је био градитељ преславног храма, како би се знало ко га је подигао и био виновник читавог градског устројства, устава и поретка. Прихватању савета умногоме доприноси чињеница да је писац књиге цар. Уколико је царство законита владавина, очигледно је да и правила која даје цар (који је уистину достојан свог назива) имају велику законитост, будући написана и састављена ради опште користи, а не због његове личне користи. У томе се тиранин и разликује од цара. Јер, први непрестано има на уму сопствену корист, док други размишља о ономе што је корисно за поданике. Осим тога, наводи се и корист од књиге, тј. како и у којој мери је могу задобити они што се поучавају из ње.
3. Као прво, из Књиге прича се може научити шта је мудрост и васпитање. Мудрост је познање Божанских и људских ствари и њихових узрока. Онај, дакле, ко успешно богословствује познаје мудрост, као што каже и блажени Павле: Мудрост говоримо међу савршенима, али не мудрост овога века ни кнезова овога века који су пролазни, него говоримо мудрост Божију у тајни сакривену, коју предодреди Бог пре векова за славу нашу (1.Кор.2,67). И онај ко из стварања света поима Створитеља у ствари из мудрости која је у свету познаје Бога. Јер: Што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види (Рим.1,20). Оним што нам говори [Соломон] нас приближава мисли о Богу: Господ је мудрошћу основао земљу (Прич.3,19), и: Бејах саприсутна кад је уређивао небеса (Прич.8,27), и: Бејах крај Њега кад је устројавао… и са мном се радоваше (Прич.8,29-30). Све наведено он говори у име мудрости која је оличена у њему, како бисмо и ми стекли јасно познање о њој. И уопште, у речима: Господ ме сазда као почетак путева својих (Прич.8,22) он подразумева мудрост која се открива у свету и која скоро вапије кроз видљиво [тј. кроз видљиву творевину] да ју је Бог саздао, те да му не доликује случајно толика мудрост. Наиме, небеса казују славу Божију и дело руку Његових јавља свод небески. И она се такође безгласно оглашава с обзиром да нема говора нити речи од којих се не чују гласови њени (уп. Пс.18,2; 4). Сличне су и речи првоначелне мудрости која је при стварању пре свега положена у основу твари. Она ћутећи оглашава о свом Творцу и Господу, како би се и ти кроз њу мишљу узнео до једино Мудрог.
4. Постоји и извесна људска мудрост. Ради се, наиме, о опитности у житејским стварима. На основу ње називамо мудрима оне који су упознати са неком од корисних вештина. Стога је највећи део књиге писац посветио подстицању на мудрост. Мудрост одјекује на путевима, на трговима подиже глас свој и проповеда са врхова зидина (Прич.1,20-21). Видевши људску ревност за мудрошћу и природну наклоност према њеном превасходству, Соломон похвалама подстиче душе наше ка њој како бисмо јој стремили без оклевања и немара. Он наводи да се о њој говори свугде – и на путевима, и на трговима и на градским зидинама. Он помиње [градска] врата, тргове и зидине [са посебном намером]: „врата“ и „тргове“ спомиње да би указао на знаменитост мудрости, док помињањем „зидина“ истиче њену корист и довољност за сваку поузданост у животу. Желећи да нас учини блискима са њом, он каже: Рекох да је мудрост сестра твоја (Прич.7,4), и: Љуби је и сачуваће те (Прич.4,6). Да би показао да је општекорисна и да се корист од ње подједнако распростире на све, он каже: Она покла стоку своју (Прич.9,2), тј. припреми чврсту храну за оне који су навиком извежбали своја чула (уп. Јев.5,14). Она разблажи вино своје у пехарима (Прич.9,2), које весели срце човека (уп. Пс.103,15). Под пехаром он подразумева заједничку и свенародну причесност добрима, од којих свако може да црпи сагласно својој моћи и мери. Она распростре трпезу своју (Прич.9,2). Све се посебно наглашава да би нам се телесним представило духовно. Словесном трпезом он назива душевну храну на коју позива узвишеним проповедањем, тј. учењем које у себи нема ништа ниско и презрено. Онај ко је неразуман, нека скрене код мене (Прич.9,4). Као што је болеснима потребно исцелење, тако је и неразумнима потребна мудрост. Њен добитак је бољи од добитка сребра и злата (Прич.3,14). Она је скупоценија од драгог камења. Од ње није достојнија ниједна драгоценост (Прич.3,15). Сине мој, уколико постанеш мудар на своју корист, показаћеш се користан и својим ближњим (Прич.9,12). Мудром сину напредоваће свако дело (Прич.13,14). Истинитост реченога ћеш познати уколико у време починка сакупиш све што је о мудрости рекао Соломон. Међутим, пошто у лукаву душу неће ући мудрост (Муд.1,4), он душе које ће се бавити мудрошћу најпре чисти страхом Божијим. Онај ко тајне спасења подједнако износи пред свакога, чак и пред оне који не живе чисто и који немају истанчан и веран разум, личи на онога ко у нечист сасуд улива скупоцено миро. Због тога се каже да је страх Господњи почетак мудрости (Прич.1,7). Страх чисти душу, сагласно молитви пророка, који каже: Прикуј страху твоме тело моје (Пс.118,120). Јер, на месту у које се усели страх обитава и васцела душевна чистота. Сваки порок и свако непреподобно дело се одстрањује, с обзиром да телесни удови оковани страхом не могу да се покрену на недолична дела. Човек који је прикован вештаственим ексерима услед патње остаје непокретан. И онај ко је обузет страхом Божијим као да је свезан патњом због стрепње од [изречених] опомена. Стога он ни очи не може да користи за оно што не доликује, нити руке да испружи према недопуштеним делима. Уопште, он ни у великом, ни у малом не може да поступа противно својој дужности.
5. Оскрнављене и подле [он] удаљује од божанствених поука и каже: Они који немају страха нека се настане пред вратима (Прич.19,23). И опет: Злобни ме [тј. мудрост] траже и не налазе ме (Прич.14,6), будући да нису очишћени страхом Божијим. Према томе, онај ко намерава да приступи стицању мудрости треба најпре срамоту греха да очисти спасоносним страхом. На тај начин смо у поукама Прича открили и друго добро, тј. задобијање страха, који у нас уноси мудрост. Друго обећање је познање васпитања [тј. карања] (Прич.1,2). Васпитање је корисно образовање душе, које је, често уз велики труд, чисти од мрља зла. Јер, свако карање, док траје, не чини се да је радост, него жалост, али после даје мирни плод праведности онима који су кроз њега извежбани (Јев. 12,11). Не може сваки разум да схвати то карање. Многи изнемогавају услед тешкоћа, услед свог незнања не очекујући корист од окончања дела: огорчивши се строгошћу карања они остају у болести незнања. Због тога су за дивљење гласови праведника који говоре: Господе, немој ме јарошћу својом покарати, нити ме гневом твојим казнити (Пс.6,1). Они не желе да избегну карање, него гнев. Слично је и речено: Покарај ме, Господе, али са судом, а не у гневу (Јер.10,24), и: Карање Божије отвара уши моје (уп. Ис.50,5). Деца која нису наклоњена учењу постају пажљивија након што их учитељ или васпитач ишиба: тада почињу да схватају наук. Наук који до батина нису слушали она прихватају слухом и задржавају у памћењу: дечије уши као да се отварају после патње коју је изазвала шиба. Слично се дешава и са онима који не обраћају пажњу на наук Божији и презиру заповести Његове. Јер, када Бог на њих пошаље карање, они прихватају Његове заповести као да су се први пут дотакле њихових ушију. Њима је, уосталом, о заповестима увек било говорено само што они никад нису обраћали пажњу на њих. Због тога је и речено: Карање Божије отвара уши моје. Карање, дакле, уразумљује непокорног. И Павле је предавао [непокорне] сатани као мучитељу који дави и бичује да би се научили да не хуле (1.Тим.1,20). Карање приводи и оне који су заблудели, по реченоме: Након заточеништва се покајах (Јер.31,19). Стога је неопходно да спознамо корист и силу карања. Знајући добро колико нам оно користи, Соломон саветује: Не ускраћуј карање детету. Уколико га бијеш прутом, неће умрети. Бијући га прутом, душу ћеш му избавити од смрти (Прич.23,13-14). Који је то син кога отац не кара (Јев.12,7). За оне који исправно размишљају карање је драгоценије од мноштва новца. Стога Соломон и каже: Прихватајте карање, а не сребрњаке (Прич.8,10). Стога у време невоље, тј. при телесном болу или губитку у домаћим стварима немој да те обузима лукава мисао о Богу, већ са великим трпљењем примај Његове ране с обзиром да те кара због сагрешења. Са спознајом карања и ти говори: Подносићу гнев Господњи, јер му сагреших (Мих.7,9), и: Добро мије што си ме унизио (Пс.118,71). Сличан је био и Павле који је говорио: Кажњавани, али не убијани (2.Кор.6,9), и: Кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом (1.Кор.11,32).
6. Васпитањем се назива и прихватање наука, сагласно са написаним о Мојсију, тј. да се васпитао у свој мудрости египатској (Дап.7,22). Међутим, за спасење је важно да познајемо најкорисније васпитање, а не бављење случајним наукама. Неки изучавају геометрију коју су изумели Египћани, неки астрологију коју су неговали Халдејци, [а неки] обличја и сенке бавећи се метеорологијом, [истовремено] презирући васпитавање у Речи Божијој. Многи су се занимали и песништвом, реториком и измишљањем софизама, чији је садржај лаж. Јер, песништво се не може замислити без митова, реторика без извештачене речи и софистика без лажних закључака. Многи су због изучавања наведенога запоставили познање Бога, остаревши разматрајући испразне [предмете]. Стога је неопходно да познају васпитање [тј. карање] како би изабрали корисну науку и уклонили се од неразумне и штетне науке. Онај ко пажљиво чита Приче и марљиво изводи оно што је корисно, може разумети речи разборитости. Знамо да је разборитост једна од општих врлина, посредством које људи познају шта је добро, шта зло, а шта неопредељено. Очигледно је да је разборит човек назив добио по разборитости. Како је, међутим, посведочено да је змија била најразборитија од свих звери? И Господ је опет говорио: Будите мудри [тј. разборити] као змије (уп. Мт.10,16). Чак је и неправедни управитељ назван разборитим (уп. Лк.16,8)? Није ли отуда јасно да реч „разборитост“ има двојако значење? У једном смислу, она је чување сопствене користи од злонамерности ближњег, као што је случај код змије која чува своју главу. Она представља злобно понашање које лако налази своју корист и лако овладава простОдушним људима, што [видимо] у случају „неправедног управитеља“. Истинска, пак, разборитост јесте разазнавање онога што треба чинити и онога што не треба чинити. Онај ко је следи, никада неће одступити од врлинских дела и никада се неће заплести у погубност зла. Услед тога, онај ко разуме речи разборитости добро зна ко је лажни мудрац и варалица, а ко саветује најбоља правила која би требало упражњавати у животу. Као искусни трговац, он ће код себе задржати оно што је добро, уклањајући се од зла у сваком виду (уп. 1.Сол.5,22). Таква разборитост ономе ко зида „своју кућу“ помаже да постави темеље „на камену“, тј. да се ослања на веру у Христа, како би у време навале кише, ветрова и воде остала непоколебива (уп. Мт.7,24-25). Речима прича Господ нам је изобразио непоколебивост и у искушењима од људи и од оних која се шаљу одозго. Он нас учи да не будемо немарни према неопходном, него да се благовремено снабдемо залихом за живот и да са спремношћу срца ишчекујемо долазак Женика. Речено је, наиме, да су мудре дјеве, имајући јелеја у светиљкама, ушле заједно са Жеником, док су луде, због своје неспремности, биле отуђене од радости брачне ложнице (уп. Мт. 15,1-12).
7. Након реченога размотримо шта значи: Примајте извртања у говору (Прич.1,3). Истинита реч која потиче од здравог разума јесте једноставна и једнолика, с обзиром да о једном истом свагда говори једнако. Међутим, китњаста и извештачена реч јесте сложена и притворна. Она има мноштво видова, будући испреплетана бесконачним заокретима како би се преображавањем допала слушаоцима. Приче нам, међутим, нуде велику корист с обзиром да нам омогућују да се одбранимо од напада извештачене речи. Онај ко обрати пажњу на Приче и не буде немаран у слушању њихових савета свакако ће, слично [човеку] који је наоружан искуством, без штете примати извртање речи. Оне га неће преобратити и он ни у чему неће одступити од истине. Уколико је природа ствари једно, а реч нас убеђује у нешто друго, свакако ће се радити о „извртању“ или, боље речено, о изопачењу истине речју. Онај ко показује једно, док у стварности постоји друго, у ствари користи извртање речи да би обмануо оне који беседе с њим, као што зечеви и лисице обмањују псе показујући им једну страну и окречући се на другу. Противуречности лажноименог знања су у ствари својеврсна „извртања речи“. Они који не прихватају једноставност духовног учења, тј. они који су дијалектиком извежбани да противурече, често изопачују силу истине претпоставкама софизама. Онај ко је ограђен Књигом прича прихвата „извртање речи“. Чак и ако понекад сусретне спорна питања код којих су подједнако снажни закључци обе стране и код којих је тешко разазнати шта је вероватније, ум онога ко је извежбан Причама неће претрпети смућење. [Његов ум ће бити непоколебљив] чак и када сабеседници међусобно доказима наводе готово једнако снажне ударце.
8. Приче дарују и познање истинске правде. Правда је способност да се свему пружи оно што му приличи. Њу је веома тешко очувати с обзиром да једни [људи], услед недостатка разборитости, нису у стању да свакоме долично расподеле оно што му одговара, док други, савладани људским страстима, нарушавају праведност презирући убоге и не изобличујући моћнике који чине неправду. Књига прича обећава да ће својим васпитаницима дати познање истинске правде. Многи лове похвалу гомиле привидно и на речима хвалећи једнакост и правду, премда на делу ради своје користи претпостављају неправду и лакомост. Ономе, пак, ко изучи Приче такви људи неће остати непознати: он ће знати која је правда кривотворена и лажна, а која истинска и веродостојна. Спољашњи мудраци су многе беседе посветили правди, вероватно доводећи у заблуду оне који нису у стању да следе истинско учење. Књига [прича], међутим, обећава да ће нас упознати са истинском правдом како бисмо избегли штету од софизама. Закони незнабожаца су међусобно веома разнолики услед чега смућују разум оних који не поседују тачан појам о правди. Неки народи сматрају праведним оцеубиство, док се други клоне сваког убиства као злочина. Неки од њих су целомудреност поставили изнад свега, док други блудниче с мајкама, ћеркама и сестрама. Уопштено говорећи, много је оних који се налазе под утицајем застарелих обичаја, не примећујући гнусобност својих поступака. Међутим, учећи о истинској правди, Књига [прича] избавља људе од бесловесности страсти. Правда постоји. Једна се тиче нас самих и представља подједнако удељивање. Чак и уколико је не достигнемо са потпуном тачношћу, поступајући са праведном настројеношћу нећемо бити далеко од циља. Друга је правда која нам се даје са небеса и која потиче од праведног Судије. Она или поправља или награђује. Услед узвишености опредељења која она у себи садржи, нама је тешко да је сагледамо. Мислим да о њој говори и псалмопојац: Правда је твоја као горе Божије (Пс.35,7). Према томе, [Књига прича] обећава да ће они који се вежбају у њеном изучавању јасно открити заиста истинску и Божију правду.
9. Будући да нека грешна дела творимо невољно, док нека вршимо са лукавим настројењем, Праведни се не држи једног правила при њиховом оцењивању. Претпоставимо да се суди разврату и да се ради о две блуднице. Једну су продали власнику јавне куће и она нужно обитава у злу, телесним делима доносећи корист лукавом господару, док се друга добровољно предаје греху због уживања. Стога се у једном случају невољни грех може оправдати, док се у другом осуђује грех рђавог произвољења. Осим тога, дешава се да неко греши с обзиром да је од почетка рђаво васпитаван. На свет су га донели неправедни родитељи. Потом је растао уз безаконе речи и поступке. Неко други је, међутим, имао много повода за врлину, тј. часно васпитање, савете родитеља, захтеве учитеља, слушање Речи Божијих, уредан живот. Његову душу је све руководило ка врлини. Међутим, и он је касније пао у сличан грех. Зар није праведно да њега сматрају достојним веће казне? Једном ће бити суђено стога што спасоносне побуде које су посејане у наше помисли није употребио како доликује. Другоме ће, поврх реченога, судити и стога што је изневерио сву помоћ која му је дата и што се услед непажње суновратио у порочан живот. Према томе, да би се познала истинска правда неопходан је велики разум и најсавршенији разбор. Осим тога, онај ко изучи Приче има обећање да ће бити у стању да се бави истинским богословљем. Јер, истинска правда јесте Христос, који нам постаде мудрост од Бога и праведност и освећење и избављење (1.Кор.1,30). Са познањем истинске правде повезана је и исправност суђења. Онај ко се најпре не научи праведноме неће моћи праведно да расуђује у сумњивим делима. Да није имао правилне појмове о праведном, ни сам Соломон не би могао исправно и успешно да донесе чувену одлуку којом је решио спор две блуднице око детета. С обзиром да није било сведока за оно што су оне износиле, Соломон се обратио природи и уз њену помоћ открио оно што му је било непознато. Јер, туђа жена је без жаљења била сагласна да се дете погуби, док истинска мајка, услед природне љубави, није могла чак ни да чује о његовом страдању. Према томе, онај ко је познао истинску правду и кроз њу научио да свакоме да што му припада, може и да доноси исправне судове. Стрелац упућује стрелу ка циљу нимало не грешећи у гађању, тј. стрела не пада ии даље, ни ближе, ни са једне, нити са друге стране мете. И судија треба да одгонета оно што је праведно не гледајући на лице, будући да на суду није добро гледати ко је ко (Прич.24,23), нити бити пристрасан. Напротив, треба доносити праве и неискварене одлуке. Када пред собом има два парничара (од којих је један лакомац, а други оштећени) судија треба да их међусобно измери, те да од онога ко има више одузме онолико колико сматра да недостаје оштећеном. Онај, пак, ко у своју душу није положио истинску правду, него се поткупљује новцем, или је пристрасан због пријатељства, или се свети због непријатељства, или се, пак, плаши власти, у ствари не може да буде исправан у својим судовима. Њему Псалам каже: Еда ли заиста правду говорите, еда ли право судите, синови човечији (Пс.57,1). Јер, правилност суда служи као доказ правичног расположења. Стога и сам Соломон касније опомиње говорећи: Велика и мала мера је мрска Господу (Прич.20,10). Спомињањем двојаке мере он тачно изражава непоштовање једнакости пред судом. Она није некорисна само судијама, већ и сваком избору у животу. У нама постоји неко природно судилиште којим разликујемо добро и зло. Приликом избора онога шта треба да учинимо неопходно је да правилно расудимо о стварима и да, слично судији који непристрасно и правично доноси одлуку о парничарима, укажемо поверење врлини и осудимо порок. На пример, у теби се суде блуд и целомудреност. Председава на високом месту твој ум, коме је поверена судница. Сластољубље заступа блуд, а страх Божији заступа целомудреност. Уколико осудиш грех и допустиш да победи целомудреност, расудићеш правилно. Међутим, уколико даш превласт уживању и објавиш да грех има предност, направићеш наопаку пресуду и наћи ћеш се под клетвом онога ко је рекао: Тешко онима који горко зову слатким и слатко горким, који мрак зову светлошћу и светлост мраком (Ис.5,20).
10. По Соломону, мисли праведних представљају суд (Прич. 12,5). Утолико и ми треба да се постарамо да унутра, у тајном судилишту помисли, творимо исправне судове о стварима и да нам се ум уподоби теразијама које непоколебиво одмеравају тежину сваког поступка. Када се у теби свака заповест буде судила са супротним пороком, омогући закону Божијем да победи грех. Уколико се можда суде лакомост и праведност, донеси пресуду против похлепе за туђим и добру одлуку у погледу врлине. Уколико се међусобно оптужују вређање и дуготрпељивост, постиди вређање и дај првенство дуготрпљењу. Уколико се сукобљавају непријатељство и љубав, обешчасти непријатељство и протерај га што даље, а љубави укажи поштовање и усвоји је. Уколико се суде лицемерје и искреност, храброст и кукавичлук, разборитост и неразборитост, праведност и неправедност, целомудреност и разузданост, тј. укратко речено – свака врлина са сваким пороком, ти нарочито покажи праведност суда у тајном судилишту душе и учини да заједно са тобом на суду заседа и заповест. Покажи се као ненависник лукавства који прогони порок и даје првенство врлини. Уколико учиниш да у сваком твом делу победи боље, бићеш блажен на дан када Бог узасуди тајне људске по Јеванђељу… тј. када се мисли буду међу собом оптуживале или оправдавале (Рим.2,16; 15). Ти нећеш поћи са онима што су се приклонили злу, него ћеш бити почаствован венцима правде, каквима си и сам током читавог живота увенчавао врлине. Према томе, Књига прича доноси многа добра с обзиром да поучава истинској правди и исправности судова.
11. Шта још можемо навести? Речено је: Да се незлобивима да препреденост, а детету чуло и поимање (Прич.1,4). Незлобивост се може двојако схватити. Удаљавање од греха које се постиже помислима услед дуговременог старања и бриге о добру чини да на неки начин одсецамо корен зла. Уколико га у потпуности уклонимо, ми добијамо назив незлобивих. Незлобивост је и неискуство у злу или неопитност у извесним пороцима услед младости или начина живота. На пример, дете не зна за гордост, не познаје злобу и подмуклост. Исто тако, постоје [људи] који живе на селу и којима су непознате трговачке преваре и судски спорови. Њих не називамо незлобивима стога што су по произвољењу далеко од порока, него што искуством још нису задобили лукаве навике. Незлобив је особито био Давид, који каже: Јау безазлености својој ходих (Пс.25,11). Онај ко упражњава врлину и од своје душе удаљује свако лукавство удостојава се да наследи добра, с обзиром да Господ неће лишити добара оне који ходе у безазлености (Пс.83, 12). Он ће са уверењем рећи: Суди ми, Господе, јер ходих у незлобивости мојој (Пс.25,1) и: Суди ми, Господе, по правди мојој и по незлобивости мојој (нек буде) на мени (Пс.7,9). Незлобиви се одликује једноставношћу нарави, племенитошћу и неизвештаченошћу. Сличан беше Јаков, с обзиром да је речено: Неизвештачено живљаше у шаторима (Пост.25,27), тј. показиваше природну простодушност, а не извештачени лик који се, као нека личина [тј. маска], ставља да би се обманули посетиоци. Уосталом, изгледа да се на наведеном [месту] незлобивим назива онај ко није искуствено спознао зло и коме је стога неопходна и похвална препреденост. Наиме, њему је поред природне неискварености неопходно да дође до разумности која се стиче искуством како би, ограђен похвалном препреденошћу као неким оружјем, постао тешко доступан злоумишљајима противника. Мислим да савршени мора да је разборит у односу на добро и неискварен у односу на зло. Нека незлобиви из наведенога, као из неког извора, црпу спасоносну препреденост. Јер, препредени јесте престо чула (Прич. 12,23). Препредени види долазеће зло и уклања се (Прич.27,12). Најпрепреденији је онај ко се држи изобличења (Прич.15,5). Стога препреденост подразумева да се у свему дејствује с опитним умећем, док злочин означава искључиво упражњавање у злу. Препредени се, међутим, прихвата свакога дела, па и недоличног. Стога реч „препредени“ има два значења. Онај ко користи своју умешност да би нашкодио другима јесте подлац. Међутим, похвално је препреден онај ко брзо и промишљено налази оно што је за њега добро, премда избегава сваку штету коју му злонамерно и подло смишљају други. Дакле, посвети посебну пажњу речи „препреденост“. Знај да постоји и неко средње допустиво стање у коме се човек користи препреденошћу са добром наклоношћу према сопственој користи и користи ближњег. Међутим, за осуду је онај ко своју препреденост користи на штету другог, с обзиром да своје умеће употребљава као средство за пропаст другог.
12. Историја је препуна примера коришћења наведеног умећа на један или други начин. Добра је препреденост Јевреја којом су победили Египћане узимајући им плату за изградњу градова и уједно снабдевши се грађом која им је била неопходна за скинију (Изл.12,35). Похвално препредене биле су и бабице које су спасавале јеврејску мушку децу (Изл.1,17). Добра је и препреденост Ревеке, која је задобила велики благослов за свог сина (Пост.27,15). Добра је била препреденост и Раве (Нав.2,1) и Рахиље (Пост.31,34): једна је спасла уходу, а друга надмудрила оца и избавила га од идолослужења. Међутим, подмукла је била препреденост којом су се понели Гаваоњани према Израиљцима (2.Цар.21). Подмукла је била препреденост и Авесалома који је под маском снисходљивости (2.Цар.15) примао поданике и сакупљао многе отпаднике за заверу против оца. Неки се окривљују и због препредености против „народа Божијег“ (уп. Пс.82,4). Писмо, међутим, одобрава препреденост које се употребљава на корист, служећи као нека врста оружја у житејским стварима и ограђујући душу простодушних. Да је Ева поседовала сличну препреденост, змија је не би уловила својом обманом. Незлобиви је поверљив према свакој речи, услед чега се лако може обманути. Ово учење га, међутим, ограђује будући да му за помоћника у житејским делима нуди корист од препредености.
13. Требало би да у наставку размотримо начин на који Књига прича детету даје чуло и поимање. По речима апостола,човек је двојак, тј. „спољашњи“ и „унутрашњи“ (уп. 2.Кор.4,1б),онај који се види и онај који се тајно поима, што нас приморава да признамо да постоје и узрасти који им одговарају. Рећи да новорођено дете има чула није далеко од смешног. Какво му, међутим, чуло може дати Књига прича? Вид, слух, мирис, укус и додир су нам урођени. Они се не појављују услед неког учења, већих сама природа дарује живом бићу. Стога реч „дете“ не треба схватити телесно, као што ни под речју „чуло“ не треба подразумевати ниједно од набројаних чула. Напротив, треба да схватимо да [се говори] о узрасту унутрашњег човека. Из многих места из Писма смо научени [да постоји] детиње, зрело и старачко стање душе. На пример, од Павла дознајемо да су Коринћани били „мала деца“, с обзиром да су још увек имали потребу за млеком, тј. За уводним и поједностављеним јеванђелским учењем. Они, наиме,још нису били спремни за „јаку храну“ која се налази у догматима. Млад душом је онај ко се приправио за привођење савршенству разноликости врлина. Онај, пак, ко има пламен дух и ревност према побожним делима јесте онај ко се налази у врхунцу снаге за добра дела. Јеванђеље њега назива подвижником с обзиром да може да приграби небеско Царство (Мт.11,12). У [духовним] песмама Дух Свети га наводи као погодног, будући да говори: Момци и девојке… нека хвале име Господње (Пс.148,1213). И код Јоила младићи имају обећање да ће видети виђења (Јоил 3,1). Стар душом је онај ко је савршен у разборитости. Такав беше Данило, који је у телу младића показивао разумност достојну поштовања, далеко увиђавнију него код седине. Стога му и говоре они који су остарели у греху: Дођи и седи међу нас и саопшти нам, јер теби Бог даде старешинство (Дан.13,50). Према томе, дететом се назива онај ко је поново рођен бањом препорода, отхрањен и поново постао „као дете“. Због таквог стања он је приправан за Царство небеско. Управо реченом препорођеном младенцу, који је пожелео словесно и чисто млеко, изучавање Књиге прича ће дати чуло и поимање: чуло за садашње, а поимање за будуће. Она поучава људским [стварима] и чини да људи спознају ствари како не би постали слуге недоличних уживања и како их не би обеспокојавала испразна слава овога света. Она такође омогућује и поимање будућег века, оним што говори приводећи вери у обећано.
14. Пошто смо разлику у узрастима објаснили у вези са унутрашњим човеком, требало би да и поменута чула применимо на душевне силе. Када [Соломон] каже: Речима мојим приклони ухо своје (Прич.22,18), требало би да знамо да тражи послушно ухо душе, као уосталом и Господ: Ко има уши да чује, нека чује (Мт.13,9). На другом месту [он] каже: Мудро слово [иде] у ухо које је склоно слушању (Прич.25,12). Тим и сличним речима он „детету“ даје здраво чуло слуха. Када, пак, каже: Немој гледати на злу жену (Прич.5, 3), и опет: Немој управљати око своје према њој (Прич.9,18) и: Очи твоје нека гледају право (Прич.4,25), очигледно је да детету на неки начин даје душевно зрење. Када саветује: Једи мед, сине мој, да би се наслађивало грло твоје (Прич.24,13), он у преносном значењу медом назива божанствено учење, с обзиром да је речено: Како су слатке грлу моме речи твоје, већма од меда устима мојим (Пс.118, 103). Таквим саветовањем он у души образује духовни укус, о коме је речено: Окусите и видите даје благ Господ (Пс.33,8). Осим тога, постоји и душевни додир. Користећи га, мудрост се дотиче душе и као да је грли врлином. Јер, речено је: Заволи је и она ће те пригрлити (Прич.4,6). Исто тако, и проповедник [каже]: Има време кад се грли и кад се оставља грљење (Проп.3,5). Тела се скрнаве нечистим грљењем. Васцело, пак, обитавајући у загрљају мудрости и у потпуности се с њом сјединивши, душа се испуњава освећењем и чистотом. На тај начин се детету даје чуло. Како, пак стиче поимање? Када каже: Неће помоћи имање у дан гнева (Прич.11, 4), он твоје срце подсећа на дан у који ти неће помоћи мноштво твог богатства, будући немоћно да те избави од вечног мучења.
Говорећи: Незлобиви ће наследити земљу (Прич.2,20), он мисли на земљу коју ће наследити кротки, сагласно псалмопојцу који каже: Кротки ће наследити земљу (Пс.36,11) и сагласно блаженствима Господњим: Блажени кротки, јер ће наследити земљу (Мт.5,5). И опет, говорећи: Мудри ће наследити славу (Прич.3,35), он побуђује душу да жели обећана блага. Такво поимање он даје детету, тј. страх од онога чиме се прети грешнима и жељу за оним што је уготовљено праведнима. Мудри који слуша речено, постаће још мудрији (Прич.1,5). Реч у Причама сведочи о великој сили, која превазилази мудрост мудрих. Учења те Књиге су много виша од поука које ћеш добити од мудраца. Стога су ученици других учитеља неуки, док су слушаоци ове Књиге мудри. Назив „мудар“, међутим, јесте вишезначан с обзиром да се мудрима називају како мудраци овога света (уп. 1.Кор.1,20), тако и они који су кроз веру примили истинску мудрост, односно Господа нашег Исуса Христа (1.Кор.1,30). Онима који су ван нашег учења, реч Књиге прича обећава да ће, уколико приступе њеном здравом учењу, постати још мудрији, с обзиром да ће презрети знања о испразним стварима и задивљено се обратити истини. Човек се у различитим значењима назива мудрим, тј. и када само жели мудрост, и када је узнапредовао у изучавању мудрости, и када је постао савршен у поседовању мудрости. Када мудри слуша речено (било да је љубитељ мудрости, било је већ узнапредовао у њој), постаће још мудрији, с обзиром да ће бити поучен многим божанственим догматима, али и многим људским науцима. Ова Књига помоћу различитих средстава изгони порок и на његово место уводи врлину. Она задржава злобан језик, васпитава очи које лукаво гледају, не допушта неправде, удаљује доконост, кажњава недоличну похоту, учи разборитости, поучава храбрости и велича целомудреност. Према томе, онај ко се научио реченоме, ко у себи има снажно одвраћање од рђавога и ко је уз велики напор и као уз покличе одобравања задобио чежњу према добру јесте мудар услед свог сопственог настројења и постаје још мудрији усавршавајући се учењем.
15. Смислени ће стећи управљање (Прич.1,5). Онај ко хоће да се прихвати било какве вештине треба да има на располагању природне способности. Борцу је неопходна добра грађа и телесна снага, тркачу – брзина и лакоћа ногу, а управитељу – оштрина разума и запажање. Стога реч [Прича] не позива свакога на управљање, него само смисленога. Шта је управљање? Ништа друго до спознаја душе о непостојаности природе људских ствари и начина да се она преброди. На многим местима Светог Писма налазимо да се садашњи живот именује водом или морем, као у Псалму: Ниспосла руку с висине и узе ме, прихвати ме из вода многих (Пс.17, 17). Јасно је да се под водом подразумева житејска пометња. Успешне и многожељене [околности] нису трајне и постојане, као што се уосталом ни тужне и непријатне ствари не заустављају у непокретности. Напротив, све је подложно колебању, таласању и неочекиваним променама. Море не може дуго да остане непромењено: најпре је равно и неусталасано, да би га нешто касније видео подивљалим због дувања ветрова. Међутим, иако је тренутно побеснело и ускомешано због буре, ускоро ће на њему завладати дубока тишина. Исто тако, и житејске ствари лако добијају час један, час други заокрет. Стога је неопходан управитељ који ће да дочекује промене. У спокојству живота, када дувају повољни ветрови, он ће очекивати промене, не успављујући се постојећим стањем као бесмртним. И опет, у несретним околностима он неће губити наду и неће потонути због превласти превелике жалости (уп. 2.Кор.2,7). Ни телесно здравље, ни младост, ни кућно благостање, нити било која друга добробит живота не траје дуго. Напротив, и кад се нађеш у лету живота, очекуј зиму ствари. Доћи ће болест, доћи ће сиромаштво. Не дува увек ветар у крму. Чак и човека који у свему на себе обраћа погледе свих с обзиром да се налази у завидним [околностима], често сустиже неочекивано бешчашће. Свако животно благостање помућују неочекиване околности сличне олујама. Непрекидност зла теби личи на таласе који те сустижу један за другим, отежавајући ти живот и подижући са свих страна буру која ти прети. Временом ћеш увидети да ће и наведено проћи, те да ће се живот преобразити у радост и заиста пријатну тишину. Смислени управитељ је онај ко прониче у оно што је потчињено природи и руководи оним што се дешава, увек остајући исти, тј. не превазносећи се у добробити, нити малаксавајући духом у недаћама. Добро управљање нам користи и у другим случајевима. Наиме, познати су ми и други таласи и претећа бура која се подиже у души, тј. бура телесних страсти. Гневљивост и страх, уживања и жалости које нам наноси телесно мудровање личе на снажну буру која често потапа неуправљану душу. Стога је неопходно да се ум као крманош уздигне изнад страсти и да управља лађом тела, да вешто руководи помислима као кормилом, одважно газећи таласе и држећи се високо изнад њих, остајући недоступан за страсти и ниуколико не прихватајући њихову горчину сличну сланим [морским таласима], већ свагда говорећи молитву: Да се избавим од оних који ме мрзе, и од вода дубоких, да ме не потопи бура водена, нити да ме прогута бездан (Пс.68,15-16).
16. Ако хоћеш, описаћу ти и другу пловидбу, у којој нам је неопходан дар управљања. Још је Царство небеско као човек трговац (Мт.13,45). Сви који идемо јеванђелским путем јесмо трговци. Кроз испуњавање заповести ми задобијамо небеско. Ми треба да саберемо велико и разнолико небеско благо како се, приликом објављивања добити на добијени талант, не бисмо постидели и како не бисмо чули: Зли и лењи слуго (Мт.25,26). Напротив, оптерећени товаром ми треба да се одважимо да безбедно препливамо овај живот. Бројни су они који су много сабрали у младости. Међутим, када су доспели до зрелог доба и када су духови злобе подигли против њих искушења, они нису поднели тежину непогоде с обзиром да нису поседовали управљање, те су изгубили све што су сабрали. Стога су неки доживели бродолом вере (уп. 1.Тим.1,19), док су неки изгубили уздржање (које су задобили у младости) кад је на њих, слично неочекиваној бури, почело да дува злобно сластољубље. Уистину, најжалосније је видети да се након поста, злопаћења, дуготрајних молитава, обиља суза, тј. после двадесетогодишњег, па чак и тридесетогодишњег уздржања [човек] нађе наг (2.Кор.5,3) услед непажње и душевног немара. Онај ко се обогатио вршењем заповести постаје сличан богатом трговцу који са мноштвом товара у лађи препловљује страшну пучину, ношен повољним ветром, да би у једном тренутку остао без свега, доживевши бродолом у самом пристаништу. Он му постаје сличан стога што приликом једног напада ђаволског губи све, будући преплављен грехом као неком буром. Ономе коме је васцела врлина у једном тренутку подлегла бродолому приличи реч: Дођох у дубине морске и бура потопи ме (Пс.68,3).
17. Према томе, чврсто држи кормило живота. Управљај својим очима да се не би догодило да у тебе посредством вида провале снажни таласи похоте. Управљај слухом и језиком како не би примио нешто штетно и како не би изговорио нешто забрањено. Пази да те не обори вртоглавица гнева, да се на тебе не обруше неочекивани страхови и да те не потопи тежина жалости. Страсти су таласи. Уколико будеш био изнад њих, бићеш добар управитељ живота. Међутим, уколико умешно и непоколебиво не будеш сваку од њих одбацивао, тебе ће, као лађу без товара, привлачити све што се догађа, те ћеш огрезнути у пучини греха. Стога чуј како можеш да стекнеш умеће управљања. Морнари имају обичај да гледају у небо да би нашли путоказ за пловидбу. Они дању [виде] сунце, а ноћу северњачу или неку другу звезду која се може стално видети. На тај начин никад не скрећу с правог смера. Стога и ти гледај на небо, према речима онога ко каже: Теби подигох очи своје, који живиш на небу (Пс.122,1). Гледај на Сунце правде и руководи се заповестима Господњим као најблиставијим звездама. Нека твоје око буде недремљиво и немој дати сан очима својим и трепавицама својим дремање (Пс.131,4), како би у заповестима имао трајне путоказе. Јер, речено је: Светилник је ногама мојим реч твоја, и светлост стазама мојим (Пс. 118,105). Уколико никад не задремаш за кормилом све док си у овом животу, тј. у непостојаној природи светских ствари, ти ћеш задобити помоћ Духа, који ће те повести напред лаганим и мирним поветарцем, све док се не доспеш у неусталасано и мирно пристаниште воље Божије. Њему нека је слава и сила у бесконачне векове векова. Амин.

Један коментар

  1. Pingback: Свети Василије Велики: БЕСЕДА О СМИРЕНОУМЉУ – Манастир Ваведење

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *